I TAKO
Eto suzâ baš nikako!
A rado bih ja oplak'o
Svoj Vavilon — stare dane
I sve nade — zatrpane
Sa životom; ali tako
Suzâ nema baš nikako.
Mnogo suza o da mi je
Da ih oko plače, lije —
Da prelije misli, snove,
Ljubav, mladost i bolove —
I sve mrtve... pa i žele!
Čini mi se kad bih plak'o —
To bi bilo tek veselje!
... Ali suza baš nikako.
Katkad samo dušom pline
Uspomena i magline
Zasnivane moje sreće,
I zadrhti biće celo:
Iz daljine šum se kreće —
Razliva se u opelo.
Ja ga slušam dugo tako,
Ne misleći otkud dođe.
Uspomena dušom pline,
Drhti biće — pa sve mine,
Ali suzâ baš nikako!
... Kako brzo sve nam prođe!
1904.
