Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 9

←< 8. glava

ISTORIJA SRPSKOGA NARODA Pisac: Stanoje Stanojević

10. glava→

IX
SRPSKI NAROD POD TURCIMA.

Velika borba između Turaka i srpskog naroda, koja je gotovo bez prekida trajala više od sto godina, svršena je u drugoj polovini XV veka propašću srpskih država. Stopu po stopu osvajali su Turci za to vreme srpske zemlje i pokrajine, većinom teško i sa velikim žrtvama, jer je otpor srpskoga naroda i srpskih država bio gotovo uvek vrlo snažan. Ipak su Turci za celo to vreme stalno napredovali. Od bitke na Marici (1371 god.), kada su im se pokorile srpske dinaste na jugu, pa do kraja XV veka, kad je pokorena i poslednja slobodna srpska država, Zeta, propadale su redom srpske države jedna za drugom.

Rastrojstvo, koje je u XIV i XV veku vladalo u celoj Evropi, nepoverenje među zainteresovanim faktorima, antagonizam papski i vizantiski zbog vere, ukršteni interesi mletački i vizantiski u Levantu, mletački i papski u Italiji, ugarski i mletački u Dalmaciji, zatim husitski pokret i verske raspre i rascepi u katoličkoj crkvi, domaće neprilike i rastrojstvo u Ugarskoj i Italiji, — sve je to onemogućilo ozbiljnu i istrajnu akciju zapadne Evrope protiv Turaka.

Vizantija je bila sasvim oslabljena i nesposobna ma za kakvu akciju; nju je, još od prvoga napadaja turskog u Evropi, držao samo još čvrst položaj stare prestonice; Bugarska je vrlo rano i gotovo bez otpora podlegla (1393 god.). Srpske države bile su, dakle, gotovo za celo vreme borbe sa Turcima, ostavljene skoro same sebi. Jedino je Ugarska u nekoliko prilika pomogla akciju srpskog naroda. Ali i ta pomoć, većinom, nije bila u skladu sa interesima srpskih država, a često su se pojedine srpske države, čuvajući i braneći svoje interese, kako su ih one prema političkim prilikama shvatale, borile protiv Mađara i ometale njihovu akciju.

Za celo vreme borbe protiv Turaka nije ni jedanput došlo do zajedničke akcije celoga srpskog naroda. U doba, kad su Turci došli na Balkan, postojale su dve srpske države, Bosna i Raška, koje su imale svoje zasebne tradicije, zasnovane na samostalnom razvitku, u raznim prilikama i pod raznim uticajima, i prema tome i razne aspiracije i pretenzije. I ako je bilo mogućnosti, istina u doba kada je Raška već bila u opadanju, za zajednički rad, ipak su se interesi Raške i Bosne u mnogom pogled;u tako ukrštali, da je uopšte teško moglo doći do veće i intenzivne zajedničke akcije.

Prilike su u srpskom narodu postale još gore i teže, kada je, zbog državne organizacije po feudnom sistemu, u Raškoj sredinom, a u Bosni krajem XIV veka, dakle baš u doba kada su Turci počeli naglo prodirati, nastalo rastrojstvo, te su zbog slabljenja centralne vlasti partikularističke težnje dobile maha. Tako su i Raška i Bosna, u doba, kada je bio potreban zajednički otpor, — a i onda bi uspeh bio vrlo sumnjiv, — bile podeljene u nekoliko manjih državnih oblasti, koje su se većinom međusobno bile i gložile. Jer sada je bilo ukrštenih interesa ne samo između nekadašnjih velikih državnih celina, nego i između pojedinih novih državica. Tako je cela prva polovina XV veka ispunjena stalnom borbom između Bosne i despotovine, između Bosne i Huma, između Huma i Zete, između Huma i despotovine. I dok su se te države i državice međusobno bile i gložile, često na tuđ račun ili po naredbi zajedničkog neprijatelja, Turci su stalno napredovali i osvajali srpske zemlje.

Od kad su podlegle srpske dinaste u Makedoniji (1371 god.), Turci su gotovo iz godine u godinu napredovali i osvajali stopu po stopu srpske zemlje, prodirući s juga prema severu. Prva je na udarcu, i prema svom položaju najviše izložena, bila raška država; ona je morala najviše da izdrži turske napadaje. Stoga se raška država, gubeći na jugu teren, sve više povlačila prema severu, dok nije, u drugoj četvrtini XV veka, državno središte i težište celokupnog državnog života preneto sasvim na sever, u Podunavlje i Posavinu, dakle u krajeve koji su, u doba kad se Raška snažila i kad je bila na vrhuncu svoje moći, smatrani kao udaljene, sporedne i sporne državne oblasti, često gotovo van sfere državnih interesa.

I u Zeti je, kao i u Raškoj, tursko osvajanje išlo postepeno; i tamo su Turci, pre nego što su pokorili celu državu, zauzimali pojedine krajeve. Jedino je Bosna pala od jednom, ali je i tamo turska vlast i turski uticaj počeo da osvaja i da se utvrđuje postepeno već od početka XV veka. Hercegovina, kao i Zeta i Raška, takođe nije zauzeta od jednom.

Na taj način pad srpskoga naroda u tursko ropstvo nije izvršen naglo i od jednom, nego postepeno, za vreme više od sto godina. Prelaz taj mestimice nije izazvao u samom narodu velike krize, jedno stoga, što nije izvršen naglo i od jednom, a drugo i stoga, što je život prostoga naroda i u starim srpskim državama u XIV i XV veku bio vrlo težak i stalno bivao sve teži. Državne potrebe bivale su sve veće i država je od naroda sve više tražila; isto su tako i feudni gospodari imali sve veće potrebe i prohteve i obaveze prema državi, pa su sve jače stezali i sve više eksploatisali svoje seljake, koji su morali još osećati i eksploataciju stranih trgovaca, u prvom redu Dubrovčana i Mlečića.

Kada su Turci počeli udarati na srpske države i pljačkati srpske pokrajine, stanje srpskoga seljaka još se pogoršalo. Za borbu protiv Turaka trebalo je državi i vlasteli mnogo više sredstava nego pre. Rabote i porezi bivali su sve veći i sve teži, u vojsku je sada trebalo ići ne samo za odbranu svoje države, nego je trebalo vojevati i uz Turke protiv njihovih neprijatelja. A ipak, i pokraj svega teškog života i sve većih i sve težih obaveza, seljaci su u svima srpskim zemljama od kraja XIV veka bili izloženi turskim napadajima i pljačkanju. Država, koja je od njih uzimala sve, nije im mogla dati ni ličnu ni imovnu sigurnost. U takim prilikama nije čudo, što su seljaci u nekim krajevima bili uvereni, da je za njih bolja turska vlast, koja im može bar nešto dati, nego srpska, i da turska zavojevanja znače samo promenu gospodara, koja će im možda doneti bolji život. Oni su mislili, da nemaju računa, da se bore za svoje stare gospodare, koji su ih cedili i okrutno s njima postupali, a koji ih nisu mogli odbraniti od neprijateljskih napadaja.

Bilo je, istina, krajeva gde je narod, možda pod uticajem vlastele ili sveštenstva ili instinktivno, osetio da su nove prilike koje nastaju, upravljene protiv njegovih interesa, pa se žilavo opirao turskom osvajanju. Ali je u većini slučajeva sam narod dosta mirno primio tursku upravu. Jer turska je vlast većinom došla postepeno i nije mnogo remetila društveni poredak, niti je odmah svuda izazivala velike socijalne i agrarne promene. U mnogo slučajeva Turci su se zadovoljili da samo obeleže svoju vlast u osvojenim pokrajinama, ne menjajući u mnogom pogledu gotovo nikako staro uređenje.

Pa ipak je tursko osvajanje izvelo velike promene u srpskom narodu. Te promene, i agrarne i socijalne, počele su se vršiti odmah od početka turskog osvajanja i bivale su vremenom sve veće. Dolaskom Turaka došao je sa srpskim narodom u dodir nov jedan snažan faktor, koji je morao vršiti jak uticaj na Srbe u svakom pogledu. Kad je u drugoj polovini XV veka ceo srpski narod bio pokoren i kad su sve srpske zemlje postale sastavan. deo Turske, onda je taj novi faktor morao vršiti na Srbe jak i intenzivan uticaj u svima pravcima, i preko državnog organizma i svojom kulturom.

Jer Turci su pri dolasku svom u Evropu imali ne samo dobru državnu organizaciju i odlično uređenu vojsku, nego su imali i neku svoju kulturu, koja je imala mnogo primesa stare saracenske kulture. Oni su odmah od početka unosili u srpski narod mnogo novih kulturnih elemenata. Turci istina nisu rado zavodili novine u osvojenim zemljama, nego su, menjajući samo gospodare, najviše ostavljali stare prilike i staro uređenje. Ali su se promene morale vršiti same sobom, zbog individualnih osobina novog, i državnog i etničkog i kulturnog, faktora. A te promene bile su ipak tako jake, da ih većina Srba nije mogla primiti bez otpora ili bez protesta ili bar bez negodovanja.

Tako je dosta brzo posle propasti srpskih država nastupio obrt u pogledima na novog osvajača i na nove prilike koje su nastale, čak u većini i onih krajeva, u kojima je bilo dosta njih, koji nisu bili protivni novim osvajačima i koji su se nadali, da će promenom gospodara nastati povoljnije prilike. Ubrzo je počelo da ovlađuje osećanje i uverenje, da su protivnosti između Srba i novih gospodara tako velike, da se ne mogu izgladiti, i da srpskom narodu predstoji mučna i teška borba. Kod novih generacija, koje su pristizale, sve se više utvrđivalo to uverenje. Težak život u staroj državi sve se više zaboravljao, a mučna sadašnjica sve je više pritiskivala nova pokoljenja; život i prilike u staroj državi izgledale su sve lepše, što su dalje odlazile u prošlost. Mrskost prema veri novih gospodara davala je sve više maha sveštenstvu i pobožnim ljudima da veličaju stara vremena, kada je narodna vera vladala u državi. Tako su u XVI veku odnegovane generacije, kojima je jedina misao bila borba protiv Turaka, a jedini cilj oslobođenje od novih gospodara.

Naravno da u tom pogledu nisu bile jednake prilike u celom srpskom narodu, čak ni onda, kada su Turci vladali već svima srpskim zemljama; uvek je i svuda bilo raznih niansa u svakom pogledu. Ali je vremenom u svima krajevima sve više ovlađivala misao o borbi protiv Turaka. Ta je misao jačala kod novih pokoljenja ne samo stoga, što je njima sada iz daljine moglo izgledati da je život u starim slobodnim državama bio bolji no ovaj u tuđem ropstvu, i što su mu to mogli govoriti stariji otresitiji ljudi i potomci stare vlastele i sveštenici, — nego i stoga, što je život srpskoga naroda pod Turcima zaista bivao sve gori i teži.

Ma da je u prvim vekovima turske vlasti na Balkanu u turskoj državi bilo nesravnjeno više reda i lične i imovne sigurnosti nego docnije, ipak je, već ubrzo posle propasti srpskih država, život naroda bivao sve teži. Danci i kuluci bivali su sve veći i sve teži, zulumi od strane Turaka sve češći. Državna vlast sve se manje brinula za raju i sve se manje zauzimala za nju; ona je sve više bila izložena nepravdi, gonjenju i pljačkanju, život je bivao sve teži, sve sumorniji, sve nesnosniji. I zbog toga se stalno smanjivao broj onih, koji su mislili, da se treba pomiriti sa stanjem stvari kakvo je, da se treba prilagoditi novim prilikama i pokušati kompromis sa Turcima i turskom vlašću, a rastao je broj onih, koji su bili odlučni protivnici novom režimu. U tome pravcu vodila je politiku u ovo doba u prvom redu srpska vlastela i srpske dinaste.

Ali je i u tom pogledu bilo razlike u pojedinim srpskim pokrajinama. Dok je zetska dinastija i jedna grana hercegovačke dinastije prešla na islam, i dok su pojedini njihovi članovi verno poslužili Turcima i islamu, dotle se raška, bosanska i jedan deo hercegovačke vlastele rasula gotovo po celoj Evropi i, obilazeći vladalačke dvorove, tražila pomoći i prosila milostinju, u nadi i uverenju da će dobiti natrag svoje države i da će se vratiti u svoje gospodstvo. Ali se te nade nisu ostvarile, i potomci starih dinasta srpskih propadali su i izumirali u izgnanstvu. Samo je jedna dinastija održala bila nešto vlasti i posle propasti srpskih država. Potomci despota Đurđa Brankovića dobili su, posle propasti despotovine, od ugarskih kraljeva u južnoj Ugarskoj, na granici prema Turcima, zasebnu teritoriju, gde su čuvali granicu od turskih napadaja.

Odmah posle pada despotovine (1459 god.) i Bosne (1463 god.), Turci su nastavili mnogo češće i u mnogo većem obimu pljačkačke napadaje u većim i manjim odredima u Dalmaciju, Hrvatsku i južnu Ugarsku. Ugarski kralj Matija (1458–1490 god.) uviđao ]e opasnost, koja preti Ugarskoj od Turaka, pa je u nekoliko maha preduzimao ponešto protiv njih. Tako je, odmah po padu Bosne, zauzeo Jajce i osnovao u severnoj Bosni zasebnu banovinu; naskoro posle toga on je osvojio i Šabac (u februaru 1476 god.), a Beograd je i inače već bio u njegovim rukama. Ugarska je sada imala u svojim rukama tri važne strategiske tačke, Beograd, Šabac i Jajce, koje su mogle ne samo zgodno braniti gotovo celu južnu državnu granicu od turskih napadaja i pljačkačkih pohoda, nego su bile i vrlo zgodne i važne operacione baze za akciju protiv Turaka.

Ali kralj Matija nije dospeo da krene ozbiljan rat protiv Turaka, jer je gotovo za celo vreme svoje vlade bio zauzet radom na drugoj strani, osobito borbom sa Austrijom. Jedino što je on u tom pravcu uradio, bilo je obrazovanje zasebne teritorije sa vojničkom organizacijom na granici prema Turskoj, koja je data na upravu potomcima despota Đurđa Brankovića. I dok su Turci u drugoj polovini XV veka ratovali u Albaniji protiv Skender bega († 1468 god.), pa protiv Vlaške, Hercegovine, Zete i Mletaka u primorju, izletali su unuci despota Đurđa sa svojim četama u Bosnu i u moravsku dolinu, prodirući u zgodnim momentima do Zvornika (1476 god.) do Sarajeva i do Kruševca (1481 god.). Turci su međutim sve jače i sve češće navaljivali na sve susedne zemlje, a krajem veka, osvojiv Moldavsku (1484 god.), došli su u sukob i sa Rusijom. Onda su počeli jače nadirati i u Ugarsku i upadati pljačkajući i u primorje i u Hrvatsku i u novu srpsku despotovinu u južnoj Ugarskoj.

Zbog tog stalnog ratovanja bili su svi krajevi duž turske granice opusteli, a stanovništvo se razredilo. Potreba za radnom snagom bila je međutim vrlo velika, a trebalo je imati i što više vojnika za borbu s Turcima, za odbijanje njihovih napadaja i za napadanje na njihove pokrajine. Kako su vojnici na granici bili u stalnom ratu i morali neprestano biti pod oružjem, osećala se u tim krajevima potreba i za narodom, koji će obrađivati zemlju. Stoga su svi merodavni faktori u Ugarskoj radili na tome, da krajeve duž turske granice, koji su bili opusteli i koji su zbog stalnog četovanja na granici sve više propadali, što više nasele, u prvom redu stanovništvom iz turskih krajeva, koje je voljno bilo da napusti svoju otadžbinu da bi izbeglo mrsku vlast, koja mu je bivala sve nesnosnija.

Tako je u drugoj polovini XV veka počela u većem obimu migracija Srba sa juga prema severu. Takih je migracija bilo već i pre toga vremena. Za centrom državnim kretao se uvek, kao što je prirodno, i srpski živalj. Već u drugoj polovini XIV veka, kada se, zbog turskih osvajanja i prodiranja s juga, centar raške države počeo pomerati prema severu, počelo je i povlačenje srpskoga življa u tom pravcu. Ta migracija je od kraja XIV veka bivala, prema turskom prodiranju i osvajanju, sve jača i sve češća, i već se nije više uvek zaustavljala samo u granicama slobodne srpske države na Dunavu, nego je već onda prodirala i dalje u južne krajeve Ugarske. U isto doba su i poslednje srpske despote naseljavali Srbe na prostranim svojim dobrima u Ugarskoj. Kada je pala despotovina (1459 god.), a odmah posle toga i Bosna (1463 god.), počele su srpske migracije prema severu, i ako ne uvek i preko granice, da se vrše još češće i još u većem obimu.

Srbi su napuštali svoje ognjište i selili se i pojedinačno, a i u većem broju. Osobito su veće seobe izazivale srpske vojvode u južnoj Ugarskoj prilikom prodiranja u turske krajeve, a isto tako i srpska vlastela, koja je posle propasti državne bila ostala u svojoj otadžbini i pokušala kompromis s Turcima, pa je, iz raznih uzroka, promenila politiku prema svojim gospodarima i stupila u opoziciju prema njima. Prirodna posledica te promene bila je težnja za borbom protiv Turaka. Kako u Turskoj nije bilo zemljišta za tu borbu, oni su se sklanjali u Ugarsku. Pre prelaza oni su obično pregovarali sa ugarskim vladaocima i stavljali pogodbe, pod kojima će preći u Ugarsku, a pri prelazu i posle toga oni su prevodili mnogobrojne srpske porodice.

Tako su se, krajem XV i početkom XVI veka, počeli Srbi u velikim masama naseljavati u Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu i Bačkoj, daleko uz Dunav i Tisu, u Banatu i Pomorišju, u Erdelju i u Vlaškoj. Svuda je tu bilo puno pustih krajeva, opustelih zbog turskih pljačkanja, i svuda su se tu, bežeći ispred zuluma, ili svojevoljno ili po pozivu, naseljavali Srbi, da rade zemlju i da se biju s Turcima.

Seoba u novu otadžbinu nije međutim ovim Srbima donela bolji ni mirniji život. Oni su ostavili jednog neprijatelja, a došli su drugom. Život, stanje i položaj Srba, koji su se doselili u Ugarsku i u Hrvatsku, bio je različan prema raznim, i političkim i kulturnim i agrarnim, prilikama u pojedinim pokrajinama. U Hrvatskoj, koja je već pre propasti Ugarske (1526 god.) bila dosta opustela, naseljavali su se Srbi većinom na poziv državnih vlasti i hrvatskih velikaša, kojima je trebalo i radne snage i boraca protiv Turaka. Pozivajući Srbe, da se nasele na njihovim imanjima, sa kojih je stanovništvo izbeglo iz straha od Turaka, hrvatski velikaši su se dogovarali i pregovarali sa Srbima o uslovima, pod kojima će oni preći i naseliti se. Tom prilikom su Srbima davana velika obećanja, koja posle naravno nisu ispunjena. Bilo je međutim slučajeva, gde su Srbi i nasilno preseljavani iz Turske u Hrvatsku i naseljavani na vlastelinskim imanjima. Svi su oni međutim provodili tamo odmah od početka težak i mučan život. Hrvatski grofovi svađali su se stalno oko zemalja, koje su Srbi naselili, a postupali su sa Srbima vrlo rđavo, često gore no i sami Turci. Osim toga protiv Srba su se dizali i starosedeoci i katoličko sveštenstvo. Tako su Srbi i ovde bili u stalnoj borbi, i protiv spoljnih i protiv domaćih neprijatelja.

Isto je tako bio težak život, pun borbe i muka, i onih Srba, koji su se naselili u južnoj Ugarskoj. Oni su tamo našli dosta svojih saplemenika starosedelaca, koji su tamo bili naseljeni još od VI i VII veka, od doba avarske vlasti u onim krajevima. Ti Srbi i Sloveni u južnoj Ugarskoj obrazovata su posle avarske propasti manje državice, koje su Mađari krajem IX i početkom X veka pokorili. Broj srpskog stanovništva u Ugarskoj uvećan je bio posle još manjim migracijama srpskim: u XII veku, za vreme zajedničke borbe Ugarske i Raške protiv Vizantije, i u XIII i XIV veku. za vlade Dragutinove u tim krajevima. Osim toga širio se srpski živalj u tom pravcu osobito u vremenima, kada je Ugarska držala Mačvu ili neke delove Bosne.

Srbi starosedeoci u Ugarskoj bili su se već kako-tako prilagodili prilikama, u kojima su se nalazili, ali Srbi, koji su se od kraja XV veka naseljavali tamo, bili su u rđavom položaju. Stanje je njihovo bilo dosta teško već i stoga, što su se oni morali sami brinuti za sebe, a bili su gotovo stalno u borbi s Turcima. Ali je položaj njihov bio još teži stoga, što su nove došljake mrzeli i spahije i narod u krajevima u koje su došli. Mađarske spahije su smatrali, da im srpska vlastela, koja je u južnoj Ugarskoj naseljena i tamo dobila dobra na izdržanje, otima imanja; zavist je bila još veća, ako su Srbi dobijali i kakvu državnu pomoć. Prost narod je mrzeo nove došljake zato, što su oni bili čvrst, živ i žilav elemenat, sposoban za konkurenciju, i što su, došavši u Ugarsku, imali bar po negde nekih povlastica, dok je stanje seljaka starosedelaca u Ugarskoj bilo vrlo jadno.

Srbi su dakle, i u Hrvatskoj i u Ugarskoj, bili u vrlo teškim prilikama. Oni su izbegli iz svoje otadžbine zato, što su hteli slobodu i sigurniji život, a došli su u državu, gde su njihovi novi gospodari takođe hteli napraviti od njih roblje, a gde im, zbog stalnog četovanja i ratovanja na granici, život i imanje isto tako nisu bili sigurni kao ni pod Turcima.

Pa ipak su sve generacije srpskih iseljenika, i u neobično teškim prilikama u kojima su bili, pokazali vrlo mnogo sposobnosti za borbu i za život. Srpska vlastela, koja je prešla u Ugarsku, opravdala je, stalnom i hrabrom borbom, poverenje, koje je u nju polagano. Narod je ginuo voljno i predano, uveren da vrši svoju dužnost i da se bori za bolji život sebi i svojima. Mnogi su se od onih koji su preselili, odavali na trgovinu i osnovali, gotovo po celoj Ugarskoj, velike trgovačke kuće, koje su uspešno konkurisale starim i stranim trgovačkim firmama. Još u XV veku igrali su Srbi vidnu ulogu u trgovačkom svetu u Ugarskoj; položaj njihov u tom pogledu vremenom je samo rastao. Možda se velike sposobnosti i životna snaga, što su je pokazali svi slojevi društva među Srbima koji su se preselili u Ugarsku, može tumačiti time, što su u opšte ostavljali svoju postojbinu oni, koji su bili žilaviji i poduzetniji, pa su se zbog toga uvek i svuda morali isticati, osobito u Ugarskoj, gde su od kraja XV veka i političke i socijalne prilike bile sasvim razrivene.

Te razrivene prilike u Ugarskoj išle su na ruku Turcima, kojima je, posle pada despotovine i Bosne, bila glavna namera da pokore Ugarsku. U drugoj polovini XV veka oni su svršili potpuno osvajanje Balkana, pokorili Albaniju, Hercegovinu i Zetu i osvojili od Mlečića neke važne tačke u zetskom primorju. Turci su u to doba, i pokraj dinastičke borbe krajem XV i početkom XVI veka, gotovo stalno napredovali u svima pravcima i osvajali na sve strane. U drugoj polovini XV veka oni su sistematski i s planom udarali na Vlašku i Moldavsku, težeći da pokore ove zemlje, koje su većinom bile podložne Ugarskoj i na koje je ona polagala pravo, pa da na taj način oslabe Ugarsku. Ali su oni hteli da osvoje ove pokrajine i iz strategiskih razloga, jer je preko Erdelja zgodnije bilo vojevati protiv Ugarske nego s juga, osobito dok je ona držala Beograd. Kad je, krajem XV i početkom XVI veka, u Ugarskoj anarhija počela da uzima maha i da ovlađuje rastrojstvo, i u društvu i u državnoj upravi, bilo je jasno, da će i Ugarska ubrzo morati podleći silnoj navali turskoj.

I u Ugarskoj i u Evropi uviđali su onda da velika opasnost preti s te strane, ali se nije ništa preduzimalo da se toj opasnosti ozbiljno stane na put, nego je uvek ostajalo na polovnim merama i praznim rečima. Bilo je ipak i u to doba malih uspešnih pohoda protiv Turaka. Mnogi Srbi, koji su želeli da se oslobode od Turaka, nadali su se u ovo doba, da će to učiniti ili Ugarska, koja se već skoro čitav vek stalno borila s Turcima, ili Mletačka Republika, koja je, zbog svojih poseda u primorju i na ostrvima i zbog svoje trgovine, koju su Turci i turski gusari ometali, Sve više i češće dolazila u opreku s Turcima. Ali je nasuprot tome, bilo i među Srbima dosta njih, koji su, zbog svojih lokalnih prilika i trenutnih interesa, pomagali Turcima. Tako je za mletačko-turskog rata 1499–1502 god. većina Zećana pristajala uz Turke, Srbe su stalno upotrebljavali svi faktori na Balkanu za svoje račune i interese: oni su u XVI veku vojevali i uz Mletke i Ugarsku protiv Turaka i uz Turke protiv Ugarske i Mletaka.

Već i inače oslabljenu i razrivenu Ugarsku još je više oslabio veliki seljački ustanak (u maju 1514 god.; iste godine kad su Turci osvojili Misir i Palestinu), u kome je izginulo sila sveta i koji je ostavio pustoš na sve strane. Posle toga Turci su se stali spremati na odsudan rat sa Ugarskom. Sulejmanu Veličanstvenom (1520–1566 god.) palo je u deo da pokori Mađare. Godine 1521 pošli su Turci na Ugarsku: 7 jula osvojili su Šabac, a 28 avgusta Beograd. Put u Ugarsku bio im je sada i s juga otvoren. Posle nekoliko godina pošao je sultan Sulejman ponovo na Mađare, razbio je ugarsku vojsku na Mohaču (29 avgusta), ušao u Budim (12 septembra) i pokorio Ugarsku.

Bojno polje tursko prenosi se sada u Banat i u severnu Ugarsku. U Ugarskoj, Erdelju i Vlaškoj počinje duga i monotona borba za vlast, puna strasti, gorčine i intriga, a u toj borbi vode Turci i njihovi štićenici glavnu reč. Odmah u početku te borbe, u kojoj su za celo vreme i Srbi uzimali učešća, javlja se, kao meteor, simpatični i hrabri car Jovan (u oktobru 1526 god.), koji se stavio na čelo pokretu Srba u severnoj Bačkoj i Banatu. Među uzrocima Jovanovog pokreta bilo je II ekonomnih i socijalnih i političkih i nacionalnih primesa. Upleten u dinastičke borbe u Ugarskoj, car Jovan je brzo podlegao (24 jula 1527 god.); ceo njegov pokret imao je sasvim prolazan i lokalan značaj.

Posle pada Ugarske (1526 god.) uvidelo se u celoj Evropi, da sada neposredno preti velika opasnost celom hrišćanstvu od Turaka. U Nemačkoj je bilo ljudi, koji su, osobito kad su Turci naskoro zatim napali na Beč (21 septembra do 16 oktobra 1529 god.), dokazivali, da i Nemačka može dočekati sudbinu Srba i Ugarske. Ali je u Nemačkoj i u Austriji pored toga, bilo dosta njih_; koji su opasnost od Turaka omalovažavali, dokazujući, da neposredne opasnosti s te strane nema. Za stanovništvo Italije moralo je međutim biti sasvim jasno, kolika mu opasnost preti s te strane i kako je ta opasnost i neposredna i velika. Jer Turci su stalno uznemiravali talijanske obale, napadali mesta po primorju i gusarili po celom Sredizemnom Moru.

Ali narodi u zapadnoj Evropi nisu mogli, sada još mnogo manje nego u XIV i XV veku, preduzeti protiv Turaka ozbiljnu akciju. Zapadna Evropa bila je početkom XVI veka sasvim razrivena međusobnim ratovima, a kad je Martin Luter počeo u Nemačkoj borbu protiv papske kurije (1517 god), bila je i Nemačka i Italija tom borbom, koja je u Nemačkoj uskoro dovela i do građanskih ratova, tako zauzeta, da za Turke nije bilo nikakve neposredne opasnosti od veće i intenzivne akcije zapadnih naroda.

Ali se ipak i u to doba bilo, pokraj svih domaćih briga, na zapadu radilo i na akciji protiv Turaka. Na tome su radili u prvom redu Mleci, čijoj je trgovini i državi najviše pretila opasnost od Turaka, zatim papska kurija, koja se nadala, da će borbom protiv Turaka proširiti svoj uticaj i na Balkanskom Poluostrvu. Docnije, kad je reformacija uzela maha, papska je kurija radila na organizovanju akcije protiv Turaka još i stoga, što se mislilo, da će rat protiv Turaka skrenuti pažnju zapadnih naroda sa međusobne religijozne borbe na drugu stranu. U to doba počelo se na zapadu, ma da je borba oko reformacije bila u jeku, mnogo da piše i govori o ratu protiv Turaka.

Za vreme ugarsko-turskih ratova, u drugoj četvrtini XVI veka, jako se pogoršalo stanje srpskoga naroda u Turskoj. Od to doba se u savremenim izvorima sve češće pominju teška vremena, muke i patnje srpskog naroda pod Turcima. Nameti i harači bivaju veći i teži, narod se za harač prodaje u roblje; Turci kupe najbolju decu i odvode, da ih vaspitaju za janičare. Taj danak u krvi užasno je tištao naš narod; roditelji su često sami sakatili svoju decu, da ih Turci ne odvedu. Zbog teškog života i mnogih zuluma namnožili su se u svima srpskim zemljama hajduci, koji su štitili i svetili potišteni narod. Turska centralna vlast je, istina, većinom radila na tom, da spreči bar velike zulume i još je uvek štitila ličnu i imovinsku slobodu i sigurnost, ali joj to već nije uvek i sasvim polazilo za rukom. Jer se sredinom XVI veka, pokraj sve sile i snage, kojom je Turska još tada, a i dugo posle toga, raspolagala, javljaju već prve klice slabosti, razuzdanosti i anarhije; a to su prvo osetili na sebi narodi, kojima su Turci vladali. Zbog tih teških prilika hvatalo je nezadovoljstvo u narodu sve dublje korena, tako da u ovo doba već više nije bilo nikoga ko bi bio za kompromis s Turcima.

U to doba, kada je nezadovoljstvo bilo zahvatilo sve slojeve, uspomena na stare slobodne države bivala je sve milija i sve svetlija. Baš onda, kada je ideja o slobodi, koja je još od početka turske vlasti bila živa, a po gdekoji put i vrlo intenzivna, počela prodirati gotovo u ceo narod, jedna srpska institucija sklopila je kompromis sa turskom vlašću, kompromis koji je bio vrlo povoljan po srpski narod i koji je imao velikih i dobrih posledica u budućnosti. Srpska crkva priznala je u to doba tursku vlast i sklopila je kompromis s njom: god. 1557 obnovljena je pećska patrijaršija.

Organizacija obnovljene srpske patrijaršije obuhvatila je, sa neznatnim izuzetkom, sve srpske zemlje. To je, sve do najnovijeg doba, jedina organizacija kod Srba, koja je obuhvatila celokupan narod. Teško je reći, da li je Mehmeda Sokolovića, kada je kod sultana izradio pristanak za obnovljenje srpske crkvene organizacije, rukovodila misao o državnoj potrebi i o dobro shvaćenim državnim interesima, ili samo želja da svom bratu, kaluđeru Makariju, stvori dobar položaj. Isto se tako ni za Makarija ne može sigurno reći, da li je sam radio na tome da se obnovi organizacija srpske crkve, ili mu je položaj patrijarha ponuđen od državne vlasti bez njegove inicijative. Ali je jedno sigurno: kada je, po inicijativi velikog vezira Sokolovića, sultanovim beratom obnovljena pećska patrijaršija i kada je za patrijarha postavljen brat velikog vezira, kaluđer Makarije, on je shvatio značaj i domašaj toga čina i upotrebio je svoj položaj i svoj uticaj na korist srpskog naroda.

Srpsko je sveštenstvo već i pre toga osećalo, da bi u ono doba ropstva i potištenosti samostalna crkvena organizacija, koja je ukinuta posle propasti despotovine, bila vrlo moćno oružje u borbi za nacionalno održanje. Ono je već ranije pokušavalo da obnovi samostalnu srpsku crkvu, koja je, posle svog ukidanja, po svoj prilici bila podčinjena ohridskoj arhiepiskopiji. Ali ti pokušaji nisu imali uspeha, jer je uticaj ohridskih arhiepiskopa, kojima nije išlo u račun da se ispod njihove vlasti uzmu tolike zemlje, bio na Porti jači, nego uticaj srpskog sveštenstva. Ipak ti pokušaji pokazuju, da je u srpskom narodu bilo ljudi, koji su shvatili značaj slobodne crkve u onim prilikama. Važno je bilo, da je taj značaj vrlo dobro shvatio i patrijarh Makarije i ljudi koji su s njime radili. Makarije je, — ako je glavni motiv kod njegovog brata za obnovljenje pećske patrijaršije možda i bio da svom bratu stvori dobar položaj, — kad je postao patrijarh, shvatio svoju dužnost na novom položaju tačno i ozbiljno i vršio je savesno i predano.

Prva briga i prvi posao Makarijev bio je da organizuje novo-osnovanu nezavisnu crkvu. Taj je posao povoljno svršen. Nova patrijaršija dobila je u svoju oblast gotovo sve srpske zemlje, koje su bile pod Turcima. Skoro ceo srpski narod došao je tada pod vlast pećske patrijaršije. Pećski patrijarh, sam ili preko svojih izvršnih organa, vršio je delimice i sudsku vlast, i to ne samo u duhovnim stvarima, u celoj svojoj oblasti. Na taj način je pećska patrijaršija imala veliku moć gotovo u svima zemljama, u kojima su Srbi u to doba stanovali, od krajeva više Budima do niže Skoplja.

Pećski su patrijarsi vrlo često putovali i obilazili eparhije u svojoj oblasti, a isto tako su i episkopi i mitropoliti pohodili svoju pastvu. Patrijarsi su osim toga redovno slali u sve srpske krajeve svoje egzarhe, koji su obilazili manastire, sveštenstvo i narod. Na taj način su srpski crkveni velikodostojnici stajali stalno u neposrednoj vezi s narodom, a patrijarsi su, osobito preko svojih egzarha, održavali veze sa svima prostranim oblastima svoje patrijaršije. Tako je najinteligentniji onda stalež podržavao svest o zajednici kod celoga naroda; a on je i inače vršio jak uticaj na njega u svakom pogledu. Taj uticaj, koji je u prvom redu održavao tradicije i svest o jedinstvu i zajednici celokupnoga srpskog naroda, bio je od vrlo velikog značaja za narodni život u doba ropstva. U jednoj državi i u jednoj svojoj organizaciji, Srbi su onda počeli osećati da ima nešto što ih spaja u veliku zajednicu, ma da će do pune svesti o tome ceo narod doći tek mnogo docnije. Ali je osećaj o toj velikoj zajednici već u ovo doba instinktivno pružao narodu, bar donekle i bar mestimice, utehe i nade, i ulivao mu samopouzdanja. Organizacijom crkve, kako su je izveli Makarije i njegovi pomagači, bio je rad u narodu postavljen na dobru osnovu. Odmah, čim je ustanovljena patrijaršija, obnovio je Makarije mnoge stare eparhije i osnovao vrlo mnoge nove; zatim je pristupio unutrašnjem uređenju eparhija. Isto se tako onda radilo i na obnavljanju i uređenju manastira. U celokupnoj crkvenoj oblasti oseća se u to doba polet i nov život.

Predstavnici srpske crkve u ono doba, Makarije i oni ljudi koji su s njime radili, izvršili su svoj posao vrlo smišljeno i postupili su pri radu tako realno, kako je retko kad postupano u srpskoj prošlosti. Napuštajući stare tradicije, koje sada već više nisu imale realne podloge, Makarije i njegovi pomagači nisu tražili da se pećska patrijaršija obnovi u granicama, koje je imala u doba kad je osnovana. Na zemljištu, koje je ona imala kad ju je car Dušan osnovao, bilo je krajeva u kojima su drugi narodi prema Srbima bili u pretežnoj većini. S druge strane bilo je čisto srpskih krajeva, koji pri osnivanju pećske patrijaršije nisu bili u državi Dušanovoj, te nisu bili ni u crkvenoj organizaciji njenoj, a bilo je i takvih krajeva, koje je srpski živalj tek posle toga zauzeo.

Makarije i njegovi pomagači kad su određivali granice novoj crkvenoj organizaciji, ostavili su sasvim pretenzije stare pećske patrijaršije, a nove patrijaršiske granice zaokružili u glavnom prema etnografskim prilikama, kakve su u taj mah bile. Tako je sasvim napuštena Tesalija, Etolija i Akarnanija i druge strane pokrajine, a uzeta je u oblast patrijaršije Bosna i Srem, od krajeva koji nisu bili pod pećskim patrijarhom, a isto tako Banat, Lika i druge oblasti, koje su tek posle dolaska Turaka, ili delimice ili sasvim, naseljene Srbima.

Pećska je patrijaršija dakle, kad je obnovljena, obuhvatila skoro sve srpske krajeve i gotovo ceo srpski narod. Ona je imala gotovo isto onako prostranu oblast kao i Dušanova patrijaršija, ali je bila zasnovana na mnogo realnijoj osnovi, jer je obuhvatila samo etnički čisto srpske pokrajine i gotovo ceo srpski narod. Sada su, posle mnogo vekova, Srbi u Bosni i u staroj Raškoj, i Srbi u Podravini, u Podunavlju, u Posavini i Potisju, Srbi na Morišu i na Vardaru, na Timoku, Moravi i Drini i u primorju opet osetili da su spojeni, ali ne samo u državnoj zajednici, koja ih je sve podjednako tištala, nego i u zajednici, koja je bila njihova rođena, u jednoj organizaciji, koja je radila i brinula se za njih, pružala im duhovne hrane, nade i utehe.

A Srbima je u to doba trebalo nade i utehe, jer je život pod Turcima posle pada Ugarske bivao sve teži. Harači i nameti naglo su se množili i rasli tako da je narod za harač i decu prodavao. Osobito je rđavo bilo u onim krajevima, kojima su prolazile vojske ili u blizini većih garnizona; tu je narod većinom sasvim propao i osiromašio. Mnoga polja ležala su zapuštena i neobrađena, velike prostore pritisle su šume. Zbog teških zuluma, koje je u ostalom turska centralna vlast u ovo doba još pokušavala da spreči, namnožili su se svuda hajduci, koji su se svetili neprijateljima.

U to doba počinje i borba srpskih uskoka u primorju. Kad su Turci osvojili Hercegovinu, sklonili su se mnogi Hercegovci u Dalmaciju, u tvrdi Klis, gde su nastavili borbu protiv Turaka. Kad su Turci osvojili Klis (12 marta 1537 god.), oni onda odu u Senj, gde su primljeni u austrisku službu, sa zadatkom da brane one krajeve od turskih pljačkaških četa. Ali je Austrija upotrebljavala uskoke, kojima su gotovo stalno pridolazili begunci iz Turske i iz mletačkih zemalja, i protiv Mlečića.

Kako je Mletačka Republika, zbog svoje trgovine, radila na tome, da osigura svoju prevlast na Jadranskom Moru, obvezala se ona Porti, da će štititi i portine podanike od uskoka, koji su stalno u četama prodirali u turske pokrajine, u Liku, Dalmaciju i Hercegovinu, i pljačkali tamo. Kako su uskoci pri upadima u turske krajeve često prelazili preko mletačkog zemljišta, Turci su dokazivali, da im Mlečići to dopuštaju, pa su smatrali, da se time gazi ugovor, po kome Mleci treba da štite turske podanike. Stoga je Republika, da ne bi zbog toga došlo do konflikta sa Turskom, pošto je iscrpla sredstva da ih mirnim putem skloni da joj prelaženjem preko njenog zemljišta ne prave neprilika, počela uskoke goniti. Uskoci su naravno odgovorili time, što su počeli napadati i na mletačke podanike, isto kao i na turske. To je za Republiku u to doba bilo tim nezgodnije, što je II inače u XVI veku gusarenje u Jadranskom Moru bilo u jeku, a uskoci su bili neobično okretni i hrabri, znali odlično teren i upotrebljavali taktiku uvek prema prilikama, a ne po šablonu, te su u borbi protiv Mlečića većinom imali vrlo mnogo uspeha.

Posle propasti srpskih država srpski je narod jasno video, da je prema Turskoj, koja je onda bila na vrhuncu svoje moći i sile i koja je još uvek dalje osvajala, i suviše slab i da akcija, koju bi on sam protiv Turaka krenuo, ne bi imala nikakva izgleda na uspeh. Slabi i potišteni, Srbi su odmah od početka upravili sve svoje nade i uzdanje na Ugarsku, a kad je i Ugarska podlegla Turcima, onda na druge hrišćanske države na zapadu.

U zapadnoj Evropi se sredinom XVI veka tvrdo verovalo, da će Turska uskoro propasti. Literatura o turskom pitanju iz toga vremena vrlo je velika. Vrlo mnogi pisci i državnici na zapadu bavili su se u to doba pitanjem, kako da se Turci prognaju iz Evrope i kako da se oslobode hrišćanski narodi, koji su pod njima. U slučaju velikog rata s Turcima, računalo se na zapadu uvek i na veliki i opšti ustanak narodâ na Balkanu, koji će znatno pomoći akciju zapadnjaka.

Pod utiscima neposredne opasnosti, koja je, osobito posle pada Ugarske, pretila i zapadu, pomišljalo se onda tamo zaista ozbiljno na rat protiv Turaka. Ali su interesi zapadnih država bili u ovo doba tako ukršteni, a u pojedinim državama je bilo tako rastrojstvo, da je nemoguće bilo krenuti ma kakvu akciju čak i onih faktora, koji su bili direktno zainteresovani u turskom pitanju; na zajedničku akciju u većem stilu nije se u takim prilikama moglo ni pomišljati. Pregovaralo se, istina, i u to doba vrlo često o savezu protiv Turaka, ali su zainteresovani faktori gotovo redovno u takim prilikama prvo raspravljali razna druga pitanja, pre svega šta će ko dobiti, kad pobede neprijatelja, pa se na toj raspri cela akcija obično i svršavala. U svim tim pokušajima zapadnih država za zajedničku akciju protiv Turaka pre svega nije bilo iskrenosti; svaka se država bojala, da će je druge države prevariti i da će u celom tom poslu ona rđavo proći. Tako je svaka od onih država, koje su bile primorane da se biju s Turcima ili koje su preduzimale u svom interesu akciju protiv Turaka, radila na svoju ruku bez veze i dogovora sa drugima, a često su jedna drugu čak i ometale u tom radu.

Narodi pod Turcima su međutim bili ubeđeni, da će im sa zapada doći pomoć i da će ih zapadne države osloboditi od Turaka. Stoga su Srbi verovali raznim agitatorima i agentima, koji su dolazili u srpske zemlje i spremali ili nagovarali narod na ustanak. Osobito je od kraja XVI veka bilo vrlo mnogo pustolova, koji su vodili trgovinu sa turskim pitanjem i oslobođenjem balkanskih naroda. Oni su išli po zapadnim dvorovima i radili da zadobiju pojedine vladaoce, dinaste i prinčeve za rat protiv Turaka, mameći ih na to pričanjem o bogatstvu onih krajeva i o tome kako ih na Balkanu čeka kruna. Oni su dokazivali, da Turci nisu tako snažni kao što se misli i kao što izgleda, da će ih vrlo lako biti pobediti i osloboditi narode na Balkanu, tim pre što i ti narodi jedva čekaju da se oslobode, te će svi listom ustati na oružje i time pomoći i znatno olakšati akciju protiv Turaka. Na račun akcije kod Srba i Arnauta dobijali su neki od tih pustolova mnogo novaca na raznim dvorovima, a mnogi od njih nisu nikada ni videli Balkanskog Poluostrva. Ali su oni ipak imali nekog uspeha, jer su zainteresovali na zapadu mnoge znatnije ljude za Balkansko Poluostrvo, te su neki od njih ozbiljno stali pomišljati da preduzmu akciju protiv Turaka i da oslobode narode na Balkanu. Tako počinje od druge polovine XVI veka, pod uticajem pustolova, agitatora i emigranata, koji su bili prekrilili dvorove na zapadu, rasti interesovanje za akciju protiv Turaka, osobito u Italiji i u Španiji.

Španija se, posle oslobođenja od Saracena, neobično osnažila; osnivanjem kolonija i pronalaskom Amerike (1492 god.), njena trgovina i finansiska snaga dobila je tako poleta da je došla do vrhunca svoje moći i postala sila prvoga reda. Tamo se sada počelo ozbiljno misliti na akciju protiv Turaka, ne samo pod uticajem agitatora i emigranata, nego i stoga, što su Turci i turski gusari smetali španskoj trgovini u Sredizemnom Moru. Osvajanja na Balkanu mogla su za Španiju biti vrlo povoljna. Time bi se država povećala, špansku trgovinu bi lakše bilo braniti od gusarenja, Španjolci bi dobili nove pokrajine za potrošnju i za eksploataciju; onda bi oni mogli uspešno konkurisati Mlečićima i raditi na tome, da suzbiju njihovu prevlast, osobito u Jadranskom Moru. Ali je Mletačka Republika jasno uočila da je španska akcija na Balkanu upravljena protiv njenih interesa, pa je radila vrlo energično da je omete.

Osim Španije i područnih joj dvorova, osobito u Italiji, radila je u to doba vrlo živo na akciji protiv Turaka i papska kurija. Ona je takođe nalazila interesa u toj akciji. Pre svega njome se mogla skrenuti pažnja zapadnih naroda sa religiozne borbe, koja je u to doba bila u jeku, na drugu stranu; osim toga proterivanjem Turaka i osvajanjem Balkana, katolicizam bi tamo uhvatio korena i papska bi se vlast utvrdila i raširila. I na papskoj kuriji se naravno znalo, da su narodi pod Turcima nezadovoljni, da bi se rado oslobodili i da će pristati uz svakoga, ko počne borbu protiv Turaka. Stoga je papska kurija računala, da će Srbi pomoći akciju sa zapada, te je slala svoje agente u srpske zemlje, da tamo rade među narodom i da ga nagovaraju na ustanak, obećavajući mu pomoć sa zapada.

Mletačka je Republika, zbog svojih trgovačkih interesa i zbog opasnosti, koja joj je pretila od Španije, htela, održati dobre odnose s Turcima i živeti s njima u miru; stoga je radila protiv svake akcije u srpskim zemljama. Ali je i ona slala svoje agente Srbima i Arnautima, da ih krene na oružje, kadgod bi došla u sukob sa Turcima. Njeni su agenti međutim često radili bez uspeha, jer nisu poznavali prilike na Balkanu; osim toga oni nisu davali narodu nikakve garancije za uspeh. Ali su Srbi ipak u drugoj polovini XVI veka, ne shvatajući sebične račune i Mletaka i papske kurije, tvrdo verovali u pomoć sa zapada i, verujući u akciju i iskrenost zapadnjaka, zalagali se za njih, u nadi i uverenju da vojuju za svoju slobodu.

Bilo je, istina, momenata, kad je pokušavana neka zajednička akcija zapadnjaka protiv Turaka. Tako je Mlečićima, kad su 1570 god. zaratili s Turcima, pošlo za rukom da obrazuju sa papom i Španijom savez protiv Turaka. Ali se taj savez, posle trenutnog uspeha što su ga saveznici imali potukavši tursku flotu kod Lepanta (7 oktobra 1571 god.), razišao bez ikakve stvarne koristi. A Turska je, i pored poraza što ga je na moru bila pretrpela, već idućih godina udarala opet na Ugarsku i uspešno tamo vojevala.

Ali je ipak agitacija, što su je razvili Mleci u srpskim zemljama u doba rata sa Turskom, i agitacija drugih zainteresovanih faktora, u prvom redu Španije i papske kurije, imala dosta jakog uticaja na Balkanu. U poslednjoj četvrti XVI veka počinje u srpskim zemljama i među Arnautima vrenje i komešanje; ono u poslednjoj desetini toga veka dostiže vrhunac u lokalnim ustancima, koji su bili zahvatili gotovo sve srpske zemlje. Već 1575 god. Brđani i neka arnautska plemena ustala su bila na oružje i odrekla danak Turcima. Od toga vremena rad na ustanku u srpskim zemljama sve je jači i sve intenzivniji.

Uz agitaciju papsku i špansku počinje sada i sve jači rad Austrije, i preko uskoka, koji u to doba opet razvijaju neobično živu akciju, i preko naročitih agenata. Rad agenata bio je olakšan time, što su, zbog teškog života, zbog sve većih nameta i zbog sve veće nesigurnosti, svi narodi u Turskoj bili spremni i raspoloženi za ustanak. To raspoloženje još su više utvrđivala proroštva o skoroj propasti Turske, koja su krajem XVI veka kružila po celoj Evropi.

Centar rada na pokretu balkanskih hrišćana protiv Turaka i direktiva za taj rad bila je u ovo doba u Italiji, gde su osobito radili papska kurija i Španjolci, koji su držali Napulj i Lombardiju. Ali dok su Španjolci na Balkanu radili, zbog identičnih interesa, zajedno i često u dogovoru s papskom kurijom, a donekle i sa Mlecima, dotle su u Italiji radili i protiv Mletaka i protiv papske kurije, jer su im se tamo interesi sukobljavali.

Kako su svi faktori, koji su pomišljali na akciju protiv Turaka, i Mleci i papska kurija i Španija i Austrija, očekivali uspeh u toj borbi samo tako, ako u isto doba i hrišćani na Balkanu ustanu na Turke, njihovi su agenti krajem XVI veka razvili u tom pravcu neobično jaku agitaciju među Srbima i Arnautima, nagovarajući ih, da se sele iz Turske i da se dižu na oružje. Oni su i uspeli da izazovu pokrete gotovo na celoj severnoj i zapadnoj periferiji Turske. Pokret je prvo zahvatio Albaniju, pa brdska plemena, pa Hercegovinu, a javio se sporadično i u severo-zapadnim krajevima srpskim (u Dalmaciji) i u severo-istočnim (u Banatu). U to doba padaju i prvi pokreti protiv Turaka u Crnoj Gori, gde se usled mletačko-turskih ratova, najviše pod uticajem mletačkih agenata, počeo menjati položaj i stanje, kakvo je dotle bilo.

Ali planovi o zajedničkoj akciji zapada protiv Turaka nisu ni u ovaj mah uspeli, jer su se interesi zapadnih sila ukrštali i u ovom pitanju, gde je pre svega bila potrebna jednodušnost i iskrenost. Cela Evropa bila je u to doba međusobno krvno zavađena; pojedini vladaoci na zapadu su čak tražili savez sa Turcima, protiv onih, sa kojima je zajedno trebalo oslobađati narode na Balkanu. Papa Klimentije VIII (1592–1605 god.) uzalud se trudio da obrazuje veliki hrišćanski savez protiv Turaka, u nadi da će na taj način odstraniti pažnju hrišćanskih država od religiozne borbe, koja je u to doba razdirala narode na zapadu.

Tako je plan o zajedničkoj akciji protiv Turaka propao, i Austrija je krajem XVI veka ostala gotovo sama da se bori s Turcima. Ustanci srpskoga naroda bili su samo sporadični i sasvim lokalnog značaja, a Turska još uvek toliko jaka, da bi mogla izdržati borbu i sa združenim hrišćanskim državama.

Na granici je tursko-hrvatskoj bilo, od kad su Turci osvojili Bosnu (1463 god.), uvek borbe, jer se i s jedne i s druge strane granica vrlo često prelazila. Kako je početkom poslednje desetine XVI veka veliki vezir Sinan-paša hteo svakako da izazove rat sa Austrijom, naredi on bosanskom veziru, da pređe granicu i da napadne na Hrvatsku. Kad bosanski vezir to učini i bude kod Siska potučen (22 juna 1593 god.), objavi Turska Austriji rat.

Kad je ovaj rat počeo, papska je kurija razvila vrlo živ rad u korist Austrije. Ona je već i pre sisačke bitke mnogo radila na savezu protiv Turaka, u koji bi ušli i Erdelj, Vlaška, Moldavska, Poljska i Rusija. Većinom preko katoličkih episkopa i sveštenstva, podsticala je ona hrišćane u Turskoj na ustanak, da time olakša akciju zapadne Evrope. Na papskoj kuriji se sada opet vrlo energično radilo na tome, da se obrazuje liga protiv Turaka; tamo su sada bili voljni da podnesu i neke žrtve radi toga, i da posreduju između Mletaka i Austrije, čiji su se interesi ukrštavali, osobito u Dalmaciji. Ako je već i to bilo teško, još je teže bilo izgladiti suprotnosti između Mletaka i Španije, jer su tu bili u pitanju životni interesi Mletačke Republike.

Pod uticajem rada papske kurije i njenih poverenika, i pod uticajem austriskih i španskih agenata, počelo je u to doba komešanje i vrenje skoro u svima srpskim pokrajinama. U to doba počinje opet živa akcija uskoka u Primorju, opaža se jako komešanje u Crnoj Gori i Albaniji, Hercegovina je bila gotova da se buni, a V Banatu su Srbi digli ustanak (1594 god.).

Prilike su međutim u Austriji i u Ugarskoj bile vrlo nezgodne. Tamo su verske raspre, izazvane Luterovom reformacijom, dovele do rascepa u zemlji; narod je bio podeljen u dve stranke, koje su bile krvno zavađene među sobom. Osobito se u Ugarskoj protestanska vera počela širiti. Stoga je, pokraj svega toga što je papska kurija energično radila da obrazuje savez protiv Turske, za Turke bio zgodan momenat za rat protiv Ugarske.

Mletačkoj Republici nije u ovaj mah nikako išlo u račun da dođe do rata, koji bi mnogo štete naneo njenoj trgovini, a koji bi, kad bi Turci bili pobeđeni, mogao samo ojačati snagu i dići ugled onim faktorima, čiji su se interesi sukobljavali sa životnim interesima Mletačke Republike i koji su joj mogli postati ozbiljni takmaci, osobito u Jadranskom Moru. Mleci su, dakle, imali dovoljno razloga da žele da na Balkanu ne dođe do zapleta, nego da se održi stanje kakvo je bilo. Oni su prema tome i upotrebili sva sredstva da održe mir i radili su vrlo energično protiv svake akcije, koja je htela da izazove pokret i prevrat.

Francuskoj je u to doba glavna težnja bila da suzbije moć Habzburgovaca, pa je bila gotova da uđe u svaku kombinaciju protiv njih; na nju je Turska u borbi protiv Austrije mogla računati gotovo kao na saveznika. Italija je bila tako raskomadana i rastrojena, da je kao ozbiljan faktor slabo mogla doći u račun. Austrija se, prema tome, u početku rata nije mogla nadati u ozbiljnu pomoć ni s koje strane. Ona se stoga trudila, da zadobije za akciju protiv Turaka knezove Vlaške i Moldavske i da pobuni Srbe.

Kad su Austrijanci 1594 god. počeli srećno ratovati, uspeh njihova oružja imao je jaka uticaja na sve strane. Glasovi o uspehu hrišćanskog oružja izazvali su pokret, osobito u krajevima, gde je već i inače bilo za akciju sve spremno. U leto 1594 god. ustali su na oružje Srbi u Banatu. Tamo je život, zbog gotovo stalnih ratova, sa čega je tu vrlo često vojska prolazila i zimovala i gde je bilo i dosta stalnih turskih garnizona, bio vrlo težak. Ustanici su se digli osobito na starešine i na turske posade. Cilj je ustanku bio da pomogne akciju Austrijanaca na taj način, što će usporiti marš turske vojske u severnu Ugarsku. Turci su međutim dobro videli, da ovaj ustanak ima samo lokalan značaj, pa je njihova vojska ipak otišla na sever, ostavivši za leđima nesavladan ustanak. Međutim su se manje ustaničke gomile počele okupljati u veće čete i ustanak se počeo širiti. Ustanici su uhvatili vezu sa Erdeljom, ma da je tamo bila dosta jaka stranka, koja je bila za lojalnu politiku prema Turcima, i u dva maha razbili Turke, koji su bili pošli protiv njih. Ali ustanak nije bio nikako organizovan. Ustanici su bili nespremni, nisu imali ni municije ni inače ratne opreme; vojska, koja im je iz Erdelja bila poslana, nije ni stigla do njih, a od Austrijanaca su uzalud tražili, da im pošalju pomoći. Stoga nije uspeo ni njihov plan da spreče Tatare, kad su preko Erdelja pošli u pomoć turskoj vojsci.

Tako su srpski ustanici u Banatu ubrzo bili odsečeni od svih onih, sa kojima je trebalo zajedno da rade i ostavljeni sami sebi. Uz to je, čim je uspeh postao sumnjiv, nastala u samim četama međusobna borba; četnici su počeli da ostavljaju svoje vođe i da beže iz vojske, pa su zasedali po drumovima i pljačkali. Položaj ustanika bio je bezizlazan; razdor je sasvim paralisao i ono malo snage, što je još bilo ostalo. U to su se Turci počeli okupljati protiv ustanika; oni razbiju ustanike u dva maha i ustanak bude savladan.

U isti mah, kad su Srbi u Banatu digli ustanak, digli su se na Turke i Srbi u okolini Peći. Ali je i ovaj ustanak brzo malaksao i bez jače akcije od strane Turaka, sam sobom, jer je sam narod, siromašan i nespreman, bio nesposoban ma za kakvu ozbiljniju akciju, a pomoć sa strane, u koju su se ustanici uzdali, nije došla. Gotovo u isto doba javljali su se pokreti Srba i u drugim nekim krajevima, ali su i oni imali sasvim lokalan značaj i, savladani brzo i lako, ostali su bez ikakva uticaja na događaje.

Zainteresovani faktori na zapadu izazivali su pokret među Srbima osobito preko crkvenih poglavica i plemenskih glavara. Jedan od ustaničkih vođa u Banatu bio je vršački srpski episkop, a na čelu pokreta Srba u okolini Peći stajao je pećski patrijarh. Tako je, ubrzo posle obrazovanja nove srpske jerarhije, ona došla u opasnost, da se kompromituje sumnjivim i avanturističkim preduzećima, koja su bila sa strane izazvana.

Ta akcija sa strane bila je osobito živa u Albaniji i u zetskom primorju. Blizina mora, zemljište vrlo zgodno za borbu, karakter stanovništva, odnos prema Turcima, a možda i stare tradicije o slobodi i državi, veze s Italijom i naseobine i emigranti preko mora, — sve je to uticalo da se tamo dosta rano stvori povoljno zemljište za akciju protiv Turaka. A i inače je stanovništvo u tim krajevima bilo u boljem položaju, no gotovo ma gde drugde, jer je tamo plemenski život čuvao tradicije i podržavao duh jedinstva, a oružana akcija hrišćana u primorju stvarala je uverenje, da je borba protiv Turaka moguća i da se u toj borbi može sigurno računati na pomoć sa strane. Ali rad na pokretu u primorju nije u stvari nikada bio pomognut snažnom oružanom akcijom zainteresovanih faktora u zapadnoj Evropi, nego se uvek sav svodio na podbadanje od strane agenata i na obećavanje pomoći, koja će doći. Ta pomoć međutim nije dolazila, te je s toga i akcija tamo bila većinom ili nikakva ili slaba.

U to doba (1595 god.) izazvan je i ustanak Arnauta i Brđana, koji su već duže vreme bili u stalnom pokretu. Utisak akcije i pokreta među hrišćanima bio je vrlo jak na sve strane. Pokret je u svima pravcima uzeo velike razmere. Izgledalo je da će se dići cela Hercegovina, gde je zemljište za akciju takođe bilo dosta spremljeno. Narodni glavari su se, po uputstvu sa papske kurije, obraćali Austriji za pomoć. U isto doba radilo se i iz Napulja na pokretu u Albaniji i Epiru; bio je načinjen plan, da se pomoću uskoka osvoji Klis, pa da on bude operaciona baza za dalji rad u Bosni i Hercegovini. Srpski hajduci su u to doba prodrli do Sofije i zauzeli je. To komešanje među Srbima na sve strane možda je i dalo povoda Turcima, da telo Sv. Save donesu iz Mileševe u Beograd i tu ga spale (aprila 1595 god.).

Privremeni uspesi ugarske vojske u Vlaškoj, odakle je Sinan-paša bio suzbijen preko Dunava, dali su novog poleta hrišćanskom pokretu. Isto je tako pokret dobio jakog podsticaja; kad su Srbi između 6 i 7 aprila 1596 god. osvojili Klis.

Ali je ceo taj rad, specijalno osvojenje Klisa, bio vrlo nepovoljan Mletačkoj Republici, jer je njena trgovina usled tih pokreta i ustanaka mnogo stradala. Osim toga Mlečići su se bojali, da i među mletačkim stanovništvom ne dođe do pokreta. Kako su se u akciji protiv Turaka u Dalmaciji osobito istakli uskoci, upotrebila je Mletačka Republika energične represivne mere protiv njih. Uskoci su na to odgovorili energičnom borbom na dva fronta, i protiv Turaka i protiv Mletaka. Borba uskoka protiv Mletaka dovodila je čest do sukoba između Republike i Austrije, koja je štedela uskoke jer su joj bili od koristi, osobito u borbi protiv Turaka.

U to doba javljaju se još uvek sporadično pokreti i u drugim srpskim zemljama. U njima su imali učešća, većinom uticajem stranih agitatora, često i najviđenije ličnosti u srpskom narodu. Tako je u Hercegovini 1597 god. vojvoda Grdan digao ustanak, a u isto je doba skup katoličkih glavara iz Kroje, Skadra, Leša, Drača i Prizrena rešio, da u borbi protiv Turaka traži pomoć od Austrije.

Najenergičnije je radio na tome, da se izazove akcija na Balkanu, papa Klimentije VIII. Ali su u to doba interesi zapadnih država, osobito interesi Austrije i Španije s jecne, a Mletaka sa druge strane, bili tako ukršteni, da je nemoguće bilo izvesti zajedničku akciju. I papa Klimentije morao je naposletku razočaran napustiti rad na oslobođenju Balkana, rad u koji je on bio uložio mnogo dobre volje i mnogo oduševljenja.

Prvih godina XVII veka rad na pokretu hrišćana na Balkanu zbog neuspeha i nedaća sve više malaksava. Ipak su se, i kada je već moglo biti jasno, da borba za oslobođenje balkanskih hrišćana, onako kako je bila vođena krajem XVI veka, ne može imati uspeha, srpski i arnautski glavari još dugo vremena i posle toga zanosili mišlju, da će se moći osloboditi od Turaka i da će ih u borbi za slobodu pomoći zapadne države. Tako su 1603 god. ustali na oružje Srbi u okolini Klisa i odlično organizovali svoju akciju, ali su, usamljeni i ostavljeni sami sebi, uskoro morali položiti oružje. Iduće godine bilo je pokreta u Crnoj Gori. Crnogorci su istina potukli na Leškom Polju Turke, kada su sa Kučima pošli na njih, ali je i taj pokret bio bez većeg značaja i bez većih posledica.

Do austrisko-turskog mira na Žitva Toroku (11 novembra 1606 god.) radili su srpski glavari paralelno sa poverenicima austriskim na severu, a španskim na jugu. Međutim, posle zaključenog mira sa Turcima, prekinula je Austrija sve veze sa Srbima, koji joj nisu više bili potrebni. Stoga se srpski glavari sada počinju obraćati na Španiju, nadajući se, da će odande dobiti pomoći protiv Turaka.

Španija je u to doba bila još uvek mnogo angažovana na Balkanu; ona je stoga rado prihvatila i htela da pomogne akciju srpskih glavara. Španskim državnicima bilo je onda osobito stalo do toga da Španija dobije u balkanskom primorju kakvu važnu tačku, koja će joj poslužiti za zgodnu operacionu bazu i protiv Mletaka i protiv Turske.

Kada je španska flota uspešno udarila na Drač (u avgustu 1606 god.), skočio je mnogo ugled Španjolaca kod svih, naroda na Balkanskome Poluostrvu, a nade na oslobođenje od Turaka oživele su, osobito kod Srba i Arnauta. Na sve strane osetilo se jako komešanje, a uspešna borba i povoljne prilike na Balkanu stvorile su kod španskih državnika još više volje i oduševljenja za rad na toj strani. Španski agenti razišli su se tada bili skoro po celom Poluostrvu, oduševljavajući narod za ustanak. Osobito su živu akciju razvili u primorju i u Albaniji.

Za 1607 god. Spremana je velika španska akcija na Balkanskom Poluostrvu. U to doba, pod uticajem španskoga rada, ulazi ponovo u akciju i hercegovački vojvoda Grdan, koji, i posle poraza pre deset godina, nije napustio misao i rad na oslobođenju. U akciju stupa u ovaj mah i pećski patrijarh Jovan, napuštajući na taj način sasvim osnovni princip, kojim su se rukovodili predstavnici srpske crkve, kada su 1557 god. sklopili kompromis s Turcima.

Sa srpske je strane, dakle, bilo učinjeno sve, što se moglo učiniti; sve je bilo spremno za ustanak. Ali su Srbi, naučeni neprijatnim iskustvom u prošlosti, s pravom prvo očekivali akciju Španaca, pa da tek onda i oni ustanu na oružje. U Španiji je u ovo doba za akciju na Balkanu bilo više dobre volje nego moći, da se ona povede.

Mletačka Republika bila je međutim odlično informisana o radu Španaca na Balkanu i radila je protiv njih, jer se taj rad kosio sa njenim interesima. Tako su akcija Republike, koja je išla za tim da omete pokret među hrišćanima i rad Španije na Balkanu, i neodlučno držanje španskoga dvora, koji je vazdan oklevao i svaki čas menjao svoje držanje prema pokretu na Balkanu, omeli i ovoga puta rad na oslobođenju u većem razmeru.

Srbi se, međutim, nisu tako brzo mogli pomiriti sa mišlju, da i ovoga puta neće ništa biti od njihovog oslobođenja. Oni su se još uvek spremali i nadali. Tako su u decembru 1608 god. na jednom zboru, u kome su učestvovali patrijarh Jovan i glavari iz južne Hercegovine, Crne Gore, jednoga dela Zadrimlja i Brda, izabrali vojvodu savojskog za svoga kralja i pozvali ga, da pohita na Balkan. Kao posledica takoga raspoloženja javlja se u aprilu iduće godine kod pojedinih plemena ustanak, koji je pretio da će uzeti ozbiljne razmere, te su Turci svom snagom pregli da ga uguše.

Na zapadu su u to doba religiozne borbe paralisale svu snagu država i naroda tako, da niko više nije mogao pomišljati na akciju na Balkanskom Poluostrvu. Ali pokret, koji je u poslednjoj desetini XVI i prvoj desetini XVII veka zahvatio bio gotovo ceo srpski narod, nije mogao tako brzo i lako utrnuti. Još su se dosta godina posle toga pojedina srpska plemena kretala i dizala na Turke, u nadi da će sa zapada, osobito od Španaca, dobiti pomoći, Ali su ti pokreti bivali sve ređi i sve u manjem obimu.

Sada je već svima bilo jasno, da je misao o oslobođenju Srba tuđom pomoću sasvim propala. Svi pokreti, izazvani sa strane, imali su samo lokalan karakter, a obećavana pomoć sa zapada nije dolazila. Još dugo godina posle toga podržavana je, međutim, misao o akciji na Balkanu i u srpskom narodu raznim agitatorima, koji su krstarili po srpskim zemljama, osobito u vremenima, kada se u Španiji opet pomišljalo na kakvu ozbiljniju akciju na Balkanskom Poluostrvu. Na zapadnim dvorovima su i dalje razne avanturiste radile na tome da zainteresuju zapadnjake za akciju na Balkanu, ne birajući naravno sredstva ni u svome radu u tom pravcu, ni u međusobnoj borbi i klevetanju. Ali sve to nije više bio ozbiljan rad. Ceo je zapad bio angažovan drugom borbom, a Srbi su, i ako je još ponekad i sa pogdekoje strane tražena pomoć sa zapada, došli bili do uverenja, da akcija zapadnjaka nije uspela, i da se od rada u tome pravcu ne može očekivati nikakav uspeh.

Tako su onda i patrijarh Jovan i vojvoda Grdan prekinuli gotovo sve veze sa zapadom. Za ono, što se posle toga radilo na zapadu, jedva su išta znali i doznavali srpski glavari. Razne avanturiste su i dalje radile na zapadu i, u težnji da izmame što više novaca, predstavljali prilike na Balkanu kao vrlo povoljne za akciju, ne prezajući ni od laži i falzifikata. Pod uticajem toga rada stizalo je srpskim glavarima pogdekoje pismo, koje ih je pozivalo na ustanak i koje im je mnogo obećavalo. Ali predstavnici srpskoga naroda nisu više reagirali na ta pisma i pozive. Razočarani u akciji poslednjih godina, oni su došli do uverenja, da je Turska još uvek dovoljno jaka da savlada svaki njihov pokret, i da se ozbiljnoj pomoći sa zapada ne mogu nadati.

Naslednik patrijarha Jovana, — on je po svoj prilici bio umoren od Turaka (1614 god.), — patrijarh Pajsije, promenio je sasvim politiku svoga prethodnika. Uveren, da je akcija za oslobođenje srpskoga naroda pomoću zapada sasvim propala i da je ona donela samo velike štete srpskom narodu, Pajsije se vratio politici novoga osnivača pećske patrijaršije, patrijarha Makarija. Prekinuvši svaki rad na pokretu i odbijajući svaku vezu i pregovaranje sa zapadom, patrijarh Pajsije je radio na tome, da svojim lojalnim držanjem prema Turcima zadobije njihovo poverenje i da pomogne koliko god može narodu, koji je zbog nezrelih preduzeća poslednjih decenija mnogo stradao.

A položaj srpskoga naroda u Turskoj bivao je sve teži. Slabljenjem centralne vlasti, koje je u ovo doba usled dinastičkih i građanskih borbi nastalo, slabila je i zaštita naroda u Turskoj. Dok je država bila u punoj snazi, centralna je vlast štitila ne samo svoje saplemenike, nego i druge narode, iz svojih dobro shvaćenih interesa. Kad je nastala anarhija, ostavljeni su oni na milost i nemilost oblasnim i drugim gospodarima. Među tim oblasnim gospodarima bilo je i dobrih i savesnih činovnika, pod kojima je lična i imovna sigurnost bila obezbeđena i pod čijom se upravom narod mogao oporavljati i napredovati, Ali je većina turskih činovnika i gospodara rđavo postupala sa podčinjenim hrišćanima. Oni su se okrutno ponašali prema njima, pljačkali ih i robili i davali maha svima mogućim zulumima.

Tako posle velike i žive akcije krajem XVI i početkom XVII veka, nastupa zatišje, koje obeležava opadanje u svima pravcima. Nema više starih štamparija, književni rad sve je manji i u manjem obimu; nigde se gotovo ne javljaju znaci života. Naporedo sa tim mrtvilom, koje ovlađuje u srpskim zemljama, prestaje i rad uskoka, čija je slava raznošena bila po celoj Evropi i koji su mnogo podržavali samopouzdanje srpskih plemena i težnju za slobodom.

U to doba javljaju se prvi pokreti muslomana u Bosni. Usled gotovo stalnog četovanja na granicama i usled velikih ratova krajem XVI veka, a najviše usled raseljavanja, razredilo se početkom XVII veka jako stanovništvo u Bosni i Hercegovini. Turska vlast je u to doba, osobito u pojedinim momentima, bila slaba da stane na put bezvlašću, koje je tamo sve više otimalo maha, Od pojedinih nasilnih turskih činovnika patili su ne samo hrišćani u Bosni i Hercegovini, nego i muslomani. Stoga se od prvih godina XVII veka javljaju pokreti muslomana u Bosni. Ti su pokreti upućeni protiv pojedinih nasilnika, a njihova je glavna težnja da utvrde i prošire avtonomne povlastice.

Kada su, od treće desetine XVII veka, nastali u Turskoj nemiri, dinastički ratovi i janičarske bune, ojačala je još više težnja bosanskih muslomana za što širim avtonomnim povlasticama. Upućeni da se sami brane od napadaja Mletačke Republike, koja je za vreme svojih ratova protiv Turske u XVII veku često preduzimala akciju i u Bosni i Hercegovini, bosanski su muslomani sve jače isticali svoju težnju za slobodom i samoupravom.

Za vreme velikog mletačko-turskog rata (1645–1669 god.) izazvan je, pod uticajem mletačkih poverenika, ustanak u jednome delu Crne Gore. Ali je taj pokret bio bez značaja i jačeg uticaja, jer su zbog omraze i krvne zavade pojedina plemena pristajala uz Turke, ako su plemena, koja su s njima bila u zavadi, pristala uz Republiku.

Tako je prošao gotovo ceo XVII vek bez većih i važnijih događaja u srpskom narodu. To je doba, u kome srpski narod, razočaran posle oduševljene akcije krajem XVI veka, tone i propada stalno; stanovništvo se razređuje, pustoš ovlađuje. Opadanje Turske i slabljenje centralne vlasti još više pomaže veliko, opšte propadanje.

Na zapadu se u to doba vode veliki religiozni ratovi, koji su po posledicama svojim za zapad bili isto onako nesretni, kao što su bili kobni za srpski narod pokreti krajem XVI veka. Tim ratovima i međusobnom borbom paralisana je sva snaga zapadnih naroda tako, da tamo tada već niko više nije mogao ni pomišljati na ozbiljnu akciju na Balkanskom Poluostrvu i na oslobođenje balkanskih hrišćana.

Jedino je Austrija uviđala, da velika borba njena sa Turskom nije svršena, pa se stalno spremala da je nastavi. Znajući da će Srbi, čija je emigracija, od kad su Turci zauzeli srpske države, naselila u gustim masama sve njene granice prema Turskoj, biti jedan od vrlo važnih elemenata u toj borbi, Austrija je već u XVI veku počela raditi na tome. da Srbe u pograničnim krajevima vojnički organizuje i da ih spremi za borbu protiv Turaka. Tako je u zapadnim krajevima južne austriske granice počela organizacija vojne krajine, koja je u idućim vekovima razvijena u čitav sistem.

Ali je već u to doba austriska politika prema Srbima pokazala neiskrenost, kojom se i u idućim vekovima stalno služila. Već u to doba imao je srpski narod mnogo da prepati i zbog agrarnih pitanja, koja su bila nerešena, jer odnosi između starih gospodara i doseljenih Srba nisu još uvek bili regulisani, i zbog nacionalnoga antagonizma starosedelaca, Mađara i Hrvata, prema došljacima, a najviše zbog vere, na koju su odmah od početka nasrnuli katolički sveštenici, radeći na tom da doseljene Srbe primoraju na» uniju. Ta borba srpskoga naroda zbog ekonomnih, nacionalnih i verskih neprilika izazivala je često nemire i oružane ustanke i spremala je srpski narod u Austriji na veliku borbu, koju će on u idućim vekovima imati da izdrži u novoj svojoj otadžbini.

Važniji izvori.

Spisi i akta srpska, turska, hrvatska, ugarska, mletačka, rumunska, papska, grčka itd.: Pisma, izveštaji, ugovori, zakoni, putopisi, zapisnici, dnevnici, letopisi, zapisi, vatpisi i t. d. Većina ovih izvora još je neštampana, a nalaze se u arhivama u Dubrovniku, Mlecima, Carigradu, Beču, Rimu, Bukureštu, Pešti, Zagrebu, Karlovcima itd.

Važnije zbirke izvora.

1. Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi. I (1902), II (1903), III (1905).

2. Ljub. Stojanović, Srpski rodoslovi i letopisi. 1883 (Glasnik 63).

3. Magyar diplomacziai emlékek Mátyás király korából. I (1876), II (1877), III (1877), IV (1878).

Papska akta:

4. A. Theiner, Vetera Monumenta Slavorum Meridionalium. II 1524–1800 (1875).

5. E. Fermendžin, Acta Bosnae potissimum ecclesiastica 920–1752. (1892).

6. G. Fraknói, Relationes oratorum pontificorum 1524–1526. 1884.

Mletačka akta:

7. S. Ljubić, Commissiones et relationes venetae. I 1433–1527 (1876), ІІ 1525–1553 (1877), III 1553–1571 (1880).

8. V. Lamanski, Secrets d’ etat de Venise. 1884.

Talijanska akta:

9. V. Makušev, Istorijeki spomenici Južnih Slovena i okolnih naroda. II 1882 (Glasnik II od. knj. 14).

Turska akta:

10. I. Jastrebov, Podatci za istoriju srpske crkve. 1879.

Putopisi:

11. P. Matković, Putovanja po Balkanskom Poluotoku 16 vieka. 1879–1898 (Rad 49, 56, 62, 71, 84, 100, 105,. 112, 116, 124, 129, 130, 136).

Osim toga:

12. R. Lopašić, Spomenici hrvatske krajine I 1479–1610, II 1610–1693, III 1531–1780 (1889).

13. L. Thálloczy és A. Aldássy, A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára 1198–1526. 1907.

Važnija dela.

1. R. Agatonović i P. Spasić, Srpski ustanci protivu Turaka u vezi sa narodnim seobama u tuđinu od 1459–1814 god. I 1459–1664 (1895), II 1664–1814 (1896).

2. Čed. Mijatović, Šta je želeo i radio srpski narod u XVI veku. 1877 (Godišnjica 1).

3. St. Novaković, Poslednji Brankovići u istoriji i u narodnom pevanju 1456–1502. 1886 (Letopis 146, 148, 149).

4. Fr. Miklošić, Marija, kći Angjelinina i Konstantin Arijanit. 1870 (Rad 12).

5. A. Ivić, Seoba Srba u Hrvatsku i Slavoniju. 1909.

6. St. Stanojević, Nešto o Jakšićima. 1901 (Nova Iskra 1901).

7. A. Ivić, Iz istorije Srba u Ugarskoj. I–VII 1909–1910 (Letopis 254, 258, 259, 260, 261, 263).

8. R. Grujić, Apologija srpskoga naroda u Hrvatskoj i Slavoniji i njihovih glavnih obeležja. 1909.

9. Lj. Kovačević, Srbi u Hrvatskoj i veleizdajnička parnica. 1909.

10. S. Borovszky, A nagylaki urodalom története. 1900 (Ertekezések Mađarske Akademije XVIII, 10).

11. M. Mesić, Banovanje Petra Berislavića za kralja Ljudevita II. 1868 (Rad 3).

12. M. Mesić, Hrvati nakon bana Berislavića do muhačke bitke. 1872–3 (Rad 18 i 22).

13. M. Popescu, Die Stellung des Papstthums und des christlchen Abendlandes gegenüber der Türkengefahr vom Jahre 1523 bis zur Schlacht bei Mohäcs (1526). 1887.

14. A. Salamon, Ungarn im Zeitalter der Türkenherrschaft. 1887.

15. L. Kupelwieser, Die Kämpfe Oesterreichs mit den Osmanen vom J. 1526 bis 1537. 1899.

16. R. Ebermann, Die Türkenfurcht. 1904.

17. J. Tomić, Crtice iz istorije senjskih uskoka. 1901 (Letopis 209 i 210).

18. M. Vukićević, Srpski narod, crkva i sveštenstvo u turskom carstvu od 1459–1557 god. 1896.

19. I. Ruvarac, O pećskim patrijarsima od Makarija do Arsenija III (1557–1690). 1888.

20. K. Jireček, Der grossvezier Mehmed Sokolović und die serbischen Patriarchen Makarij und Antonij. 1886 (Archiv für slavische Philologie 9).

21. J. Ruvarac, Nochmals Mehmed Sokolović und die serbischen Patriarchen. 1887 (Archiv für slavirche Philologie 10).

22. Č. Mijatović, Pre trista godina. 1872 (Glasnik 36).

23. J. Tomić, O ustanku Srba u Banatu 1594 godine. 1899.

24. J. Tomić, Pre tri stoleća. 1894.

25. J. Tomić, Grad Klis u 1596 godini. 1908.

26. J. Tomić, Pećki patrijarh Jovan i pokret Hrišćana na Balkanskom Poluostrvu 1592–1614. 1903.

27. J. Tomić, Sastanak i dogovor srpskih glavara u Kučima 1614 god. radi ustanka na Turke. 1901.

28. J. Tomić, Politički odnos Crne Gore prema Turskoj 1528–1684 god. 1904.

29. J. Tomić, Iz istorije senjskih uskoka 1604–1607. 1906–1907 (Letopis 237–241).

30. J. Tomić, Pokret Srba u okolini Klisa 1603 god. 1899 (Glas 55).

31. I. Ruvarac, Montenegrina. 1899².

32. J. Schwicker, Geschichte der österreichischen Mititärgränze. 1883.

33. Fr. Waniček, Specialgeschichte der Militärgränze. I–V 1875.

34. G. Dimitrijević, Odnošaji pećskih patrijaraha s Rusijom u XVII veku. 1900–1901 (Glas 58 i 60).

35. V. Fraknói, Mátyás király 1440–1490. 1890.

36. J. Tomić, Danak u krvi. 1898.

37. M. Vukićević, Znameniti Srbi Muslomani. 1906.

V. i istoimeni odeljak VIII glave br. 13, 35.