Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 10

←< 9. glava

ISTORIJA SRPSKOGA NARODA Pisac: Stanoje Stanojević

11. glava→

X
BORBA SRPSKOGA NARODA PROTIV TURAKA I PROTIV AUSTRIJE

Mir i zatišje, koje je u XVII veku zavladalo u srpskim zemljama kao posledica razočarenja, nastalog posle velikoga pokreta krajem XVI veka, bilo je prekinuto velikim austrisko-turskim ratom u pretposlednjoj desetini XVII veka. Taj je rat, kada se sreća obrnula u korist austrisku, izazvao velike pokrete i jako komešanje u celom srpskom narodu. Uspavane nade na oslobođenje oživele su opet, a kada je, posle skoro puna dva veka, hrišćanska vojska opet počela pobedonosno prodirati u srpske zemlje, izazvao je njen dolazak oduševljenje i pokret skoro u celom narodu.

Povoljne prilike u međunarodnoj politici i zamorenost, koja je posle dugih religioznih borbi u XVI i XVII veku još uvek vladala kod zapadnih naroda, davali su nade turskom velikom veziru Kara-Mustafi, da će izvršiti ono, za čim su težili turski državnici još od kad su pokorili Ugarsku, da će srušiti Austriju i osvojiti Beč.

Kada je silna turska vojska krenula na Beč, ovladao je strah ne samo narodima u Austriji nego i u svima srpskim zemljama. Ali se pod Bečom ratna sreća okrenula: Austrijanci, u savezu sa Poljacima, razbiju Turke (u septembru 1683 god.), počnu ih suzbijati i prodirati na jug. Kada je u zimu te godine prekinuto ratovanje, bude turska vojska razmeštena u severnim srpskim pokrajinama; srpski narod u tim krajevima imao je tom prilikom mnogo da prepati, ne samo zbog velikih, mnogih i novih nameta, nego i zbog raznih nasilja od nedisciplinisanih turskih trupa, među kojima je anarhija počela otimati maha.

Početkom iduće godine, videći uspešno ratovanje austriske vojske, stupila je u sveti savez i Mletačka Republika, koja se, zbog svojih rđavih finansija i oronule trgovine, ustezala da pristupi savezu, dok nije bila uverena u uspešan rad saveznika. Ali, oslabljena poslednjim velikim ratom sa Turcima, Republika nije mogla u ovaj mah preduzeti nikakvu veću akciju. Stoga je ona, nemajući novaca da izdržava vojsku, sa kojom bi ratovala protiv Turaka, odmah od početka počela raditi na tome, da, kao i pre, digne na oružje protiv Turaka srpska plemena, osobito Brđane i Crnogorce. Mlečići su radili smišljeno i energično, da zadobiju za sebe crkvenu poglavicu u Crnoj Gori, koji je imao najviše uticaja i avtoriteta među crnogorskim i brdskim plemenima, da preko njega izmire zavađena srpska plemena i da ih angažuju za borbu protiv Turaka. Ali je Republika, pre no što je uspela da organizuje na široj osnovi ustanak srpskih plemena protiv Turske, vešto upotrebljavala protiv Turaka a u svoju korist i srpske hajdučke čete, kojih je u onim krajevima uvek dosta bilo.

U isti mah sa radom tih hajdučkih četa, koje su krstarile po crnogorskom primorju i okolini, javio se, usled sretnoga ratovanja austriskog i neuspeha turskih u prošloj godini, pokret među Srbima gotovo duž svih granica mletačkih i austriskih. Tako su se u to doba digli na oružje protiv Turaka Srbi u, Dalmaciji, Lici i Krbavi, u Hercegovini, Crnoj Gori i Brdima.

Ali je taj pokret, izazvan od Mletaka, stao malaksavati, kad su srpska plemena počela dolaziti do uverenja, da ih Republika neće pomoći oružanom silom. Kad su još Mleci pod Sinjem pretrpeli poraz, izgledalo je da će propasti svi rezultati mletačke akcije među Srbima. Videći kako stvari rđavo stoje i da se Turci spremaju da udare na ustanička crnogorska i brdska plemena, Mlečići su pregli da organizuju otpor Turcima od plemena, koja su držala s njima i od hajdučkih četa. Među hajducima, koji su u to doba vojevali za Republiku, osobito se istakao Bajo Pivljanin, koji je u borbi s Turcima junački poginuo na Vrtijeljci u proleće 1685 god.

Međutim su Austrijanci srećno ratovali s Turcima i stalno ih suzbijali na jug. Usled uspešnog austriskog ratovanja i mletačkoga rada, pokret je među srpskim narodom dobijao sve šire razmere. Za pokret u korist oslobođenja angažovao se u to doba i pećski patrijarh Arsenije III, koji je mislio, da su nastale prilike, kada se može sa izgledom na uspeh prihvatiti politika patrijarha Jovana. Znajući za njegovo raspoloženje i da on ima veliki uticaj kod sveštenstva i naroda, Mletačka je Republika htela uhvatiti veze s njim, uverena, da će ga moći vrlo zgodno upotrebiti u svoju korist.

Pokret i vrenje među Srbima izazvali su međutim turske vlasti na energičan rad. Stanje je u srpskim zemljama usled toga bivalo sve teže i gore. Turska vlada zabranila je u to doba najstrožije skupljanje naroda i naredila da se narodu oduzme oružje. Kada su, u jesen 1686 god., Austrijanci osvojili Budim, zavladala je u turskoj vojsci, usled nedaća na bojnom polju, potpuna anarhija. Turska je bila finansiski i ekonomno gotovo sasvim ruinirana, usled slabe centralne vlasti počeli su se javljati veliki neredi na sve strane, a anarhija i nemoć, koja je sve više uzimala maha, slabila je već i inače malaksalu otpornu snagu Turaka.

U avgustu 1687 god. razbijeni su Turci na Mohaču; posle toga počela je austriska vojska prodirati dalje na jug, a dočekivana je svuda radosno od srpskog naroda, koji je bio gotov, da oružanom akcijom pomogne prodiranje Austrijanaca. U turskoj je vojsci međutim, zbog poraza i neurednog dobijanja plate, nezadovoljstvo sve više hvatalo maha. U jesen su izbile otvorene bune, a u novembru mesecu vojska je nasilno izazvala promenu na prestolu. U isto doba, dok je turska vojska izmicala stalno ispred Austrijanaca, osvojili su Mlečići, pomoću Srba, Novi (u septembru 1687 god.).

Uspešno ratovanje Austrijanaca i Mlečića i uspesi hrišćana, i na Dunavu i u primorju, izazvali su veliko vrenje među Srbima. Svuda se osećao jak pokret, na sve strane Srbi se dizali na oružje. Austrijanci su proglasima i preko agenata pozivali na ustanak narod u Bosni, koji je bio gotov da se odazove, a u Slavoniji su ustanici energično pomogli austrisko osvajanje.

Ali se već na prvom koraku u novo-osvojenim krajevima austriska vojska i austriske vlasti počinju vrlo rđavo ponašati prema narodu, koji ih je rado dočekao i pomagao njihovu akciju. Tako su mnogi u Slavoniji, razočarani i ogorčeni zlim postupcima, ubrzo počeli ostavljati otadžbinu i svoga oslobodioca i bežati natrag u Tursku, uvereni da će im lakše biti snositi tiraniju tursku nego pritisak austriski. Taki pojavi su se redovno ponavljali i posle u idućem veku. Međutim narod, koji je bio dalje od krajeva, koje je bila posela austriska vojska, gledao je još uvek u Austrijancima svoje oslobodioce, nadao se pomoći od njih, prizivao ih i veselo očekivao njihov dolazak.

God. 1688 nastali su u Carigradu veliki neredi, a u celoj Turskoj zavladala je anarhija. U takim prilikama Turci se nisu mogli uspešno odupirati austriskom prodiranju. Tako je austriska vojska prodrla bez velikih smetnji do Save i Dunava, a odatle odmah pošla dalje u Bosnu i u Srbiju. Usled prodiranja austriske vojske u te krajeve, pećski patrijarh Arsenije III, koji je do toga vremena održavao žive veze sa Mletačkom Republikom, jer je njena akcija bila bliže onim krajevima, bio je sada primoran da obrati pažnju i na Austriju, koja je, prodirući na jug, pokazivala sve jače težnje da u sferu svojih interesa uzme i zemlje, na koje pri sklapanju svetoga saveza nije ni pomišljala. Međutim, Austrija nije samo težila da osvoji što više od onih zemalja u koje je njena vojska prodirala, nego je u isti mah radila i na tome, da narod u novo-osvojenim pokrajinama, koji je bio većinom pravoslavne vere, prevede u krilo katoličke crkve. Ali je rad njen u tome pravcu naišao odmah na vrlo energičan otpor kod svih Srba. Inteligentniji su Srbi onda došli na misao da se obrate na Rusiju, čiji je ugled kod Srba već bio vrlo veliki i koja je, od kad je stupila u sveti savez i zaratila na Turke (1686 god.), razvijala sve jaču akciju u borbi protiv Turaka. Austrija se međutim s pravom bojala snaženja ruskog uticaja na Balkanskom Poluostrvu, i radila je sistematski na tome, da suzbije kod Srba težnju za oslanjanjem na Rusiju. Ali radeći na tome, ona je bila daleko i od pomisli da ukloni same uzroke, koji su nagnali Srbe, da se obrate na Rusiju: ona je i dalje stalno suzbijala pravoslavlje i radila nasilno na širenju unije. Kada su, početkom proleća 1688 god., ustali na oružje i Srbi uz vlašku granicu, u Beču su se ozbiljno zabrinuli da se, osobito usled toga što su ti ustanici mogli lako doći u vezu s Rusima, stvari na Balkanu ne stanu razvijati sasvim nepovoljno po Austriju.

Da to spreče, u Beču su došli na misao, da za agitaciju među Srbima u korist Austrije upotrebe ljude od ugleda u narodu. U tom pogledu morao je prvi doći u kombinaciju pećski patrijarh Arsenije. Ali Austrija u taj mah još nije imala dosta jakih veza s njim, niti ga je mogla upotrebiti kao svoje oruđe. Arsenije se čak bio u to doba, videći da srpskom narodu preti od novoga osvajača opasnost u verskom pogledu, obraćao na Rusiju i tražio tamo zaštite ne samo od Turaka nego i od austriske katoličke propagande.

Austrija je stoga tražila drugog čoveka, preko koga će uticati na srpski narod. U Beču su mislili da će im za to najbolje moći poslužiti Đurađ Branković, koji se predstavljao kao direktni potomak stare srpske vladalačke kuće. Oni su stoga prihvatili njegove pretenzije, ko]e je on bio izneo za vreme austrisko-turskog rata, priznali ga za potomka Brankovića i dali mu razne povlastice i titule. Za austriski račun, on je trebao da počne rad u onom trenutku, kad je austriska vojska bila doprla do Save i Dunava, i stala prelaziti u Bosnu i Srbiju. Po mišljenju austriskih merodavnih krugova, bio je to zgodan momenat, da Branković stupi u akciju i uticajem svojim kod Srba koristi austriskoj stvari. On je bio poslan kao izaslanik u Vlašku, pa odatle u Srbiju i Bosnu, da tu izazove narodni ustanak, koji bi olakšao austriske vojne operacije.

Turci su se u leto 1688 god. povlačili kroz Srbiju na jug, a srpski ustanici, koji su se digli na oružje kada je turska vojska stala uzmicati, napadali su ih i gonili. Nisu bolje stajali Turci ni prema Mlecima u Dalmaciji i u južnom srpskom primorju, gde su Crnogorci, na podsticaj Mlečana, ustali na Turke i primili mletački garnizon na Cetinje. U isto doba digli su se i Brđani i potukli jednu tursku vojsku pod Medunom. Krvna zavada između Crnogoraca i Brđana smetala je međutim i u ovoj prilici jačoj akciji na tim stranama; stoga su Mlečići energično radili na tome da izmire zavađena plemena. Pod uticajem vesti o turskom uzmicanju na sve strane, počelo je jako vrenje i u Hercegovini, osobito kad su Austrijanci u jesen 1688 god. prodrli do Zvornika i zauzeli ga.

Zauzeta tako na svima stranama, pod pritiskom velikih neuspeha, ruinirana finansiski i ekonomno, razrivena neredima u celoj državi, sa vojskom u kojoj je vladala anarhija, Turska je želela mir. Ali je mir u ovaj mah teško bilo dobiti, jer je Austrija, ohrabrena velikim i neočekivanim uspesima, stavljala uslove, na koje Turci nisu mogli pristati. Turski državnici nisu mogli nikako zaboraviti, da je još pre nekoliko godina njihova vojska grozila Beču i bili su uvereni, da su svi ovi neuspesi samo trenutni i prolazni.

Međutim je Austrija uskoro bila primorana da zarati i na drugoj strani i morala je stoga obustaviti skoro svaku akciju protiv Turaka. Kralj francuski Luj XIV (1643–1715 god.) obnovio je neprijateljstva prema Austriji, ne hoteći dopustiti da Habzburgovci suviše ojačaju. Car Leopold je, zbog novoga neprijatelja koji mu je na zapadu zagrozio, veći deo svojih trupa sa donjeg Dunava morao odvesti na Rajnu, u rat protiv Francuza. Zbog toga je za neko vreme bilo obustavljeno prodiranje austriske vojske prema Turcima. Samo su neredi, koji su neprestano vladali u celoj Turskoj, i anarhija, koja je uzela maha u Carigradu, omogućili napredovanje Austrije, pokraj svega rđavoga položaja, u kome se ona u taj mah zbog francuskog rata nalazila. U to doba angažovali su Austrijanci, u blizini krajeva koje je austriska vojska bila zauzela, Srbe za borbu protiv Turaka. Srbi južno od Dunava, zaista su se u taj mah digli na oružje i skoro sami, bez austriske pomoći, očistili severnu Srbiju, osim timočke doline, od Turaka. Kako je austriska vojska na južnom bojištu bila u taj mah i suviše slaba, da preduzme ma kakvu veću akciju protiv Turaka. Stoga je Austrija našla za dobro da celu borbu u tim krajevima prenese na srpske ustaničke čete.

Za celo to vreme vođeni su međutim i dalje između Turske i Austrije pregovori za mir. Kako je Austrija bila u vrlo teškom položaju, zbog rata sa Francuskom, zbog svojih ruiniranih finansija i zbog nesigurnog držanja svojih saveznika, nemačkih kneževa, i kako je njen položaj bio otežan još i time, što su se pojavile dosta velike nesuglasice među zapovednicima austriske vojske na turskom bojištu, — bilo je u Beču ljudi, koji su mislili, da svakako treba zaključiti mir. Ipak je u ovaj mah nadvladala stranka, koja je bila za produženje rata.

Međutim su se Turci, pri svem tom što su nemiri u Turskoj i dalje trajali, preko zime 1688–9 god. počeli spremati na jaču akciju protiv Austrije. Čim je granulo proleće počnu Srbi, sakupljeni u veće čete, kao avangarda austriske vojske, prodirati na zapad i jugo-zapad, osobito prema Užicu i Novom Pazaru. U isti mah počeo je pokret i među Srbima u Bosni.

Đurađ Branković, koji se u taj mah bavio na donjem Dunavu među srpskim ustanicima, video je, da je akcija austriske vojske u borbi protiv Turaka svedena gotovo na nulu, i da je sav rad i sva borba protiv Turaka u srpskim zemljama ostavljena srpskim ustanicima i hajdučkim četama. Branković je video, da su se srpski ustanici i srpske čete borile vrlo uspešno i da su za kratko vreme sami Srbi iz mnogih krajeva suzbili Turke. Ta fakta, nerad austriske vojske i uspešna borba srpskih ustanika, dala su Đurđu Brankoviću misao, da se Srbi možda mogu sami svojom snagom i bez pomoći austriske osloboditi od Turaka. U slučaju uspešnoga rada u tome pravcu Srbi bi osnovali svoju samostalnu državu, a on bi mogao biti vladalac te nove države. Ta misao izgleda da je sazrela kod Đurđa Brankovića u leto 1689 god., te on u junu mesecu pozove sam na svoju ruku jednim proglasom srpski narod na borbu protiv Turaka.

U to doba krenuli su se Turci preko Erdelja i sa juga na Ugarsku. Vrhovni komandant austriske vojske, knez Badenski, imao je vrlo malo vojske, da se odupre turskom prodiranju i sa juga i sa istoka, te jednim proglasom pozove Srbe na ustanak protiv Turaka. Turska je vojska međutim, vođena ćesarskim odmetnikom Tekelijom, počela prodirati uz Dunav i zauzela Kladovo. Položaj je Austrije u taj mah još pogoršan i time, što su Vlasi bili odustali od Austrije i pristali uz Turke. U to doba saznao je vrhovni komandant austriske vojske i za najnoviju akciju Brankovićevu. Njemu je odmah bilo jasno, da je ta akcija upravljena protiv austriskih interesa i da je ona u ovaj mah vrlo opasna. U Beču su se, osim samostalne akcije Brankovićeve, već i pre bojali i veza srpskoga naroda sa Rusima. Strah Austrijanaca u tom pravcu bio je još pojačan kad su u proleće te godine uhvaćena neka pisma ruskih careva vlaškim gospodarima, koja su pokazivala, da se stalno održavaju jake veze između Rusije i pravoslavnih hrišćana u Turskoj.

Ali je Austrija uskoro uspela da učini nemogućim Đurđa Brankovića. Krajem avgusta 1689 god. knez Badenski je u dva manja sukoba razbio Turke na Moravi. Ali kako je još uvek imao tako malo vojske, da sa njom nije mogao računati na veće uspehe, pozvao je opet Srbe na ustanak. Srbi su se tome pozivu odazvali i srpske su čete uskoro zauzele Maglič i Koznik. Kad krajem septembra Badenski potuče opet Turke kod Niša, pošalje on jedno odeljenje austriske vojske sa đeneralom Pikolominijem preko Prokuplja na Kosovo. Njemu je naređeno, da preko Prizrena izbije na Jadransko More, da na taj način odvoji Bosnu i Hercegovinu, gde Austrija nije mogla nikako uspešno da prodre. Sam Badenski pođe na Vidin, da uhvati vezu sa austriskom vojskom u Erdelju.

Taj veliki uspeh austriske vojske omogućio je izvršenje naredbe o Đurđu Brankoviću, koja je međutim Badenskom iz Beča bila stigla. Kada je Branković počeo raditi na svoju ruku na pokretu Srba, Badenski je o tome referisao u Beč i tražio uputstva za svoje ponašanje prema njemu. Iz Beta mu je naređeno, da Brankovića na lep način dozove k sebi i da ga uhapsi. Badenski je izvršio tu naredbu u Kladovu 26 oktobra 1689 god. Time što je Brankoviću onemogućen dalji rad među Srbima (on je do svoje smrti, 11 decembra 1711 god., bio interniran), propala je jedna velika misao, za čije ostvarenje onda još nije bio sazreo ni narod ni prilike.

Kada je austriska vojska počela prodirati na jug i približavati se prestonici pećskoga patrijarha, došao je patrijarh Arsenije u vezu s Austrijancima. Austrijanci su sasvim pravilno shvatili, da im je, za utvrđenje njihovog položaja u onim krajevima, potrebno da uhvate jake veze sa poglavicom srpske crkve, koji je imao jakog uticaja na narod. Ali je u isti mah i Mletačka Republika, videći da Austrija prodire u krajeve, koji su spadali u sferu njenih interesa, išla za tim, da Arsenija zadobije za sebe. Turci su pak, saznavši za Arsenijeve veze i sa Republikom i sa Austrijom, hteli da uhvate Arsenija; stoga je on morao bežati iz Peći.

Međutim je đeneral Pikolomini prodro bio na Kosovo. Pošto je imao malo vojske, i on se naravno hteo koristiti srpskim narodom. Razumnim i predusretljivim ponašanjem zadobio je Pikolomini Srbe za sebe, te su mu srpski ustanici i srpske hajdučke čete učinile velikih usluga. On je, osim toga, pokušao još da zadobije za sebe i arnautske glavare, koji su bili naklonjeni Republici. Oktobra 1689 god. zauzela je austriska vojska Kačanik i Skoplje, koje je zapalila, pa se onda otuda povukla. U isto doba zauzeli su Austrijanci i Peć. Posle toga patrijarh se Arsenije, na energičan poziv Pikolominijev, vratio u svoju prestonicu. Naskoro posle toga zauzeo je Pikolomini i Prizren.

Pobede i napredovanje austrisko i razumno ponašanje Pikolominijevo digli su ugled Austrije u očima onamošnjih Srba; oni su se na sve strane dizali na oružje, da vojuju uz Austrijance protiv Turaka. To raspoloženje naroda i prisustvo Austrijanaca u onim krajevima, uticali su mnogo i na patrijarha Arsenija. On je tada napustio veze sa Republikom i predao se sav Austrijancima, koji su ga već u to doba počeli vešto upotrebljavati ne samo protiv Turaka, nego i protiv Mletačke Republike. Preko njega su pokušali Austrijanci da zadobiju i cetinjskog vladiku Visariona, koji je bio vrlo odan Republici i radio za nju, ali u tome nisu uspeli. Mlečići su Austrijance omeli i u radu na tome da zadobiju za sebe Brđane. Ali, ako Austrijanci u tome pravcu diplomatskim radom i nisu imali uspeha, ugled njihov bio je vrlo veliki u krajevima, koje su oni držali, i u neposrednoj okolini njihovoj.

Zadobiv za sebe patrijarha Areenija, Austrijanci su, i preko njega i na druge načine, uspeli da dignu na oružje narod u celom onom kraju. Koncem 1689 god. glavni su deo austriske vojske na turskom bojištu sačinjavali Srbi. Austrijanci su na taj način uspeli da gotovo celokupnu borbu protiv Turaka u onim krajevima prenesu na srpski narod.

Ali posle Pikolominijeve smrti (1689 god.) prilike su se izmenile. Zbog vrlo rđavog ponašanja prema Srbima, njegovi naslednici otuđe mnoge srpske ustanike. Oduševljenje za Austriju stade padati, što se najbolje videlo po dobrovoljačkim četama, kojih je bivalo sve manje. Međutim, baš u to vreme, Turci su se spremali za novu borbu s Austrijom. Novi veliki vezir Mustafa Ćuprilić, bio je radi toga napregao sve sile kojima je Turska još raspolagala.

Istina, krajem te godine Austrijanci su bili prodrli do Velesa i spalili ga, ali to je bio njihov poslednji uspeh. U decembru počnu Turci s dosta velikom vojskom prodirati na sever, i pošto su razbili, početkom januara 1690 god., jedno austrisko odeljenje kod Kačanika, nateraju celu austrisku vojsku, koja je bila mnogo slabija, na povlačenje prema Nišu i Novom Pazaru.

Patrijarh Arsenije i srpski prvaci, koji su ustali na oružje, našli su se sada u vrlo teškom položaju: dočekati Turke značilo je izložiti se sigurnoj propasti, jer su se oni i suviše bili založili za Austriju i kompromitovali borbom protiv Turaka. Stoga patrijarh Arsenije pokupi u patrijaršiji sve dragocenosti, pa se sa dosta kaluđera i narodnih prvaka i sa mnogo, većinom imućnoga, naroda, koji se bojao turske osvete, počne povlačiti za austriskom vojskom, pa preko Novog Pazara i Studenice dođe do Beograda. Kaluđeri i narod, koji nisu hteli bežati, nego su ostali na svome ognjištu, bili su pobijeni i zarobljeni, ili su se povukli u brda i zatim razišli na sve strane. U zemljama, u kojima je nekada bio centar stare srpske države, ovladala je pustoš, a proređene redove srpskog stanovništva u onim krajevima počeli su od tada postepeno popunjavati Arnauti.

Iz Beča je, istina, još i početkom 1690 god. naređivano, da se brani Niš i Prokuplje, ali je to naravno bilo nemoguće izvršiti. Položaj austriske vojske, ma da je njeno jedno odeljenje prodrlo u Bosnu i razbilo Turke kod Tuzle, bivao je sve teži. Rat sa Francuskom trajao je još uvek; Austrijanci nisu ni tamo imali nikakva uspeha. Sredstava za rat nije bilo, a Turci su se počeli okupljati sa svih strana. Uskoro su Austrijanci morali napustiti i Vlašku.

Austrijanci su se nadali, da im srpski ustanici još mogu pomoći. Trebalo je zadobiti Srbe u krajevima, koje je držala austriska vojska ili do kojih je ona nedavni bila doprla, dići narod na oružje, i na taj način zadržati prodiranje Turaka. Stoga je car Leopold 6 aprila 1690 god. izdao proglas narodima pod Turcima. u prvom redu Srbima, pozivajući ih u borbu protiv Turaka i obećavajući im za to razne povlastice. Ali ta proklamacija, osnova i polazna tačka svih docnijih srpskih privilegija, dobivenih od austriskih careva, nije imala uspeha. Srbi i Arnauti, na koje su u prvom redu Austrijanci računali, ostali su mirni, jer su videli kako su austriske stvari rđavo pošle i kako se Turci sa svih strana okupljaju.

Za austriskom vojskom počeli su se povlačiti sa svih strana i Srbi, koji su se, kompromitovani ili nekompromitovani, bojali turske osvete. Položaj tih Srba, koji su, povlačeći se sa svih strana za austriskom vojskom, u proleće 1690 god. okupljeni bili kod Beograda, bio je vrlo nezgodan, jer je bio neodređen. Većina je, istina, smatrala da su austriski neuspesi privremeni i prolazni i da će se narod uskoro moći vratiti na svoje ognjište. Ipak su oni uviđali, da i za to prelazno vreme treba njihov položaj odrediti, tim pre, što su mnogi od njih slutili, da će pod Austrijom imati da izdrže borbu za slobodu vere i za slobodan nacionalni život. Ali su se svi nadali, da se pod tursku vlast nikako neće vraćati. Uvereni, da će svakako ostati pod austriskom vlašću, bilo da se vrate u svoju staru postojbinu ili ne, oni su odmah energično tražili, da se njihov položaj tačno odredi. Njima je, među ostalim, bilo odmah sasvim jasno, da će oni borbu za svoju versku i nacionalnu slobodu u Austriji izdržati mnogo lakše, ako pravno postanu jedna celina sa Srbima, koji su bili starosedeoci u Austriji. Stoga su srpski prvaci u junu 1690 god. poslali iz Beograda u Beč episkopa Isaiju Đakovića sa svojim zahtevima. Odgovor na te zahteve bila je Leopoldova povelja od 21 avgusta 1690 god., u kojoj su Srbima date velike povlastice.

Austrijanci su morali u taj mah činiti ustupke Srbima, jer se austriska vojska svuda povlačila ispred Turaka, pa je trebalo da Srbi zadržavaju nadiranje neprijatelja. Kada je još austriska vojska bila potučena i u Erdelju, knez Badenski povuče onamo i ono malo vojske što je još imao u Srbiji. Tako Turci bez velikih teškoća u jesen 1690 god. ponovo zauzmu celu Srbiju.

Kada su Turci počeli prodirati na sever, pređu Srbi, okupljeni kod Beograda, Dunav i dođu, uzmičući uz Dunav ispred turske vojske, čak do Sentandrije. Srbi, koji su ostali na svome domu i dočekali tursku vojsku, bili su naravno izloženi osveti neobuzdanih Turaka.

Ali se u ovaj mah javili i kod Turaka državnici, koji su uviđali, da se nesreća koja je snašla Tursku u poslednjem ratu, ne može popraviti proganjanjem podložnih naroda, nego radom da se ti narodi zadobiju. Veliki vezir Mustafa Ćuprilić najbolje je ocenio situaciju i najbolje je video, šta Turska treba da radi. On je izdao proglas na narod, u kome ga je pozvao da se vrati na svoje ognjište, i objavio je potpunu amnestiju svima onima, koji se do izvesnoga roka vrate svojim kućama. Kako se patrijarh Arsenije nije vratio u Peć da zauzme patrijaršiju, Ćuprilić objavi, da je on napustio svoje mesto, i u proleće 1691 god. postavi za pećskog patrijarha Kalinika. Kalinik nije naravno prihvatio i nastavio politiku patrijarha Arsenija. On je sklopio s Turcima kompromis, po kome je trebalo da turske vlasti štede Srbe, a crkva da radi na tome da umiri narod. Izgleda da je taj i taki rad Kalinikov imao uspeha.

Prodiranjem turske vojske na sever preneseno je austrisko-tursko ratište u krajeve severno od Save i Dunava. Rat je idućih godina vođen dosta labavo i sa promenljivom srećom. Austrijanci su razbili Turke na Mihaljevcu kod Slankamena, a 1693 god. napadali su Turci na Varadin bez uspeha; u isto doba osvojili su Austrijanci sve do gornje Une. Posle dve godine pokušali su Austrijanci, opet bez uspeha, da prodru u Bosnu i da osvoje Beograd. Jača akcija počela je 1696 god., kad su Turci stali prodirati iz Erdelja u Ugarsku. Rat je naposletku rešen pobedom Evgena Savojskog nad Turcima kod Sente krajem avgusta 1697 god. U jesen te godine upao je Savojski u Bosnu i prodro do Sarajeva, ali je taj pohod ostao bez posledica.

Posle dugih pregovora. zaključen je mir u Karlovcima januara 1699 godine. Po tom miru zadržali su Turci Banat i južni deo Srema. Prema tome je većina od onih Srba, koji su pod Arsenijem izbegli, ostala pod Austrijom.

Posle karlovačkog mira nastaje za srpski narod u habzburškoj monarhiji novo doba, doba nevolja i patnje i monotone neprekidne teške borbe, za veru i za narodnost. Prošao je čitav vek, ispunjen borbom i žrtvama, dok je srpski narod uspeo da koliko toliko osigura sebi, bar donekle, slobodu i opstanak. Povlastice, dobivene od austriskih careva, Mađari nikako nisu hteli priznati i uzakoniti, dokazujući da su one date bez odobrenja i učešća ugarskih staleža i vlasti, da stoga nemaju vrednosti i da se ne moraju ispunjavati, jer se protive državnim interesima i krnje jedinstvo mađarske države. Dok su Mađari odmah od početka odrekli priznanje srpskim privilegijama, gledale su vlasti u Hrvatskoj da ometu njihovo izvršenje time, što su sprečavale objavljivanje i proglašenje srpskih privilegija.

Neprijateljsko stanovište mađarskih i hrvatskih vlasti prema srpskim privilegijama i Srbima, još je pojačano jakim antagonizmom, koji je izbio odmah posle dolaska Srba između njih i starosedelaca, Mađara i Hrvata. Taj antagonizam imao je manje nacionalni, a više ekonomni karakter. Srbi su u selima, koja su naselili, krčeći šume i obrađujući vredno zemlju, ubrzo počeli potiskivati starosedeoce; vredni, poduzetni i okretni trgovci i zanatlije srpske počele su suzbijati starosedeoce i osvajati u svima mestima, gde su se nastanili, tako da starosedeoci nisu gotovo nigde mogli izdržati njihovu utakmicu.

Uz to je još došla i verska borba. Odmah posle dolaska Arsenijeva nastavljen je rad katoličke propagande u srpskom narodu. Bez obzira i skrupula, protiv zakona i pravde, nasilno i okrutno, radila je katolička propaganda, u prvom redu jezuite, protiv pravoslavlja, naturujući svuda uniju silom ili na prevaru. Toga i takvoga rada katoličke propagande među Srbima bilo je istina već i pre velike seobe pod patrijarhom Arsenijem III, i Srbi su i pre toga često odgovarali na taj rad protestom i pobunama. Ali je akcija rimske propagande posle poslednje velike seobe postala još mnogo jača i intenzivnija. Predstavnici su katoličke crkve smatrali, da sada njihovoj veri preti mnogo veća opasnost, jer su zemlje, u kojima je nekada bilo katoličko stanovništvo, naselile guste mase pravoslavnoga življa. U Hrvatskoj nisu vlasti u pojedine krajeve nikako puštale srpske episkope; patrijarhu Arseniju bilo je zabranjeno obilaziti crkve, a iz Slavonije su ga nasilno uklonili.

Srbi su imali neprestano neprilika puno, na sve strane i svakoga dana, osobito stoga što srpske privilegije, ma da je iz Beča bilo naređeno da se objave, nisu bile objavljene u Hrvatskoj i u mnogim krajevima Ugarske, i što su vlasti tumačile privilegije i njihove odredbe kako su kad htele i kako im je kad trebalo. Dvor i austriski državnici hteli su da Srbi budu svojina vladalačkoga doma. Dvorsko ratno veće smatralo je Srbe za odlične i potrebne ratnike, pa se zauzimalo, da se Srbima učini sve po volji, da bi se mogli upotrebiti protiv državnih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja; to se međutim moglo postići samo ako se Srbi ne podlože ugarskoj državi. S druge strane, Mađari su, osobito preko ugarske dvorske kancelarije, neobično svesno i žilavo branili svoje stanovište, po kome se Srbima na zemljištu mađarske države ne mogu priznati nikakva posebna prava niti zasebna teritorija.

Težnjama srpskim odgovaralo je bečko stanovište. Stoga su se Srbi odmah od početka radije držali Beča, i, tražeći primenu svojih privilegija i u Ugarskoj, došli u sukob s Mađarima. Kako je Beč većinom bio voljan da Srbima njihova prava, bar teoriski, prizna, Srbi su se, uvereni da će u borbi oko toga pitanja između Mađara i Beča, Beč uvek biti jači, predali Beču i tražili gotovo uvek samo tamo potpore i pomoći. Te potpore i pomoći, bar u lepim obećanjima, dobijali su oni uvek, kad god je trebalo da srpski vojnici pomognu Austriju u borbi protiv nezadovoljnih Mađara, koji su se, osobito u ovo doba često dizali na ustanak.

Tako je za vreme mađarskih ustanaka 1703 i 1704 god. obećavano iz Beča Srbima sve što su tražili. Pozivu iz Beča, da ratuju protiv mađarskih ustanika, Srbi su se i tom prilikom odazvali, i pomoću njih Austrija je savladala Mađare. Kao zahvalnost za tu pomoć potvrđene su 24 februara, 7 avgusta i 29 septembra 1706 god. srpske privilegije.

Ali pitanje o položaju srpskoga naroda tom potvrdom još uvek nije bilo rešeno, i stanje Srba nije se ni posle toga ništa popravilo. I posle te, kao i posle svih drugih potvrda. Srbi su se ipak uvek morali posebno boriti za sve ono što im je privilegijama bilo zagarantovano, za saziv sabora, koji je imao da rešava narodne poslove, za slobodu vere itd. I posle te potvrde trebalo je, kao i pre, za svaku dozvolu sabora, za svaku potvrdu i proglašenje privilegija, za svaku povoljnu odluku, za svaku potvrdu izabranoga mitropolita, mnogo posla, mnogo borbe i mnogo para.

Molbe i zahtevi srpskoga naroda nisu nikada rešavani prema narodnim potrebama, nego uvek samo prema državnim i dinastičkim interesima. Za Srbe su prilike bile uvek povoljnije kada je Austrija bila u ratu; onda se Srbima popuštalo, jer su srpski vojnici državi bili potrebni. Najgore je za Srbe bilo, kada su se Beč i Mađari mirili i pogađali, jer su onda uvek Srbi žrtvovani. Osobito su se Mađari i Austrijanci bojali ma kakve političke akcije među Srbima, Stoga se stalno opaža bojazan kod merodavnih faktora u monarhiji, da mitropolit srpski ne postane i politički vođ srpskoga naroda; otuda i strah da crkveni sabori u svome radu ne pređu i na političko polje.

Isto se tako iz Beča radilo sistematski na tome, da se raskine veza između Srba u habzburškoj monarhiji i Srba, koji su još potpadali pod pećsku patrijaršiju, a isto tako i da se u Hrvatskoj i Slavoniji odvoje Srbi starosedeoci od onih, koji su se pod patrijarhom Arsenijem doselili. To se osobito jasno videlo na saborima krajem XVII i početkom XVIII veka, kada je samo svesnim i energičnim radom srpskih prvaka osujećena namera da se srpski narod podvoji.

U isto doba, kada se srpski narod u habzburškoj monarhiji borio za svoja prava i za nacionalnu slobodu, počela je i Crna Gora borbu za slobodu i nezavisnost. Crnogorci su još od XVII veka, podsticani za vreme mletačko-turskih ratova i pomagani od Mletačke Republike, bili gotovo stalno u borbi sa Turcima. Turci su od kraja XVII veka, osećajući da se borbom crnogorskih i brdskih plemena počinje stvarati središte, koje može postati opasno po njih, vrlo često napadali na Crnu Goru sa namerom da je pokore. U toj su borbi Crnogorci istina često bili suzbijeni, ali Turci ipak nisu mogli postići trajnoga uspeha. Od početka XVIII veka Crna Gora je gotovo u stalnom ratu sa Turcima. Posle pokolja poturica (na Badnje veče 1707 god.), koji su bili Crnogorcima stalna smetnja u borbi za slobodu, bila je Crna Gora svagda gotova da se bori uz svakoga, ko bi bio u ratu sa Turcima. Tako su Crnogorci kroz ceo XVIII vek pomagali Rusima u njihovim ratovima protiv Turske. U tim ratovima Crnogorci su pokazali mnogo okretnosti i mnogo junaštva. Onda su zasnovani prvi osnovi slobodne i nezavisne srpske države u Crnoj Gori. Istorija te borbe prosta je i monotona ; ona nije mnogo menjala prilike u Crnoj Gori i odnose njene prema Turcima, samo je stalno jačala kod Crnogoraca misao o slobodi.

U ostalim srpskim zemljama pod Turcima nastala je, posle velikih kriza i teških udara što su zadesili srpski narod u ratovima krajem XVII, jaka reakcija u svakom pogledu. Svuda vlada mir i tišina, a stanje srpskoga naroda teško je i nesnosno u svima krajevima. Ipak su po gdegde u Turskoj Srbi bili pod manjim pritiskom po gdekojeg čovečnijeg i uviđavnijeg gospodara. U to doba gotovo mrtve tišine počeo se srpski narod, osobito u krajevima gde je pod pojedinim upravnicima imao više lične i imovne sigurnosti, sa velikim naporom oporavljati i ekonomno snažiti, podižući ono, što je razoreno i uništeno u poslednjim ratovima.

Komešanje i vrenje među Srbima nastalo je opet kada su 1716 god. Turci zaratili sa Austrijom. Turci su u početku rata prešli Savu, prodrli u Srem i popalili srpske manastire u istočnim krajevima Fruške Gore; ali kada su u julu razbijeni kod Varadina, povukli su se natrag preko Save. Austriska vojska međutim prodre posle toga u Bosnu, uzme Doboj i dođe do Zvornika; druga vojska udarila je na Novi; ali su obe ove vojske razbijene. Međutim su Austrijanci uspešno operisali u Banatu, gde je u oktobru zauzet Temišvar. Iduće godine osvojili su Austrijanci u julu Beograd i prodrli dosta duboko u Srbiju. U požarevačkom miru (1718 god.), kojim je taj rat završen, dobili su Austrijanci neke krajeve u severnoj Bosni i od prilike današnju severnu Srbiju do zapadne Morave. Tako je u to doba još jedan deo srpskoga naroda došao pod Austriju.

U tim novo-osvojenim krajevima Austrija je prema srpskome narodu postupala, ako je moguće, još gore, nego u krajevima, koje je pre bila zauzela. Austrija se pokazala potpuno nesposobnom za upravu u tim zemljama; ona nije uspela nikako da otkloni teškoće na koje je naišla: svojim novim podanicima nije stvorila ni ličnu ni imovnu sigurnost, niti povoljne uslove za njihovo ekonomno snaženje i materijalni napredak. Srbi u onim krajevima nadali su se spravom, da će ih Austrija osloboditi zala, zbog kojih su se dizali na Turke. Ali su se u tome prevarili. Novi gospodar bio je gotovo u svemu još gori nego stari. Srbi su i pod Austrijom bili izloženi obesti i samovolji činovnika, razuzdanosti vojske, okrutnosti i nepoštenju i administrativne i vojne uprave. Agrarni odnosi ostali su neuređeni, a narod kao i pre, nije mogao dići glave od velikih i od novih nameta. Administrativni činovnici bili su isto onako potkupljivi, gramzivi, nesavesni, obesni i okrutni kao i turski; život i rad austriskih garnizona nije se mnogo razlikovao od janičarskih. Austriski generali su većinom u svakom pogledu bili naslednici turskih paša, a porezi i kuluci bili su gori i teži nego pre.

Osim svega toga došlo je pod austriskom upravom još jedno zlo, koga pod Turcima nije bilo. Katolička propaganda radila je sada na sav mah, i pravoslavni narod imao je da izdrži teške dane u borbi protiv vere, koja mu je silom nametana. U takim prilikama nije čudo, što je srpski narod u tim krajevima ubrzo došao do uverenja, da mu je pod Turcima bilo ipak bolje, nego pod novim gospodarom. I već nekoliko godina posle austriske okupacije, narod je počeo jatimice da beži iz države novoga gospodara, za koga se toliko borio i zalagao i od koga je s pravom očekivao slobodu. Iseljavanje srpskoga naroda u Tursku iz krajeva, koje je bila Austrija okupirala, trajalo je za celo vreme okupacije (od 1718–1739 god.), bivalo je vremenom sve češće i vršilo se u sve većim masama.

Kad je Austrija požarevačkim mirom dobila i neke srpske krajeve južno od Dunava i Save, srpski prvaci u habzburškoj monarhiji osetili su, da će njihova otporna snaga biti mnogo jača, ako se izvede jedinstvo srpskoga naroda u svima zemljama habzburške monarhije, bar u crkvi, gde je u to doba bio koncentrisan sav nacionalni život i gde se u glavnom vodila borba za narodni opstanak. Stoga su Srbi radili na tome da izvedu jedinstvo srpske crkve. Osobito su, kada je karlovačka mitropolija ostala upražnjena, počeli energičnu borbu, da se karlovačka i beogradska mitropolija spoje, te da se tako u crkvenom pogledu stvori ujedinjenje srpskoga naroda u habzburškoj monarhiji, i sem toga da se srpske privilegije prostru na sve Srbe, i na starosedeoce i na one, koji su se pod patrijarhom Arsenijem doselili, Svesno i energično držanje predstavnika srpskoga naroda, osobito na saboru 1730/1 god., prinudilo je merodavne faktore da popuste i, ma da se u Beču težilo za tim, da se održi podvojenost Srba u monarhiji, novoizabrani mitropolit Vićentije Jovanović potvrđen je za mitropolita i karlovačkog i beogradskog.

Stanje u samoj jerarhiji bilo je međutim vrlo rđavo. Episkopi su se otimali oko mesta i borili se među sobom i sa mitropolitom; intrigama je bilo otvoreno polje, jer ih je vlada pomagala, da bi se mogla mešati u crkvene stvari; monasi su bili raspušteni, a episkopi samovoljni; i jedni i drugi obraćali su se državnim vlastima u borbi protiv svojih protivnika. A državna vlast bila je svagda gotova da interveniše i da pomaže skandale, da bi izazvala i podržavala rastrojstvo među Srbima. Ugled jerarhije počeo je usled toga već onda naglo opadati.

Jedino se u to doba neobično živo radilo za škole i za prosvetu; rad u tome pravcu započeo je još patrijarh Arsenije, naskoro posle svoga dolaska u Austriju, a razvio ga je osobito sa dobrim uspehom mitropolit Vićentije Jovanović.

Položaj Srba u Austriji bio je međutim neprestano vrlo neodređen i postajao je sve nesnosniji. Narodni sabori su energično i predano radili na tome, da pomognu narodu, ali su saborski zaključci ostajali većinom neizvršeni; povlastice, date Srbima, nisu se ispunjavale, vlasti su i dalje gonile Srbe, a katolička propaganda produžavala je svoj posao sve bezobzirnije.

Posle velikih napora i rada srpskih deputacija, koje su tražile izvršenje saborskih zaključaka i vršenje povlastica i prava datih Srbima, pokušavala je vlada da izradi Reskript, u kome će urediti verske i nacionalne prilike Srba u habzburškoj monarhiji (u novembru 1734 god). U tom Reskriptu vlada je, istina, popustila u nekim sitnicama, ali je ceo Reskript bio naperen protiv nacionalnih, verskih i ekonomnih interesa srpskoga naroda.

Nasilni postupci državnih vlasti, bezobziran i nasilan rad na uniji i teško socijalno-ekonomno stanje Srba u Ugarskoj, izazvali su početkom 1735 god. veliko vrenje i nemire među Srbima, pa i među Mađarima, na sve strane u monarhiji. Početkom te godine izbili su ozbiljni nemiri u Pomorišju, Bačkoj i u Posavini. U Pomorišju su se, zbog neuređenih agrarnih prilika i teških ekonomnih odnosa, pobunili Mađari. I ako su bili protivnici na nacionalnom polju, socijalno-ekonomni interesi približili su Srbe Mađarima; krajem aprila ustao je na oružje i srpski narod u Pomorišju pod vođstvom Pere Segedinca. U isto doba nastalo je veliko komešanje i među Srbima u Bačkoj; i oni su se bunili zbog velikog poreza, zbog teških rabota i zbog zloupotreba vojnih i civilnih vlasti. Nezadovoljnike u Bačkoj pomagao je i sam episkop novosadski Visarion Pavlović; on je hteo da u Bačkoj organizuje vojnu granicu, da narod oslobodi od komore i županiskih vlasti i da uredi narodne magistrate.

Usled kritičnog stanja u celoj monarhiji, zbog komešanja i pokreta narodnoga na sve strane, pohitao je bečki dvor da ponovo potvrdi srpske privilegije (u maju 1735 god.). Ali nezadovoljstvo time nije bilo uklonjeno. Veliki narodni pokret te godine izazvali su bili razni komplikovani uzroci. Proganjanje vere, suzbijanje narodnosti, velike poreze i teški nameti, bezobzirno postupanje vojnih i civilnih vlasti, gaženje narodnih prava dobivenih u privilegijama, — sve to skupa spremilo je zemljište za veliko nezadovoljstvo, a to nezadovoljstvo dobilo je izraza u ustancima, koji su samo silom mogli biti savladani.

Ali i u kritičnim danima, kada se narod dizao na ustanak, i posle toga, kada su ustanci savladani i kada je trebalo uklanjati zle posledice njihove, jerarhija i narod nisu bili složni, niti su zajednički radili. U jerarhiji je nastala u to doba prava anarhija, koja je kulminisala u skandaloznom sukobu između mitropolita Vićentija i bačkog episkopa. Gruba i žalosna borba dvojice predstavnika srpske crkve učinila je, da je ugled jerarhije počeo još više padati.

Međutim su se opet spremale važne promene u životu srpskoga naroda. God. 1737 došlo je opet do rata između Austrije i Turaka. Austrijanci su spočetka srećno vojevali; austriska vojska uzela je bila Niš i Užice i prodrla dosta duboko u Bosnu. Za vreme toga rata gledala je opet Austrija da izazove pokret i među Srbima u Turskoj. Do nekog je pokreta zaista i došlo u nekim krajevima, osobito u Hercegovini i u crnogorskim brdima. Pokušaj Turaka da savladaju Crnogorce ostao je i u ovaj mah bez uspeha. Ideja o slobodi i samostalnosti hvatala je tamo sve više korena i dobijala je izraza u gotovo stalnoj borbi, koju su Crnogorci junački izdržavali i u glavnom uspešno vodili.

Posle dve godine mlitavoga ratovanja budu Austrijanci (23 jula) kod Grocke razbijeni, a naskoro posle toga Turci zauzmu Beograd. Time je rat bio završen. U beogradskom miru (1739 god.) Austrija dobije Banat, Turcima budu vraćene sve zemlje južno od Save i Dunava, a Sava i Dunav postanu granica između Austrije i Turske. Tako su gotovo sve one srpske zemlje, koje je u požarevačkom miru bila dobila Austrija, opet pripale Turskoj.

I ovoga je puta za austriskom vojskom, kada se ona povlačila, pošlo mnogo srpskoga stanovništva, koje je htelo da izbegne tursku osvetu. U Austriju je prešao onda, kompromitovan zbog svoga držanja u austrisko-turskom ratu, i pećski patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, koji je naskoro posle toga izabran za karlovačkog mitropolita. Osim Srba krenulo je u to doba u Austriju i dosta Arnauta, koji su se takođe bili kompromitovali, pomažući austrisku stvar. Njih je kod Valjeva stiglo jedno odeljenje turske vojske i učinilo je pokolj među njima. Ostatak, koji se begstvom spasao, naseljen je u Sremu.

Kada je u Austriji došla na presto kći Karla VI, Marija Terezeja (1740 god.), nastale su teške prilike za habzburšku monarhiju, jer su sa svih strana nagrnuli na nju neprijatelji. Sama Austrija bila je slaba, da se odupre silnim navalama neprijatelja. Stoga se Marija Terezija obratila za pomoć Mađarima i Hrvatima, tražeći od njih, da joj spasu presto. Mađari i Hrvati su joj obećali pomoć, ali su tražili od nje, među ostalim, da se ukinu privilegije srpskoga naroda. U velikoj nevolji, Marija Terezija je u jedan mah bila voljna da im to učini (1741 god.). Ali su u Beču ubrzo došli do uverenja, da je austriskoj carici potrebna pomoć srpskoga naroda, osobito srpskih graničara, koji su se u to doba u celoj Evropi cenili kao odlični i hrabri vojnici. A Srbi su hteli pomoći Mariji Tereziji da sačuva presto i državu samo u tom slučaju, ako im se potvrde privilegije, u kojima su oni jedino nalazili garancije za svoj nacionalni život.

Stoga su u aprilu i maju 1743 god. srpske privilegije ponovo bile potvrđene. Ali se položaj srpskoga naroda nije ni ovoga puta time mnogo izmenio. Sabor, koji se u januaru iduće godine sastao, sabrao je opet masu podataka o tome, kako se srpske privilegije i prava srpskoga naroda svakom prilikom krnje i gaze. Energično držanje i rad ovoga sabora, koji je pokazao da je svestan svojih dužnosti, da ima mnogo osećaja za narodne potrebe i dosta iskustva u borbi, imao je nekoga uspeha. Iduće godine (1745) osnovana je dvorska komisija za srpske stvari (koja je posle dve godine pretvorena u dvorsku deputaciju). Ali je obrazovanje te komisije izazvalo sukob sa ugarskom dvorskom kancelarijom, koja je i ovoga puta neobično žilavo branila stanovište mađarskih državnika, po kome Mađari ne mogu priznati nikakvih posebnih prava ni posebnog položaja Srbima u Ugarskoj, jer se to kosi sa pravima mađarskog naroda i sa idejom o jedinstvu mađarske države.

Borbu srpskoga naroda za svoja prava i svoje privilegije ometalo je i slabilo i to, što je još uvek bilo vrlo rđavo stanje u samoj jerarhiji, ma da su sabori pokušavali da ga poprave. Episkopi su se i dalje svađali među sobom i intrigirali jedni protiv drugih, činili razne zloupotrebe, bili i pljačkali sveštenike, koji su takođe bili većinom neobrazovani i koji su se isto tako često nedostojno ponašali. U takim prilikama nije čudo što je narod bio većinom nezadovoljan svojim sveštenicima i episkopima i što se u to doba već polagano počela stvarati, osobito u trgovačkom staležu, koji je bio jedan od najvažnijih faktora u narodnom životu, opozicija protiv jerarhije.

U borbi, koja je zbog ekonomnih prilika nastala u Austriji između Srba i starosedelaca, i koja je često prenošena sa ekonomnog i na druga polja, Srbi trgovci i zanatlije odolevali su veštinom i izdržljivošću svakoj konkurenciji. I ako je srpski narod u masi, usled još neracionalnog, poljoprivrednog rada, usled gonjenja od strane državnih vlasti i usled drugih neprilika, materijalno bio oronuo i iznemogao, srednji stalež kod Srba počeo je neobično jačati i, kao što je prirodno, preduzeo je vođstvo u srpskom narodu. Naporedo sa oficirima srpskih graničara i srpske milicije, on je vodio glavnu reč u narodnim poslovima, a pošto je gotovo ceo narodni život bio koncentrisan u crkvi, on je morao uzimati učešća i zauzeti svoje stanovište i u crkvenim pitanjima.

Tako se postepeno i lagano počinje obrazovati opozicija jerarhiji i javljati prvi zametci docnije narodne stranke, kojoj će borba protiv jerarhije biti cilj. U ovo doba ta se borba javlja još samo sporadično i ponajčešće ima samo lokalan značaj.

Međutim većina predstavnika jerarhije i predstavnika naroda uviđa i oseća već da nastaje novo doba, u kome će gruba i materijalna borba, kakva je bila ona protiv Turaka, biti zamenjena novim načinom borbe. Već onda su predstavnici srpskoga naroda uviđali, da će Srbima za nacionalnu borbu, koja im u habzburškoj monarhiji predstoji, najače oružje biti njihova ekonomna snaga i obrazovanost. Stoga su, i srednji stalež, koji je materijalno stajao vrlo dobro i stalno se ekonomski snažio, i predstavnici srpskoga naroda, vrlo predano radili na širenju prosvete i na kulturnom snaženju narodnom. Osobito su od početka XVIII veka sve bolje poglavice srpske crkve i svi trezveniji predstavnici srpskoga naroda radili na podizanju škola. Osim toga slati su već u to doba mlađi ljudi na stranu, osobito u Rusiju, da se tamo usavršavaju u naukama.

Onda su (1722–1726 god.) počeli dolaziti i učitelji iz Rusije u naše krajeve, i donositi sobom ruske knjige. Pod uticajem tih ruskih učitelja i pod uticajem ruskih knjiga, što su ih oni sobom donosili, obrazovan je, po jeziku u crkvenim knjigama a prema ruskom izgovoru, nov jezik, slavjanoserpski, koji je uskoro postao književnim jezikom i sa kojim je, krajem XVIII i početkom XIX veka, narodni jezik imao da izdrži borbu na život i smrt.

Ali nisu svi Srbi podjednako shvatali potrebe novoga doba i nisu svi novim prilikama hteli pridagođavati svoje i narodne potrebe. Bilo je i u ono doba među Srbima, kao uvek i svuda, konzervativnih ljudi, koji su želeli da se način života i mišljenja ne menja, da se Srbi drže starih tradicija i da se sačuva tip patrijarhalnoga života. Prema njima su stajali ljudi širih pogleda, koji su uviđali, da veliki kulturni pokreti počinju zahvatati narode sa kojima su Srbi u vezi, i da će Srbi obezbediti svoj opstanak i voditi uspešno borbu za svoj nacionalni život samo tako, ako prime kulturu naprednijih naroda na zapadu. Ta nova generacija u srpskom narodu, predstavnik kulture i prosvećenosti, imala je više izgleda na uspeh, osobito stoga, što je svakoga dana bivalo sve jasnije, da Srbi u položaju, u kom su do tada bili, neće moći stalno i uspešno suzbijati neprijateljske navale.

Jer od sredine XVIII veka počela je, naporedo sa katoličkom propagandom, i bečka vlada suzbijati Srbe i goniti ih na svima poljima. Ponegde, kao u Lici, ustajao je narod na oružje, da brani svoju samoupravu, koja mu je oduzeta (1751 god.), a ponegde, kao u Bačkoj, Banatu i Pomorišju, gde nije bilo izgleda na uspešnu oružanu akciju i gde nije bilo nade da će se stanje poboljšati, počeli su se Srbi u velikim masama seliti u Rusiju (1751–3 god.). Oni su tamo naseljeni u zasebnom okrugu i naskoro se pretopili u Ruse, pošto su ruskoj državi dali, osobito u vojsci, mnogo odličnih ljudi, koji su još svesni bili srpskog porekla. Iz Beča se energično radilo na tome, da se suzbije pokret za iseljavanje, ali se nije ništa preduzimalo, da se uklone uzroci nezadovoljstva. Mnogi su Srbi u to doba, ne mogav se okrenuti na drugu stranu, bežali čak i u Tursku.

U to doba počela je besomučna borba katoličke propagande, da žumberačke Srbe prevede na uniju (1751–1770 god.). U toj borbi katolička se propaganda služila svima sredstvima, da dođe do cilja: Srbi i srpski sveštenici bacani su u apsane i okove, bili^[1] su ih i vezivali za jasle. Naredbe caričine, koje su išle u prilog Srbima, nisu ispunjavane, kao i inače; carica je jedno naređivala, a vlasti su drugo radile, bilo samovlasno ili po tajnoj naredbi. U to doba nastavljena je i borba oko srpskoga manastira Marče, a u isti mah su i fruškogorski manastiri imali da izdrže tešku borbu sa državnim vlastima i spahijama za svoja prava.

Svuda su se dizali na Srbe svi oni, kojima je išlo u račun da ih potisnu, ili u veri ili na političkom ili na ekonomnom polju. Srbe je gonila i politička vlast i spahije i katolički sveštenici, prava srpskoga naroda su gažena, opstanak narodni bio je ugrožen. A kada je srpski mitropolit Pavle Nenadović energično zatražio, da se vrše prava srpskoga naroda označena u privilegijama, on je zbog toga dobio strog ukor od bečke vlade.

A nije bolje bilo srpskom narodu ni u drugim krajevima. U Hercegovini je nekoliko godina pre toga vladala glad, zbog koje je narod mnogo prepatio. U Bosni je započinjala duga i mučna borba između Srba Muhamedove vere, koji su branili avtonomiju bosansku i svoja prava, i bosanskih namesnika, koji su, po uputstvu iz Carigrada, išli za tim, da prava bosanskih muslomana što više skuče u korist centralne vlasti. Stoga je tamo često dolazilo do borbi i građanskih ratova, u kojima je sve jače izbijao na površinu antagonizam između Srba muslomana i došljaka Turaka. Pošto je carigradska vlada većinom bila slaba da izvede svoje planove, podlegali su gotovo uvek njeni namesnici u Bosni uticaju moćnih bosanskih velikaša. Moć bosanskoga plemstva, koja je stalno rasla sa opadanjem turske moći, dostigla je u to doba vrhunac. Ali je usled te borbe između državnih vlasti i bosanskoga plemstva anarhija sve više otimala maha. U isto doba javlja se i sve jača težnja Hercegovine, da se ocepi od Bosne, da dobije svoju samoupravu i da postane nezavisna.

Na Crnu Goru su gotovo kroz ceo XVIII vek neprestano navaljivali Turni, jer se nikako nisu mogli pomiriti sa mišlju, da crnogorska plemena neće da priznadu vrhovnu vlast sultanovu. Ta borba crnogorskih plemena, u detaljima jednolika i monotona, vođena je sa mnogo veštine, mnogo junaštva i požrtvovanja. Ona je utvrdila misao o zajednici crnogorskih plemena, a uslovi za državnu organizaciju bili su već i pre toga stvoreni.

U doba, kad je srpski narod u svima krajevima pod Turcima stalno materijalno opadao zbog anarhije, koja je sve više ovlađivala i zbog koje je u svima oblastima sve više nestajalo lične i imovne sigurnosti, kad su turske vojske gotovo iz godine u godinu napadale na crnogorska plemena, kad se u Bosni i Hercegovini počelo osećati komešanje, a borba između Srba muhamedanaca i turske centralne vlasti postajala sve ogorčenija, — došli su predstavnici grčke crkve u Carigradu na misao, da je nastalo pogodno vreme, da ispune svoju davnašnju želju: da ukinu samostalnost srpske crkve. Carigradska patrijaršija je težila za tim, da bi proširila svoju vlast na sve srpske zemlje, u nadi, da će na taj način grčka jerarhija i grčko sveštenstvo obilato umnožiti svoje prihode. Intrige, koje su zbog toga godinama u Carigradu vođene, urodile su plodom. Sultanovim fermanom od 13 septembra 1766 god. ukinuta je pećska patrijaršija, a sve srpske zemlje u Turskoj potčinjene carigradskoj patrijaršiji. Odmah posle toga počela je grčka jerarhija, koja je smatrala da je srpski narod samo objekat za materijalnu eksploataciju, borbu protiv srpskog sveštenstva i protiv srpskoga naroda, borbu, u kojoj Grci mahom nisu birali sredstva.

U isto doba, u trećoj četvrti XVIII veka, oseća se u beogradskom pašaluku intenzivan rad srpskih kaluđera na ekonomnom polju, rad koji je bez sumnje počeo donositi koristi narodu.

Predstavnici srpskoga naroda u habzburškoj monarhiji uviđali su u to doba jasno i osećali su suviše dobro, kako Srbi najviše pate, s jedne strane zbog svog neodređenog položaja, koji je dopuštao vlastima svaku samovolju, a s druge strane stoga, što jerarhija, iz istih razloga, nije bila uređena, pa je i tu vladao haos i nered. Stoga su Srbi, osobito od 1763 god., počeli još energičnije tražiti, da se njihove stvari urede, te da ne zavise od samovolje vlasti. Iz Beča su se srpske stvari do toga doba uvek uređivale raznim naredbama, koje su bile gotovo uvek neodređene i često protivrečne. Vlada je radila sistematski na tome, da skuči prava data u privilegijama, a kako se znalo, da srpski sabor to neće dozvoliti, sazivan je on samo onda, kaca je Srbe trebalo zadobiti ili kad je bilo izgleda, da će sabor raditi onako, kako se u Beču želelo. Ugarska dvorska kancelarija i srpska dvorska deputacija pokušavale su istina da same urede srpske poslove, ali kako je svaka htela da srpske stvari pod nju potpadnu, nisu se one nikako mogle složiti ni u najvažnijim pitanjima.

U jerarhiji je međutim i dalje vladao haos. Bilo je, istina, episkopa, koji su bili dobri pastiri i iskreni prijatelji naroda, koji su se predano brinuli za crkvu i škole i koji su smišljeno i marljivo radili na tome, da istrebe rđave običaje u narodu. Ali je bilo i dosta episkopa, koji su bili samovoljni i nasilni, koji su zlostavljali svoje sveštenstvo, a bilo je dosta i sveštenika, koji ni u kom pogledu nisu bili dorasli svome pozivu. Uz to se još zapodela borba između mitropolita i kaluđera, jer je mitropolit hteo da uništi po manastirima osopštinu i da zavede opštežiće. Za vreme te borbe, a i inače, pokazalo se da većina monaha moralno vrlo nisko stoji, a njihov razuzdan život i skandali, što su ih činili, uvećavao je samo broj protivnika jerarhije. Opozicija protiv jerarhije rasla je stoga iz dana u dan. I same vlasti su sistematski rušile ugled episkopata i sveštenstva i upotrebljavale naravno svaku priliku, da se umešaju u sporove između naroda, sveštenstva i episkopa.

A sa svih strana radilo se protiv srpskog naroda. God. 1764 tražile su hrvatske i slavoniske županije od ugarskoga sabora, da se Srbi ustupe hrvatskim županijama. Carica je, istina, odbila taj predlog, ali kao da je i sama bila nemoćna da ukloni sva ona zla, koja su mučila srpski narod. Jer osim teškoga položaja, u kome se narod nalazio zbog velikog poreza i teških nameta, bio je on izložen i samovolji rđavog besavesnog činovništva, koje ga je globilo i zlostavljalo, rugalo se narodnim svetinjama i gazilo i najosnovnija prava čovečanska i povlastice, date Srbima u privilegijama.

Smatrajući da je za nju pogodan momenat za rad u pravcu, u kome je ona želela da se radi, bečka je vlada za 1769 god. sazvala srpski crkveni sabor. Taj sabor je ispunio nade što ih je bečka vlada u njega polagala. Na njemu su prvi put jasno izbile i nesuglasice između naroda i episkopata, nesuglasice, koje su omele svaki koristan rad.

Kako sabor nije mogao ništa pozitivno da stvori, počela je posle sabora srpska dvorska deputacija pribirati naredbe i zaključke saborske i sinodalne, i izdala je 1770 god. Regulament, zakonik za uređenje srpske crkve, koji je naravno sastavljen onako kako je vladi išlo u račun. U njega su, pošto je vladi bilo glavno da skuči samoupravu i vlast jerarhije i narodna prava, ušle i take odredbe, koje ni sabor ni sinod nikad nisu zaključili.

U narodu je usled ovoga oktroisanog zakonika zavladalo veliko nezadovoljstvo, a ponegde je, zbog pojedinih odredaba, došlo i do nemira. Sinod je izradio detaljan elaborat, u kome je ispravio mnoge stvari u Regulamentu, koje se nisu slagale sa saborskim i sinodalnim zaključcima, sa narodnim pravima i sa odredbama pravoslavne crkve. Ali se vlada na taj elaborat nije osvrtala; 1777 god. izdala je ona nov Regulament, u kome je malo šta izmenjeno. Osobito su u glavnom ostale nepromenjene sve odredbe, koje su krnjile prava srpskoga naroda i srpske crkve i koje su davale maha državnim vlastima da se upleću u srpske stvari. Neke naredbe u novom , Regulamentu, osobito naredba o sarani, izazvale su čak bune u nekim mestima, osobito u Novom Sadu i u Vršcu.

U decembru iste godine ukinuta je srpska dvorska deputacija: Srbi u Ugarskoj podloženi su ugarskoj dvorskoj kancelariji, a Srbi u Krajini dvorskom ratnom savetu. U julu 1779 god. izdan je nov zakon, Deklaratorija, o uređenju srpske crkve. U Deklaratoriji je sistematski provedena prevlast državne vlasti nad crkvenom. Posle tri godine izdata je Konzistorijalna Sistema, kojom je završen rad oko uređenja srpske crkve u habzburškoj monarhiji, što ga je državna vlast po svojoj volji organizovala, rukovodila i izvodila. Na osnovu zakona, što ih je ona sama donela, vlada je, sama po svojoj volji i prema svojim potrebama, pojedine odredbe u njima dopunjavala, tumačila, menjala i ukidala, kako joj je kad bilo potrebno. Glavno je bilo da se i narodu i crkvi skuče prava i da im se oduzme svaki samostalan rad.

Dolaskom na vladu prosvećenoga cara Josifa II (1780–1790 god.), nastaje novo doba za narode u habzburškoj monarhiji. Car Josif izdao je odmah u početku svoje vlade mnogo slobodoumnih zakona, koji su davali maha širenju prosvećenosti i slobodi. Pod njim počinje i nov prosvetni pokret u srpskom narodu. God. 1783 izlazi na javnost veliki prosvetni reformator Dositej Obradović, sa svojim trezvenim idejama, koje su mnogo doprinele kulturnom preporođaju srpskoga naroda.

Ali se i za vlade cara Josifa stanje srpskoga naroda u habzburškoj monarhiji u glavnom nije poboljšalo. Rascep između jerarhije i naroda bivao je sve veći, a državna vlast dobijala sve više prevlast nad crkvom. Osim toga i Josifov rad na centralizaciji i germanizaciji bio je u opreci sa pravima, privilegijama i interesima srpskoga naroda.

Turska je u XVIII veku, zbog anarhije, koja je vladala u celoj državi, i zbog napornih i većinom nesrećnih ratova sa Austrijom i Rusijom, oslabila sasvim. U Evropi je u to doba vladalo uverenje i na Balkanu je sve više hvatala korena misao, da se Turska neće moći dugo držati.

Među Srbima u Turskoj zla austriska uprava brzo se zaboravljala, a težak pritisak od strane Turaka bio je tako jak, da su tradicije o vladavini hrišćanske države jačale i sve su življe bivale želje, da se to doba opet vrati. U Srbiji se mislilo, da će zemlje južno od Save i Dunava zacelo uskoro opet doći pod austrisku vlast. Car Josif II, bojeći se da Rusija ne dobije pretežnu moć na Balkanu i da ne izvuče sama koristi od propasti Turske, osobito posle vrlo povoljnoga ugovora o miru 1774 god., sklopio je u proleće 1781 god. savez sa Rusijom protiv Turske.

Spremajući se za rat protiv Turaka, Austrija je idućih godina slala u Srbiju svoje agente i oficire, da bune narod i da ga spremaju na rat. U narodu je zavladalo veliko uzbuđenje, jer se svuda govorilo o ratu, za koji se vezivale velike nade. Turci su međutim na pokret, koji se svuda opažao, odgovarali represivnim merama i velikim zulumima.

Neposredno pred rat, 1787 god., obrazovan je u Austriji zaseban vojni odred srpskih dobrovoljaca, pod imenom frajkora. Još te godine objavila je Turska Rusiji rat, a u februaru 1788 zaratila je, po ugovoru, i Austrija na Tursku. Srbi su bili spremni na ove događaje. Već u novembru 1787 god. pokušali su bili oni, po nagovoru i za račun austriski, da prepadom zauzmu beogradsku tvrđavu. Kada je Austrija zaratila i pozvala Srbe, da se dignu protiv Turaka, oni su se tome pozivu odazvali, zatražili su razne garancije i ustali na oružje; njihove su dobrovoljačke čete za vreme rata prodirale do Kruševca i do Studenice. Osim toga i Crnogorci su ustali na oružje.

Ali se taj rat (prozvan Kočina krajina) u glavnom mlitavo vodio, osobito stoga, što saveznici nisu imali jedan u drugoga poverenja, pa se svaki bojao, da u ratu ne angažuje suviše svoju snagu. Austrijanci su istina prodrli u Bosnu, a septembra 1789 god. zauzeli su Beograd, ali je u to doba već moglo biti dosta jasno, da ceo rat neće imati velikog uspeha. Ostale evropske države bile su protivne radu saveznika, osobito radu Rusije, bojeći se da njen položaj i ugled ne ojača suviše, a Engleska i Prusija načinile su ugovor, po kome neće dozvoliti da se Austrija ili Rusija osnaže na račun Turske. Posle smrti cara Josifa II (u februaru 1790 god.), stvari su se počele brže razvijati. Posredovanjem Prusije Austrija je stupila u pregovore s Turskom i sklopila prvo primirje, pa onda u Svištovu i mir (jula 1791 god.). Po tome miru zadržane su stare austrisko-turske granice; srpski narod na jugu od Save i Dunava ostao je pod Turcima. Ugovorena je, istina, opšta amnestija za Srbe, ali je to za njih bila slaba uteha, jer su oni vrlo dobro znali, šta znači za Turke takva obaveza i kako će se ona vršiti. Stoga je u Srbiji, kada se saznalo za svištovski mir, zavladalo opšte zaprepašćenje; narod je bio u očajanju, jer je bio uveren da će opet biti izložen samovolji i zulumima turskim. Ogorčenje je u narodu bilo tim veće, što se bio digao na oružje nagovoren obećanjima austriskim i uveravanjem, da ga Austrija neće napustiti.

Austrijanci su, posle ugovorenog mira radili na tome, da što više naroda presele na levu obalu Save i Dunava. Ali su se Srbi slabo i nerado tom pozivu odazivali, s jedne strane zbog rđavog ponašanja austriskih činovnika prema njima, čak i za vreme samoga rata, a s druge stoga, što im Austrijanci nisu hteli dati nikakvih garancija, dok su Turci obećavali amnestiju svima i uveravali, da će se svojski zauzeti oko toga, da se prilike i položaj srpskoga naroda u Turskoj poprave.

Ali su se Srbi u beogradskom pašaluku, posle iznenađenja i zaprepašćenja zbog svištovskog mira, neobično brzo pribrali i orijentisali u novoj situaciji. Još pre nego što su izvršene pogodbe svištovskoga mira, oni su počeli vrlo energično raditi na tome, da se vraćanje njihovo pod tursku vlast izvrši sa izvesnim olakšicama i da im se, pod sigurnim jemstvom, obezbedi miran život i razvitak verski, nacionalni i ekonomni. Onda se prvi put javila kod nekih misao o avtonomiji; ona je zamišljana po ugledu na druge razne avtonomne oblasti u Turskoj, u prvom redu na avtonomne kneževine Vlašku i Moldavsku.

Austrija je međutim bila protivna avtonomnom uređenju beogradskog pašaluka pod turskom vrhovnom vlašću a pod stranim jemstvom, jer je težila da ona kad-tad zavlada tim krajem. Ali su energičan rad srpskih prvaka i povoljne prilike, koje su u taj mah bile za Srbe, — sultan Selim III (1789–1807 god.) hteo je posle poslednjega rata da izvede velike reforme u upravi i u vojsci, pa su usled toga nastale velike i teške krize u državi, — ipak doneli Srbima pozitivnih rezultata i omogućili ostvarenje njihovih želja. Raznim povlasticama, što su ih Srbi dobili u toku od nekoliko godina, a osobito hatišerifom od 1793 god., udaren je temelj avtonomiji beogradskog pašaluka.

U to su doba počeli i jaki pokreti u Bosni i Hercegovini. Kad je sultan Selim III, posle austrisko-turskog rata (1791 god.), počeo izvoditi reforme u državi, osobito u vojsci, ustali su muslomani u Bosni i Hercegovini listom protiv njih, jer su se uvođenjem reforama po njihovu uverenju rušile osvećene verske tradicije. Ali je borba bosanskih velikaša protiv reforama bila samo izgovor i spoljni uzrok svih pokreta u Bosni i Hercegovini u prvoj polovini XIX veka. Pravi uzrok ležao je mnogo dublje: bosanski i hercegovački velikaši hteli su da održe avtonomna prava svoje zemlje, i da svoje plemićke povlastice što više prošire i utvrde.

Te njihove težnje izbile su na površinu još u XVII veku, dakle pre nego što se u Turskoj i pomišljalo na reforme. Turska je središna vlast odmah od početka tih pokreta, a osobito u XVIII veku, radila na tome, da te težnje suzbije i da bosanske i hercegovačke povlastice suzi. Kada je Selim Š počeo uvoditi reforme, iz Carigrada se naravno još intenzivnije počelo raditi u tome pravcu. Reforme, koje je trebalo izvršiti, već su same sobom zahtevale jačanje centralne vlasti i suzbijanje posebnih interesa i povlastica pojedinih provincija. Stoga je rad turskih reformatora i u Bosni i Hercegovini naišao na jak otpor.

Bosanski i hercegovački velikaši istakli su se, odmah od početka zavođenja reforama, osobito stoga što su reforme krnjile njihova prava, kao konzervativan elemenat i odbijali su stalno vrlo energično svaku novinu, osobito zavođenje nizamske vojske. Ali je borba bosanskog i hercegovačkog plemstva za povlastice i avtonomna prava bila od početka oslabljena razdorima i surevnjivošću pojedinih vođa.

Za to vreme došli su Srbi u habzburškoj monarhiji opet u težak procep između Pešte i Beča. Mađari su opoziciju, što su je vodili protiv centralizacione i germanizatorske politike Josifa II, nastavili i onda kada je on, pod pritiskom te opozicije, opozvao bio sve važnije zakone u tome pravcu. I jedan od najvažnijih razloga što je Leopold II (1790–1792 god.), čim je došao na presto, radio da zaključi mir s Turskom, bilo je i nesigurno stanje u zemlji zbog držanja Mađara, koji su u borbi protiv Beča tražili oslonca i van države. U borbi protiv Mađara Beč je međutim u prvome redu tražio sebi saveznike u samoj zemlji. Tradicije od čitavoga veka upućivale su austriske državnike na Srbe. Bečki državnici učinili su i ovoga puta ono, što su često činili i pre i posle toga: sazvali su u leto 1790 god. srpski sabor, koji je svojim zahtevima trebao da zastraši Mađare. Većina saborska je zaista i radila ono, što je u taj mah Beču trebalo. Ali se na ovome saboru prvi put čula reč protiv političkih tradicija srpskoga naroda u habzburškoj monarhiji. Sava Tekelija je u svom neobično pametnom govoru dokazivao, da Srbi ne treba da traže zasebnu teritoriju u Ugarskoj (ekskorporaciju), jer to neće nikada dobiti, — predlozima o tom Beč samo vara Srbe i zavađa ih sa Mađarima, — nego da treba tražiti, da se prava srpskoga naroda, u koliko se ne kose sa ugarskim zakonima, uzakone (inartikulišu), jer će zakon u Ugarskoj uvek više vredeti nego privilegije. Ali su se Srbi u habzburškoj monarhiji i posle toga još dugo vremena obmanjivali praznim nadama na iskrenu potporu iz Beča. A na taj način se sve više gubio teren realne politike. Položaj Srba bio je neprestano vrlo težak, a smisao za realnu politiku otežan i time, što ih je Austrija uvek mamila i varala, a Mađari su ih stalno otuđivali od sebe.

Za vreme trajanja avtonomnih povlastica u beogradskom pašaluku, prilike su se tamo prilično poboljšale i narod se počeo oporavljati i snažiti. Fermanom od 1793 god., koji je objavljen februara 1794 god., stvoreni su bili uslovi za pravilan razvitak u pašaluku. Ali se janičari nikako nisu mogli pomiriti sa odredbom svištovskog mira, da se ne smeju vraćati u beogradski pašaluk. Oni su naskoro posle toga zaista i pokušali da se nasilno vrate i da ometu reformatorski rad Bećir-paše, koji je, u dogovoru sa srpskim prvacima, smišljeno i energično zavodio mir i red u pašaluku, ali su bili nasilno suzbijeni.

U blizini beogradskoga pašaluka bio je međutim čovek, na koga su se janičari mogli osloniti i od koga su mogli tražiti pomoći. U vidinskom pašaluku vladao je Pazvan-Oglu, odmetnik Portin, protivnik svih novotarija i vođ opozicije protiv Selimovih reforama. On je tamo vladao kao nezavisan gospodar, a nezadovoljnici i ološ iz celoga carstva popunjavali su redove njegove vojske. Na njega su se dakle obratili janičari beogradskog pašaluka i tražili od njega, da u pašaluku vrati stanje, kakvo je bilo pre poslednjega rata. Pazvan-Oglu je imao računa da učini ono što su janičari od njega tražili. U toku od nekoliko godina njegova je vojska nekoliko puta udarala na beogradski pašaluk, ali je, osobito pomoću Srba, koji su branili avtonomni poredak u pašaluku, većinom bila suzbijena.

Posle nekoliko bezuspešnih napora da savlada Pazvan-Ogla, Porta je (1799 god.) sklopila s njim mir. Ona je, zbog rđavog položaja u kome se nalazila, osobito zbog mnogih odmetnika, koji su se u ovo doba javili na više strana, bila primorana da učini Pazvan-Oglu velike koncesije. Jedna je od najvažnijih koncesija bilo ukidanje zabrane o povratku janičara u beogradski pašaluk. Na osnovu toga ugovora između Porte i Pazvan-Ogla, janičari su se još iste godine u velikom broju vratili u Beograd. Ideal je njihov bio, da se u pašaluku vrati u svakom pogledu stanje, kakvo je bilo pre poslednjega rata. Oni su odmah po povratku počeli otimati narodu imanja i činiti razna nasilja i zulume.

Kada se, naskoro posle toga, Pazvan-Oglu opet odmetnuo od Porte, bude naređeno beogradskom veziru Mustafa-paši, da udari na njega (1800 god.). U tom ratu pomagali su Mustafa-pašu i Srbi, u zasebnim vojnim odeljenjima. Ali to formiranje zasebnih srpskih vojnih odeljenja izgledalo je opasno mnogima u Carigradu, te je tamo nadvladalo mišljenje da Srbe treba razoružati.

Kad je (1801 god.) izašla naredba, da se Srbi razoružaju, izazvala je ona u narodu veliko uzbuđenje. Srbi su već onda videli, da je Porta slaba da ih brani od nasilnika i carskih odmetnika, i sve su više dolazili do uverenja, da se sami moraju braniti. Međutim su se janičari, ubrzo posle svog povratka, digli protiv Mustafa-paše, što je povlađivao Srbima, pa su u julu 1801 god. zavladali beogradskom tvrđavom, i onda naskoro posle toga ubili Mustafa-pašu.

I ako je rad janičara u beogradskom pašaluku bio upravljen direktno protiv interesa Portinih, ona je, nemajući snage da im se odupre, morala popuštati. Na taj način brzo su uništene redom sve srpske povlastice. Četiri janičarske poglavice, dahije, prigrabile su svu vlast u beogradskom pašaluku u svoje ruke. Oni su odmah počeli izvoditi administrativnu reorganizaciju pašaluka, da bi svoju vlast što bolje osigurali.

Ali su nasilja dahiska i janičarska vrlo brzo izazvala reakciju. Srbi u beogradskom pašaluku imali su posle poslednjega rata u glavnom dosta miran i bezbedan život. Pod okriljem avtonomnih povlastica imali su oni dosta lične i imovne sigurnosti, a ekonomno stanje bilo se, osobito usled žive trgovine, jako poboljšalo. Stoga Srbi nisu hteli trpiti nova nasilja, niti su hteli dopustiti, da se vrati stanje kakvo je bilo pre. Sem toga, oni su se u poslednjem ratu pod komandom austriskih oficira dosta izvežbali u vojevanju. Po poslednjim događajima, osobito po onima koji su se u neposrednoj njihovoj blizini odigravali, oni su uvideli Portinu slabost, a u borbi, što su je vodili protiv Portinih odmetnika dobili su samopouzdanja.

Najzad Srbi su smatrali, da bi borbom protiv dahija i janičara, koje su oni žigosali kao carske odmetnike, jer su pogazili odredbe u sultanovom fermanu od 1793 god., branili suverena prava svoga gospodara. U tom uverenju, da se ustankom na dahije oni ne dižu protiv svoje zakonite vlasti i protiv sultana, podržavalo ih je još i to, što su i Turci spahije, koji su takođe bili gonjeni od dahija i janičara i kojima su oni nasilno oduzimali imanja, pokušavali da organizuju akciju protiv dahija i pozivali Srbe na zajedničku borbu protiv opšteg neprijatelja. Pokušaj Turaka spahija nije istina uspeo, — njih su kod Požarevca janičari razbili, — ali je, usled dahiskih nasilja, 1803 god. počeo jak pokret i komešanje među Srbima u beogradskom pašaluku.

Kad ih Porta nije mogla osloboditi dahiskoga zuluma, ma da su se oni sa molbama u tom pravcu obraćali u Carigrad, Srbi su se spremali da sami brane svoj život i svoje imanje. Spremajući se za ustanak u toku 1803 god., oni su gledali da nabave sve što im je potrebno za rat protiv svojih ugnjetača, i da osiguraju uspeh što više mogu. Osim toga oni su, kako izgleda, radili i na tome, da uhvate veze sa Crnom Gorom i Hercegovinom, gde se takođe u to doba osetio pokret protiv Turaka.

Ali dahije uđu u trag ovom pokretu, naročito pomoću nekih pisama srpskih knezova, koja su bili pohvatali. Neki od dahija su istina govorili, da Srbima treba popuštati, jer dahiska vlada u pašaluku ne može biti sigurna bez neke pogodbe s narodom. Ali većina je bila drugog mišljenja. Oni su dokazivali, da treba svaki narodni pokret silom suzbiti, jer se njihova vlada može samo silom održati. Po želji većine bude odlučeno, da se pobiju svi viđeniji ljudi u narodu. Tako početkom 1804 god. počne u beogradskom pašaluku seča knezova, koja je bila neposredni povod prvom ustanku.

Važniji izvori.

Spisi i akta srpska, hrvatska, ugarska, austriska, mletačka, turska, grčka, ruska, francuska itd.: Pisma, izveštaji, putopisi, opisi, ugovori, zakoni, zapisnici, dnevnici, zapisi, saborska i sinodska akta, narѳdbe, tužbѳ itd. Većina ovih izvora još je neštampana, a nalazi se u arhivama u Karlovcima, Zagrebu, Pešti, Beču, Mlecima, Petrogradu, Moskvi, Carigradu, Dubrovniku, Rimu, Parizu, Berlinu, Londonu itd.

Važnije zbirke izvora.

1. V. Fraknói, Relationes cardinalis buonvisi. 1886.

Za istoriju Srba u Ugarskoj:

2. G. Vitković, Spomenici iz budimskog i peštanskog arhiva. 1873–1875 (Glasnik II od. knj. 3, 4, 5 i 6).

3. G. Vitković, Srpski istoriski i književni spomenici. 1887 (Glasnik 67).

4. R. Grujić, Kako se postupalo sa srpskim molbama na dvoru ćesara austriskog poslednje godine života patrijarha Arsenija III Čarnojevića. 1906.

5. J. Radonić, Prilozi za istoriju Srba u Ugarskoj u XVI, XVII i XVIII veku. I 1909.

6. T. Smičiklas, Dvijestagodišnjica oslobodjenja Slavonije. II 1891.

Važnija dela.

1. J. Schwicker, Politische Geschichte der Serben in Ungarn 1880.

2. E. Picot, Los Serbes de Hongrie. 1875 (srpski prevod 1883).

3. M. Grbić, Karlovačko vladičanstvo. I–III 1891–1893.

4. R. Radić, Die Serben in Ungarn. 1875.

5. R. Radić, Die Verfassung der orthodox-katholischen Kirche bei den Serben in Oesterreich-Ungarn. 1877.

6. Tix. Ostojić, Srpska kljiževnost od velike seobe do Dositeja Obradovića. 1905.

7. I. Zeremski, Srpski manastiri u Banatu. 1907.

8. G. Vitković, Kritički pogled na prošlost Srba u Ugarskoj. 1870–1876 (Glasnik 28, 30, 37, 38, 39, 43).

9. J. Skerlić, Srpska književnost u XVIII veku. 1910.

10. (Anonim), Die freiwillige Theilnahme der Serben und Kroaten an den vier letzten österreichisch-türkischen Kriegen. 1851.

11. J. Tomić, Deset godina iz istorije srpskog naroda i crkve pod Turcima (1683–1693). 1902.

12. O. Klopp, Das Jahr 1683 und der folgende grosse Türkenkrieg bis zum Frieden von Karlowitz 1699. 1883.

13. J. Tomić, O crnogorskom ustanku u početku morejskog rata (1684–1685). 1903.

14. J. Tomić, Crna Gora za morejskog rata (1684–1699). 1907.

15. J. Popović, Dolazak nemačke vojske pod Beograd 1688 god. 1897 (Ratnik 36).

16. J. Tomić, Poslednje dve godine života i rada harambaše Baje Nikolića Pivljanina (1684 i 1685 god.). 1891.

17. T. Smičiklas, Dvijestagodišnjica oslobodjenja Slavonije. I 1891.

18. J. Tomić, Iz istorije Crne Gore. 1901.

19. J. Tomić, Patrijarh Arsenije III Crnojević prema Mlečićima i Ćesaru 1685–1695. 1906 (Glas 70).

20. M. Nedeljković, Arsenije Čarnojević. 1907 (Brankovo Kolo 13).

21. L. Taloci, Lažni Brankovići. 1889 (Letopis 159).

22. I. Ruvarac, Odlomci o grofu Đorđu Brankoviću i Arseniju Crnojeviću patrijarhu, s tri izleta o takozvanoj velikoj seobi srpskoga naroda, 1896.

23. G. Geršić, Posle pedeset godina. 1898 (Delo 19 i 20).

24. M. Jaktić, Priroda prelaza Srba u Ugarsku 1690 i Privilegije. 1901 (Letopis 206).

25. J. Subotić, Darstellung der Rechtsverhältnisse der serbischen Nation in Ungarn. 1849.

26. A. Stojacskovics, Ueber die staatsrechtlichen Verhältnisse der Serben in der Wojwodina und überhaupt in den Ländern der ungarischen Krone. 1860.

27. A. Ivić, Đorđe Branković i Jovan Kindsberg u godini 1673/4. 1907 (Delo 44).

28. J. Hlapec—Đorđević, Podvojvoda Jovan Monasterlija. 1908 (Letopis 247 i 248).

29. D. Ruvarac, Srpski narodni crkveni sabori od 1690 do danas. 1889.

30. D. Ruvarac, Mojsije Petrović, mitropolit beogradski (1713–1730). 1898 (Spomenik 34).

31. Drag. Pavlović, Požarevački mir (1718). 1901 (Letopis 207 i 208).

32. Langer, Serbien unter der kaiserlichen Regierung 1717–1739. 1889 (Mittheilungen Ratnog Arhiva 3).

33. Drag. Pavlović, Austriska vladavina u severnoj Srbiji (od 1718–1739). 1901 (Glas 62 i 64).

34. R. Grujić, Srpske škole (od 1718–1739 g.). 1908.

35. M. Nešković, Istorija srpskih škola. 1898.

36. Đ. Rajković, Srpski narodni sabor meseca maja 1730 u Beogradu. 1871 (Letopis 113).

37. J. Schwicker, Zur Geschichte der kirchlichen Union in der croatischen Militärgränze. 1874.

38. M. Szavits, Der serbisch-ungarische Aufstand vom Jahre 1735. 1876.

39. S. Márki, Péró lázadása. 1893.

40. M. Jakšić, Pobuna Pere Segedinca. 1902 (Bogoslovski Glasnik 2).

41. Đ. Rajković, Žumberačka unija. 1875 (Javor 2).

42. R. Grujić, Nevolje srpskih seljaka pre dvesta godina u Sremu i Bačkoj. 1908 (kalendar Rad).

43. J. Schwicker, Die Vereinigung der serbischen Metropolien von Belgrad und Karlovitz im Jahre 1731. 1881.

44. M. Jakšić, O Vićentiju Jovanoviću. Prilozi za istoriju mitropolitstva mu od 1731–1737. 1900 (Letopis 199–204).

45. D. Ruvarac, Istorično-kritična crta o Vićentiju Jovanoviću iravoslavnom mitropolitu beogradskom i karlovačkom. 1883.

46. M. Jakšić, O Arseniju IV Jovanoviću Šakabenti. 1899 (Brankovo Kolo 5).

47. R. Jovanović, Političke težnje Hercegovine za vreme rata tursko-austriskog od 1737–1739 god. 1909 (Delo 50).

48. D. Ruvarac, Srpska mitropolija karlovačka oko polovine XVIII veka. 1902.

49. Tih. Ostojić, Dositej Obradović u Hopovu. 1907.

50. G. Dorschel, Maria Theresias Staats- und Lebensanschauung. 1908.

51. R. Grujić, Prilošci isgoriji srpskih banatskih manastira u drugoj polovini XVIII veka. 1905–1906 (Bogoslovski Glasnik 8 i 9).

52. A. Čuvaj, Gradja za poviest školstva kraljevine Hrvatske i Slavonije. I 1907.

53. D. Ruvarac, O Vasiliju Petroviću vladici crnogorskom. 1898 (Spomenik 33).

54, M. Medaković, Vladika Danil. 1896.

55. G. Jakšić, Zetski mitropolit Danilo I. 1896.

56. I. Ruvarac, Montenegrina. Prilošci istoriji Crne Gore. 1898².

57. M. Dragović, Mitropolit crnogorski Vasilije Petrović – Njegoš ili istorija Crne Gore od 1750–1766. 1884.

58. J. Tomić, Mahmud Bušatlija, paša skadarski. 1908 (Glas 76).

59. V. S. D., Da l’ su bili Srbi ili Grci onih 8 mitropolita, što su 1766 g. molili za ukinuće pećke srpske patrijaršije? 1886. (Glas Istine).

60. D. Ruvarac, O ukinuću pećske patrijaršije i njenom nasleđu. 1904.

61. M. Jakšić, Dva srpska sabora (1748 i 1749). 1902 (Bogoslovski Glasnik 1).

62. Đ. Rajković, Srpski narodni crkveni sabor 1769 u Karlovcima. 1872 (Letopis 114).

63. K. Jireček, Poselství republiky dubrovnické k cesařovní Katerini II. V. L. 1771–1775. 1893.

64. Drag. Pavlović, Prilog istoriji Kočine krajine i Mihaljevićevog frajkora. 1904 (Glas 68).

65. St. Novaković, Tursko carstvo pred srpski ustanak 1780–1804. 1906.

66. M. Vukićević, Karađorđe I 1752–1804. 1907.

67. A. Beer, Die orientalische Politik Oesterreichs seit 1774. 1883.

68. S. Žigarevъ, Russkaя politika vъ vostočnomъ voprosѣ. I–II 1896.

69. G. Vitković, Prošlost, ustanova i spomenici ugarskih kraljevskih Šajkaša. 1887 (Glasnik 67).

70. J. Radonić, Prilošci istoriji slovenskog preporođaja krajem prošloga i početkom ovoga veka. 1900 (Letopis 201–203).

71. M. Ivanić, Iz crkvene istorije Srba u Turskoj u XVIII i XIX veku. 1902.

72. R. Grujić, Propast manastira Marče. 1908.

73. Đ. Rajković, Građa za istoriju štamparija u Srba. 1874 (Letopis 117.).

74. N. Petrovъ, Istoričeskій vzglяdъ na vzaйmnыя otnošenія meždu serbami i russkimi vъ obrazovanіi i literaturѣ. 1876.

75. M. Speranskій, Dѣlenіe istorіi russkoй literaturы na perіodы i vlіяnіe russkoй literaturы na юgoslovяnskuю. 1896.

76. Pl. Kulakovskій, Načalo russkoй školы u serbovъ vъ XVIII vѣkѣ. 1903.

V. i istoimeni odeljak IX glave br. 1, 8, 9, 31, 32, 33, 37.

---

1. ^{Bili tj. tukli /prim. priređivača digitalnog izdanja/}