Kad Moriće pofataše,
b'jele ruke savezaše,
povedoše uz Kovače,
uz Kovače kroz Sarače.
Pa govore dva Morića: 5
„Bogom braćo delibaše,
popustite b'jele ruke,
sinđir halku ispod vrata,
da mi jednom ispjevamo."
Delibaše sažališe, 10
b’jele ruke popustiše,
dva Moiića zapjevaše:
„Sarajevo, široko si,
At-mejdanu, zelen ti si,
Latinluče, lijep ti si." 15
To začula stara majka,
stara majka pitu kuha,
u ruci joj oklagija,
a u drugoj zlatan ibrik,
oklagiju popustila, 20
zlatan ibrik salomila,
bosonoga polećela,
gologlava bez fesića,
uz Kovače, kroz Sarače,
pa zavika stara nena: 25
„Bogom braćo, svi kovači,
ne dajte mi oba sina,
na poklon vi svi Kovači.”
Nalećela kroz Sarače:
„Bog vam braćo svi sarači!" 30
Dolećela na kapiju,
pa zavika stara majka,
stara majka dva Morića:
„Bog vam babo Dželal paša,
pokloni mi oba sina, 35
ako nećeš oba dat'i,
podaj meni jednog sina,
da se majka razgovara."
A veli joj Dželal paša:
„Hajde kući, stara majko. 40
Ja ću pisat svome caru,
svome caru u Stambolu
da pokloni sine tvoje."
Stara majka povrati se,
pa je eto svome dvoru. 45
Dželal paša naredio,
a na svoje delibaše:
„Uhapsite dva Morića,
da otpišem do Stambola."
Ne sjedoše[1] delibaše 50
Dželal pašu poslušati,
izvedoše dva Morića,
na kapiju objesiše.
Izađoše na tabiju,
zapališe do dva topa. 55
To začula stara majka.
Tada se je osjetila
da su sinci obješeni.
Pade stara na odaju,
nikad više ne ustade. 50
Crče majka za dva sina.
