Istorija hrišćanske crkve za srednje škole po Smirnovu, Pobedonoscevu i drugim piscima 1

←< Uvod

ISTORIJA HRIŠĆANSKE CRKVE ZA SREDNjE ŠKOLE PO SMIRNOVU, POBEDONOSCEVU I DRUGIM PISCIMA Pisac: nepoznati autor

Drugi period >→

PERIOD PRVI (34 - 323 G.)

Glava prva: Vek Apostolski.

Silazak sv. Duha na Apostole. Osnivanje Hristove crkve u Jerusalimu.

Gospod Isus Hristos, davši svojim učenicima i sledbenicima novi Zakon vere, i ustanovljavajući naročite tajne i sveštenu upravu, udario je time prvi temelj svojoj crkvi. Dalje staranje o svojoj crkvi, on je pri Vaznesenju svome na nebo, poverio Apostolima, zapovediv im da ostanu u Jerusalimu, dok se ne ispune snagom nebeskom, koja im je nužna za njihov rad Apostolski (Luk. 24, 49). Apostoli zapovest Hristovu ispune. Po povratku sa Gore Eleonske, sa koje se Hristos pred učenicima uzneo na nebo, Apostoli se nisu razilazili iz Jerusalima, očekujući da se ispuni obećanje sina Božjeg. U to vreme, izabraše kockom Mateja mesto Jude Iskariotskog, za Apostola. Desetog dana, u koji je osvanuo i praznik Pedesetnice judejske, behu svi Apostoli sabrani na molitvu. S njima je bila i Marija mati Isusova, braća i mnogi učenici Hristovi, svega do 120 lica. Oko tri časa u podne (po našem 9. čas), začu se šum kao od jakog vetra i Duh sveti u vidu plamenih jezika spusti se nad njihovim glavama. Apostoli, prosvećeni i osnaženi Duhom svetim, otpočeše govoriti raznim jezicima, postaše mudri i odvažni, i odmah izađoše da propovedaju novu nauku, u ime Hrista raspetoga. Na sam dan Pedesetnice, pred sakupljenim svetom i strancima, koji se tu desiše za vreme praznika, Apostol Petar izgovori tako dirljivu reč (propoved), da je odma njih 3.000 poverovalo u Hrista kao sina Božjeg. Kad je posle toga izlečio jednog sakatog pred Hramom, poverovaše u Hrista do 5.000 ljudi. Ovo je bila prva Jerusalimska crkva. Ona je bila brojem malena, ali su joj se i neprijatelji divili, jer članovi njeni, puni ljubavi i smernosti, bijahu među sobom tako složeni i ujedinjeni, da je izgledalo, kao da je u njih jedno srce i jedna duša; i ni jedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko (Del. Apos. 4,32).

Crkva od judejaca u Palestini i Siriji. obraćanje Savla.

Starešine judejaca (sinedrion), videći da se hrišćanstvo^[1] širi, a bojeći se da se ono ne osili, dogovore se da ga silom suzbiju i spreče u daljem napredovanju. Prva žrtva ovoga gonenja, bio je Arhiđakon Stefan, odvažan i vatreni pristalica Hristove nauke. Njega su izveli van grada i kamenovali. Odmah posle ubistva Stefana arhiđakona, Judeji su otpočeli gonenje Hrišćana po svom Jerusalimu. Najviše se u hvatanju i gonenju Hrišćana odlikovao jedan mladić po imenu Savle. On je rođen u Tarsu, glavnom mestu Kilikije i po rodu, imao je nasledno pravo rimskog građanina. Vaspitan strogo u duhu zakona Mojsijeva, i po svom živom karakteru, bio je najodlučniji i najžešći neprijatelj Hrišćana. Toliko je mrzeo Hrišćane, da je pri ubistvu arhiđakona Stefana, nagovarao i hrabrio Judeje da isvrše zločin, a sam je čuvao haljine ubilaca. Ali ni to ne beše dosta. Zapojen mržnjom i žudan osvete, Savle digne čitavu hajku na Hrišćane: tražio ih po kućama i drugim mestima, hvatao, i bez razlike pola i uzrasta, odvodio i zatvarao u tamnice.

Hrišćani begajući od gonenja, raziđoše se iz Jerusalima po svoj Judeji, Galileji i drugim mestima, prenoseći svuda nauku hristovu i Evanđelje. Tako, jedan od sedmorice đakona – Filip, dođe u Samariju i svojim propovedanjem i čudesima, obrati stanovnike u veru Hristovu. Oni su dragovoljno primali krštenje. Apostoli, nalazeći se tada u Jerusalimu, kad su čuli o krštenju Samarjana, poslaše im Petra i Jovana da polaganjem ruku svojih, izliju blagodat Duha Svetoga na novokrštene.

U to vreme, vera Hristova širila se po Galileji, Finikiji i Siriji. Neprijatelj Hrišćana Savle, doznavši da u Damasku ima veliki broj pristalica nove vere, uputi se s pratnjom u Damask, da ih po odobrenju prvosveštenika judejskog, pohvata i vezane dotera u Jerusalim na sud. U putu za Damask u jedan put obasja Savla svetlost s neba. To je bilo u podne. On pade na zemlju i ču glas gde mu govori: Savle! Savle! zašto me goniš? – Ko si ti Gospode? upita Savle! A Gospod reče: ja sam Isus, koga ti goniš. – Šta hoćeš da činim, odgovori Savle. – Ustani i uđi u grad, pa će ti se kazati šta ti treba činiti. Savle tada usta od zemlje i otvorenim očima svojim nikoga ne viđaše. Ljudi što iđahu s njim stajahu kao okamenjeni, čudeći se ovom neobičnom događaju. Uzeše ga za ruku i odvedoše u Damask. Posle tri dana on se krstio i progledao. Od neprijatelja Savla, od tada posta on najvatreniji pristalica Hristov. Prvo je otpočeo propovedati u Damasku. Judeji, koji su znali cilj njegovog dolaska u Damask, jako su se iznenadili njegovoj promeni i toliko ga omrznu, da su tražili priliku kako bi ga ubili. Ali on sretno umakne od zavere i ode u Araviju, odakle se posle tri godine vrati u Jerusalim, i pridruži učenicima Hristovim.

Od tada se on zvao: Pavle, apostol mnogobožaca.

Ovaj revnosni Apostol evanđelske vere, proputovao je u društvu sa Varnavom i evanđelistom Lukom: Malu Aziju, Makedoniju i Grčku. Na tom putu osnovao je crkve; Efesku, gde je postavio Timoteja za episkopa; Korintsku, Atinsku, Solunsku i Filipijsku. Propovedao je i crkvu osnovao u predelu Galatu, Rimu i ostrvu Kritu, gde je Tita za episkopa postavio. Na ovom putovanju u razne krajeve i međ razne narode, podneo je Apostol Hristov mnogo gonenja i mučenja. I naposletku je mučenički okončao svoj život u Rimu, gde su mu za vlade cara Nerona, kao građaninu rimskom glavu osekli.

Sveti Apostol Pavle, ostavio je 14 poslanica, koje utvrđuju Hrišćane u veri, privode k istinitoj ljubavi, i izlažu u opšte pravila o hrišćanskom životu i vladanju.

Apostolski Sabor u Jerusalimu.

Većina Judeja, koji poverovahu u Hrista, dođoše iz Jerusalima u Antiohiju, dokazujući da je pri obraćanju neznabožaca u veru Hristovu, potrebno radi njihova spasenja da se najpre obrežu po zakonu Mojsijevu, i tek onda u Hrišćanstvo prime. Apostol Pavle i Varnava, dugo se prepirahu s njima, dokazujući im, da neznabošci i bez obrezanja, imaju udela u carstvu Hristovom. Da ne bi u buduće bilo prepirke oko toga, i pometnje među članovima crkve, Apostol Pavle i Varnava upute se ostalim Apostolima u Jerusalim, da se s njima posavetuju i dogovore, pošto se stvar ticala cele crkve. Apostoli sastave sabor u Jerusalimu i posle dugog savetovanja odluče: da ne postoji nikakva razlika među Judejima i neznabošcima u primanju blagodetnih darova sv. Duha. – Posle govora Apostola Petra, koji je u saboru izjavio, da iz njegovih usta čuju neznabošci reč o evanđelju i da veruju, ustao je Apostol Jakov i odobrio mišljenje Petrovo, našta se i ostali saglasiše. Svoju pismenu odluku, sabor preda Apostolu Pavlu i Varnavi, da izveste o tome Hrišćane u Antiohiji, Kilakiji i Siriji. To je bilo 50. god. po r. Hr.

Crkve, osnovane Petrom, Jovanom i ostalim Apostolima.

Posle sabora jerusalimskog, apostoli se raziđu na sve strane da propovedaju i krste narodu ime Oca, Sina i sv. Duha, kao što im je Isus Hristos zapovedio. Apostol Pavle s Varnavom, upute se po izboru, da propovedaju neznabošcima. Apostoli Petar, Jakov i Jovan, obraćahu u veru Judeje. U početku, glavno mesto propovedanja i obraćanja ka Hristu bio je Jerusalim. Apostol Petar prvi je ustanovio crkvu u Jerusalimu i okolini. Posle Apostolskog sabora, on ode iz Jerusalima i sedam godina provede kao episkop u Antiohiji^[2]; obiđe Azijske crkve, osnovane Apost. Pavlom; postavi na mnogim mestima episkope; poseti Misir i u njemu, posveti za episkopa aleksandrijske crkve svoga saputnika, evanđelistu Marka. Odatle dođe u Rim, gde je za vreme vlade Nerona, strmoglav na krst razapet (67. ili 68. god.).

Propovedajući po raznim gradovima, Apostol Petar činio je mnoga čudesa. Tako u gradu Lidi iscelio je uzetoga Eneja, a u Jopaji oživio mrtvu Tavidu. U Ćesariji obratio je u veru sotnika Kornilija.

Apostol Jakob, sin Alfejev (Kleope) i brat Gospodev, bio je prvi episkop jerusalimske crkve. Sa svog strogog i pravednog života, uvažen beše i kod Judeja, koji nisu voleli hrišćane. Nu, Fariseji ga do toga omrznu, da ga živa nisu mogli gledati. – Kad je jednom (63. god.) na praznik Pashe propovedao sabranom narodu judejskom o Hristu, njega zbace s krova crkvenog, gde se ispeo beše, da ga narod bolje čuje, a po tom počnu ga zasipati kamenjem, i jedan ga suknar vratilom premlati.

Apostol Jovan živeo je u Jerusalimu do same smrti presvete Bogorodice, koja mu je bila samim Gospodom poverena da se o njoj stara i da je nadgleda. Po smrti presvete matere Hristove, on pređe u Efes, gde je zadugo propovedao nauku Hristovu i nadgledao crkve, koje su osnovane bile Apostolom Pavlom. Tu je napisao i svoje Evanđelje, koje uči veri u božanstvo sina Božijeg; tu je napisao i svoje tri poslanice, u kojima otkriva nebesku ljubav, koja nam se javlja sa Isusom Hristom. Za vreme vlade Domicijana bio je poslat u zatočenje na ostrov Patmos, gde je napisao svoje Otkrovenje (apokalipsis) u kome otkriva buduće stanje crkve i cele vasione. Iz zatočenja vratio se u Efes i umro (oko 105. g.) u dubokoj starosti. On je preživeo sve Apostole i njim se svršava vek apostolski.

O radu apostola, malo se što zna pouzdano. Predanje govori, da je Apostol Toma bio kod Parćana i u Indiji, Matej – u Etiopiji, Juda – u Liviji, Andreja – u Skitiji; dolazio čak do Kijeva i tu pobo krst u zemlju u znak, da će nekada na tom mestu zasijati blagodat Božija. Jedan iz sedamdeset učenika Hristovih, po imenu Tadej, osnovao je crkvu u Edesu, a saputnik Apostola Petra, Marko – u Aleksandriji, gde je bio episkop.

Širenje Hrišćanstva u II i III veku.

U II i III veku, Hrišćanstvo se širilo i napredovalo većinom u onim mestima, u kojima je ono još od vremena Apostola bilo zasnovano. Širenje i jačanje Hrišćanske vere u ovom vremenu, preduzeše učenici Apostolski i drugi, Hrišćanskim duhom zadahnuti sledbenici njihovi. Njihovim zauzimanjem i nastojavanjem, širila se crkva sve dalje na istok i zapad pri svem tom, što su neprijatelji crkve bili mnogobrojni i moćni.

Ponovo su zasnovane bile crkve u Persiji, Kartageni, Britaniji i Galiji (i to u Lionu i Beču). U Perisi je Hrišćanstvo doprlo iz Edesa, u Kartagenu i Britaniju – iz Rima. U Galiju su Potin i Irinej preneli veru Hristovu iz Male Azije. Iz Kartagene se ona razmnožila po Numidiji i Mavrićanskoj, iz Beča u Lion i Galiju. Tako je Hrišćanstvo doprlo u sve krajeve tadašnjeg sveta.

Naročito je severna Afrika bila plodno zemljište za Hrišćanstvo. Pokraj crkve kartagenske, koja je zauzimala važno mesto među afrikanskim crkvama, bilo je u II veku već toliki broj hrišćanskih crkava, da je u jednoj oblasti crkvenoj bilo do 70 episkopa. - U Panoniji je znamenita bila episkopija sremska, gde je za Dioklicijanova gonenja episkop po imenu Irinej, mučeničkom smrću umro.

Ovako brzom širenju i napredovanju Hrišćanstva, mnogo je doprinelo s jedne strane sama uzvišena nauka Hristova, a s druge, propovednici njeni. Njihovoj zauzimljivosti i samopregorevanju, da su svagda spremni bili žrtvovati i svoj život za nju, pridružila se čistota naravi, smernost, uzajamna ljubav, darežljivost i miroljubivost, – te su mnogi neprijatelji bili očarani primerom njihovog života, pa i sami primali Hrišćansku veru.

Pad Jerusalima.

Judeji u Jerusalimu, od sviju najviše su mrzeli i gonili Hrišćane. Zato je Gospod, znajući šta će se dogoditi, još za života prorekao: da će doći dan kad će ga neprijatelji okružiti opkopima i razoriti, jer nije poznao vreme u kome je pohođen (Mat. 23, 38; Luka 19, 43. 44). Sud Božji postigo je najzad Jerusalim, koji je napojen bio krvlju Hrišćanskih mučenika.

Prve i najveće nesreće snosili su Judeji od svojih upravnika, namesnika, koji su se smenjivali često, a svi bez razlike nemilostivo pljačkali svoje podajnike i to kako koji sve gore, dokle najposle za vreme Gesija Flora, poslednjeg upravnika Judeje, ove nesreće nisu prevršile svako strpljenje. Pljačkao je i ubijao nevine građane, pa se najzad polakomio bio i za blago jerusalimskog hrama. Onda narod, podstaknut Zilotima (revniteljima) reši se na otpor pa ujedno odreče i pokornost ćesaru: pubuna je bila zahvatila celu Palestinu. To je bilo 67 g. po r. X. Prva nastupanja rimske vojske protiv opsađenog grada bila su bezuspešna, a to je još više ohrabrilo pobunjeni narod. Imperator Neron, pošalje u Palestinu svog najboljeg vojskovođu Vespasijana sa odabranom vojskom da napadne Jerusalim. Vespasijan razruši sva utvrđena mesta u Galileji i Palestini, pa se s vojskom primakne Jerusalimu. U tom vremenu umre Neron, a Vespasijan bude izabran za imperatora, i on poveri opsadu Jerusalima svome sinu Titu. Pred praznik Pashe (70. god. po r. X.) Tit sa sviju strana opsedne Jerusalim i opkoli ga jakim opkopima.

Kad je najveća opasnost pretila od neprijatelja, u Jerusalimu se zavade starešine judejske. Pozvani u pomoć Idumejci, pri ulasku u sveti grad, pobiju do 18.000 građana i otpočnu u ime „spasa otadžbine“ pljačkati i ubijati gde koga stignu, ne štedeći ni starce, ni žene pa ni decu u povoju. Sva je Palestina bila u krvi. – Na prvi glas o pobuni u Judeji, svetina po celoj Rimskoj Imperiji počne goniti i ubijati Judeje. Poginulo ih je tom prilikom do deset hiljada. Rimska vojska među tim zauzela je bila svu zemlju Izrailjevu. Koga je rat zatekao na domu, tome već nije bilo spasa, naročito ako se vraćao kući da što god od imetka skloni i ponese. Ko se zatekao u polju taj je morao tu i ostati. Niko nije bio pošteđen; koga je mimoišao mač, taj je dopao ropstva. Ova beda i nesreća zadesila je Jerusalim baš onda, kad je zbog praznika Pashe bilo u njemu naroda preko dva milijuna. Nestalo je bilo hrane, što se zateklo bilo pre opsade, zato je nastupila takva glad, da je jedna mati zbog gladi bila prinuđena da pojede svoje novorođeno čedo. Sem toga pojavi se boleština, od koje je narod nemilice umirao. Više od sto i pedeset hiljada leševa izbačeno je van grada i ne ukopano. Mnogi su Jevreji bežali iz grada i pali u ruke neprijatelju, koji ga je robio, a po tom raspinjao na krst. Više od 500 krstova bilo je namešteno okolo grada, na kojima su viseli raspeti Jevreji.

Posle duge opsade i uzaludnih pregovora o miru, Tit najposle naredi da se nastupa na grad; ali ujedno zapovedi vodnicima, da poštede hram, koji je bio čudo od lepote i umetnosti. Posle nekoliko juriša, u kojima je palo dosta žrtava, Rimljani prodru u Jerusalim, koji je utvrđen bio sa tri jaka zida i 90 kula. U međusobnoj borbi, jedan rimski vojnik, bacajući na neprijatelja upaljene buktinje, slučajno ubaci jednu u hram, od koje se zapali, i tako svu građevinu sa svim blagom, koje je bilo u njemu, požar dohvati i pretvori u prah i pepeo. Jerusalim Rimljani osvoje i unište sve što je u njemu bilo od značaja.

Proteklo je od toga doba skoro 70 godina, ali Judeji su sve jednako gajili nadu, da će obnoviti ruševine hrama i Jerusalima. Zavedeni podstrekavanjem lažnoga Mesije, oni se ponova pobune protiv Rimljana. Tadašnji rimski car Adrijan, reši se da sa svim uništi judejski narod. Jerusalim ponovo zauzmu Rimljani, pri čemu je palo mrtvih 580.000 judejaca; grad je bio do zemlje porušen, a po ruševinama hrama po zapovesti carevoj, prešao je plug (132. god. po r. X). Novi grad s novim naseljenicima, novim imenom (Julija Kapitolina) i novim bogovima, poniko je na ruševinama Jerusalima, a Jevrejima je za na vek zabranjen bio pristup u njega; šta više, bilo im je zabranjeno i da mu se približe. Dopušteno im je bilo toliko, da jednom u godini i to iz daleka, sa Eleonske gore mogu gledati na grad svojih otaca. Oni se raseliše po svetu, da se nikada više ne vrate u svoju postojbinu. Tako se ispuniše potpuno reči Spasiteljeve o hramu jerusalimskom, da neće ostati na njemu ni kamen na kamenu, koji se neće razmetnuti (Mat. 24.2).

Gonenje Hrišćana neznabošcima u vreme Apostola.

Hrišćanska vera, čim se pojavila u Rimskoj imperiji, bila je nemilice gonjena. Protiv nje digoše se svi građanski staleži u državi. Svaki je nalazio po neki uzrok za osudu i gonenje Hrišćana.

Tako, prost narod mrzeo ih je zato, što ih je smatrao za bezbožnike, čovekomrsce i protivnike reda u državi; verovao je po čuvenju, da se Hrišćani na svojim sastancima odaju razvratu, jedu pečenu decu, i svojom nečasnom službom stvaraju bedu i nesreću u društvenom životu.

Ovakve pojmove o Hrišćanima, širili su i održavali žreci i oni, kojima je išlo u račun da se neznaboštvo održi. Filosofi i ljudi obrazovani iako nisu pristajali uz mišljenje svetine, ipak su s prezrenjem gledali na Hrišćane. Veru u raspetoga Boga, smatrali su za budalaštinu, koja se s njihovom gordošću nije mogla pomiriti.

Imperatori su gonili Hrišćane zato, što je napredovanje hrišćanske vere pretilo da obori kako državnu religiju, tako i sve državne ustanove, koje su tesno bile vezane za tu religiju. Primanje i zavođenje nove vere, bilo je strogo zabranjeno zakonima Imperije.

Gonenja protiv Hrišćana računa se do deset. Prvi je Neron počeo goniti Hrišćane (64–67). Optužujući ih za paljevinu Rima, on je svu odgovornost za to, bacio na Hrišćane. Znajući da je svetina protiv njih i da ih mrze, on je Hrišćane hvatao, mučio i smrću morio. Jedne je ušivao u zverinje kože i bacao psima da ih rastrzaju; druge je mazao smolom i katranom, i vezane ređao po alejama svoje bašte, pa ih u vreme svojih noćnih pijanki, palio u mesto mašala, gde su jadni u najvećim mukama izdisali. Tako je on gonio i pogubio dva najviđenija Apostola: Petra i Pavla. Obojica su zbog propovedanja nove vere bili hapšeni i osuđeni na smrt. Petar je u Rimu raspet bio strmoglav na krst, a Pavle je posečen mačem.

Drugo gonenje (95–96) bilo je za vlade Domicijana. Nepoverljiv i koristoljubiv, on je mnogim Hrišćanima oteo imanje i oterao u zatočenje. Tako je apostola i evanđelistu Jovana poslao u progonstvo na ostrvo Patmos, i pogubio rođaka kuće ćesareve, sv. Klimenta. Doznavši od nekuda, kao da Hrišćani očekuju carstvo Hristovo, zapovedi da mu iz Palestine dođu u Rim dva rođaka Hristova i kad je na njihovim rukama ugledao žuljeve od poljskih radova, nije se više strašio da će mu Hrišćani oduzeti vlast.

Započeto Neronom i Domicijanom gonenje Hrišćana, nije se prekraćivalo sve do cara Konstantina Velikog. U razmaku toga vremena, bilo je dva-tri vladaoca, koji su obustavljali gonenja. Ostali i ako nisu izdavali ukaze i naredbe da se Hrišćani gone, nisu ni smetali onima koji su ih gonili, čineći se nevešti svemu što je pre njih za olakšicu Hrišćana naređivano.

Gonenje Trajana, Adrijana i Antonina; Sv. Injat Bogonosac.

Čovečni i dobri Nerva (93–98) čim stupi na presto, ne obzirući se na klevete protiv Hrišćana, vrati iz progonstva sve Hrišćane, koji su za vreme Domicijana bili osuđeni, pri svem tom što je Hrišćanstvo još jednako bila zabranjena religija. – Trajan (98–117) ponovi zakon protiv tajnih društava i time izazove nova gonenja na Hrišćane, koji se skupljahu tajno na bogosluženje. Usled ovoga carskog ukaza, mnogi su Hrišćani bili osuđeni i kažnjeni smrću.

Najveći broj hrišćanskih mučenika, bio je u Vitiniji, gde je upravljao Plinije Mlađi. Zamoren neprekidnim krvavim prizorima, on se obrati imperatoru za savet, kako da postupa sa Hrišćanima, kad je po njegovom nahođenju, moralno učenje njihovo po sve čisto i za društvo bezopasno. Trajan odgovori ukazom, da Hrišćane ne treba naročito istraživati i bezimenim optužbama podkazivača verovati; ako se na njih redovna tužba podnese i dokaže, da su Hrišćani, pa ne htednu prineti žrtvu idolima, onda da se kazne. Ovim je ukazom Trajan u nekoliko zaštitio Hrišćane, jer se svaki ustručavao da otvoreno podnosi tužbu sudu. Žrecima ovo ne bude po volji i oni se reše da na drugi način naškode Hrišćanima. Po njihovom nagovoru, svetina u vreme narodnih predstava sva u glas zatraži smrt Hrišćanima. Vlasti bojeći se pobune, primorane budu da popuste želji narodnoj. Ali Granijan, prokonsul Azije predstavi Adrijanu, kako je nepravo i nečovečno predavati u ruke razjarenoj svetini ljude, koji su po sve nevini. Tada Adrijan (117–138) zabrani ubijati Hrišćane, dok ih sud ne osudi kao krivce. – Antonin (138–161) je potvrdio ovaj ukaz i pripretio smrću svakome, koji bi optuživao hrišćane bez dokaza.

U vremenu ovih gonenja umro je mučeničkom smrću sv. Ignjatije Bogonosac, učenik Apost. Jovana Bogoslova. On je za vlade Trajana bačen bio zverovima da ga rastrgnu. Čuvši riku lavova, koji će ga napasti, on je reko: ja sam pšenica Božja i moram biti samleven zubima lavova, da bi postao čistim lebom Božijim. Oglođane kosti njegove pokupiše verni Hrišćani i sahrane ih u Antiohiju.

Gonenje Marka Avrelija. Sv. mučenici: Justin i Polikarp.

Za vlade Marka Avrelija (161–180), gonenja na Hrišćane bila su neobično žestoka. Zanesen mudrovanjem stojičke filosofije, Avrelije je oduševnjenost i predanost Hrišćana svojoj veri smatrao za fanatisam, pa s toga, ne samo da je odobravao gonenje, već je izmišljao naročite sprave za mučenje Hrišćana, samo da bi ih nagnao, da se odreku Hrista i njegove nauke.

U Rimu je za vreme ovih gonenja posečen mačem Justin Filosof. On je rođen u Smirni. Dugo je lutao tražeći istinu u tadašnjoj filosofskoj nauci i najzad je nađe u Evanđelju. Ogrnut mantijom grčkog mudraca, obišao je mnoga mesta, propovedajući svuda Evanđelje; zatim se nastanio u Rimu i tu otvori školu za nastavu u Hrišćanskoj veri. Kad je Marko Avrelije počeo goniti Hrišćane, Justin napiše odbranu (ili Apologiju) u korist Hrišćana i zato je platio glavom. Kad je na sudu priznao da je Hrišćanin, prefekt mu reče podrugljivo: čuj ti što sebe nazivaš učenim, i misliš da si našao pravu istinu, veruješ li da ćeš otići na nebo ako ja naredim da te bičevima išibaju, a po tom da ti odseku glavu. – Ne samo da mislim, već znam i potpuno sam uveren u to, jer Bog je milostiv prema svima, koji do kraja čuvaju zapovedi njegove, – odgovori Justin. Posle ovoga, prefekt izreče presudu i osudi ga na smrt.

Sveti Polikarp (smirnski) zajedno sa Ignjatijem Bogonoscem bio je učenik apostola Jovana Bogoslova, koji ga je i postavio za episkopa smirnskog. Za četeres i nekoliko godina, on je očinski učio narod, čuvao crkvu i izdržao nekoliko gonenja. Kad je Marko Avrelije otpočo goniti Hrišćane, digne se rulja neznabožaca i zatraži da se sv. episkop osudi. Sv. Polikarp i ako je bio izvešten o tome, hteo je ipak da ostane u gradu, ali na molbu svojih bliskih prijatelja pristane, da se za neko vreme skloni u jedno obližnje selo. Uskoro se sazna za mesto gde je bio sklonjen i kad su gonitelji došli da ga odvedu prokonzulu, on je sam izašao pred njih. Prokonsul je savetovao sv. Polikarpu, da poštedi svoju starost, da se promisli i pokloni veleumu cezarevom. Narugaj se, rekao mu je on, – Hristu, i ja ću te pustiti. Sv. Polikarp mu odgovori: osamdeset i šest godina ja Mu služim i videh od njega za to vreme samo dobro: mogu li se sada rugati Caru mome i Spasitelju? Kad nisu pomogle ni molbe ni pretnje, prokonsul je morao da popusti svetini i osudi sv. Polikarpa da se spali, što je i bilo izvršeno uz klicanje svetine, koja se radovala i naslađivala ovim groznim prizorom.

Gonenje Septimija Severa, Maksimina i Decija Trajana. Sv. Grigorije Neokesarijski.

Sin Marka Avrelija, Komod (180–192), trpeo je Hrišćane i nije ih gonio. Septimije Sever (193–211), koga je na čudesan način iscelio jedan Hrišćanin, bio je s početka naklonjen Hrišćanima, ali docnije, podstaknut žrecima, zabranio je svojim podajnicima da prelaze u Hrišćanstvo, i time je izazvao gonenja i protiv onih Hrišćana, koji su pre ove zabrane prešli bili u Hrišćanstvo. Najvećma su gonjeni Hrišćani i Misiru i Kartageni, da su u nevolji pomišljali na skori dolazak antihrista. U tom vremenu umrli su u najgroznijim mukama, u Misiru – otac Origenov Leonida i devojka Potamina, u Kartageni – Perepetua i Felicitata.

Potamina, mlada robinja, retke lepote, osuđena je bila na smrt po dostavi svoga gospodara, koji ju je prikazao da je Hrišćanka. Grozno su je mučili i najposle spustili lagano u kotao ključale smole.

Perepetua bila je viđena i bogata udovica; bilo joj je tada svega 22 godine. Mati joj beše Hrišćanka pa je tako i svoju kćer vaspitala. Felicitata je bila njena sužavka. Perepetua je sama opisala svoje tamnovanje i zlostavljanje, isvršeno nad njom od neznabožaca, da se odreče Hrista. Otac joj beše neznabožac i zajedno sa sudijama, molio je kćer da se odreče Hrista; ali molbe njegove kao i pretnje sudija nisu je mogle privoleti da se odreče svoje vere u Hrista.

Oboje su osuđeni na smrt, da ih zverovi rastrgnu. Kad je došao određeni dan u koji će se izvršiti kazna, povedoše mučenice iz tamnice u amfiteator (cirkusnu zgradu). One su išle radosno kao na svečanost. Tada ih svukoše gole – nage, samo su ih umotali jednim velom. Po tom su pustili na njih jednoga besnog i pomamnog bika, koji je rogovima izdigao Perepetu-u i daleko je odbacio na pozornicu. Perepetua ranjena, zaboravljajući svoje bolove podizala je oborenu Felicitatu i obe žene nežno se zagrliše na sred pozornice. Zatim su ih zajedno sa ostalim osuđenicima ponovo izveli na pozornicu i tu su ih gladijatori zaklali mačem.

Posle Septimija Severa do Maksimina Hrišćani su bili na miru. Karakala (211–217) i Iliagabal (218–222) nisu ni obraćali pažnje na Hrišćane. Aleksandar Sever bio je naklonjen Hrišćanima i u svom domu, pored idola neznabožačkih namestio je sliku Isusa Hrista i Avrama. Mati njegova, Julija Mameja naročito je pozvala iz Aleksandrije čuvenog Origena – i s njim besedila o hrišćanskoj religiji. Ubica Severa, Maksimin Tračanin (235–238) iz mržnje na svoja prethodnika, obnovio je gonenje Hrišćana. On je bio iz prostog roda i u mladosti pastir u Trakiji. Od prirode surov, držao se i kao car pravila, da se država može očuvati a vladalac održati samo nasiljem. Počeo je goniti crkvu na osobiti način, zapovedavši, da se poubijaju hrišćanski učitelji i sveštenici.

Naskoro posle Maksimina Tračanina, zauzme presto carski Filip arapin (214–249). Ovaj je car tako naklonjen bio Hrišćanstvu, da su ga držali za Hrišćanina; no u boju sa svojim protivnikom Decijem bude potučen, a presto mu zauzme:

Decije (249–251). On je bio pravi krvolok Hrišćana. Pod njim je sva Rimska carevina zalivena bila krvlju hrišćanskih mučenika. U gonenju i mučenju Hrišćana, nadmašio je bio sve svoje predhodnike. Tvrdo ubeđen da je Hrišćanstvo protivno državnim ustanovama Imperije, naredi svojim oblastnim upravnicima i sudijama, da Hrišćane svuda hvataju, da ih muče, pa i smrću kazne, ako se Hrista ne odreku, ne štedeći ni pol, ni uzrast ni stanje optuženih. Na ovu zapovest, otpočne se čitava hajka na nevine Hrišćane i njihove porodice, po svoj rimskoj carevini. Usled ovih gonenja i groznih mučenja, neki se Hrišćani odricahu vere u Hrista, prinašahu žrtve idolima i paljahu tamnjan pred žrtvenicima neznaboških hramova. Mnogi su kupovali od žrečeva uverenje da su neznabošci (sacrificati, thurificati, libellatici). Ali, pored sviju mučenja i ganjanja, većina je ipak ostala postojana u veri i dragovoljno ipša na smrt, prolivajući svoju mučeničku krv za ime Hristovo. Takvi su bili episkopi: rimski – Fabijan, antiohijski – Vavila, jerusalimski – Aleksandar i mnogi drugi. Svi su oni smrću zapečatili svoju veru u raspetoga Isusa. Zbog ovih osetnih gubitaka, crkva je bila u velikoj nevolji, jer se među vernima nije mogla održavati veza, kao glavni uslov za jedinstvo s polja. Zato su neki episkopi kao: Sv. Kiprijan kartagenski i Dionicije aleksandrijski, na zahtev svoje pastve, našli za pametnije, da se sklone iz svog mesta stanovanja, kako bi lakše i pouzdanije mogli preko pisama izdavati potrebne naredbe crkvama, i pomagati u nuždi verne i odane članove crkve. Još je značajniji bio postupak Sv. Gligorija, episkopa neokesarijskoga, koji je zbog dara isceljivanja prozvan „Čudotvorac“. On je ovako savetovao Hrišćane: Sve činite u slavu Božiju, kad vas progone iz jednog grada, begajte u drugi, klonite se zla, da ne dođete u iskušenje. A sam je skupio svoju pastvu, iselio se iz grada i s njom zajedno sklonio se u pustinju. Tako je sva njegova pastva bila spašena i ni jedan nije prevrnuo verom.

Sv. Georgije bio je od znatne neokesarijeske porodice i vaspitan u neznaboštvu. Namišljao je da bude advokat, pa s toga ode u Rim da izuči rimsko pravo. Putujući kroz Ćesariju on se pozna sa čuvenim Origenom i toliko ga beše zanelo njegovo tumačenje sv. pisma, da za osam godina svoga života u Ćesariji, sasvim zaboravi na Rim i advokaturu. Zahvaljujući svome nastavniku, izgovorio mu je čitavu besedu, koji ga zatim krsti i isprati u postojbinu. Tamo ga episkop amasijski, Fedim, izabere za episkopa neokesarijskog; ali Grigorije ode u pustinju. Onda Fedim sam lično ode k njemu, i posveti ga za episkopa i preda mu upravu neokesarijske crkve. Tvrde, da je on, primajući upravu neokesarijske crkve zatekao samo sedamnaest Hrišćana, kad je umro Neokasariji, nije bilo više od sedamnaest neznabožaca. Pisao je više poslanica i knjigu, u kojoj je istine vere u kratko izložio.

Gonenja Valerijana i Avrelijana. Mučenici: Sv. Lavrentije i Kiprijan.

Valerijan (253–260) je produžio gonenje Decijevo. Podbadan ljubimcem svojim Makrinom, zatucanim idopoklonikom, on izda najpre zapovest, da se Hrišćani ne smeju nikako sastajati u hramovima. Kad to ništa ne pomogne, jer Hrišćani se ipak sakupljahu u privatnim domovima, on naredi da se poubijaju episkopi i sveštenici, misleći da će time ugoditi svojim idolima.

Ovom žestokom progonstvu stadoše na put Persijanci. Oni napadnu Valerijana i odvedu u ropstvo, a njegov sin Galijenije zapovedi, da gonenje Hrišćana prestane; no car Avrelije (270–275) beše naumio da pakosti Hrišćanima, i već je bio potpisao ukaz protiv Hrišćana; no na tome je i ostalo, pošto je naskoro za tim poginuo.

Najžešća gonenja za vreme Valerijana pretrpela je Hristova crkva u Africi. U Kartageni bude posečen jepiskop Kiprijan, u Rimu jepiskop Sikst, a đakon Lavrentije bude spaljen. U Utici 300 mučenika baciše u krečanu. – Sv. Lavrentije pokazao se neobično odvažan i duhovit. Posle kazni sv. Siksta, prefekt rimski zaište od Lavrentija da mu preda blago rimske crkve, koje mu je bilo povereno na čuvanje. Sv. Lavrentije zatraži tri dana roka da spremi predaju. Za to vreme on pozove sve kljaste, slepe i druge bogalje, koji su primali milostinju od rimske crkve i kaže prefektu „to je naše blago“! Na takav odgovor, prefekt u jarosti zapovedi da se Lavrentije spali. Pekli su ga na usijanim gvozdenim rešetkama i toliko je na mukama bio izdržljiv, da je slaveći Boga, sasvim ravnodušno rekao svojim mučiteljima: „vreme je da obrnete drugu stranu, jedna je već pečena!“ Izdahnuo je moleći se Bogu, da neprijatelje obrati u veru Hristovu.

Sv. Kiprijan bio je sin rimskog senatora, koji je bio veoma bogat. Dok nije prešao u Hrišćanstvo slavio se kao odličan besednik (retor). Slučajno se pozna sa jednim hrišćanskim sveštenikom i od njega dobije na čitanje Sv. Pismo, i to ga privole da primi hrišćansku veru. Posle krštenja, Kiprijan se sa svim izmenuo: dok je bio neznabožac, živeo je raskopšo, a sada, postane pravi asket: razda sve imanje sirotinji i sav se preda izučavanju Sv. Pisma. Druge godine po krštenju, njega izaberu za presvitera, a treće godine za kartagenskog episkopa. To je bilo 249. god. U vreme gonenja Decija spasao se begstvom, ali je za sve vreme svoga osustva održavao dohovnu vezu sa svojom pastvom. Godine 257, u vreme gonenja Valerijana, Sv. Kiprijan bude poslat u progonstvo. Kad se navrpšla godina dana prokonsul pozove Sv. Kiprijana na sud i upita ga: jesi li ti bio papa ovom nečastivom narodu? – Jesam – odgovori Sv. Kiprijan. Prokonsul ga osudi na smrt i dželat mu odseče glavu.

Gonenje Dioklicijana. Mučenici: Sv. Đorđe, Teodor Tiron i Varvara mučenica.

Godine 284. sedeli su na rimskome prestolu dva imperatora: Dioklicijan i Maksimijan. Jedan je upravljao istočnom, a drugi zapadnom polovinom imperije. Godine 292. izaberu sebi za pomoćnike dva kasera: Dioklicijan – Kaja Galerija, a Maksimijan – Konstancija Hlora. Dioklicijan (284–305) i ako nije bio Hrišćanin, ipak je u početku svoje vlade naklonjen bio Hrišćanima i trpeo ih, pored svega navaljivanja neprijatelja, da Hrišćane goni. Od toga, uzdržavao ga je edikt (ukaz) imperatora Galijena, brojna nadmoćnost Hrišćana i odvratnost od upotrebe strogih mera. Njegova sopstvena žena, kći Valerija i sva verna posluga njena, bili su Hrišćani. Ali zet njegov Galerije, znao je da pokoleba tu naklonost u cara, i najposle ga dovede dotle da je u dogovoru sa svojim sucarem Maksimijanom, izdao zapovest, da se u celoj imperiji poruše sve crkve i svi koji ne podnesu idolima žrtve, da se vrgnu na muke i kazne smrću. Gonenje to bijaše žestoko po celoj državi, a osobito u Nikomidiji i Misiru, gde je za mesec dana do sto hiljada Hrišćana spaljeno.

Za ovim izašao je i drugi ukaz, kojim se naređuje, da se i ostatak hrišćanskih crkava poruše, sv. knjige spale, a svima Hrišćanima oduzmu dužnosti i prava, koja su dotle imali. Jedan Hrišćanin bio je tako neobazriv, da je javno na ulici pocepao ukaz, i zato je bio kažnjen smrću. U to vreme, dva puta je buknuo požar u nikomidiskom dvorcu, i digla se buna u Armeniji i Siriji. Galerije za sve ovo, okrivi Hrišćane i nagovori Dioklicijana, te ovaj izda još tri ukaza, strožijih od sviju pređašnjih. U njima je naređivano, da se Hrišćani silom gone da prinose žrtve idolima, a uporni da se kazne. Za kratko vreme napuniše se tamnice Hrišćanima i krv njihova rekom je tekla po celoj državi; sem Galije, Britanije i Španije, gde je vladao krotko Konstancije Hlor. Neznaboštvo, pribralo beše svoju poslednju snagu da istrebi Hrišćane. Nad Hrišćanima izvršivana su najužasnija mučenja i kazne. Sa njihovih leća drali su kožu gvozdenim grebenima do samih kostiju, a po tom posipali rane solju ili sirćetom; pekli ih na tihoj vatri, raspinjali strmoglav, čupali i sekli u parčad meso, lomili kosti na točkovima; najzad ih spaljivali, žive zakopavali i masama ih davali.

Uskoro, posle ovih gonenja Hrišćana, Dioklicijan se razbole i prinuđen bude da se odreče vlasti (305. g.), pa na to skloni i Maksimijana. Mesta njihova zauzmu, na istoku – Galerije, a na zapadu – Konstacije i Maksencije. Godine 311. kazna Božija postigne u Galerija; on padne u veliku bolest, od koje se nije ni digao. U toj bolesti uvidi on sam kaznu Božiju; pokaje se i naredi, da se gonenja obustave i svi Hrišćani iz tamnice puste. Umro je (311. g.) u najvećim mukama, preporučujući Hrišćanima da se mole svome Bogu za imperatora i imperiju.

Posle smrti Galerija, za imperatora na istoku izabran bude Maksimin, a za kesara – Likinije. Maksimin poništi ukaz Galerija o slobodi Hrišćana i ponova ih počne goniti. To isto učini opaki i praznoverni Maksencije u Italiji. Ali ova gonenja Hrišćana, bila su mnogo slabija od dojakošnjih. Sin Konstancija Hlora –Konstantin, koji je još za života očeva proglašen bio za naslednika zapadne polovine imperije (306. g.), postavši imperator, ne samo da nije napadao na crkvu, nego šta više, zabrani svako uznemiravanje Hrišćana. A kad svog suparnika Maksencija u Italiji pobedi, tada u dogovoru za Licinijem, koji je oborio Maksimina, izda 313. god. u Milanu ukaz, kojim daje slobodu hrišćanskoj veri svima podanicima prostrane rimske carevine, a ujedno zapoveda, da se silom oteta dobra i crkve vrate Hrišćanima.

Od znatnijih mučenika ovoga doba, bili su ovi: sv. Đorđe, Todor Tiron, Carica Aleksandra, Ekatarina i Varvara mučenica.

Sv. Đorđe rođen je u Kapadokiji. Roditelji su mu bili Hrišćani i vaspitavali ga u duhu hrišćanskom. Kad je stupio u vojenu službu, obratio je na sebe naročitu pažnju imperatora, koji ga je zbog lepote i junačkog držanja jako zavoleo. Uskoro bude postavljen za vojenog starešinu i po svom visokom položaju, bio je član državnog veća. Videći, da vlada upotrebljuje sva moguća sredstva protiv Hrišćana on budući od rođenja Hrišćanin, počne zaštićivati i braniti Hrišćane i svoju veru. Rasporedivši svoju imovinu, on se javi na veće imperatorsko, kada se imala da reši sudbina Hrišćana i počne ih braniti. Imperatoru ne bude to po volji i sv. Đorđa odmah zatvore. Najpre su ga metnuli u klade i navaljali veliki kamen na grudi, po tom ga vezali za točak sa gvozdenim ekserima i okretali između pobijenih eksera tako, da mu je meso spadalo sa tela, pa ga za tim baciše u negašen kreč i polivahu ga vodom da izgore. Ali, posle svake izvršene kazne, telo sv. mučenika, na čudesan način bilo je izlečeno. Dioklicijan je sva ova čuda smatrao za mađije, pa zapovedi tadašnjem čuvenom mađioničaru Atanasiju da spremi otrov za sv. Đorđa, ali ni otrov nije mogao umoriti hrabrog mučenika. Mađioničar bio je toliko iznenađen ovim čudom, da je i sam primio hrišćansku veru, zašto je bio odmah pogubljen. Dioklicijan videći da ne može savladati mučenika, počne ga savetovati i lepim rečima sklanjati da se odreče Hrišćanstva. Sv. Đorđe zaište da ode u hram Apolona. Imperator i sv. Đorđe u pratnji dvorjana i naroda uđu u Hram. Svi očekivahu da sv. Đorđe prinese žrtvu bogovima, ali on se samo prekrsti i svi idoli s treskom sruše se na zemlju. Žreci, videći ovo čudo, umole imperatora da pogubi sv. Đorđa kao rušioca vere. Imperator zapovedi, da mladom vojniku Đorđu odseku glavu i on umre mučeničkom smrću. Zato ga pravoslavna crkva i danas slavi pod imenom velikomučenika Đorđa pobedonosca.

Stradanja i mučenička smrt sv. Đorđa obratila je u Hrišćanstvo ženu Dioklicijanovu, caricu Aleksandru. Iznenađena čudom božije moći, javno je ispovedala da je Hrišćanka; zato je bila osuđena na smrt ali po Božijoj volji umrla je pre, no što će kazna biti izvršena.

Sv. Teodor Tiron, ispovedajući veru u Isusa Hrista pred starešinama i svojim drugovima vojničkim, bio je spaljen, slaveći Boga na samoj glomači.

Sv. Ekatarina, bila je carskoga roda i zato, što je primila veru hrišćansku, bila je najpre na točku mučena, po tom pogubljena mačem. – Na nju se ugledala mlada neznaboškinja, kći idolopoklonika Dioskora, devojčica Varvara. Predanje veli da je bila retke lepote. Po želji oca svoga Dioskora, živela je udaljeno od svojih srodnika i drugarica, s jednom nastavnicom i nekoliko robinja, na visokoj kuli, koju je otac, radi nje, naročito bio podigao. Imala je sva uživanja, jedno se samo strogo zahtevalo, da je niko ne uznemirava u toj samoći. Varvara je volela da sedi kraj prozora, posmatrajući u tišini „gornje i donje tvorevine Božije“. Često se pitala: ko je sve ovo stvorio? Najzad upita jednom svoju nastavnicu i robinje, koje su je služile. – „Naši Bogovi“ odgovoriše one. Posle ovoga ožalošćena Varvara, nije ih više ni pitala.

U skoro za tim, otac njen ode na daleki put i tako se ukaže prilika Varvari da siđe sa svoje kule, pa naiđe na Hrišćanke, koje joj objasne nauku Hristovu. Odmah se odluči da primi Hrišćansku veru. Od sveštenika, koji je putovao iz Aleksandrije primila je krišom sv. krštenje; i tako se pripremila za teška stradanja, koja su je očekivala.

Kad joj se otac vrati s puta i sazna da je primila Hrišćanstvo, jako se uznemiri i odmah otpočne kinjiti i zlostavljati svoju kćer. Mučio je svakojako: tukao, morio glađu, isterivao na ulicu golu, da joj se svet ruga, šibao po golom telu, metao u kvrge, i kad ni molbe ni pretnje ne pomogoše, on sam optuži je sudu i svojom rukom isvrši smrtnu presudu, i odseče joj glavu. Zato je crkva i slavi (4. dek.) pod imenom; Varvara Velikomučenica.

Borba hrišćanstva s naukom neznaboškom.

Hristova crkva imala je da se bori ne samo sa grubom silom neznabožačkih careva, već i sa mudrošću neznabožačkih filosofa. I oni se digoše da brane svoje bogove; ali se u tome ne truđahu da dokažu temeljitost svoje nauke i vere, već se upuštahu u razlaganje, koje nikako nije dolikovalo nauci i učenosti. Oni smatrahu Hrista za prosta čoveka, pa po tome i sve što su protiv Hrišćanstva pisali, puno je pakosnog zajedanja, ruganja i ismevanja. Sve što je velika mržnja znala da smisli i izmisli, to su oni napisali. Ali učeni muževi hrišćanski suzbijahu te gadne napade pakosnih neznabožaca, naučnim i bogoslovskim razlozima na osnovu sv. Pisma. – Jedan od prvih i najvećih protivnika Hrišćanstva među naučenjacima toga doba, bio je epikurejac Cels, koji je napisao čitavu knjigu protiv Hrišćana, nazvavši je „Istinita reč“. Nju je Origen u svojih osam knjiga oborio i dokazao, da je sve u njoj laž. Drugi je bio Lukijan Samosatski, prijatelj Celsov. On je ujedno napadao i lažne bogove neznabožačke i nauku Hristovu; ismejavao je uzajamnu ljubav hrišćansku, i ono žrtvovanje Hrišćana za veru i nadu u život večni, smatrajući sve to za ludoriju.

Bilo je još više takvih filosofa, (Porfirije, Julijan i dr.), ali sva njihova naprezanja, da Hrišćanstvo ponize i narod od njega odvrate, behu uzalud. Sin Božji, Gospod Isus Hristos svojom naukom i čudesima, sam je osnovao svoju crkvu i ona je pomagana njime bila zaštićena, i najposle pobedila sve svoje protivnike. A pobedu ovu, zadobila je ona bez oružja i sile, jedino trpljivošću svojih članova i naukom jevanđelskom, kao najjačim oruđem vere.

Glava druga: Učenje crkve.

Sveto Pismo.

Apostoli, po primeru Isusa Hrista, propovedali su u početku Evanđelje usmeno; no kad su verni, slušajući njihovu oduševljenu pripovest zaželeli, da imaju napisano sve o životu i radu Isusa Hrista, onda Evanđeljiste Matej, Marko, Luka i Jovan napisaše svoja Evanđelja.

Evanđelist Matej, jedan od dvanaestorice Apostola i očevidac dela Hristovih, napisao je svoje Evanđelje osme godine po Vaznesenju Hristovom na nebo. Pisao ga je za Hrišćane Judejce, s toga u opisu života Hristova, jednako skreće pažnju čitaocima na ispunjenje proroštva i obećanju o Mesiji.

Evanđelist Marko (u judejstvu zvani Jovan), bio je najpre saradnik svome stricu Varnavi, a zatim Apostola Pavla i Petra, i po uputstvu poslednjega, napisao je svoje evanđelje, on se stara, da opiše život Isusa Hrista u živom i zbijenom pregledu. Prema postavljenom cilju, on izostavlja duge besede Hristove, a zaustavlja se ponajviše na dela Hristova i njih opisuje.

Evanđelist Luka, lekar i slikar, bio je nerazdvojni saputnik Ap. Pavla od vremena njegovog drugog putovanja. Po uputstvu Ap. Pavla napisao je evanđelje za jednog uvaženog Hrišćanina, po imenu Teofila i odlikuje se svojom potpunoćom. – Na molbu istoga Teofila, evanđ. Luka napisao je knjigu: Dela Apostolska, u kojoj je opisao silazak sv. Duha na Apostole i rad apostolski na širenju Hrišćanstva, a naročito rad Apost. Petra i Pavla.

Evanđelist Jovan napisao je svoje evanđelje na molbu malo-azijskih crkava, kao dopunu opisa pređašnja tri evanđelista o ličnosti Isusa Hrista. U svom evanđelju, apostol Jovan, najčešće navodi one reči svoga Božanskog učitelja, kojima on sam svedoči o svojoj ličnosti i poslanstvu, i ona dela Njegova, u kojima se jasno ogleda slava i veličina Njegova, kao jednorođenog od oca, prepuna blagodati i istine. – U drugoj svojoj knjizi Otkrivenje (Apokalipsi), sv. Jovan prorokuje o drugom dolasku Isusa Hrista na zemlju, o budućem vaskrsu svih umrlih, o svršetku vidljivog sveta, i o stanju pravednika i grešnika u budućem životu. Ovu proročku knjigu napisao je sv. Jovan za vreme svoga progonstva na ostrvu Patmosu.

Apostoli, putujući po raznim mestima velike rimske carevine, nadgledahu crkve i propovedahu Evanđelje onima koji još ne behu kršteni. Pa kako nisu mogli dugo ostati na jednom mestu, da u svemu pouče i upute verne, to su im u slučaju potrebe slali pismenu nastavu savetujući ih kako treba da žive i veruju po nauci Hristovoj. Ovakvih poslanica (pisama) napisanih apostolima u raznu vremenu za pojedine crkve, ima dvadeset i jedna i to: od Jakova jedna, od Petra – dve, od Jovana – tri, od Jude – jedna, od Pavla – četrnaest.

Sve ove „Poslanice“, isprva behu, svojina onih crkava kojima su bile slate, i za koje su i pisane; tek pri kraju II veka, kad je utvrđena bila veza između posebnih crkava, Apostolske poslanice skupljene su u jednu knjigu, pod nazivom knjige: Novog Zaveta. U tom veku, ove su knjige s grčkog oriđinala prevedene na latinski i sirijanski jezik; ali se verni u tom vremenu ipak, većinom služahu usmenim predanjem, koje je crkva još od vremena Apostola sačuvala. Osnovne crte ovoga svetog predanja, nalaze se u tako zvanom Simvolu Apostolskom.

Muževi Apostolski.

Apostolskim muževima nazivaju se oni učitelji crkveni, koji su nauku Hristovu iz usta Apostolskih slušali, pa posle Apostola, dužnost njihovu na sebe primili. Dužnost ta nije se sastojala u putovanju po raznim mestima i propovedanju evanđelske nauke, već u tome, što se svojim poslanicima, obraćahu već osnovanim crkvama, utvrđujući ih u veri, pobijajući neznabožačke napade i laži protiv Hrišćana, i izlažući hrišćansku naravstvenost. Ove su poslanice po crkvu vrlo važne i ako nisu uvršćene među knjige Svetoga pisma.

U red Muževa Apostolskih, koji su pisali poslanice, broje se ovi:

Varnava, jedan od sedamdeset učenika Hristovih i saradnik Apost. Pavla, na širenju Hrišćanstva. Učestvovao je na prvom, apostolskom Saboru u Jerusalimu. Napisao je jednu poučnu poslanicu za Hrišćane. Kao episkop ostrva Krita umro je mučeničkom smrću.

Erma, takođe iz sedamdeset učenika Hristovih, po pričanju od starina, bio je episkop u Filipopolju. Napisao je knjigu „Pastir“, u kojoj iznosi svoje viđenje, kako mu Anđeo Hranitelj, u obliku pastira, daje nastavu o sveštenstvu.

Kliment, rodom Rimljanin, najpre je bio sveštenik, a po tom prvi episkop u Rimu. On je slušao nauku Hristovu iz usta Apostola Petra i Pavla, napisao je dve poslanice korintskoj crkvi. Prva je veoma značajna i bila je u velikom poštovanju u prvobitnoj crkvi hrišćanskoj. Obe su pisane zbog verskih nesuglasica u korintskoj crkvi. Za vreme gonjenja Trajanova, bio je prognat u Herson (u Krim), gde je mnoge obratio u Hrišćanstvo. Zato ga osude, i po zapovesti imperatora Trajana bace u more. Posle nekoliko stotina godina, kada su slovenski Apostoli Ćirilo i Metodije otišli u Krim da propovedaju Hazarima, – Turkomanima Hrišćanstvo, nađu telo sv. Klimenta i sahrane na ostrvu, a odatle prenesu u Rim.

Dionisije Areopagit, bio je član Areopaga, a docnije učenik Apostola Pavla i prvi episkop u Atini. Većina tvrdi, da je on napisao knjigu O nebeskoj jerarhiji, i još neke poslanice. Umro je u vreme gonenja Domicijana.

Ignjatije Bogonosac. Još u mladim godinama sv. Ignjatije je bio učenik sv. Apostola Jovana Bogoslova, slušao je i sv. Apostola Pavla. Apostol Jovan Bogoslov postavio ga je za episkopa crkve antiohijske, kojom je upravljao više od 30 godina. Voleo je lepo crkveno bogosluženje i blagoljepije, i uveo u antiohijskoj crkvi svečano antifono pojanje u dvoje. Godine 107. car Trajan vojujući s Parćanima dođe u Antiohiju. Ovom prilikom neznabošci iz mržnje dostave caru, da prilikom svečanog dočeka njegovoga, nisu učestvovali Hrišćani, a sva krivica za ovo bila je bačena naravno na episkopa Ignjatiju, i car zapovedi da se Ignjatije okuje i stražarno isprati u Rim na gubilište. Za vreme ovog svog putovanja, napisao je sedam poslanica, između kojima najvažnija je ona, koju je napisao povodom onih pobožnih Hrišćana, koji su hteli da ga spasu od smrti, na koju je on tako radosno išao. „Pišem vam“, veli sv. Ignjatije u poslanici, „da sam još u životu, i svima javljam da dobrovoljno umirem za Njega. Moja je ljubav raspeta na krstu, i u meni nema više iskre ljubavi prema ovome svetu. Molite se zajedno sa mnom, da bi mi sv. Duh darovao ono, za čim žudim“.

Posle ovoga pisma došao je u Rim i vojnici ga odvedu u amfiteator, gde ga zveri rastrgoše. To se dogodilo 20. dek. 107. god.

Sv. Polikarp, episkop smirnski, bio je učenik apostola Jovana Bogoslova, koji ga je i postavio za episkopa smirnskog. Od mnogih poslanica njegovih, pisanih raznim crkvama, sačuvala se samo poslanica Filipijcima. Mučenički je okončao život svoj za vlade Marka Avrelija.

Sv. Oci i učitelji crkve Istočne i Zapadne.

Pismena radnja sv. Otaca i učitelja crkve II i III veka, upravljala se prema okolnostima toga doba. Najviše se osećala potreba, da se suzbiju kriva tumačenja i lažne optužbe neznabožačkih pisaca (kao što su bili Cels i Porfirije) protiv Hrišćana. Zbog toga su se u Hrišćanstvu javili Apologeti, kao crkveni pisci za odbranu Hrišćanstva.

Apologeti su sveti Oci, koji su svoju visoku učenost svagda upotrebljavali na korist Hrišćanstva, osobito, kad su branili Hristovu nauku protiv prebacivanja neznabožačkih učenja ljudi i careva, ne plašeći se ni same smrti. Od ovih učenja muževa hrišćanskih najznatniji su: Justin filosof i mučenik, Alinagor, Tertulijan i Origen.

Pri odbrani hrišćanskog učenja, učitelji crkve zapadne, obraćali su pažnju najviše na praktičnu stranu Hrišćanstva i raspravljali naučne istine na osnovu apostolskog učenja. Učitelji crkve istočne, većinom su se bavili rešavanjem odlučnih pitanja i pri odbrani hrišćanskog učenja, koristili se često i grčkom filosofijom. Predstavnici prvog pravca bili su:

Justin, filosof i mučenik. Pisao je znamenitu Apologiju Anotoninu Piju, braneći u njoj Hrišćanstvo, usled toga car nije napadao na Hristovu crkvu.

Irinej, učenik sv. Polikarpa, koji je sa hrišćanskom kolonijom prešao iz Male Azije na obale r. Rone u Galiji (177. g.) i, po smrti Potina bio je episkop u Lionu. Napisao je čuveni spis o Jeresima u pet knjiga, u odbranu protiv jeretika.

Tertulijan, prvi hrišćanski pisac na latinskom jeziku, rodio se u Kartageni (160. g.) od neznabožačkih roditelja. Kad mu je bilo 25 godina, primio je veru Hristovu i za tim bude postavljen za presvitera kartagenske crkve. Od njega imamo spis zvani Apologetik, koji je napisao u odbranu Hrišćanstva caru Aleksandru Severu i Rimskom senatu.

Sv. Kiprijan. On se rodio u početku III veka u Kartageni kao neznabožac. Bio je vrlo učen i bogat čovek. Oko godine 246. primio je veru hrišćansku i bio je episkop u mestu svoga rođenja. Kao episkop živo se zauzimao za veru hrišćansku, osobito za vreme gonenja Decijeva, kada je mnoga pisma pojedinim licima pisao, utvrđujući ih u veri. Osim drugih knjiga, napisao je i Istoriju kartagenskog sabora. Za vreme Valerijana bude zatočen i god. 258. posečen.

Prestavnicom drugoga pravca, bila je tako zvana: Škola za oglašene u Aleksandriji. Ona je osnovana u II veku, najpre za oglašene, spremajući ih, da do krštenja poznadu glavne istine hrišćanske vere, ali se docnije proslavila kao naučna hrišćanska škola. Nastavnici ove škole bili su ljudi pobožni i učeni, koji su svojim znanjem suzbili napade jeretika i filosofa. Prvi, poznati nastavnik ove škole bio je Atinagor filosof Atinski. Kao neznabožac, najpre je izučavao sv. Pismo s namerom da ga obori, ali ga dublje poznanstvo za naukom Hristovom dovede dotle, te i sam postane Hrišćanin i napiše veoma krasnorečitu apologiju u odbranu Hrišćanstva, koju je on lično predao imperatoru Marku Avreliju.

Posle Atinagora, upravljao je Školom za oglašene, Panten. On je još u mladosti bio pristalica stojičke filosofije, ali slušajući propoved Apostola, primio je hrišćansku veru. Kao revnosan Hrišćanin i nastavnik škole, mnogo se trudio na širenju hrišćanskog učenja. Nu, prilika jedna nije mu dala da ostane i dalje u Aleksandriji. Varoš, sa velikom trgovinom i velikim obrtom, imala je veze sa svima i najudaljenijim zemljama i narodima, jednom prilikom, nekoliko viđenih ljudi iz Inđije, zamole episkopa Dimitrija, da im pošalje nastavnike, koji će ih naučiti veri. Hrišćanstvo je još pre toga, propovedano bilo u Inćiji apostolima: Tomom, Vartolomejem i Matejem; ali od toga doba, ono je bilo sasvim zaboravljeno, jer malo je bilo Hrišćana, koji su otuda putovali u daleke zemlje. Dimitrije predloži Pantenu, da ide i propoveda Inđijancima. Put je bio težak a preduzeće opasno; ali se Panten nije plašio, već odmah preda učeniku svome Klimentu upravu nad školom, a sam se krene na put u Inđiju. O njegovoj radnji na širenju Hrišćanstva u toj pokrajini nemamo nikakvih podataka. Zna se toliko, da je u Inđiji našao pisano evanđelje Matejevo na evrejskom jeziku, koje je tamo doneo Apostol Vartolomija. Kad se iz Inđije vratio, Panten je opet zauzeo svoje pređašnje mesto. Godine 195. sasvim ga je u školi zamenuo:

Kliment, nazvan aleksandrijski. Za vreme njegovo i učenika njegovog Origena, Aleksandrijska škola, ispela se bila na najvišu naučnu visinu, i proslavila svojom bogoslovskom i filosofskom naukom. Nju su pohađali i slušali u njoj predavanja, ne samo oglašeni, već i veliki broj naučenjaka i filosofa. Kliment je dugo vreme bio neznabožac, zanimao se filosofijom i vladao temeljnim i svestranim znanjem po svima, tada poznatim naukama. Kad je jednom prilikom iz radoznalosti posetio Aleksandrijsku školu, u kojoj je Panten tumačio Sveto Pismo, toliko je bio poražen dubokim istinama hrišćanke religije, da je odma primio krštenje, a po tom ga izaberu za presvitera i naslednika Pantenu (191–201). Postavši katihizator, on je sve svoje filosofsko znanje uložio u korist crkve, i pomoću filosofije, obratio je mnoge učene neznabošce u hrišćansku veru. – Od njegovih spisa najznatniji su ova tri: 1, Opomena neznabošcima, u kojima Kliment iznosi svu prazninu neznaboške mitologije i nedostatke filosofskih sistema; 2, Pedagog, knjiga moralne sadržine, u kojoj su izložena pravila hrišćanskog vladanja, namenjena onima koji su kršteni, i 3, Stramote, skup najodabranijih misli i izreka grčkih filosofa i hrišćanskih pisaca, sređenih u sistemu, za bolje razumevanje i poznavanje Hrišćanstva. – Naslednik Klimenta bio je njegov učenik:

Origen (rođ. 185. g.). On je nadmašio slavom sve dotadašnje učitelje. Bio je u svoje vreme jedno čudo od učenosti, – kako za neznabošce, tako i za Hrišćane; slavio se kao odličan filosof, filolog, kritičar, komentator (tumač), bogoslov i apologet. Za svoje neumorno prilježanje i trud, nazvali su ga Adamantov. Kad je izabran za naslednika Klimenta, bilo mu je tek 18 godina. Veliki broj neznaboških naučnika dolazilo je da sluša njegova predavanja. Da bi imao više slobodna vremena, da slušaoce upozna sa tajnama grčke mudrosti i time ih spremi za više duhovno razumevanje sv. Pisma, Origen ustupi predavanje o glavnim načelima hrišćanske vere, jednom svom učeniku, a sam se posveti slušaocima. Dva njegova predavanja, obratila su mnoge neznabošce i jeretike u pravu veru. Nu, pored sve svoje umne veličine, Origen je imao i nekih svojih zabluda. Zanet filosofijom Platona, on se pomeo u mišljenju o večitom stvaranju, o postanku duše do rođenja čoveka i t. d. Ove pogreške i neke druge, privatne okolnosti, namorale su ga da napusti predavanja u Aleksandrijskoj školi. Iz Aleksandrije, Origen ode u Palestinu i tamo osnuje novu školu u Ćesariji, u kojoj se tako isto proslavio, kao i u Aleksandriji. Od učenika ove škole, najznatniji su njegovi učenici: sv. Grigorije čudotvorac i mučenik Pamfila. Sv. Grigorije napisao je kratki simbol vere koji je poznat pod imenom: Simbol neokesarijski. Origen je okončao život u svojoj 69 godini za vlade imperatora Dekija.

Od mnogih njegovih spisa (računaju do 6 000), najznatniji su: 1, knjiga o načelima, prvi pokušaj sistematskog izlaganja vere; 2, sedam knj. protiv Celsa; 3, Tumačenje Biblije, i 4, Egzapla, ili upoređenje biblijskog starozavetnog teksta sa mnogi drugim i novim prevodima.

Jeresi.

Još u vreme Apostola, bilo je članova crkve, većinom iz pokrštenih Judeja, koji bilo po nerazumevanju i neznanju ili hotimično, izopačavahu, pogrešnim tumačenjem sv. Pisma, glavne osnove (dogme) hrišćanskog učenja i verovanja, pa obraćahu i druge u svoju zabludu. Ovakvi ljudi zovu se Jeretici; a njihova nauka i vera, Jeres. Među prvim najglavniji je:

Simon Volhv^[3] Kad je đakon Filip u Samariji krštavao, dođe i on da se krsti, da bi dobio blagodat Sv. Duha i postao Apostol. Ali kad je Ap. Petru ponudio za to novac, ovaj ga ukori i odbije. Docnije se proglasi da je on više biće, koje od Boga proizlazi, i da je poslan od Boga, da spase ljude, te su mu žrtve prinosili kao Bogu.

Posle Simona Volhva, neki pokršteni Judeju, dokazivahu, da su Hrišćani obavezni ispunjavati obrede Mojsijevog zakona. Tako Kerinćani (po Judeju Kerintu tako prozvani) ne verovahu da je Deva Marija rodila Sina Božjeg, nego Isusa, kome se u vidu goluba pri krštenju prisajedinio Hristos. – Evionei isto što i Kerinćani, priznavali su obrede Mojsijeva zakona, kao glavni uslov za spasenje. Isus Hristos je njima bio prosto čovek, koji je božansku moć dobio pri krštenju. Poslanice Apostola Pavla ne priznavahu za božanske. Iskvareno evanđelje Mateja, pod imenom evanđelje Jevreja, poštovahu za svetu knjigu. Sem toga, verovahu da će Isus Hristos opet doći na zemlju, da osnuje hiljadugodišnje zemaljsko carstvo, u kome će svi verni blagovati i uživati. – Nazareni bili su najpre to isto što i Evioneji; no posle se pod tim imenom razumevahu pokršteni Judeji, koji dokazivahu, da je Mojsijev zakon obavezan samo za Judeje, a nikako za neznabošce, koji su kršteni. Za Hrista verovahu da je sin Božji i da je nadprirodno od Deve rođen.

Kao što su Judeji mešali judejstvo sa Hrišćanstvom, isto tako i neznabošci mešaše filosofiju i nauku o svojim bogovima sa istinama hrišćanske vere. Takvi su bili Gnostici i Maniheji

Gnostici (po grčkoj reči gnōsis – znanje) delili su se na više sekta (gnosticisam elinski, gnost. istočni i gnostic. neznabožačko-hrišćanski), ali su svi verovali: da je Bog dobro biće, iz koga su proizišla druga duhovna bića. Uz biće Božije, postojala je još u početku materija, kao izvor svakog zla. – O stvorenju sveta učili su i verovali, da je stvoren iz čestica (atoma) dobra i zla, t. j. iz Božijeg bića i materije, kroz nekog zlog duha, po imenu Dimurga, koji je Bogu podložan, ali je njegov protivnik. Za čoveka vele, da je pri stvaranju dobio česticu Božiju, koja je uvek u čoveku na dobro sklonjena; a telo, koje je iz materije, – uvek teži zlu; po tome verovahu, da prvi greh (Adama i Eve) nije zavisio od slobodne volje, nego je posledica na zlo sklone materije. – U Hrista poštovahu izbavitelja, koji je od Boga poslan i koji je sišao na zemlju da pouči ljude o biću Božijem i njima samima. Ali ne verovahu u vaploćenje sina Božija, već mišljahu, da se duh Božiji sjedinio pri krštenju s prostim čovekom Isusom, posle ga ostavio, – dakle primio na sebe prividno telo, te po tome, da je prividno bilo i njegovo stradanje i smrt; zbog toga su bili prozvani Doketi^[4]. A pošto se u svetu, po mišljenju njihovom, neprestano bori dobro sa zlom, hteli su neki da strogim življenjem ukrote zlo, a drugi se na protiv odavahu najvećoj raskalašenosti i uživanju.

Manihejci (po Manesu Persijancu, tako prozvani). Manihejci su isto tako dualistička sekta kao i Gnostici. Po učenju njihova osnivača Manesa (272. g.), postoje dva carstva: carstvo svetlosti i carstvo mraka. Carstvom svetlosti upravljahu dobri bogovi i njihovi duhovi, a carstvom tame, upravljaju: Demon i njegovi duhovi^[5]. Svet i čovek postali su iz neke smese oba carstva i to kroz zlog Demona, koji je jednom prilikom navalio na carstvo svetlosti, ugrabio neke svetle čestice, i upotrebio ih pri stvaranju čoveka i ostalih stvari. Nu sem te čestice božije u čoveku (duše), mislili su da čovek ima još jednu dušu, zlu, koja je u telu, i ona je uzrok prvome grehu, zbog čega je i zavladalo čovekom zlo i carstvo tame. Isus Hristos, da bi izbavio ljude od zla, i spasio u njemu svetle čestice, došao je u prividnom telu sa Sunca, gde on stanuje. Apostoli su po mišljenju Manesa, rđavo razumeli i izopačili učenje Hristovo. Zato je došao on, kao od Hrista obećani duh (paraklit: Jovan 16,13; – ne sv. Duh) da razjasni i usavrši tu nauku. Po učenju Manesa, čovek radi spasenja svoje duše, ne treba da jede meso životinja, koje je samo zlo; da ne pije vina, jer vino je loza napojena žuči đavolskom, i da se ne ženi. On je po primeru Hristovom imao 12 apostola i 70 učenika sa dva episkopa.

Monarhiste ili Unitarci, bili su jeretici (Sevelije i Pavle Samosatski), koji su glavni dogmat o sv. Trojici izlagali sasvim protivno učenju sv. Otaca, ne mogući pojmiti sv. Trojicu u jedinici. Zato su ili sasvim odricali Božanstvo Isusa Hrista, ili su mu pridavali od boga datu mu božansku moć ili su predstavljali samoga Boga oca, kao vaploćenog Hrista. Tako su, s neznatnom razlikom učili i jeretici, tako zvani Partipasijani.

Oni pak jeretici (Montaniste i Novicijani), koji su mislili da je nauka hrišćanske crkve o naravstvenosti njenih članova ne potpuna, i da će Hristovu nauku o moralu najbolje ispuniti, ako se budu pridržavali neke velike strogosti, nisu odbacivali dogmate Hrišćanske kao drugi; zato i ne mogu biti uvršćeni u red pravih jeretika, nego se pre mogu nazvati raskolnici.

Glava treća: Unutrašnje uređenje crkve.

Postanak crvene jerarhije.

Prvom crkvom Hristovom, upravljahu Apostoli. Po datoj im vlasti od Gospoda, oni su učili Hrišćane istinama sv. vere, obavljali za njih sv. Tajne i Bogosluženje, i starali se o čistoti njihovog moralnog života. Uz to, dužnost im je bila, da paze na pravilno i tačno razdavanje životnih namirnica vernima, pošto je u prvih, jerusalimskih Hrišćana, sve bilo zajedničko. Nu, Apostoli, zauzeti propovedanjem, prinuđeni behu da uskoro napuste ovu poslednju dužnost i povere istu drugima. Zato oni polaganjem ruku i molitvom, po izboru postaviše sedmoricu Hrišćana; uvaženih sa svoga primernog i svetog života, obdareni mudrošću i Duhom Svetim. Posvećeni zvahu se đakoni. U početku dužnosti im je bila, da nadgledaju crkvenu imaovinu i da se brinu o izdržavanju siromaha; a docnije da pripovedaju i pomažu pri službama u vršenju sv. Tajana.

Kako je u Jerusalimu svakim danom broj Hrišćana znatno rastao, Apostoli izabraše sebi nove pomoćnike, da im pomažu u propovedanju, vršenju Bogosluženja i upravi crkvenoj. Izabrani biše posvećeni polaganjem ruku apostolskih i nazovu se Prezviteri (sveštenici). Oni dobiše vlast da uče narod i vrše tajne, pa im je još bilo dopušteno, da učestvuju i u crkvenim poslovima kao što se to vidi iz prisustva njihovog na Jerusalimskom Saboru. Apostol Pavle, već prvih godina (45 god.) svoga dugog putovanja na propoved u daleke zemlje, postavljao je presvitere u crkvama koje je on osnovao.

Hrišćanske opštine do toga su brzo rasle i nove se stvarale, da Apostoli najzad nisu dospevali da postave svuda ni presvitere. S toga oni ustanove u crkvi novo zvanje (čin) – zvanje Episkopa, davši mu potpunu vlast ne samo da uči i služi, već i da postavlja (rukopolaže) presvitere i đakone, starajući se uz to i o njihovom vladanju. Za prve episkope, Apostoli izabraše svoje najbliže učenike i saradnike, tako Apostol Petar postavio je za episkope Antiohije, Rima i Aleksandrije, svoje učenike: Evodiju, Lina i evanđelistu Marka, Apostol Pavle, postavio je za episkopa efeske crkve Timotija, a u Kritu – Tita. Tako postaše u crkvi Hrišćanskoj tri glavna jerarhijska stepena: episkopski, presviterski i đakonski.

Postanak vlasti Mitropolita i uzajamni odnošaji crkava.

Apostoli su većinom propovedali i ustanovljavali crkve u glavnim gradovima.

Iz ovih mesta, Hrišćanska se vera u početku širila po okolini i selima. Postojeće u njima hrišćanske opštine, podčinjene su bile nadzoru episkopa, koji je i presvitere im postavljao. Tako su postale Eparhije ili crkvene oblasti. Hrišćanstvo, šireći se iz glavnih i okolnih mesta jedne pokrajine – u drugu, prodiralo je i u manje gradove, u kojima su postavljani gradski episkopi sa potpuno nezavisnom upravom u svojoj crkvi. Ali vrhovnim starešinom nad celom crkvenom oblašću, smatrao se onaj, koji je sedeo u glavnom mestu pokrajine, i episkop u njemu, bio je najstariji od ostalih pokrajinskih episkopa. Za razliku od ostalih, odlikovan je bio nazivom Mitropolita (u Grčkoj glavno mesto zvalo se „metropolija“). Od Mitropolita glavnih mesta ili gradova bili su naročito odlikovani oni, koji su živeli u većim okruzima rimske imperije i oni, u kojima je vera propovedana samim Apostolima. Takvi su episkopi bili: rimski, antiohijski, aleksandrijski i jerusalimski.

Uzajamni snošaj crkava bio je utvrđen ustanovom: Sabora. Po primeru Sabora apostolskog u Jerusalimu, episkopi su se rano počeli skupljati na sabore radi dogovora i rešavanja raznih pitanja o veri i crkvenom blagolepiju. U istoriji, ovi se sabori pominjahu oko 150-te godine po R. H. a 250-te godine oni su bili u svima crkvama, i sazivani su u svakoj mitropolitskoj oblasti jedanput u godini, i to u jesen ili posle Uskrsa. Na njima je predsedavao Mitropolit, a u slučaju njegovog osustva – episkop, najstariji po posvećenju.

Snošaj među pojedinim crkvama održavao se Poslanicama i hrišćanskim putnicima. Oni su svuda i svagda rado dočekivani bili od svojih jednoveraca, koji su ih bratski gostili i ispraćali. Da ovo hrišćansko gostoprimstvo ne bi zloupotrebljavali jeretici i varalice, Hrišćani putujući na daleki put dobijahu od svojih episkopa Uveru, koja se zvala putna gramota.

Glava četvrta: Život prvih Hrišćana i Bogosluženje.

Bratska ljubav i strogi isposnički život prvih Hrišćana.

U Jerusalimu u vreme Apostola, mnogobrojna hrišćanska opština bila je u svemu složna, kao da je imala jedno srce i jednu dušu, i sve im je bilo zajedničko. Imućni Hrišćani i bogataši prodavahu svoja imanja i prinošahu Apostolima. Apostoli su razdavali sve, podmirujući potrebe onih, koji se nuždavahu: tako, da među Hrišćanima ne beše ni jednog siromaha. Ova bratska ljubav spajala je ujedno ne samo članove jedne crkve, već i one Hrišćane, koji su po svome poreklu bili raznih narodnosti. Svi su jedan drugoga zvali braćom i sestrama. Tuđinci, siromasi, starci, udovice, siročad, – svi su bili nadgledani i nahranjeni. Po nekad su Hrišćani iz zajedničkog novca, davali odkup za zarobljenike. U vreme nevolje, kao što su: glad, mora i opake boleštine, Hrišćani su prvi priticali nevoljnicima u pomoć, ne samo svojoj braći po veri, već i neznabošcima.

Sem bratske ljubavi, Hrišćani su se odlikovali velikom uzdržljivošću i prostotom življenja. Nameštaj u stanovima, odeća, sto i ostale potrebe, bili su u njih prosti i organičeni na ono, što je od preke potrebe za život. Jedini cilj, kome su težili i najveća naslada bila im je, da se usavrše u životu po nauci Hristovoj; s toga su se klonili javnih veselja, prestava i razvratnih skupova. Ne valja ni gledati ono, što ne treba raditi, – govorahu oni. Kad bi neki neznabožac mađioničar, vračar, glumac ili rezač idola, izjavio želju da primi Hrišćanstvo, morao se pre krštenja odreći sviju ovih nečasnih poslova.

Neki od pokrštenih neznabožaca, odma posle krštenja toliko zavoleše Hrista i nauku Njegovu, da se odricahu sviju telesnih uživanja, nikada se ne ženiše i s najvećim samopregorevanjem i ljubavlju pomagahu sirotinju, deleći s njima i poslednji zalogaj. Oni se nazivahu Asketi (isposnici). Kao prvi primer u provođenju takvog života bio je Pavle Tivejski. On se rodio (oko 230. god.) u Tivi, u Misiru. Kao mladić od petnajest godina, u vreme gonenja Decijeva, proda sve što je imao i ode u pustinju, gde je u jednoj pećini, moleći se Bogu i posteći, ceo svoj vek proveo i kao starac od 113. godina umro. Na njega se ugledao Sv. Antonije, rođen u srednjem Misiru (u Komi kod Heraklije g. 221). U svojoj dvadesetoj godini izgubi roditelje, od kojih je veliko bogatstvo nasledio. No čitanjem evanđelja toliko je bio dirnut, da je sve svoje bogatstvo među siromahe podelio, a po tom u pustinju otišao i u samoći živeo. Uskoro se sazna za njegov sveti i isposnički život i mnogi Hrišćani odu u pustinju i u blizini njegovoj sagrade sebi kolibe. Njega ostali poštovahu i priznavahu za oca, i on im je bio sve do smrti svoje starešina. Pred smrt preda upravu svome učeniku Pahomiju, i umre 356. godine.

Mesto i vreme Hrišćanskog Bogosluženja. - Sv. Tajne.

Prvi Hrišćani, zadahnuti postojanstvom u veri i iskrenom pobožnošću, behu srdačno odani crkvenom Bogosluženju.

Za vršenje obične molitve jutrom i večerom, Apostoli su odlazili u hram jerusalimski. Za svršavanje tajne pričešćem (evharistije), oni su zajedno sa ostalim hrišćanima, skupljali se u privatnim domovima, najčešće u domu evanđelista Marka (Del. Apost. 12, 12). Za vlade Aleksandra Severa (222. g.) i početkom vlade imper. Dioklicijana, u kom vremenu Hrišćani oko 50 godina behu na miru od gonenja, podizahu oni sebi hramove (crkve) i u njima svršavahu Bogosluženje. A kad je nastalo gonenje i hramovi im behu oduzeti i porušeni, oni se skupljahu na Bogosluženje gde su kako mogli, krijući se od neprijatelja, bilo na grobovima mučenika, u katakombama, (pećinama) u tamnicama i na lađama. Hramove su Hrišćani podizali ponajviše na grobovima mučenika. U tim hramovima, u kojima je kao i danas, oltar bio odeljen od ostalog prostora za narod, nije bilo u početku nikakvih ukrasa. Tek docnije su stavljane na pregradi ikone i druge istorijske slike, koje podsećahu Hrišćane na život Isusa Hrista.

U vreme Apostola, jerusalimski Hrišćani skupljahu se na Bogosluženje svaki dan, da oni što življahu van Jerusalima, samo u dane nedeljne, kao dan Vaskresenja Hristova, koji je u Hrišćana zamenio subotu. Sredu i petak za spomen stradanja i smrti hristove, provodili su prvi Hrišćani u kajanju, molitvi i postu. Od godišnjih praznika, svečano su praznovali Pashu, za spomen Vaskrsenja Hristova. Za ovaj praznik, spremali su se naročitim postom, koji se naziva četrdesetnica. U četrdeseti dan posle pashe, praznovahu Vaznesenje Hristova, u pedeseti dan po Vaznesenju praznovahu Silazak Svetoga Duha na Apostole ili Pedesetnicu. U II veku uvedeni su još dva praznika Rođenje (Božić) i krštenje Isusa Hrista (Bogojavljenje). – Bogosluženje je obično počinjalo s večera i često se produžavalo cele noći. Kad je rimska vlast zabranila noćne skupove; Hrišćani su se tada sastajali radi Bogosluženja pred rasvitak, u zoru.

Sv. Tajne su bile najvažniji deo Bogosluženja u prvih Hrišćana. Stupanje u Hrišćanstvo svagda je bilo vršeno krštenjem. U vreme Apostola, krštenju je predhodila pouka u veri i usmena ispovest ovih koji su se spremali da pređu u Hrišćanstvo (Del. Ap. 8, 35 i 37). Krštenje je svršavano po zapovesti, koji je Hristos svojim učenicima dao t. j. spuštanjem u osvećenu vodu tri puta, krsteći ga u ime Oca, Sina i sv. Duha (Mat. 28,19); Posle toga, kršteni je priman u broj članova crkve. Posle Apostola, nije bilo dopušteno nikome da se krsti pre, dok se na neko određeno vreme, nastavom u veri, ne spremi za primanje sv. Tajne. Ovo spremanje oglašenih, po nekad je trajalo više godina.

Krštavanje se obično vršilo u dane nedeljne, u subotu pred praznik Pashe, na praznik Pedesetnice, na Bogojavljenje. – U II veku već se spominje pri krštenju – kum.

Posle krštenja, saopštavani su darovi sv. Duha krštenima, u prvo vreme polaganjem ruku Apostolskih, a docnije miropomazanjem. Pravo razdavanja darova Duha Svetoga, imali su samo Apostoli i naslednici njihove vlasti – episkopi. Docnije ovo svoje pravo, episkopi su preneli na presvitere.

U III veku bilo je pitanje o tome, treba li priznavati krštenje, izvršeno jereticima. Sv. Kiprijan, a s njim i sva malo-azijska crkva, bili su protiv toga, a rimska crkva, primila je i one, koje su jeretici krstili. Posle drugih obaveštenja, priznato je bilo, da je svako krštenje punovažno, samo ako je izvršeno u ime Oca, Sina i Sv. Duha.

Hrišćanin, koji je pogazio obećanje, dato pri krštenju, bio je odlučen od crkve. Ako se iskreno pokaje i želi ponova stupiti u zajednicu crkvenu, morao je prethodno ispovediti svoje grehe pred sveštenikom i od njega dobiti razrešenje. Oni pak, koji su teže zgrešili, morali su se javno ispovediti pred svom crkvom i posle dugog, iskrenog kajanja i posta, vraćani su bili u zajednicu crkvenu. Njih su vraćali sami episkopi, svojom prethodnom molitvom i polaganjem ruku. Izvršenje ovoga čina vršeno je u dane nedeljne, a većinom u sredu i petak velikoga posta. Krajem II veka, javna je ispovest zamenjena ispovešću na samo – pred sveštenikom. Uzrok ovoj promeni bio je raskol Novacijana. Dva presvitera, Novacije rimski i Novat kartagenski, nagovarahu narod, da se ne druže sa onima, koji se odrekoše vere u vreme gonenja Decijeva i tvrđahu, da svi koji su pali u greh posle krštenja, ne mogu se od toga osloboditi. Crkva, osuđujući ovo njihovo učenje, da bi izbegli prekore jeretika i odvratila od toga slabe, da ih ne bi obmanuli, naredila je episkopima, da odrede naročite presvitere, koji će ispovedati na samo one Hrišćane, što ne žele da se ispovedaju javno.

Najvažniji deo hrišćanskog Bogosluženja bila je liturgija, na kojoj se svršavala tajna pričešća. Po rečima sv. Justina, ova služba božija sastojala se: u pojanju psalmova, u čitanju evanđelja ili pojedinih mesta iz proročkih knjiga, u pouci, molitvi i osvećenju i u delenju hleba i vina. Prisutni se pričešćivahu svaki put u hramu, a bolnima odnošahu pričest đakoni. Hleb i vino donošahu imućni. Po svršetku liturgije, bila je zajednička večera, ili večera ljubavi (agape), gde su svi prisutni jeli od prinosa, koji je preostao od liturgije. Danas je to zamenjeno razdavanjem navore u crkvi.

Brak se utvrđivao i osvećavao episkopom ili sveštenikom. Episkope, sveštenike i đakone izbirali su i postavljali u službu sami Apostoli rukopolaganjem i molitvom. Po ustanovljenju Apostolskom, nad bolnima svršavana je tajna Jeleosvećenja, koja ima božansku moć i leči i isceljuje duševne i telesne nemoći ljudske.

---

1. Hrišćane Judeji nazivahu: Nazarenima, Galilejcima.
2. Antiohijska crkva sastavljena je bila iz pokrštenih Grka, i oni se prvi počeše nazivati Hrišćani. Inače se zvahu braća.
3. [Simon gatar, čarobnjak; vidi Dela svetih apostola 8, 18-21.]
4. [Prema grč. dokein – činiti se, dokema – privid.]
5. Onako isto, kao što je u Persijanaca bilo dva božanstva: Ormuzd i Ariman, koji su u velikoj međusobnoj borbi. Ormuzd, božanstvo svetosti, a Arman, božanstvo zla. – Otuda je svakojako, Manese i pozajmio svoju veronauku.