Istorija srednjeg veka I 9
| ← | ISTORIJA SREDNjEG VEKA I U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna |
→ |
Feudalni način proizvodnje. Feudalna senjerija i feudalna jerarhija. U X—XI veku na Zapadu se konačno formira feudalni način proizvodnje, čiji su nužni uslovi i najvažnija obeležja: sitna proizvodnja neposrednih proizvođača pri vladavini krupne svojine na zemlju, niska tehnika proizvodnje, slaba društvena podela rada, vladavina naturalne privrede, direktna povezanost neposrednih proizvođača sa sredstvima za proizvodnju, konkretno, seljaka sa zemljom, sa deonicama, i plaćanje feudalne rente od strane seljaka kao rezultat vanekonomske prinude od strane seniora (vidi Uvod, str. 3 sl.).
Osnovnu ćeliju feudalnog društva u ovoj epohi pretstavlja feudalni posed, koji je autarkičan ne samo ekonomski nego i politički, jer je svaki takav posed u isto vreme i država svoje vrste — seniorija.
Od takvih se autarkičkih jedinica i sastoje političke organizacije. U X—XI veku te organizacije pretstavljaju skupine feudalnih. poseda-država — nestabilne političke tvorevine. One se čas formiraju, čas raspadaju, i tek se tokom vremena izgrađuje specifična politička struktura feudalnog društva, kakvu je nalazimo u XI veku. Naime, formira se jerarhično potčinjavanje pojedinih senjerija između sebe, pri čemu se sitnije senjerije potčinjavaju krupnijim. U svakoj zemlji — bila to Francuska, Engleska ili Nemačka — svuda nailazimo na vrhovnog poglavara feudalnog. društva, vrhovnog sizerena — kralja ili cara. On pretstavlja takoreći vrh feudalnog društva. Njemu su potčinjeni krupni svetovni i duhovni kneževi, njegovi neposredni vazali. Ti kneževi poseduju velike teritorije. U pravnom pogledu oni se potčinjavaju poglavaru feudalnog društva, faktički su pak nezavisni od njega. Oni imaju pravo da objavljuju rat i sklapaju mir, da kuju sopstveni novac, da sude i izdaju zakone na svojoj teritoriji. U najboljem slučaju oni se ophode sa kraljem ili carem kao sa sebi ravnim, perom, a u najgorem slučaju mogu i krenuti u rat protiv svog sizerena. Feudalna praksa ozakonjuje takve pojave u nekim slučajevima. Tim krupnim kneževima potčinjeni su sitniji feudalci, baroni, koji su takođe samo teoriski potčinjeni kneževima, a faktički su nezavisni. Oni su takođe potpuni gospodari ka svojim posedima. Tim baronima potčinjena su još sitnija riterska lena, i tako se feudalne lestvice spuštaju do lena takozvanih „ritera s jednim štitom". To su takvi riteri koji su vazali kakvog krupnijeg seniora, a sami nemaju vazala.
Kao što su podvlačili Marks i Engels, široke mase eksploatisanog seljaštva nisu obuhvaćene tim feudalnim jerarhiskim lestvicama. Drugim rečima, feudalno se društvo oštro cepa na dve antagonističke klase. U svakoj zemlji nailazimo, s jedne strane, na klasu krupnih zemljoposednika, koja se dalje deli na dva staleža: vojno-činovničku aristokratiju i sveštenstvo, a s druge strane — na kmetovsko ili feudalno zavisno seljaštvo.
Seljaštvo feudalnog doba. Podaci o seljaštvu IX—XI veka veoma su oskudni, jer se hroničari toga vremena gotovo uopšte ne interesuju za seljaštvo. Oni o seljacima govore samo onda ako bi izbila kakva seljačka buna. Oni su u potpunosti zauzeti opisivanjem života riterskog društva i života sveštenstva.
Materijalni položaj seljačkih masa nije bio svuda podjednak, i ne treba seljačku masu zamišljati kao neku jedinstvenu, nivelisanu masu. U njoj postoje razne imovinske grupe.
Tehnika poljoprivrede. Da bismo shvatili raslojavanje u granicama samog seljaštva, moramo početi sa razmatranjem tehnike poljoprivrede toga vremena. Tu tehniku karakteriše pre svega vladavina tropoljnog sistema, koji ipak nije u potpunosti potisnuo dvopoljni sistem, pa čak ni sistem garenja.
Zemlja se obrađuje teškim plugom, u koji se upreže po nekoliko pari volova. Upotrebljava se i laki plug, ali je teški plug rašireniji.
U XI veku zapaža se znatno poboljšanje načina obrade zemlje. To se poboljšanje izražava u tome što se zemlja počinje orati pažljivije i češće. Na primer kod ozimih useva ona je ranije orana dvaput, a sada se ore triput. Pored toga, težak sam počinje da se bori s korovima, više se stara o đubrenju, jednom rečju, tehnika donekle napreduje, premda veoma sporo; produkcija seljačkog gazdinstva se povećava. Po podacima jednog francuskog izvora iz sredine XII veka, dobrom žetvom za sva ozima i jara žita smatrana je ona koja donese šestostruki doprinos. Prema tome, potencijalna plodnost žitarica bila je prilično visoka. Ali je stvar u tome što je u IX—XI veku takav doprinos bio izuzetna pojava. Suše i nerodice bile su česta pojava. Neprestani feudalni ratovi ometali su pravilno vođenje poljoprivrede, jer su za vreme njih uništavani na prvom mestu seljački usevi.
Gladi. Zato su gladi, i pored opšteg povećanja poljoprivredne produkcije, bile obična pojava. Pritom u slučaju nerodice ili bilo kakve druge nevolje stanovništvo niotkud nije moglo dobiti pomoći. Suvozemnih puteva u to vreme gotovo da i nije bilo, tako da je bilo teško dovoziti žito suvim putem. Što se tiče vodenih komunikacija, niz reku su se proizvodi lako dopremali, ali je to uz reku išlo s velikom mukom. Poznati su slučajevi da se, na primer, u donjem toku reke zapaža obilje žita, a u gornjem toku glad.
Sačuvani su nam opisi gladi u XI veku, koji pripadaju peru francuskog monaha Raula Glabera, koji je živeo u Kliniju, u Burgundiji. On kazuje da su se ljudi zbog gladi koja je zadesila Burgundiju, počeli hraniti korenjem, lišćem, da su jeli ljudsko meso. Ljude su ubijali ne samo radi sopstvene upotrebe nego i radi trgovine: ljudsko meso iznošeno je na tržište. One koji su trgovali ljudskim mesom hvatali su i spaljivali, ali time ljudožderstvo nije bilo iskorenjeno. Raul Glaber kazuje da je u šumi blizu Makona nađen jedan zločinac koji je domamljivao putnike na svoj salaš i tu ih ubijao radi ljudožderstva. Na njegovom salašu nađene su desetine ljudskih glava od leševa koje je pojeo.
Imovinsko raslojavanje seljaštva. Kao što je već rečeno, seljaštvo u materijalnom pogledu nije pretstavljalo jedinstvenu masu. Pored sloja imućnog seljaštva postojala je i brojna seljačka sirotinja. Težak materijalni položaj te sirotinje još se više povećavao glomaznom tehnikom obrade tla, koja je u to vreme postojala. Zemlja je obrađivana uglavnom teškim drvenim plugovima, u koje je uprezano po nekoliko pari volova; retka je bila seljačka porodica koja bi imala toliko stoke koliko je bilo potrebno za vuču takvog teškog pluga. Mnogi su praktikovali zajedničku vučnu snagu, ali neki seljaci uopšte nisu imali mogućnosti da obrađuju zemlju pomoću pluga. Oni su bili prinuđeni da se zadovoljavaju ručnom obradom — motikama, lopatama. Pritom su sakupljali tako. malu letinu da su je na ramenima odnosili kući. Ali je bilo i imućnih seljaka: jedna savremena propoved prekoreva takve imućne seljake što ugnjetavaju svoje radnike i što ne daju sirotinji da sakupi klasje na njihovim njivama.
Nedovoljna količina stoke jedna je od mnogih nevolja sela toga vremena. Zbog oskudice u dovoljnoj količini volova seljaci su često orali pomoću krava. Kako kazuju neki izvori iz toga vremena, uz krave uprezali su čak i jarce. Taj pokušaj seljaka da oru pomoću jaraca svedoči o njihovom siromaštvu. Treba istaći da je senior na svako grlo stoke razrezivao poseban porez, pri čemu je na tegleću marvu razrezivan veći porez, |a na ostalu stoku manji. U jednoj povelji iz tog vremena stoji: „Ako se uz životinju upregnutu u plug doda još i zaprega jarca, ima se ta životinja smatrati za bika", tj. od nje će se ubirati isti porez koji i sa bika (vola).
Feudalna renta. Feudalna renta je u to vreme uglavnom naturalna renta, a samo jednim delom novčana.
Dok su u doba Karolinga krupni zemljoposednici znatan deo zemlje ostavljali pod svojim neposrednim nadzorom i vodili na njemu sopstveno prostrano gazdinstvo, uglavnom pomoću seljačkog kuluka, dotle se u X—XI veku svuda na kontinentu Zapadne Evrope vlastelinsko gazdinstvo jako smanjilo, dok je, naprotiv, porastao drugi deo feudalnog poseda, koji je deljen na deonice i razdavan seljacima. Pod takvim uslovima kuluk postaje manje nužnim. Senior prelazi na sistem naturalne rente, i u isto vreme ta se renta počinje prevoditi u novac. Takvo prevođenje naturalnih dažbina u novčane zapaža se još u XI veku, a naročito je široko rasprostranjeno u XII—XIII veku.
Po svome pravnom položaju seljaci su se delili na kmetove i lično slobodne. Tipičan položaj za seljaka toga vremena bila je kmetska zavisnost.
Seljaci-kmetovi. Kmet je u ranom Srednjem veku po svom pravnom položaju zauzimao takoreći srednje mesto između nekadašnjeg roba i slobodnog čoveka. U čitavom nizu slučajeva on je pretstavljao neku vrstu živog inventara feudalnog poseda i podlegao je otuđivanju, tj. pokazivao je izvesnu sličnost sa antičkim robom. Ali se on, razume se, i po ekonomskom i po svom pravnom položaju jako razlikovao od roba, jer je bio neposredno povezan sa zemljom koju obrađuje, tako da se mogao otuđiti samo zajedno sa njom. On ima sigurna prava na svoju deonicu, koju predaje u nasleđe svojoj deci, istina, plaćajući za to izvesnu dažbinu feudalcu, kome pripada pravo vrhovne svojine na zemlju.
Kmetovi (u Francuskoj oni su najčešće nazivani servi) se razlikuju od slobodnih time što snose izvesne specifične obaveze u korist seniora, koje ne snose lično slobodni seljaci. Prvo, na njih pada takozvano „oporezivanje glavarinom" (capitatio, ševaž). Dalje, prilikom stupanja u brak sa slobodnim licima ili kmetovima sa drugih feudalnih poseda oni plaćaju posebnu taksu, koja nosi naziv „bračnina" (maritagium, formarijaž). Zatim prilikom predaje zemlje u nasleđe oni takođe plaćaju senioru posebnu taksu. Ova obaveza nosi naziv „mrtva ruka“ (manus mortua, menmort). O težini te dažbine, koja se obično izražavala u tome što je senioru davano najbolje grlo stoke, jedan pisac veli „Otac umire, a senior oduzima nesrećnoj deci kravu, koja bi mogla da ih hrani. Ti ljudi koji se koriste pravom mrtve ruke nisu ništa drugo do ubice, jer osuđuju siročad na smrt od gladi, proždirući leševe kao crvi“. Najzad, senior na seljake može proizvoljno razrezati porez, u svako vreme i u svim razmerama. Ta dažbina, koja je seljaku najmrskija, nosi naziv proizvoljni taj (taille).
Slobodni seljaci. Lično slobodni seljaci (u Francuskoj oni su nazivani vilanima) nalaze se u raznim zemljama u različitom položaju. Oni obično ne snose nijednu od pobrojanih obaveza. Obaveze i dažbine vilana padaju na njihovu zemlju, pretstavljaju obaveze ne ličnog već realnog karaktera. Po feudalnoj teoriji toga vremena smatra se da vilani utoliko snose obaveze ukoliko poseduju zemlju. Ako se oni odreknu zemlje, oni prestaju da snose svoje obaveze. Po jednoj povelji, vilan je imao pravo da raspolaže svojom imovinom, da čini zaveštanja, sklapa brakove, stupa u duhovno zvanje i samostalno istupa na sudu, ne samo kao svedok nego i kao parničar. Ali je ustvari položaj ogromne većine vilana bio daleko nepovoljniji. To su bili ipak feudalno zavisni ljudi, samo što su bili podvrgnuti nešto blažoj feudalnoj eksploataciji.
U Francuskoj oslobođenje seljaka izražava se u tome što se servi pretvaraju u vilane. Od vilana su uzimane dažbine u određenim razmerama. Tako su, na primer, vilani kao i servi plaćali taj, ali je taj bio za njih „aboniran" (taille abonnée), tj. ograničen utvrđenim razmerama.
Ponegde su se sačuvali seljaci-sopstvenici, ili alodisti, koji su samo sudski zavisili od seniora kao pretstavnika državne vlasti. U X—XI veku sačuvala su se čitava sela seljaka-alodista, ne samo u germanskim nego i u romanskim zemljama.
Ali opšte uzevši, glavna masa seljaštva pretstavljala je po svoj prilici kmetovsku masu. Po Engelsovim rečima, čak s one strane Rajne „u X—XII stoleću svemoć plemstva i crkve pritiskivala je seljake kao teški jaram, dovodeći ih do položaja feudalnih slugu".[1]
Jačanje feudalne eksploatacije i seljačke bune. Konačno formiranje feudalnog sistema bilo je praćeno povećavanjem feudalne rente u raznim njenim oblicima i porastom eksploatacije raznih kategorija seljaštva. Uz stare obaveze u korist seniora dolazile su sve nove i nove. Pored povećanja dažbina od žetve, kosidbe, žita, hleba, vina, stoke, živine, zavođena su nova seniorska prava — konaka i ugošćenja, banaliteti, tj. monopol vlastelina na meljavu žita, pečenje hleba, ceđenje vina itd. Nasilja seniora često su izazivala bune seljaka, o kojima su međutim sačuvani oskudni podaci. Jedan od pokušaja takvih ranih buna pretstavlja zaveru normandiskih seljaka krajem X veka, o kojoj postoji kratka vest kod savremenog hroničara Gijoma iz Žimježa.
Govoreći o vladi vojvode Ričarda u Normandiji (od 996 g.), Gijom iz Žimježa pored ostalog saopštava: „Seljaci su složno po raznim grofovijama čitave Normandije počeli da priređuju mnoge skupove i odlučivali su da svako živi po svojoj volji, da se svako i šumom i vodenim blagom služi po svojim zakonima, nesputavan nikakvim zabranama ranije utvrđenog prava. I da bi te njihove odluke ostale na snazi, na svakom skupu razbesnelog naroda izabrana su po dva opunomoćenika, da njihove odluke podnesu na potvrdu opštoj skupštini u zemlji. Kada je vojvoda za to doznao, smesta je poslao protiv njih grofa Raula s mnogim riterima, da učine kraj seljačkoj drskosti i uništi seljačku skupštinu. A ovaj je ne oklevajući odmah uhvatio sve (seljačke) opunomoćenike s još nekim drugima i, otsekavši im ruke i noge, poslao ih tako obogaljene jednomišljenicima da ih zadrže od takvih (namera) i svojim ih udesom urazume, ako ne žele da dožive još goru sudbinu. Urazumljeni tim primerom, seljaci su pohitali da raspuste skupove i vratili su se svojim plugovima".
Tridesetih godina XI veka u Bretanji, na granici Normandije, izbila je nova buna. Dovedeni do očajanja ugnjetavanjima feudalaca, seljaci su digli bunu „bez vođa i oružja", ali su je plemići krvavo ugušili. Nemiri po francuskim zemljama izbijali su i 1095 g., uoči krstaških ratova; tada je, po rečima hroničara, u raznim mestima „mnoštvo ljudi stradalo od oskudice hrane, i siromasi su se bacili na bogataše, sveteći im se pljačkom i razbojništvima".
Seljačka opština. Seljaci su dizali bune protiv seniora i uopšte na ovaj ili onaj način branili svoja prava, istupajući kao čitava opština. Naime, i potčinjavajući se feudalcima i bivajući uvlačeni u seniorije, seljaci su gotovo redovno zadržavali svoju staru organizaciju seoske opštine-marke. „Stara opština-marka — kaže Engels — i dalje je postojala, samo pod tutorstvom feudalaca".[2] Bilo je organizovano veoma mnogo novih seoskih opština kao rezultat kolonizacije.
Poznato je da se u XI-XII veku na Zapadu široko vršio proces unutrašnje kolonizacije. Bežeći od svojih seniora, seljaci su zauzimali neobrađenu zemlju, pustare i šume, u kojima su krčili tle sekući ili spaljujući drveće. Tu su stvarali nova polja i osnivali nova naselja. Feudalci u čijem su se posedu nalazile te pustare ili šume, koje im nisu donosile nikakvog prihoda, rado su primali sebi odbegle kmetove, čineći im olakšice i utvrđujući relativno niske dažbine u novcu i proizvodima. Ti su seljaci nazivani hospitima. Po svom pravnom položaju oni su bili bliski vilanima.
Bežanje kmetova u šume i pustare oduzimalo je feudalcima radnu snagu i nagonilo ih da se umeravaju u svojim zahtevima prema seljacima koji su ostali na svom mestu i čak da ih oslobađaju od servaža. U XII i naročito XIII veku, u vezi s porastom robne proizvodnje na seljačkom gazdinstvu, oslobođenje od servaža počinje da uzima masovni karakter. Seljaci se često u čitavim selima prevode na položaj vilana, pri čemu su za novčani otkup postizali ukidanje najtežih feudalnih obaveza.
Riteri. Riterski zamkovi. O životu riterskog društva spomenici X—XI veka sačuvali su daleko više vesti negoli o seljacima.
Riter živi u zamku. Već sama reč „zamak" govori o zapadnoevropskom feudalnom društvu, koje se ne može zamisliti bez zamkova. Prvi zamkovi počeli su se graditi u IX veku, u vreme napada Normana, Arabljana, Mađara, koji su tada pustošili Zapadnu Evropu. Osobitu pustoš ostavljali su za sobom Normani (vidi glavu V, § 3 i glavu VI, § 2).
Pri slabosti centralne vlasti, pri feudalnoj rascepkanosti stanovništva, ljudi su se morali skrivati prilikom najezde neprijatelja i čekati da se on povuče, opustošivši okolinu. Zamak je bio pouzdano utočište od neprijatelja. U to vreme zamkovi se grade u vrlo velikom broju. Ali, ako je zamak pretstavljao sredstvo za odbranu od neprijatelja, pretstavljao je on u isto vreme i sredstvo za napad. Zamak je omogućavao njegovom vlasniku da drži u potčinjenosti čitavu okolinu. Centralna vlast još u IX veku pokušava da se bori protiv tih zamkova, pokušava da zabrani njihovo podizanje. U kapitulariju Karla Ćelavog izdatom 864 g. postoji i ova odredba: „Mi želimo i kategorički naređujemo da svako ko je u zadnje vreme sagradio bez naše dozvole zamkove, utvrđenja i ograde, iste u potpunosti poruši do prvog avgusta, jer susedi i okolni stanovnici mnogo trpe od njihovih pljački i nasilja". U Engleskoj su docnije takvi zamkovi, podignuti bez dozvole centralne vlasti, proglašavani za nezakonito nastale i imali su se porušiti. Što se tiče evropskog kontinenta, tu naredbi o rušenju niko nije pridavao nikakav značaj, niti joj se, pri slabosti centralne vlasti, iko pokoravao.
Prvi zamkovi bili su veoma primitivni. To nisu bili oni kameni kolosi koji se pojavljuju u periodu cvetanja feudalnog društva, u XII i XIII veku. U X veku oni su bili od drveta. Najprostiji zamak pretstavljao je obično dvospratnu drvenu kulu. Na gornjem spratu živeo je senior, a na donjem bila su razna skladišta provijanta, inventara; tu su se nalazile i vlastelinske konjušnice i štale. Ponekad je kula imala podrum. Tu je bio bunar, ali je podrum u isto vreme služio i kao tamnica za zarobljenike. Kula, takozvani donžon, okružavana je rovom sa bedemom. Na bedem su postavljane palisade. Preko rova prebacivan je most, koji se za vreme opsade dizao. To je bio čitav zamak. Istina, krupni feudalci gradili su složenije zamkove, koji su imali više redova utvrđenja i nekoliko dvorišta, a u centru utvrđenja uzdizala se glavna kula. Ali su i ti zamkovi bili od drveta, tako da su se i oni mogli lako uništiti vatrom.
Kada je kakav feudalac kretao u rat protiv drugog feudalca, on je težio za tim da spali neprijateljski zamak. Da bi se obezbedili od vatre, feudalci su obično na početku opsade ubijali stoku, skidali sa nje kožu i njom oblagali kulu. Onda je bilo teže spaliti kulu.
Ali u svakom slučaju drveni zamak mogao se lakše spaliti od docnijeg kamenog. Ali ako se zamak lako mogao spaliti, mogao se on isto tako lako i dići iz pepela. Zamkovi niču ponekad iznenada i veoma brzo, za nekoliko dana, ponekad za jednu noć. Zidanje takvog zamka u susedstvu sa crkvenim posedom ili na samom crkvenom posedu izazivalo je veliko uzbuđenje među crkvenim seniorima. Mi imamo pismo jednog francuskog episkopa koji se žali da je susedni senior podigao u susedstvu dva zamka. On moli kralja da uništi te zamkove i u slučaju da ovi ne budu srušeni preti da će obustaviti bogosluženje i otići iz zemlje.
Zamkovi od kamena najranije se počinju zidati u Italiji i na jugu Francuske. Još u XI veku pojavljuju se ogromni kameni zamkovi, ali se njihove razvaline nisu sačuvale. Sačuvali su se neki zamkovi iz docnijeg vremena — iz XII i uglavnom XIII veka. Na osnovu njih mi možemo stvoriti pretstavu o zamkovima ranijeg perioda. Tako su, na primer, sačuvani ostaci zamka Kusi u Francuskoj, podignutog na početku XIII veka.
Centralna kula zamka Kusi pretstavljala je složenu konstrukciju. Bila je visoka 64 metra, a široka 31 metar. Debljina zidova iznosila je 7 metara, a rov koji je okružavao tu kulu bio je širok preko 6 metara. Razume se, takva se tvrđava nije uopšte mogla zauzeti na juriš. Ili, na primer, sačuvane su ruševine riterskog zamka sagrađenog u Palestini posle Prvog krstaškog rata, u XII veku; to je zamak Krak, koji pretstavlja klasičan primer zapadnog feudalnog građevinarstva toga vremena. Zamak je sagrađen sa masivnim zidovima, čiji su se ostaci sačuvali sve do danas.
Seniori i vazali. U takvom zamku senior nije živeo sam već okružen svojom sabraćom — drugim feudalcima, koji su oko njega obrazovali nešto nalik na družinu. Ta vojna lica koja su okružavala seniora, kao i drugi feudalci zavisni od njega, bili su za njega vezani vazalskom zakletvom na vernost. Ceremonija primanja u vazalsku zavisnost nazivala se omaž (hommage). Omaž je bio praćen zakletvom na vernost, koju je vazal polagao senioru. Ta zakletva na vernost zvala se foa (foi).
Evo kako jedan od francuskih spomenika prikazuje ceremoniju omaža i foa:
„Kada kogod — muškarac ili žena — stupa u vazalnu zavisnost od seniora, mora on kleknuti pred njega na kolena, sklopiti ruke i stavivši ih u ruke seniora, reći mu: „Gospodaru, evo ja postajem vaš bliži vazal za taj i taj feud ... i obećavam vam da ću vas štititi i čuvati živih i mrtvih". A senior je u odgovor na to morao reći: „Primam vas u vazalnu zavisnost s tim da čuvate vernost prema bogu i meni, pod uslovom da ne kršite moja prava". I morao ga je poljubiti u usta u znak vernosti".
Feudi. Svako ko je posle čina omaža i foa postajao vazal kakvog seniora, dobijao je od njega feud; pritom je ceremonija predaje feuda od strane seniora vazalu nosila naziv investiture.
Feud, ili leno, nije morao nužno biti kakav zemljišni posed, koji senior vazalu daje za njegovu službu, to je mogla biti i pokretna imovina, ili čak bilo kakav izvor prihoda. Na primer, senior je mogao dati some vazalu kao feud pravo na dobijanje kakve rente.
Dužnosti vazala. Što se tiče dužnosti vazala prema senioru, one su bile veoma raznovrsne, i kada bi ih vazal sve ispunjavao, bio bi mu život veoma težak. Evo kakve su te obaveze, po spomenicima iz to vremena. Vazal nije smeo ni da govori ni da čini ništa što bi senioru moglo pričiniti materijalnu ili moralnu štetu; on je morao da za svog seniora odgovara materijalno i lično, da bude njegov jemac i čak talac umesto njega za vreme rata. Vazal je bio dužan da na seniorov poziv krene u rat, pri čemu je vazalov boravak u pohodu bio ograničen na određeni broj dana (obično četrdeset dana u godini). Dalje, vazal je morao da na seniorov zahtev organizuje potrebnu odbranu i drži garnizon u ovom ili onom zamku. U mirno vreme on je morao da učestvuje u seniorovom sudu i savetu (kurija). On je u izvesnim slučajevima morao da senioru pruža novčanu pomoć i u izvesnim slučajevima da ga izdržava o svom trošku. Jednom rečju, obaveze su bile složene, ali ih se vazali u većini slučajeva nisu pridržavali. Bilo je teško naterati vazala da se pridržava obaveza. Vazal koji bi narušio svoje obaveze obično je pozivan na seniorov sud, sastavljen od perova, ravnih, tj. takođe vazala. Tom sudu pretsedavao je senior. Ako bi sud perova našao da je vazal pogazio svoje obaveze prema senioru, on ga je lišavao feuda, i feudalni ugovor smatran je za raskinut. Ali se presuda teško mogla izvršiti. Jedino sredstvo za to bio je rat.
Feudalni ratovi. Zato su feudalni ratovi u to vreme obična pojava. Oni su ozakonjeni feudalnim ustavom, feudalnim običajima. Vođenje rata se reguliše, feudalni pravnici govore o tome kad se rat može otpočeti i kako ga treba objaviti. I opet se tog propisa najčešće nije pridržavalo. Obično se svaki feudalac, uprkos toga što su mu feudalni običaji zabranjivali da iznenada napadne na svog suseda, uvek starao da neočekivano zauzme tuđi zamak sa čitavom imovinom. Ako taj prepad ne bi uspeo, rat se ograničavao na to što bi feudalac pustošio polja i odvlačio stoku; njegov protivnik težio je da mu vrati istom merom. Usled toga od rata su stradali uglavnom seljaci. Pored toga što je bio stalan, feudalni rat bio je u isto vreme i sitan rat u cilju sitnih osvajanja, sitne pljačke.
Krupne feudalne bitke, u kojima je učestvovalo mnoštvo ritera, takođe nisu bile krvave. Ritera je u to vreme bilo teško ubiti pa čak i raniti, jer je bio vrlo dobro zaštićen svojim oklopom od svakog udarca. 1119 g. odigrala se velika bitka između Francuza i Engleza. U njoj je učestvovalo 900 ritera i bitka je bila žestoka. Rezultat bitke bio je: trojica ubijenih i 140 zarobljenika, da bi se od njih uzeo otkup. Upravo radi dobijanja otkupa svaki se riter starao da zarobi drugoga.
Ritersko naoružanje. Tipično ritersko ofanzivno oružje bio je mač. Mač se sastojao od čelične oštrice, od balčaka i od specijalnog pljosnatog ili okruglog zadebljanja pri kraju balčaka. To zadebljanje bilo je šuplje, i u njega se obično stavljala kakva relikvija, komadić mošti itd. Balčak je od mača odvajan metalnom pregradom. Mač zaboden u zemlju postajao je neka vrsta krsta, i pošto su se u zadebljanju balčaka nalazile relikvije, riter se mogao pred njim moliti. Život ritera vrlo je lepo opisan u čuvenoj „Pesmi o Rolanu", koja je nastala u XI veku. Iz pesme doznajemo da Rolan, umirući od rana koje su mu zadali Saraceni, želi da slomije svoj mač, da ga razbije o stene, da ne bi dospeo u ruke „nevernika".
Pored mača riterima je kao ofanzivno oružje služilo koplje. Koplje je pretstavljalo metalni šiljak u obliku romba, nataknut na dugačku motku. Ispod tog šiljka pričvršćivana je specijalna zastavica, koja se spuštala naniže i završavala sa nekoliko lenti. Kada bi riteri jahali na konjima, koplja su držali vertikalno, a lente su im padale na šlemove.
Osim toga, riterima su kao oružje služili batina ili sekira. Batina je upotrebljavana u ranije vreme. Ona je prvobitno bila od drveta, a docnije su je počeli praviti od metala. To je čuvena riterska palica, omiljeno oružje duhovnih feudalaca, episkopa i opata. Oni su takođe morali voditi odrede i bitku, ali im je crkva zabranjivala da prolivaju krv, i zato su se naoružavali palicama.
Odbranbeno oružje ritera sastoji se na prvom mestu od pancira. Pancir je zamenio stari oklop od kože, na koji su naticane metalne pločice. U XI veku takav kožni oklop bio je u širokoj upotrebi, ali ga već krajem tog veka potiskuje pancir. Pancir je košulja od metalnih prstenova. Ta je košulja lakša i daje riteru veću slobodu kretanja od oklopa. Ona propušta vazduh i u svakom je pogledu daleko bolja od starijeg zaštitnog oružja. Košulja je bila dugačka, dopirala je do kolena i imala razrez spreda i pozadi. Ozgo je imala kapuljaču, koja je pokrivala vrat. Zatim je riter stavljao na glavu šlem, običan, bez vizira. Šlem je pozadi imao jedno produženje i spajao se sa kapuljačom pancira. Spreda je nos zaštićavan specijalnom metalnom pločicom. Osim toga, riter je imao metalne rukavice i metalne čarape. Već u to vreme (kraj XI veka) riter pretstavlja pravu pokretnu tvrđavu, koju je teško bilo potući. Ako bi ritera zbacili s konja, on se sam, bez tuđe pomoći, nije mogao dići na noge, toliko je teško bilo njegovo naoružanje. On bi nepomično ležao sve dok ga ne bi zarobili.
Najzad, treba istaći kao odbranbeno oružje riterski štit, koji je isprva bio okrugao, a docnije postao duguljast. Taj štit pokrivao je gotovo čitavog ritera kada se borio.
Riterske vojske još u XI veku imale su neku vrstu teških topova, koje je ritersko društvo nasledilo od antike, od Grka i Rimljana. Upotrebljavane su uglavnom dve vrste takvih oruđa: s jedne strane, ratne mašine, koje su bile sagrađene na principu luka, za hitanje koplja ili velikih strela; s druge strane, ratne mašine sagrađene na principu praćke, za bacanje raznog kamenja, zapaljivih zrna itd.
Osim toga upotrebljavani su „ovnovi", kojima su probijani zidovi, i takozvane pokretne kule. To su kule na više spratova, postavljene na kola. U kuli su se nalazili strelci. Najviši sprat kule nadvišavao je zidove opsednutog zamka ili grada. Kada bi se kula privukla zidinama opsađenog zamka, sa najvišeg njenog sprata spuštan je mostić, i po tom mostiću prodirala je čitava masa ritera i strelaca na zidine zamka.
Naravi riterskog društva. Neprestani feudalni ratovi stavili su neizgladiv pečat na karakter, navike i način života ritera-feudalaca. Dok je on ranije slobodno živeo na otvorenoj ravnici, na svom vlastelinskom imanju, i interesovao se za poljoprivredu, dotle se on sada pretvorio u ritera-ratnika i zauzeo čvrstu busiju u svojoj maloj tvrđavi. Teskobne i mračne prostorije zamka ulivale su tešku čamotinju njegovim stanovnicima, a neke razonode koja bi razbila tu dosadu — nije bilo. Nije bilo ni prisnijeg opštenja između seniora raznih zamkova, jer je svaki sedeo u svom orlovskom gnezdu, svaki imao osnova da nema poverenja u druge seniore. Zato je senior što je moguće češće kretao u potragu za onim što mu je nedostajalo u zamku — za društvom, delatnošću. Njegov život proticao je na velikim putevima, u raznim pustolovinama. Prepadi i ratovi bili su za njega razonoda, i on je koristio svaki povod da se upusti u riskantnu avanturu. Osobito su obesni bili sitni feudalci, koji su više od drugih bili žedni bogatstva i preduzimljivi. Oni gotovo redovno nisu priznavali nikakva prava, nikakve obaveze, i njih ništa nije koštalo da prekrše položenu zakletvu. Međusobne borbe često su vođene čak i između članova njihove porodice.
U takvoj atmosferi razvijale su se primitivne i divljačke naravi. Feudalni senior imao je svirep i strastan karakter; za njega su bili karakteristični otsustvo bilo kakvih viših ideja, gramzivost, nenaviknutost da sebi polaže računa o svojim postupcima, primitivna grubost. On je iznad svega cenio fizičku snagu i oduševljavao se svim njenim manifestacijama. Mi smo navikli da govorimo o riterstvu, o riterskim pravilima. U to vreme još nije bilo riterstva s njegovom „galantnošću". Mi imamo posla sa X—XI vekom, kada su riteri bili još veoma grubi. Istina, da bi neko postao riter, trebalo je da za to bude posvećen. Ali je to posvećivanje bilo vanredno primitivno. Riteru bi opasali mač, zatim ga udarili dlanom po potiljku i rekli: „Budi hrabar!" — i to je sve. Sve riterove obaveze svodile su se na izvršavanje samo te zapovesti. U francuskim riterskim „pesmama o podvizima" (chansons de geste) iz tog vremena prikazan je tip obesnih ritera, čije obeležje pretstavlja krajnja krvožednost.
U to vreme nije još bilo nikakvog poštovanja prema ženi. Ono je došlo docnije, kao rezultat istočnih uticaja. U „pesmama o podvizima" daju se saveti riterima kako treba postupati sa ženama. U jednoj od tih pesama ima ovakva pouka: „Ako ti žena protivreči ili te laže, digni pesnicu i udri je pravo u glavu". Jedan od ritera poslušao je taj savet. Kada ga je žena počela prekorevati zbog neverstva, on ju je, kako kaže pesma, udario po nosu tako da joj je „šiknula iz nosa svetla krv".
Same žene toga vremena koje su pripadale klasi feudalaca i zauzimale ponekad samostalan položaj u društvu — nisu se niukoliko razlikovale od muškaraca, niti su zaostajale iza njih po svireposti, drskosti i divljaštvu.
„Božji mir" i „božje primirje". Od razbojništava feudalaca često je veoma stradalo sveštenstvo; na račun njihovih ogromnih zemljišnih bogatstava riteri, koji su oskudevali u sredstvima, bili su uvek spremni da se obogate. Zato sveštenstvo (naročito u Francuskoj) još od kraja X veka teži, ako ne da iskoreni, a ono bar da suzi rat, ograničivši ga u prostoru i vremenu. Na crkvenim saborima proglašava se takozvani „božji mir"; на основу њега сва духовна лица и сви сељаци са својом имовином проглашују се за неприкосновене за време ратних операција. Ради одбране „божјег мира" свештенство организује од својих парохијана специјалне „saveze mira", koji imaju za dužnost da oružanom silom progone narušioce tog mira sve dotle dok ne postignu da ovi postradalima plate u potpunosti štetu. Nešto docnije (od druge četvrtine XI veka) crkva u dopunu i proširenje „božjeg mira" uvodi takozvano „božje primirje", kojim se rat ograničava u vremenu. Najpre je „božje primirje" zabranjivalo rat samo nedeljom, a docnije i drugih dana u nedelji; otprilike od polovine XI veka saborske odluke zabranjuju vođenje rata od srede uveče do ponedeonika izjutra. U isto vreme zapaža se i tendencija da se važnost „božjeg primirja" proširi na sve hrišćanske postove i praznike. Najzad, neka mesta proglašuju se za neprikosnovena, jer stoje pod zaštitom večnog mira. Takva mesta bile su crkve i manastiri, zatim, masivni krstovi koji su podizani na raskrsnicama puteva, sa specijalnim ciljem da pruže zaštitu putnicima od napada. Ti kameni krstovi, zabijeni u zemlju, i danas mestimično stoje na Zapadu po poljima i putevima, kao mračni spomenici razbojničkih podviga feudalaca.
Razume se, „božji mir" i „božje primirje" nisu mogli dati velikih praktičnih rezultata, tim pre što među sveštenstvom nije bilo jednodušnosti u propovedanju politike toga „mira". Feudalna anarhija postepeno se likvidira onda kada je na bazi feudalne jerarhije počela da jača kraljevska vlast, koja je postala „pretstavnik reda u neredu, pretstavnik nacije, koja se obrazovala, nasuprot pocepanosti buntovničkih vazalnih država".[3] Oslanjajući se na sveštenstvo i gradsko stanovništvo, privlačeći na svoju stranu „sve revolucionarne elemente koji su se obrazovali ispod gornje površine feudalizma", kraljevska je vlast, malo pomalo, umela da obuzda pljačkaški duh onih ljudi koji su se prema njoj nalazili „u stanju neprestanog bunta".[4]
I. Klasici marksizma. Engels, Marka, Dela, t. XV. — Engels, Razvitak. socijalizma od utopije do nauke, Dela, t. XV. (Vidi srpski prevod: „Kultura", Beograd 1947. — Prev.).
II. Izvori. Hrestomatija za istoriju Srednjeg veka, u redakciji Gracijanskog i Skaskina, t. I, 1939, str. 126—170. — Srednji vek u svojim spomenicima, u redakciji Jegorova, odeljci III, IV, X, XI, Moskva 1913.
III. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Epoha krstaških ratova, t. I, gl. I. Moskva 1914. — Kovaljevski, Ekonomski porast Evrope, t. I, 1900. — „Agrikultura u spomenicima zapadnog Srednjeg veka", u redakciji Dobijaš-Roždestvenske i Burskog, Moskva 1936. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u redakciji Vinogradova, t. II, § 19, 22.