KAD JOŠ NISAM...
Kad još nisam znao za te,
Devojčice ponosita,
Kralj sam bio... pratila me
Nečuveno bajna svita.
Bela vila, vila slave,
Lavorov je venac splela,
Da namesti sretnom kralju
Oko vedra, čista čela.
Drugoj vili u desnici
Grana beše od masline,
U šuvaci zlatan pejar,
Prepun rajske medovine.
A nestašna moma treća
Kraljeva je bila sreća,
Što mu je od cveća mila
Plašt na rame namestila.
Barjaktar je nada bila,
Barjak joj od zelen-boje,
Barjaktar je predvodio
Lepu svitu, čedo moje!
Al' se dušman skoro javi,
Vita stasa, lepa tela,
Te iz crnog oka svoga
Pusti jato svetlih strela.
I munjevna prva strela
Kad u srcu kralju pade,
Poplašena svetla svita
Na sve strane begat' stade.
Al' u istom u trenutku
Pred kraljem se anđo stvori,
I ko munje na guslama
Drhtahu mu slatki zbori:
„Mira, nada, sreće, slave
Ne moj, da ti bude žao!
Prosijački kralj si bio,
E ljubiti nesi znao.
Mesto venca lavorova,
Što ti ga je slava splela,
Evo tebi mučenička
Trnov-venca oko čela
.
Ko ne voli, nema bola,
A bez bola pesme nema;
Svaka pesma dragi kamen
A pesništvo dijadema.
Nije l' lepše, u ritama
Da ljubavne pesme viješ,
Nego plaštom od purpura
Da ledeno srce kriješ?“
I dušmane, lepo ime,
Moj anđelu, ili vraže,
Negda sretan, slavljen kralju
Podsmejom ti evo kaže:
Da sumoran ovaj venac,
Što na čelu nosim, evo,
Za negdašnju zlatnu krunu
Dao ne bi, zlatna devo!
