KAD POBLEDI...
Kad pobledi rujna zora,
Oćelavi gusta gora,
Kad prestane žubor od potoka,
A pomrča svetlost sa istoka,
Kad uvene cvetak pored česme
A umuknu slavujeve pesme;
Kad oblaci skriju nebu lice,
A iz oka bedne udovice,
Iz očiju nojce oslepljene
Suze padnu na tužne nevene —
O jeseni, o jeseni
Daće draga srce meni.
Tad će opet iznovice,
Da zasvetli moje lice,
Tad će starih nestanuti jada
Iz groba mi uskrsnuti nada,
Mesto tuge, stare moje druge;
Grliće me drugarice druge
Tad će srce lepše pesme viti,
Sreća s venci da mi čelo kiti,
Dobra volja da se opet vrati
Šarna krila duši mojoj zlati, —
Il' onda će — — i to može biti —
Moja draga mene ostaviti!
