Istorija srednjeg veka I 30

←

ISTORIJA SREDNjEG VEKA I U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna

→

GLAVA XXX UGARSKA I BALKANSKE ZEMLjE OD XI DO XV VEKA

1. Ugarska od XI do XV veka

Obrazovanje ugarske države. Ugarska se formirala kao država krajem IX veka. Početkom X v. Mađari su razbili Moravski savez i zavladali jednim delom njegove zemlje (vidi gl. VIII). Stanovništvo osvojene oblasti delom je bilo istrebljeno, a delom mu je nametnut danak. Krajem IX i početkom X v. vršili su Mađari strašne provale ne samo u Nemačku već i u Francusku, Španiju i Italiju. Pojavljivali su se neočekivano i kao vihor bi prohujali Evropom, paleći sela, gradove i manastire i odvodeći u zarobljeništvo mnoštvo naroda. Zarobljenike su jednim delom sami eksploatisali kao robove, a delom prodavali na Istok.

Kraljevi saksonske dinastije počeli su da se redovno bore s Mađarima (vidi gl. VI). 955 g. u bitki na reci Lehu Oton I je strahovito porazio Mađare. Posle toga su se ugarske provale stišale, utoliko pre što su Mađari počeli da postepeno prelaze na sedelački život i zemljoradnju.

U X v. kod Mađara se raspada rodovsko uređenje i izdvaja moćna aristokratija, što je naročito potstipano postojanjem ropstva i eksploatacijom pokorenih plemena.

Stevan I Arpad. S razvitkom klasnog društva zameće se državna organizacija. Kod Mađara se pojavljuju kneževi iz roda Arpada, koji postepeno šire svoju vlast na celu zemlju. Naročito treba istaći kao važnu prekretnicu vladavinu Stevana I Arpada (997—1038 g.), koji je 1000 g. primio kraljevsku titulu. Stevan je prisvojio neobrađenu zemlju, kojom su se ranije kolektivno služile rodovske grupe i počeo da je deli svojim bliskim ljudima. Naporedo s rodovskom aristokratijom počela je da se stvara vojna aristokratija, vezana za kralja agrarnim i ličnim odnosima. Zavedena je podela na oblasti, koja je uostalom pretstavljala dosta površnu nadgradnju nad starom rodovskom organizacijom. Ugarska je bila podeljena na takozvane komitate. To je latinska reč koja znači grofoviju, županiju. Na čelo svakog komiteta bio je postavljen kraljevski činovnik; on se nazivao išpan. To je izopačena reč »župan«.

U svakoj županiji nalazio se zamak, u kome je sedeo župan, koji ga je držao da bi zaštitio državu i ugušivao pokrete domaćeg stanovništva. Župan je imao i druge funkcije: ubirao je one poreze i prihode, koji su kupljeni u kraljevu korist, i on je sudio u ime kralja.

Feudalizacija i pokrštavanje Ugarske. Za vreme Stevana u Ugarsku je nasilno uvedeno hrišćanstvo. Stevan je od crkve dobio naziv »sveti«. I ovde je pokrštavanje bilo tesno povezano sa organizacijom društva na feudalnim načelima. Borba protiv uvođenja hrišćanstva imala je u Ugarskoj vrlo uporan karakter. Paganstvo je bilo ideologija rodovskih grupa, a hrišćanstvo ideologija feudalizma koji se razvijao.

U procesu feudalizacije igrao je veliku ulogu uticaj Zapada, osobito nemački uticaj. Ugarski su kraljevi videli u nemačkim riterima oslonac protiv rodovskog uređenja. Tako je već u rano doba postojanja Ugarske države počela nemačka riterska kolonizacija.

Za vreme Stevana i njegovih naslednika izbio je niz ustanaka upravljenih protiv pokrštavanja i protiv pokušaja da se stanovništvu nametnu dažbine i da se ono potčini feudalcima. Seljaci, naoružani lancima, kopljima, vilama tukli su se s nemačkim najamničkim riterima. Krajem XI v. taj je pokret uglavnom ugušen, i feudalizam je u Ugarskoj odneo pobedu.

Krajem XI i početkom XII v. Ugarska je znatno proširila teritoriju, a to je igralo veliku ulogu u njenom ekonomskom razvitku. Na istoku je ugarskim posedima bila prisajedinjena Transilvanija, na jugu — Hrvatska i Dalmacija; tako je Ugarska dobila izlaz na Jadransko More, ali je usled toga bila uvučena u dugotrajnu borbu s Mlecima i Vizantijom. Pojačan je trgovački promet preko Ugarske, osobito njenim glavnim putem — Dunavom. Taj je put dobio ogroman značaj: njim su krstaši kretali na Istok, njim su uspostavljane veze između Zapada i Istoka.

U XII i XIII v. došlo je do daljeg učvršćivanja feudalnih odnosa, do znatnog porasta krupnih zemljoposeda, osobito crkvenih, do jačanja samostalnosti krupnih feudalaca i moći crkve. Na drugoj se strani zapaža slabljenje kraljevske vlasti kao posledica deljenja poseda feudalcima, kojim je postepeno iscrpen zemljišni fond, stvoren za vreme prvih kraljeva iz dinastije Arpada. Jača samostalnost pređašnjih organa kraljevske vlasti. Slično grofovima u Karolinškoj monarhiji, župani postaju u županijama nasledni feudalci.

Zlatna bula Andrije II. Zlatna bula iz 1222 g. pretstavlja spomenik o ustupcima koje je kraljevska vlast učinila feudalcima, naročito mnogobrojnoj ugarskoj šljahti. Nju je morao da izda ugarski kralj Andrija II. Zlatna bula iz 1222 g. kao i engleska Velika povelja sloboda, s kojom je često upoređuju, pretstavljala je neku vrstu feudalnog ustava Ugarske, učvršćivanje prava i privilegija plemstva. Bula je potvrđivala potpunu svojinu plemstva na beneficije koje mu je kralj razdao. Ona je garantovala da će se jednom godišnje sazvati sabor, čiji je sastav, uostalom, bio dosta neodređen. Ni ovde, kao ni u Poljskoj, u to vreme još nije bilo ustanovljeno bar donekle redovno pretstavništvo. Na sabor su pozivani krupni seniori, a od nižih feudalaca dolazio je ko je mogao i hteo. Plemstvo je bilo oslobođeno poreza. Bila su ograničena prava kraljevskih činovnika prema plemstvu, po županijama su ukinuti svi položaji koje je kralj popunjavao. Samouprava je predata u ruke domaćeg plemstva. Sada se županija počela da naziva »universitas nobilium« — zajednica plemstva. Županijom je sada upravljala aristokratija, koja je na svojim skupštinama birala sve činovnike.

Sem toga plemstvo je dobilo pravo da kralju služi samo u granicama države. Ako bi hteo da vojne snage plemstva izvede iz državnih granica, za to je bio potreban njihov specijalni pristanak. Kralj se obavezao da neće deliti zemlje i privilegije strancima.

Poslednji član. Zlatne bule potseća na poslednji član Velike povelje slobodâ. On je uzakonio pravo da se kralju pruži otpor ako se ne bude držao odredaba Zlatne bule. U tom slučaju plemstvo je imalo pravo da ustane protiv kralja da ga silom natera na pokornost.

Nemačka kolonizacija i gradovi. Porast samostalnosti feudalaca i njihove neprestane međusobice slabili su vojnu snagu Ugarske, i kada su 1241 g. provalili u zemlju Mongoli, lako su skršili otpor ugarske vojske i opustošili zemlju, stigavši u svojim pohodima do Jadranskog Mora. Kada su se Mongoli vratili na Istok, Ugarska je pretstavljala gotovo pustinju, pa su bili potrebni veliki napori da se obnovi privredni život u zemlji. U tome su znatnu ulogu odigrali kolonisti, koje su kraljevi pozivali uglavnom iz Nemačke.

U Ugarskoj se u XIII v. zapaža porast gradova, delom zbog nemačke kolonizacije, delom zbog pojačanog trgovačkog prometa, ali su ti gradovi, kao i u Poljskoj, još dugo u državnom životu igrali drugostepenu ulogu, Naseljeni su bili prvenstveno Nemcima i Jevrejima, koji su tada u Ugarskoj uživali ravnopravnost i samoupravu svojih opština. Razvitak ekonomike u Ugarskoj doprineo je da poljoprivreda uznapreduje brže od gradova, Glavni predmet izvoza iz Ugarske postalo je u to doba vino, koje se pročulo u celoj Evropi.

Anžujska dinastija. 1301 g. izumrla je na ugarskom prestolu dinastija Arpada i počela je borba za ugarski presto. 1310 g. presto je pripao kralju Karlu Robertu iz anžujske dinastije. Karlo Robert je pozivao nemačke koloniste da bi se unapredila zemljoradnja, a isto tako i nemačke rudare radi eksploatacije zlatnih i srebrnih rudnika Ugarske. Ugarska je »postala zemlja veoma bogata plemenitim metalima otkako su u njenim rudnicima počeli da kopaju Sasi i Bavarci koji su se tamo preselili. To je zlato omogućilo Karlu Robertu da pretstavlja arbitra između susednih slovenskih naroda, na primer, češkog i poljskog kralja.«^[1]

Kraljevi anžujske dinastije pokušavaju početkom XIV v. da ojačaju svoju vlast. Oslanjajući se na gradove i na srednje i niže plemstvo, oni su težili da unište samostalnost krupnih feudalaca. To se naročito odnosi na vladavinu najvećeg kralja anžujske dinastije — Lajoša (1342—1382 g.), koji je od 1370 g. zauzimao i poljski presto. U njegovo doba Ugarska je stekla veliki politički uticaj u Evropi. Lajoš je vodio široku spoljnu politiku. On je imao u planu da ujedini anžujske posede u južnoj Italiji, tj. Napuljsku kraljevinu, sa Ugarskom. U tu svrhu preduzeo je dva pohoda u Italiju, koji, ipak, nisu dali nikakvih rezultata.

Boreći se s krupnim feudalcima anžujski kraljevi su izbegavali da sazivaju sabore, koji su bili glavni organ aristokratije, i vladali su uz pomoć svog kraljevskog saveta, u koji su pozivali prvenstveno sveštenstvo. Sabor je bio sazvan tek 1351 g. Taj sabor, koji je izdao takozvani Decretum unicum, imao je za cilj da utvrdi kraljev sporazum s plemstvom. Plemstvo je kralju predavalo vrhovnu vlast, a kralj je za to pomagao plemstvu da konačno ukmeti seljake.

Decretum unicum je najpre propisivao da samo plemići mogu biti sopstvenici zemlje. Na seljake su udarene nove dažbine u korist gospodara, oduzeta im je sloboda prelaženja i, najzad; oni su bili potpuno potčinjeni vlastelinskom sudu. Plemićki posedi proglašeni su za neotuđive.

Anžujska se dinastija nije oslanjala samo na plemstvo već i na gradove koji su napredovali. XIII i XIV vek pretstavljaju doba brzog uspona gradova i procvata ugarskog zanatstva, naročito rudarstva. Uzdigli su se gradovi kao Pešta, Budim, Požun, Košice, Kronštat i drugi. U gradovima su organizovani esnafi po ugledu na zapadnoevropske. Ugarska je zauzela krupno mesto u tranzitnoj trgovini između Zapadne Evrope i Istoka.

1382 g. s Lajoševom smrću u Ugarskoj se ugasila anžujska dinastija. Posle kratkog perioda borbe za presto ugarska je kruna pripala Sigismundu Luksemburškom, koji je 1411 g. postao nemački car (vidi gl. XXIV).

Prodiranje Turaka-Osmanlija. U to doba pojavljuje se u istoriji Ugarske nov važan faktor — Turci-Osmanlije, koji su sada počeli da igraju sve veću ulogu u Istočnoj Evropi. Za Mađare je borba s Turcima postala jedno od najživotnijih pitanja. Sigismund se obratio vladarima Evrope s predlogom da se organizuje zajednički pohod protiv Turaka. Jedan takav opšti pohod ritera Zapadne Evrope i preduzet je protiv Turaka. 1396 g. došlo je kod Nikopolja na Dunavu, u današnjoj Bugarskoj, do bitke između zapadnih ritera i vojske sultana Bajazida, koja je završena potpunom pobedom Turaka. Sam se Sigismund jedva spasao s bojnog polja. Ma da Turci tada nisu iskoristili tu svoju pobedu, turska se opasnost otada nadvila nad Ugarsku.

Janko Hunjadi i Matija Korvin. 1437 g. Sigismund je umro, a u Ugarskoj je počela beskonačna borba za krunu, koja je prelazila čas u ruke Habzburgovaca, čas u ruke Jagelonaca, dok se najzad na ugarskom prestolu nije učvrstila nacionalna ugarska dinastija.

U borbi s Turcima istakao se vojskovođa Janko Hunjadi, koji je stekao slavu nacionalnog heroja. On je postao regent Ugarske kraljevine. Posle njegove smrti bio je izabran na presto njegov sin Matija Korvin (1458—1490 g.). Doba vladavine Korvina je period najvećeg uspona ugarske moći.

Na koje se snage oslanjao Matija Korvin? Najpre na masu nižeg n srednjeg plemstva. Za vreme Matije Korvina sabor je sazivan gotovo svake godine. Održane su, dalje, stalne skupštine županiskih sabora ili kongregacije. Kralj se zatim oslanjao na sve veću moć gradova. Razvitak zanata i gradova još ranije je primorao ugarske kraljeve da unesu neke izmene u saborski sistem. Na sabore su pušteni i pretstavnici gradova. Gradovi su davali materijalna sredstva za ostvarivanje široke politike koju je tada vodila Ugarska.

Matija Korvin vodio je uspešne ratove s Češkom. Osvojio je deo češke teritorije i jedno vreme zauzimao čak češki presto. Osvojio je Austriju, nasledni posed Habzburgovaca.

Posle njegove smrti, 1490 g., velikaška stranka, bacila je Ugarsku za dosta dugotrajni period u stanje političkog haosa. Opet je počela beskonačna borba za presto i u vreme te borbe oduzeo je Maksimilijan Habzburški Ugarskoj Austriju i druge zemlje koje je Matija Korvin bio zauzeo Habzburgovcima (vidi gl. XXIV).

Ustanak kuruca. Politički meteži još su više pogoršali položaj ugarskog seljaštva. Na toj osnovici izbio je u Ugarskoj 1514 g. najveći ustanak u istoriji te zemlje, ustanak takozvanih kuruca (krstaša) koji se pretvorio u pravi krstaški rat. Ustanak kuruca bio je u vezi s krstaškim ratom protiv Turaka, koji je objavio papa Lav X.

Taj krstaški rat postao je neobično popularan među seljacima pošto je obećavao onima koji stupe u krstašku vojsku oslobođenje od kmetske zavisnosti. U vojsku kuruca počeli su masovno da se stiču odbegli seljaci. Krstaškoj vojsci počeli su u masama da prilaze i najsiromašniji gradski elementi. Prirodno je da je sve to izazvalo ozbiljnu bojazan među ugarskim plemstvom, koje nikako nije želelo da izgubi zavisnu radnu snagu i koje je strahovalo od organizovane akcije seljaštva. Na navaljivanje plemstva kralj Vladislav je zabranio dalje regrutovanje u krstaške odrede i naredio vođi narodne vojske Doži, pod čijim se voćstvom sakupilo oko 40 hiljada kuruca, da krene protiv Turaka. Ali je tada planuo seljački ustanak od koga su feudalci toliko strahovali. Krstaški odredi pretvorili su se u revolucionarnu vojsku pod Dožinim voćstvom. On se pokazao ne samo kao iskusan vojskovođa već i pravi vođ seljačkih masa. Doža je razaslao po čitavoj Ugarskoj pozive seljacima da krenu u odbranu seljačkih prava, da se priključe ustanku, da uništavaju plemićke posede i istrebljuju sve plemiće. Inače će vas, govorio je on, »pobiti kao pse i staviti na muke«.

Na strani seljaka istupili su i niži slojevi gradskog stanovništva. Seljačkoj vojsci je pošlo za rukom da zauzme nekoliko utvrđenja i gradova. Ona je pružala uporan i uspešan otpor plemićkim odredima čitava četiri meseca. Ali je zamah pokreta primorao plemstvo da se ujedini i mobiliše eve svoje snage. Usled toga je seljački ustanak razbijen, a sam Doža ranjen u boju, zarobljen i na strašan način pogubljen. Surovo razračunavanje ugarskog plemstva sa ustanicima stajalo je života nekoliko desetina hiljada seljaka. Nisu istrebljivali samo učesnike u ustanku, već su podvrgavali svim mogućim mučenjima i torturama njihove porodice. Na seljake je bila udarena ogromna kontribucija u korist feudalnih posednika.

Pobedu nad seljacima potvrdio je takozvani »divlji sabor« 1514 g. Taj je sabor objavio da se seljaci lišavaju prava slobodnog kretanja i doneo odluku o povećanju seljačkih rabota. Dalje, na saboru 1515 g. bio je donet novi zakonik, ili kodeks zakona, takozvani Decretum Tripartitum. On je pretstavljao kodifikaciju ugarskog prava na osnovu najoštrije provedene staleške podele. Za jedine punopravne građane — populus — sada su proglašeni plemstvo i sveštenstvo. Dozvoljene su neke privilegije gornjem gradskom sloju. Što se tiče ostale mase naroda, upravo donjih gradskih slojeva i naročito čitave seljačke mase, ona se u dekretu nazivaplebs, tj. puk. Plebs nema nikakvih prava na zemlju. Sva je zemlja svojina gospode. Seljaci su imali da budu u punoj potčinjenosti gospodara i da za njih rade.^[2]

Pad ugarske države. Tako je ugarsko plemstvo učvrstilo svoju pobedu nad seljaštvom. Ali se pokazalo da je ta pobeda kobna za samo plemstvo. Prekomerna kontribucija koja je bila udarena na seljake podrila je njegove snage, a to je dalje dovelo do podrivanja vojne moći Ugarske. Kada je počela nova turska ofanziva, satrveno i razoreno seljaštvo nije imalo volje da brani državu svojih ugnjetača. Sukob je završen potpunim porazom Ugarske. U bitki na Mohaču (1526 g.) turski sultan Sulejman Veličanstveni do nogu je potukao Mađare. Tim je bio učinjen kraj ugarskoj samostalnosti. Posle toga Ugarska se raspala na tri dela. Jedan deo su zauzeli Turci, drugi je pripojen posedima Habzburgovaca, Austriji, a samo je istočni deo Ugarske, Sedmogradska, sačuvala izvesnu samostalnost, nalazeći se, uostalom, u vazalskoj zavisnosti od Turaka.

2. Vizantija, Bugarska i Srbija od XI do XV veka

Konačna pobeda feudalizma za vreme Komnina. Krstaški ratovi zadali su Vizantiskom carstvu teške udarce od kojih se ono više nije moglo oporaviti. Oni su lišili Vizantiju onog značaja koji je ona imala u tadašnjoj ekonomici kao glavni posrednik u trgovini između Istoka i Zapada, i sveli je na položaj drugostepene države.

Dinastija Komnina zastupala je interese krupnog feudalnog zemljoposeda. Feudalizam je konačno odneo pobedu u XI veku. Politika zaštićavanja slobodnog seljaštva, koje je dugo vremena činilo osnovicu vojne moći Vizantije, bila je napuštena; provođen je sistem pronije — feuda s deljenjem zemlje naseljene seljacima pronijarima (vidi gl. XI). Za vreme Komnina jako je primenjivan i sistem haristikarija — deljenja manastirskih zemalja na uživanje svetovnim posednicima. U XI v. obilato se dele imuniteti (ekskusija). Sačuvalo se mnogo tužbi na poreze koji su se svom težinom svalili na radno stanovništvo, dok je većina krupnih poseda bila od njih oslobođena. Savremenici nazivaju ubirače poreza »pre razbojnicima nego ubiračima, koji preziru i božanske zakone i carska naređenja«. Stalni ratovi iscrpljivali su stanovništvo i izazivali nove poreze.

Glavnu ulogu u vojsci počinju da igraju najamni odredi. U X i XI v. u vojsci preovlađuju Varjazi i Rusi, a krajem XI v. — Anglo-Saksi. Mogućno je da je priliv ovih poslednjih stajao u vezi sa osvajanjem Engleske od strane Normana.

Države koje su krstaši osnovali na Istoku pretstavljale su za Vizantiju stalnu opasnost. Neposredna trgovačka veza Zapada sa zemljama Istoka, koja je uspostavljena preko levantskih luka osvojenih od krstaša, podrivala je vizantisku trgovinu i vodila iscrpljivanju njene blagajne. U XII v. krstaši i Vizantija neprekidno su međusobno ratovali i pritom su obe strane sklapale saveze s turskim kneževima.

Vizantiski istoričari ocrtavaju žalosnu sliku siromašenja carstva u XII v. Ipak je Vizantija za posmatrače sa Zapada još pretstavljala neobično bogatu zemlju. Zapadni putopisci govore o ogromnim prihodima carske blagajne, kako ono dobija 20 hiljada zlatnika samo od Carigrada, o veličanstvenim zgradama, raskošnim odelima i obilju životnih namirnica. Sve to verovatno mnogo više govori o siromaštvu Zapada nego o bogatstvu Vizantije.

Andronik Komnin. Narodno nezadovoljstvo politikom Komnina — pretstavnika feudalnog zemljoposeda — diglo je za kratko vreme na presto jednu od najzanimljivijih figura među vizantiskim carevima — Andronika Komnina (1183—1185 g.).

Njegov život je pravi avanturistički roman. Marks u »Hronološkim izvodima« karakteriše Andronika kao »genijalnog čoveka u kome su se spojili Alkibijad, Neron i Vizantinac... Princ i avanturist, hrabar, podao, lukav, veroloman, neobično snažan«, uživao je izvanrednu popularnost među stanovništvom, kome je, po rečima savremenika, bio »draži od boga«. Njegovo stupanje na presto narod je dočekao sa opštim oduševljenjem. Njegova vladavina bila je vrlo kratka da bi se mogle tačno, oceniti njegove mere. One su se uglavnom svodile na borbu protiv krupnog feudalnog zemljopoeeda i na podršku koju je pružao slobodnom seljaštvu u propadanju. Andronik je preduzeo mere za olakšanje poreskog tereta, za borbu protiv iznuđivanja od strane činovničkog aparata. Organizovao je javne radove, naročito za snabdevanje prestonice vodom. Niz pretstavnika zemljoposedničke aristokratije bio je pogubljen. Andronikova politika izazvala je žestok otpor od strane vizantiske aristokratije. Protiv cara su sklapane zavere, na koje je on odgovarao žestokim represalijama. Gonjeni od Andronika, feudalci su bežali u Italiju i potsticali italijanske vlade na vojne akcije protiv Andronika. Aristokratska zavera, koja je pala u isto vreme kad i normanska najezda, dovela je do pada Andronika. Neprijatelji su mu se osvetili, pogubivši ga uz neverovatna mučenja. Na presto se popela nova dinastija — Anđela (1185 g.).

Vizantija posle Četvrtog krstaškog rata. Borba za presto u porodici Anđela poslužila je kao izgovor da se promeni pravac Četvrtog krstaškog rata, da se zauzme i opljačka Carigrad i da se osnuje Latinsko carstvo. Vizantija je kao jedinstvena država prestala da postoji (vidi gl. XVI). Obnovljeno 1261 g., Vizantisko carstvo Paleologa pretstavljalo je samo senku ranije moćne države. Njena je teritorija bila znatno manja no u vreme Komnina; zahvatala je samo severozapadni ugao Male Azije, deo Trakije i Makedonije, Tesaliju i neka ostrva Jegejskog Mora. Epirska despotovina bila je posebna država u vazalnoj zavisnosti od Vizantije.^[3] Sever Balkanskog Poluostrva zauzimale su Srbija i Bugarska. Srednja Grčka i Moreja (ako se izuzme nekoliko utvrđenih mesta) ostale su u rukama »latinskih« feudalaca; veći deo ostrva pripadao je Mlečanima. Trapezuntsko carstvo nije ušlo u sastav obnovljene Vizantije. Đenova, koja je podržavala nikejske careve, zavladala je trgovinom na Crnom i Jegejskom Moru.

Turci-Osmanlije. Krajem XIII v. u Vizantiji se javlja novi opasni neprijatelj — Turci-Osmanlije. Ikoniski sultanat posle poraza koji su mu naneli Mongoli 1243 g., raspao se na nekoliko feudalnih poseda. Među njima je najjači bio emirat Osmana (1288—1326 g.), koji je počeo osvajanja u Maloj Aziji. Osmanov sin Orhan, proglasivši se sultanom, osvojio je Brusu i načinio je prestonicom osmanske države. Turci su zauzeli Nikeju, Nikomediju i izbili na obale Mramornog Mora. Oni su napadali na Balkansko Poluostrvo.

Opadanje Vizantije. Carstvo je ušlo u period opadanja. Od Carigrada su ostali samo tragovi nekadašnje veličine. Putopisci u XIV i XV v, ističu da u gradu ima vrlo mnogo pustoši i porušenih zgrada. Administrativni i finansiski aparat carstva počinje da opada. Skupljanje dažbina od upropašćenog stanovništva postaje sve teže.

U XIV v. krajnje se zaoštrila klasna borba u vezi sa ugnjetavanjem osiromašenog stanovništva od strane feudalaca i države. Četrdesetih godina XIV v. gradove i zemlje carstva zahvatio je talas ustanaka.

1342 g., koristeći se borbom pretendenata za presto, ustala je gradska sirotinja u Solunu, gradu koji je po trgovačkom značaju bio drugi u carstvu. Na čelo ustanka stala je demokratska sekta zelota.^[4] Iz grada je bio proteran veći deo aristokratije, a uprava je prešla u ruke zelota. 1345 g. došlo je u Solunu do pokolja aristokratije, koja je pokušala da zbaci zelotsku vladu. Do 1349 g. Solun je imao svoju upravu kao nezavisna republika, koja nije priznavala carsku vlast. Ustanak je zahvatio i druge gradove u Makedoniji.

Vizantija gubi ulogu vodeće sile i na Balkanskom Poluostrvu. Ta uloga prelazi najpre na Bugarsku a zatim na Srbiju.

Bugarska i Srbija pod vlašću Vizantije. 1018 g. Vasilije Bugaroubica uništio je prvo Bugarsko carstvo,^[5] a bugarske zemlje priključio Vizantiji. Bugarskim bojarima koji su izjavili pokornost bile su date vizantiske titule i potvrđene njihove privilegije. Odmah za tim morala su da priznaju zavisnost od Vizantije i srpska plemena kojima je ostavljeno njihovo ranije uređenje.

Vizantiske vlasti ipak su težile da potpuno potčine osvojene zemlje, osobito Bugarsku. Na čelo bugarske crkve postavljani su isključivo grčki arhiepiskopi. Vizantiski činovnici upropašćivali su zemlju nametima, iznuđivanjima i podmitljivošću. Taj pritisak izazivao je neprijateljstvo prema državi-porobljivaču i težnju za oslobođenjem. Među Slovenima stalno su izbijali ustanci.

O istoriji Bugarske pod vizantiskom vlašću znamo vrlo malo. U Bugarsku su bili uvedeni vizantiski zakoni (prevedeni na bugarski jezik). Ima puno osnova da se misli da je feudalizacija bugarskog društva veoma uznapredovala. Tome je doprinelo širenje vizantiske ustanove pronije u Bugarskoj.^[6]

Bogumili. O porastu feudalnih odnosa svedoči klasna borba koja je u to vreme zaoštrena, a koju najbolje pokazuje brzo širenje jeresi bogumila, koja je nastala u Bugarskoj još u IX v. Ne ulazeći u mutno pitanje dogmatske strane bogumilstva (koja nam je poznata samo od njegovih protivnika), istaći ćemo njegovo srodstvo s vizantiskom jeresi pavlikijanaca, vezanom za dualistička manihejska učenja. Pod raznim imenima (patareni, katari, albižani itd.) ta se jeres proširila daleko na Zapad. U bogumilstvu se jasno ističu sledeće crte: odbacivanje vladajuće crkve i njene jerarhije, obreda i tajni, naročito pričešća i kulta ikona, zahtev da se verska nauka i moralni život zasnivaju na temelju svetog pisma. Bogumili su s propovedanjem vere povezivali propoved socijalne pravde. Jedan od neprijatelja bogumilstva definiše njihovo učenje kao propovedanje nepokornosti vlastima. Bogumili su zahtevali da se konfiskuju i podele crkvena imanja. Protestovali su protiv eksploatacije kmetova, potsticali seljake da napuštaju bojare i da ne ispunjavaju obaveze. Uprkos žestokim progonima, ta se jeres jako raširila u Bugarskoj, Srbiji i Makedoniji.

Političko slabljenje Vizantije u XII v. stvorilo je povoljne uslove da se obrazuju nezavisne države Bugarska i Srbija.

Oslobođenje Bugarske od vizantiske vlasti. 1186 g. ustali su Bugari i Vlasi (Rumuni) pod voćstvom bojara Petra i Asena. Ustanak je počeo na severu Bugarske u nepristupačnim balkanskim planinama i ubrzo zahvatio čitavu zemlju. Bugari su pozvali u pomoć Kumane i sklopili savez sa srpskim velikim županom Stevanom Nemanjom, koji se u to vreme borio protiv Vizantije za nezavisnost Srbije. Bugari su uspeli da obnove svoju državu s prestonicom u Trnovu.

Vizantija je pokušala da iskoristi nezadovoljstvo bugarskih bojara uzdizanjem Petra i Asena; bojari su ubili oba brata, ali je njihovo Mesto zauzeo treći brat Kalojan, koji je vodio uspešne akcije protiv Vizantinaca u savezu s Kumanima. Vizantija je morala da prizna nezavisnost Bugarske države (1201 g.), koja je obuhvatala čitavu Meziju, severni deo Trakije, severnu Makedoniju i deo Srbije. Kalojan je težio da se osloni na Rim: zaključio je ugovor s Inoćentijem III i dobio od njega titulu kralja Vlaha i Bugara (dominus Blacorum et Bulgarorum) za obećanje da će bugarsku crkvu potčiniti papi. Sačuvana je njihova prepiska, u kojoj ta dva iskusna diplomata nastoje da jedan drugog prevare i da dobiju maksimalne ustupke u naknadu za minimalna obećanja. 1204 g. bila je sklopljena unija između Bugarske i Rima. Kalojan je počeo da se naziva carem.

Oslobođenje Srbije. Istovremeno s tim ujedinjuje se Srbija i oslobađa vizantiske vlasti. Ujedinjenje se vrši iz istočne Srbije (»Raške«), čiji je veliki župan Stevan Nemanja već davno pokušavao da dobije samostalnost. Uz podršku drugih župana vodio je upornu borbu protiv Vizantije. U borbi protiv Vizantije nastojao je da iskoristi krstaše. Stupio je u vezu s Fridrihom Barbarosom i vodio s njim pregovore o uključivanju Srbije u Sveto Rimsko carstvo. 1190 g. Vizantija je priznala nezavisnost srpske države. 1195 g., kada se Nemanja odrekao prestola, vlast je u Srbiji pripala njegovom mlađem sinu Stevanu Prvovenčanom, koji je uzeo kraljevsku titulu.^[7]

Bugarsko carstvo. Tako su početkom XIII v., u vreme stvaranja Latinskog carstva, nastale na Balkanskom Poluostrvu dve samostalne slovenske države — Bugarska i Srbija. Koliko se može suditi po oskudnim podacima koji su se sačuvali iz tog vremena, ujedinjenje i oslobođenje Bugarskog carstva oslanjalo se na široki narodni pokret i naišlo na opoziciju među bugarskim bojarima. Sva tri osnivača drugog Bugarskog carstva — Petar, Asen i Kalojan — bili su ubijeni od bojara, protivnika jačanje carske vlasti. Kod bojara je našla podršku Vizantija u borbi protiv nove bugarske države. U isto vreme prvi bugarski vladari prestaju sa žestokim progonima kojima su bili izloženi bogumili za vreme vizantiske vlasti.^[8]

U početku je Kalojan pokušavao da uspostavi prijateljske odnose s Latinskim carstvom. Ali su oholost i glupost krstaša uskoro doveli do rata. Kalojan je dobio podršku bogumila u Trakiji i Makedoniji. Na strani Bugara bio je i demokratski deo grčkog stanovništva u Latinskom carstvu. U nizu gradova stanovništvo je ustalo protiv »Latina« i nudilo bugarskom vladaru carsku krunu. Pod Jedrenom on je zadao krstašima odlučan poraz (1205 g.). »Car« Balduin bio je zarobljen i umro je od rana. Kalojan je nastavio pobedonosnu borbu protiv Latinskog carstva, ali je u vreme te borbe poginuo od ruke jednog od bugarskih bojara (1207 g.). Posle smrti Kalojana bojari su dograbili vlast u svoje ruke. Vojne operacije protiv Latinskog carstva krenule su sada neuspešno, pošto je jedan deo bojara težio da s njim postigne sporazum i istovremeno se sa svom svirepošću oborio na bogumile.

Asen II i prevlast Bugarske na Balkanu. Međutim, upravo je u bogumilima našao sebi glavni oslonac obnavljač moćnog bugarskog carstva Jovan-Asen II (1218—1241 g.). Sklapajući savez čas s Latinskim carstvom protiv Grka čas s Grcima protiv Latinskog carstva, Asen II je proširio teritoriju svoga carstva gotovo do Carigrada. Za njegove vladavine Bugarska je bila najmoćnija država na Balkanskom Poluostrvu. Asen je opsedao Carigrad, koji je želeo da načini prestonicom svoga carstva, ali su ga složene političke prilike (sukob s Nikejskim carstvom) primorale da se odrekne tog plana.

Prevlast bojara i pogoršanje položaja seljaka. Posle Asenove smrti ponovo su izbile bugarske međusobice usled kojih su izgubljene teritorije koje je Asen osvojio u Trakiji i Makedoniji; one su pripale Nikejskom carstvu. Bugarska je brzo izgubila onu političku ulogu koju je dotada igrala na Balkanskom Poluostrvu. Na nju su stalno počeli da napadaju Mađari, Grci, Tatari i Turci-Seldžuci. Nasilja i samovlašće feudalnih bojara dovršavali su propadanje zemlje. Veći deo zemlje pripadao je bojarima, višem sveštenstvu i manastirima.

Propadanje zemlje zbog bojarskih međusobica i bedan položaj seljaštva izazvali su ustanak, kome je na čelo stao narodni vođ — pastir Ivajlo, koji se proglasio carem (1277 g.). Na njegovu stranu prelazile su čitave oblasti. On je uspešno ratovao protiv Tatara i dvaput ih potukao. Stanovništvo bugarske prestonice — Trnova — otvorilo je Ivajlu vrata. Bugarski bojari pozvali su u pomoć Grke, Tatare i Kumane i ugušili ustanak. Ivajlo je poginuo, ali narod dugo nije hteo da veruje u njegovu smrt. Posle petnaest godina na čelo novog ustanka stao je samozvanac koji je sebe nazvao Ivajlom.

Raspadanje Bugarskog carstva. Bugarska se krajem XIII v. faktički raspala na nekoliko udeonih kneževina. Postojanje carske vlasti bilo je samo povod za stalne borbe između bojara za carsku titulu. U takvim uslovima vojni sukob sa ojačalom Srbijom završio se porazom Bugara (1330 g.).

U drugoj polovini XIV v. Bugarska se raspala na tri posebne države. Neprestano ratno pustošenje, feudalne međusobice i porast nameta izazivaju u to doba novi polet seljačkog pokreta. Bogomilstvo i niz drugih narodnih »jeresi« dižu se s novom snagom. Seljaci napuštaju svoje deonice i beže u brda, gde obrazuju naoružane odrede koji se bore protiv bojara.

Srpska država. Dok je oslobođenje Bugarske bilo delo širokog narodnog pokreta i naišlo na opoziciju bugarskih bojara, oslobođenje Srbije bilo je delo aristokratije. U Bugarskoj su bojari uspeli još u vreme Prvog bugarskog carstva i vizantiske vlasti da ukmete veći deo seljaštva, a u Srbiji je proces raspadanja rodovske zajednice tekao mnogo sporije. Oslobođenje Srbije pretstavljalo je etapu prelaza od rodovskog društva na klasno, na učvršćivanje vlasti rodovske aristokratije nad narodnom masom.^[9] Stevan Nemanja se oslanjao pre svega na župane. U njihovom interesu izvršen je strašan obračun s bogumilima. O gonjenju bogumila bila je doneta odluka na saboru »vlastele«. Nemanjin sin, Stevan Prvovenčani, ovako opisuje dela svog oca: »I jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje... učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu... a knjige njegove nečastive spali i izagna ga.«

Posle smrti Stevana Prvovenčanog vlast prelazi u ruke »blagorodnih« ili vlastele. Od njih zavisi nasleđivanje prestola. U XIII v., za vreme kralja Uroša I, u Srbiji počinje eksploatacija rudnih bogatstava — zlata, srebra, olova i bakra. Tome je doprinela emigracija Nemaca iz Ugarske, zaplašenih tatarskom najezdom. Uroš je sklopio s gradom Dubrovnikom ugovor kojim je dubrovačkim trgovcima data sloboda trgovine, a Srbima pravo da kupuju u Dubrovniku žito i vino po istim cenama koje je plaćalo domaće stanovništvo.^[10]

Dubrovnik. Dubrovnik, slovenska Venecija, počinje da igra vrlo veliku ulogu u istoriji Srbije. Slično Veneciji, s kojom je on bio tesno povezan trgovačkim odnosima, Dubrovnik je pretstavljao trgovačku republiku. Sva se vlast nalazila u Dubrovniku u rukama trgovačke aristokratije koja je imala isključivo pravo da sedi u većima. Politički uticaj Dubrovnika od XIII do XV v. bio je veoma znatan. S njim su tražile savez Ugarska, Srbija i Bugarska. Njihovi vladari i velmože ponosili su se nazivom dubrovačkog građanina. Oni su u Dubrovniku gradili sebi dvorce i tu pohranjivali svoje dragocenosti. Dubrovnik je bio i njihov glavni kreditor. Njegovi su trgovci trgovali ne samo po Jadranskom Moru već i po Sredozemnom, s Grčkom, Italijom, južnom Francuskom, aziskim i afričkim lukama. Dubrovnik je razvio i svoje zanatstvo (tkanine, zlatarski radovi, posuće), naširoko je trgovao solju, a isto tako i metalima koji su dovoženi iz Srbije. Iz Srbije je Dubrovnik dobijao i stoku kao i sve moguće stočarske proizvode, lan, med i vosak, a u Srbiju je slao so, tkanine, oružje, posuđe, vino i začine. Srbija je za Dubrovnik bila najvažnije tržište i odnosi među njima postajali su sve tešnji. U XIII i XIV v. sklopljen je među njima niz ugovora.^[11]

Prevlast Srbije. Stefan Dušan. Za vreme Uroša Srbija dobija sve veći uticaj na Balkanskom Poluostrvu, potiskujući u drugi plan Bugarsku, koja je posle smrti Asena II bila u opadanju.^[12] Srpska kraljevina dostigla je najveći uspon u XIV v. za vreme kralja Stefana Dušana (1331—1355 g.).

Stefan Dušan potčinio je svom uticaju Bugarsku a oslabljenoj Vizantiji uzeo gotovo čitavu Makedoniju, Albaniju i Tesaliju. Njegovi su posedi dopirali do obala Jegejskog Mora; on je težio i osvajanju Carigrada. Njegova dalja osvajanja zaustavili su Turci, pozvani od Vizantije, koji su potukli Srbe na Marici (1352 g.).^[13] Dušan je stupio u tesne veze s Dubrovnikom i podelio trgovcima tog grada trgovačke olakšice. U trgovini s Dubrovnikom uzimao je učešća neposredno sam Stefan i srpski feudalci, koji su posedovali ogromna stada ovaca, konja, svinja i rogate marve. Kralj se koristio trgovačkim privilegijama. Na trgovima je zabranjivano da se kupuje meso od trgovaca »dok se ne rasproda kraljevo«.

Srbija je postala najveća politička sila na Balkanu. 1346 g. Stefan Dušan je uzeo titulu »cara Srbljem i Grkom«. Na Dušanovom dvoru bio je uveden vizantiski ceremonijal.

»Zakonik« Stefana Dušana. Za vreme Stefana znatno je pogoršan položaj seljaka, što je sankcionisano čuvenim »3akonikom« (1349 g.). »Zakonik« delom pretstavlja zapisivanje srpskog običajnog prava, delom skup zakona srpskih kraljeva, naročito samog Stefana Dušana, delom vizantiske zakone, prilagođene srpskim uslovima. 1354 g. izdate su dopune »Zakoniku«, a one su još više pogoršale položaj seljačke mase. Na osnovu »Zakonika« može se stvoriti dosta jasna pretstava o društvenom uređenju Srba u XIV v.

U Srbiji se još sačuvao izuzetan sloj slobodnog seljaštva, takozvani sebri, prema kojima se »Zakonik« odnosi s nepoverenjem, zabranjujući im svaki skup: »sebrova sbora da nest«. Za prekršaj te zabrane »Zakonik« preti odrezivanjem ušiju i novčanom kaznom. Sebri su, očigledno, branili svoju slobodu od nasrtaja vlastele. Pogoršao se i pravni položaj sebara: za ubistvo sebra vlastelin je plaćao novčanu kaznu, za ubistvo vlastelina sebar je kažnjavan ne samo novčanom kaznom već i otsecanjem obeju ruku. Osnovna masa seljaštva — meropsi — bila je kmetski zavisna. Meropsi su živeli na zemlji gospodara, kulučili, plaćali dažbine i, povrh toga, ispunjavali sve državne obaveze. Do izdavanja »Zakonika« meropsi su se koristili pravom prelaženja od jednog k drugom. »Zakonik« im je to pravo oduzeo. Najzad, postojao je i sloj seljaka-robova — otroka.^[14]

Znatan deo srpskog seljaštva živeo je u zadrugama — velikim porodicama od nekoliko desetina ljudi, s kolektivnom svojinom. Vlada Stefana Dušana odnosila se, po svemu izgleda, s podozrenjem prema zadruzi kao prema obliku seljačke organizacije opasnom za feudalce.

Klasa feudalaca sastojala se od rodovske i vojne aristokratije; poslednjoj su pripadali načelnici oblasti, koje je postavljao kralj. Često su njihove dužnosti postajale nasledne. Najveću ulogu igrali su crkveni feudalci, kojima su kraljevi bogato poklanjali zemlje, videći u njima glavni oslonac svoje vlasti. Feudalci su se delili na velike — vlastelu, i male — vlasteličiće.

Tursko osvajanje Balkana.^[15] Posle Stefana Dušana Srbija, podeljena na nekoliko oblasti, ulazi u dugotrajan period feudalnih borbi. U sukobima između Srbije i Vizantije obe zaraćene strane obraćale su se u XIV v. u više mahova za pomoć Turcima-Osmanlijama,^[16] koji su za vreme svojih ekspedicija imali mogućnosti da se ubede u slabost balkanskih država. Sredinom XIV v. Osmanlije počinju da se učvršćuju na Balkanskom Poluostrvu, zauzevši Galipolj. Sultan Murat I osvojio je Jedrene (1360 g.^[17]) i tamo preneo prestonicu Osmanliske države. Turska opasnost nadnela se nad Carigradom. Oslabljene Srbija i Bugarska nisu mogle da pruže ozbiljan otpor Turcima.

1389 g. Turci su naneli Srbima odlučan poraz na Kosovu Polju. Knez Lazar bio je zarobljen i pogubljen. Srbija je bila prinuđena da prizna vazalnu zavisnost od Turaka, ali je sačuvala samoupravu, koja joj je, uostalom, bila oduzeta sredinom XV v. O bitki na Kosovu srpski narodni pesnici pevali su pesme, oplakujući taj poraz kao veliku narodnu nesreću. 1393 g. Turci su zauzeli Trnovo i uskoro osvojili čitavu teritoriju Bugarske. Turci su se sasvim približili Vizantiji.

Oko Carigrada se stegao gvozdeni obruč turskih poseda. Car Manoilo II obilazio je Evropu moleći zapadne vladare za pomoć. Primali su ga sa počastima i davali mu obećanja, ali stvarnu pomoć nisu pružili. Vizantiju je privremeno spasao onaj grandiozni sukob, koji je početkom XV v. izbio između Turaka i Tamerlanovih Mongola. Tamerlan je opustošio južnu Rusiju, severnu Indiju, Mesopotamiju, Iran i Siriju. Posle rata u Siriji došlo je do sukoba s Turcima u Maloj Aziji. Bitka kod Angore 1402 g. završena je potpunim porazom Turaka. No Tamerlan nije ostao u Maloj Aziji. Preuzeo je pohod protiv Kine i u vreme tog pohoda umro. Slabljenje Turaka posle poraza kod Angore odložilo je pad Vizantije za pola veka.

Početkom XV v. vizantiski posedi bili su svedeni na Carigrad, susedni deo Trakije, nekoliko ostrva na Jegejskom Moru, Solun i Moreju, oslobođenu u drugoj polovini XIV od »Latina«.

1422 g. obnovljene su turske provale. Turci su opseli Carigrad. Posle neuspelog juriša oni su napustili opsadu, ali su strahovito opustošili Moreju. Vizantija je počela da sultanu plaća danak.^[18] Sada su carski posedi bili ograničeni samo na Carigrad sa okolinom. Solun i Moreja postali su samostalne kneževine.^[19] 1430 g. Turci su zauzeli Solun.

Poslednji Paleolozi činili su ogromne napore da sačuvaju carstvo. Car Jovan VIII pokušao je da obnovi stara carigradska utvrđenja. S patrijarhom i višim sveštenstvom krenuo je u Italiju. 1439 g. bila je sklopljena firentinska unija, koja je imala da istočnu crkvu potčini papi. Opasnost od Turaka koja se nadnela nad Srednjom Evropom i propoved pape izazvale su novi »krstaški rat« protiv Turaka, u kome su uzeli učešća Mađari, Poljaci i Rumuni, ali su Turci razbili »krstaše« kod Varne 1444 godine.

Osvajanje Carigrada od strane Turaka. Početkom aprila 1453 g. Sultan Mehmed II s velikim suvozemnim i pomorskim snagama i artilerijom opseo je Carigrad. Opsada, u kojoj je odlučujuću ulogu igrala artilerija, otegla se do kraja maja. Uprkos upornoj odbrani, kojom je upravljao poslednji Paleolog, Konstantin XI, grad je zauzet na juriš i izložen trodnevnoj pljački. U Carigrad, kome je bilo promenjeno ime na Stambul, preneta je prestonica Osmanskog carstva. Narednih godina Mehmed je osvojio sve nezavisne posede u Grčkoj.

Tursko zauzimanje Carigrada i pad Vizantiskog carstva ostavili su na savremenike ogroman utisak. Konačno utvrđivanje turske vlasti u istočnom delu Sredozemnog Mora i dalje prodiranje Turaka na Zapad znatno su uticali na politički i ekonomski život Evrope od sredine XV v.

LITERATURA

I. Klasici marksizma. Marks, Hronološki izvodi, t. I (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. V, str. 73, 77, 92—95, 101—105, 188—208, 297—300, 348—350), t. II (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. VI, str. 129—130, 155—157, 171—208, 210, 246—248, 363—366, 376, 393—394) i t. III (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. VII, str. 200—205, 209—211). — Marks i Engels, Revolucionarna borba u Mađarskoj, Dela, t. VII-— Marks i Engels, Ruski zajam. — Evakuacija kneževina. — Austro-turski ugovor. — Moldavija i Vlaška. Dela, t. X.

II. Izvori. Hrestomatija za istoriju Srednjeg veka, u red. Gracijanskog i Skaskina, t. II, deo I, 1938, str. 215—231.

III. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Opšta istorija od IV veka, 1897, t. II, str. 719—724, 751—763; t. III, str. 718—742, 841—932. — Levčenko, Istorija Vizantije. Kratki pregled, 1940. — Vasiljev, Vizantija i krstaši, Petrograd 1923. — Vasiljev, Pad Vizantije, 1925. — Dil, Vizantiske slike, Moskva 1914 (vidi srpski prevod). — Borecki-Berafeld, Istorija Ugarske u Srednjem i Novom veku, Petrograd 1908. — Borecki-Berafeld, Istorija Rumunije, Petrograd 1909. — Pogodin, Istorija Bugarske, Petrograd 1910. — Jireček, Istorija Bugara, Odesa 1878. — Uspenski F., Obrazovanje Drugog bugarskog carstva, Odesa 1874. — Hilferding, Istorija Srba i Bugara, Dela, t. I, 2 izd., 1893. — Pogodii, Istorija Srbije, Petrograd 1909. — Florinski, Spomenici zakonodavnog rada Stefana Dušana, Kijev 1888. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u red. Vinogradova, razna izdanja, t. III, § 65, 69—71.

---

1. ^{»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. V, str. 349.}
2. ^{U poglavlju »Ustanak kuruca« govori se o mađarskom pravnom spomeniku »Decretum Tripartitum«. Pošto je on imao uticaja i na jugoslovenske zemlje, potrebno je naglasiti da taj spomenik nije delo ugarskog sabora 1515 g., već državnog protonotara Stefana Verbecija. On je zbilja 1514 g. podnet saboru na odobrenje i kralj ga je potpisao, ali nije udario svoj pečat, i to, kako se misli, na insistiranje višeg plemstva, nezadovoljnog što je u tom pravnom kodeksu izjednačeno s nižim plemstvom. Ali je zato na istom tom saboru 1514 g. donet »Vladislai regis Decretum septimum«, koji je značio pravu odmazdu feudalne klase mađarskom seljaštvu zbog učestvovanja u Dožinom ustanku. Tim je dekretom mađarsko seljaštvo definitivno vezano za zemlju: »...otpuštanje ili odvođenje jobađa da ubuduće potpuno prestane, da se stalno ukine i ugašeno zauvek ostane« (čl. XXV), a zatim: »A ako odbeglog ili nasilno odvedenog seljaka njegov gospodar bude mogao da uhvati na polju ili na drugom mestu, neka ga slobodno uhvati i sa svim njegovim stvarima koje mu mogu dopasti do ruku vrati u njegovo staro mesto stanovanja« (čl. 30), itd. itd. /prim. Red./}
3. ^{Obnovljenom 1261 g. Vizantiskom carstvu nije pripadala Tesalija, a Epirska despotovina nije bila u vazalnoj zavisnosti od Vizantije. /prim. Red./}
4. ^{Zeloti u Solunu nisu bili sekta, već socijalni pokret. /prim. Red./}
5. ^{Ovde se, kao i ranije u XI glavi, uzima 1018 godina kao godina pada I bugarskog carstva, ma da se tu radi o Samuilovom makedonskom carstvu. /prim. Red./}
6. ^{Vizantiski zakoni prevođeni su u velikom broju još u Prvom bugarskom carstvu. Širenje pronije u Bugarskoj je verovatno, ali izvornih podataka o tome nema. /prim. Red./}
7. ^{Vrlo je površno prikazan Nemanjin rad na stvaranju moćne srpske države. Formudacija da se borio protiv Vizantije »uz podršku drugih župana« može stvoriti pogrešnu pretstavu da su ti »druga župani« bili upravljači pojedinih oblasti, ravni Nemanji. Međutim, Nemanjina braća, koja su upravljala pojedinim oblastima, imala su naziv kneževa. Župani su, ranije starešine teritorijalnih plemenskih opština, u doba formiranja srpske države postali feudalna gospoda i upravljali malim oblastima. U procesu stvaranja srpske države, koju prema podacima možemo pratiti od IX a ne, kako bi prema ovom izlaganju izgledalo, od XII veka, župani su dobili podređen položaj, dok je naziv »veliki župan« izgubio prvobitni smisao i značio vladara, šefa države. Ne može se, dalje, nikako reći da je Nemanja pregovarao s Fridrihom I Barbarosom »o uključivanju Srbije u Sveto Rimsko carstvo«. Srpski poslanici izjavljivali su Fridrihu I u Nirnbergu kako je Nemanja »pun velike radosti zbog carevog dolaska«, jer će moći da ga vidi i pozdravi (Annales Colonienses maximi, Mon. Germ. Hist., SS XVII, str. 795—6). Pri Fridrihovom prolazu kroz Srbiju Nemanja ga je dočekao u Nišu i predao mu poklone (»...deinceps dictus Serf cum summo gaudio imperatorem excepit, datis ei nonnullis donis...« Ib., 797). Najbolji izvor Pseudo-Ansbert kaže da su mu Nemanja i Stracimir izjavili da bi rado postali njegovi vazali ukoliko bi im priznao pravo na teritorije koje su zauzeli od Vizantije, što je vizantiski car Isak i protumačio kao povredu svojih prava (K. Jireček, Istorija Srba, I, str. 200—201). Pseudo-Ansbertov izveštaj uzima se, svakako, za tačniji od podataka libečkog opata Arnolda, po kome Nemanja »fecit domino imperatori hominum, suscipiens ab ipso terram suam iure beneficiario« (Arnoldi Lubecensis Chronica Slavorum, IV, 8, Mon. Germ. Hist., SS XXI, str. 172). Čak ni na osnovu ovakvog podatka ne bi se dao izvesti zaključak o uključivanju Srbije u Sveto Rimsko carstvo. Ono za nas danas ne znači nikakav apstraktni pojam već dovoljno određenu teritoriju, od koje je Nemanjina Srbija bila odvojena drugim zemljama. Kada bi bio i tačan podatak o Nemanjinoj vazalnoj zakletvi Fridrihu I, ona bi prema tadašnjem, naročito Fridrihovom, shvatanju carstva bila logična, kad znamo kako je Fridrih smatrao da mu se moraju potčinjavati sve evropske zemlje, čak i Engleska i Francuska, čije je vladare njegov notar i kapelan Burhard nazivao s prezirom kraljićima. Međutim, sve to, kao i eventualni Nemanjin »hominium«, nije imalo praktičnog ni realnog značaja. Nemanja se nije odrekao prestola 1195 g., već u martu 1196 g. Ova godina, usvojena u istoriografiji, nalazi se i kod Pogodina (Istoriя Serbii, S. — Peterburg 1909, str. 41), čije je delo, prema navodu u Literaturi na kraju glave, upotrebljeno pri obradi srpske istorije. /prim. Red./}
8. ^{Bugarska i Srbija stekle su nezavisnost, kao što se to uostalom vidi i iz prethodnog izlaganja, krajem XII a ne tek u vreme stvaranja Latinskog carstva početkom XIII veka. Opozicija bugarskih bojara protiv Petra, Asena i Kalojana, opozicija protiv jačanja carske vlasti, ne znači još da su se bugarski bojari protivili oslobođenju Bugarske od vizantiske vlasti. Uloga bogumila u bugarskoj istoriji XIII veka, koja je nesumnjivo bila značajna, jako je preterana. Ne može se reći da je Kalojan dobio podršku bogumila u Trakiji i Makedoniji kao i demokratskog dela tamošnjeg grčkog stanovništva. Poznato je samo da se Kalojan povezao s grčkom aristokratijom u Trakiji koja ga je pozivala u pomoć protiv latinske vlasti i da je naišao u Plovdivu na podršku pavlikijanaca, među kojima je možda bilo i bogumila. Nema oslonca u izvorima ni tvrdnja da je Jovan Asen II »našao sebi oslonac upravo u bogumilima«, jer direktnih podataka o bogumilima iz ovog vremena nema, a jedini indirektni podatak pruža jedna rečenica u pismu pape Grgura IX, koji je, posle Asenovog raskida s rimskom crkvom, pozivao u krstaški rat protiv njega i prebacivao Asenu da je njegova zemlja »puna jeretika«. /prim. Red./}
9. ^{Kao što je i u XI glavi stvaranje srpske države prebačeno iz IX u XII vek, tako se ovde govori o poznom formiranju klasnog društva i države kod Srba. Iz osnova je pogrešno da se Nemanjino doba prikazuje kao »etapa prelaza od rodovskog društva na klasno, na učvršćivanje vlasti rodovske aristokratije nad narodnom masom«. Nemanjinoj državi su prethodile Raška država u IX veku i primorske države od kojih je Duklja u XI veku bila i kraljevina. Nemanjina država je rezultat celokupnog društvenog i državnog razvitka prethodnih vekova u kojima je proces o kome se ovde govori već bio izvršen. I po oskudnim podacima kojima raspolažemo, Nemanjina država pokazuje razvijeno feudalno društvo, u kome se već govori i o vezanosti seljaka za zemlju i o njihovim tačno utvrđenim obavezama. /prim. Red./}
10. ^{Prikaz zaostalosti i poznog razvitka Srbije dopunjuje se još i time što se trgovački ugovori s Dubrovnikom pominju tek od vremena Uroša I, ma da je poznato da su klauzure o trgovini unosili u ugovore s Dubrovnikom još Nemanja i Stracimir, i to »Po starom običaju«, i da su trgovačke ugovore sklapali i drugi Uroševi prethodnici. /prim. Red./}
11. ^{U poglavlju »Dubrovnik« nije dovoljno reći da je Dubrovnik bio s Venecijom »tesno povezan trgovačkim odnosima«. On je od 1205 do 1358 g., dakle upravo u vreme o kome se ovde govori, bio pod vrhovnom mletačkom vlašću; Dubrovnikom je upravljao mletački knez. Za to vreme ne može se reći da je Dubrovnik »pretstavljao trgovačku republiku«, Tada je bio samo gradska komuna (communis), koja se tek od 1420 g. pominje kao republika (»nos rector etconsiliarii reipublicae Ragusinae«). Do tog je doba Dubrovnik već uspeo da proširi i zaokruži svoju teritoriju. Umesto da se kaže da je »trgovačka aristokratija imala isključivo pravo da sedi u većima« (u prevodu je ispravljeno »u većima« umesto »v sovete, ili veče«, kako pogrešno stoji u ruskom originalu) tačnije bi bilo reći da je ona to pravo prigrabila i u borbi protiv puka, sužavajući i likvidirajući ulogu »opšte skupštine«, sebi definitivno obezbedila tek u prvoj polovini XIV veka, kada je izvršen popis članova Velikog veća, što ustvari znači dubrovačke vlastele. /prim. Red./}
12. ^{U jednoj, uvodnoj rečenici prelazi se čitav period od Uroša I do Dušana, pa zato postaje nejasno ia koje se vreme misli kada se govori o potiskivanju Bugarske s Balkana u drugi plan. Kada se kaže »za vreme Uroša«, može se misliti da se govori o Urošu I o kome je govoreno u prethodnom poglavlju, ma da se u punom smislu može govoriti o potiskivanju Bugarske u drugi plan u doba Stefana Dečanskog — Uroša III (1321—1331). /prim. Red./}
13. ^{Suviše je uprošćeno i netačno objašnjenje da je Dušanovo napredovanje zaustavljeno zato što su Vizantinci pozvali Turke koji su pobedili Dušana na Marici (1352 g.). Tu se radilo o porazu jedne manje, pomoćne srpske vojske pod voćstvom kaznaca Borilovića, koja je, uz bugarske trupe, pomagala vizantiskom caru Jovanu Paleologu u borbi protiv Matije Kantakuzena. Turske trupe, koje je na Kantakuzenov poziv da mu pomognu, doveo Orhanov sin Sulejman, razbile su iznenadnim napadom Paleologovu vojsku kod Dimotike 1452 g. Tu su stradali i srpski odredi. /prim. Red./}
14. ^{O sebrima se govori kao o sloju slobodnog seljaštva. Tome bi mišljenju u našoj istoriografiji bilo blisko mišljenje Mih. Polićevića (Ustrojstvo pravosuđa u staroj srpskoj državi u XIII i XIV veku. Arhiv za pravne i društvene nauke, XXIII, str. 204), koji je smatrao da su se među sebrima u prvom redu nalazili »slobodni nezavisni baštinici«. Međutim, podaci o sebrima su nedovoljni da bi se na osnovu njih sa sigurnošću moglo utvrditi šta sve taj pojam obuhvata. Zato su i nastala različita objašnjenja. Ali, kako se u Dušanovom zakoniku taj pojam stavlja nasuprot vlasteli, većina je istoričara, sa izvesnim ogradama, prihvatila objašnjenje da on obuhvata čitavo stanovništvo sem vlastele i sveštenstva. Stojan Novaković je učinio ogradu od ovako širokog značenja reči sebar svodeći ga na jednom mestu na »nevlastelu ili seljake« (Zakonik Stefana Dušana, Beograd 1898, str. 238). Sa istim argumentima i T. Taranovski je definisao sebra kao »seljaka-zemljoradnika«, prihvatajući mogućnost da je među sebrima bilo i slobodnih baštinika, ali u toliko neznatnom broju da ih Dušanov zakonik gotovo sasvim ignoriše (Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, I deo, Beograd 1931, str. 48, 51). Može se pomenuti da i u vezi sa značenjem pojma »otrok« postoje u nauci kontroverze, što je sasvim i razumljivo, jer je teško prihvatiti da su ljudi s pravom da se parniče (čl. 103) i da, isto kao i meropsi, »kako platu plaćaju i rabotu rabotaju, tako-zi i zemlju da drže« (čl. 67) — bili robovi. Ne može se reći da je tek Dušanov zakonik oduzeo meropsima pravo prelaženja od jednog gospodara drugom. Meropsi su bili vezani za zemlju i njenog gospodara mnogo ranije. Podatke o vezanosti seljaka za zemlju imamo još u vreme Nemanje (Hilandarska povelja). Prema svim ranijim odredbama Dušanov zakonik donosi jednu novinu: članom 140 čini odgovornim i svakog feudalnog posednika za primanje odbeglih kmetova. /prim. Red./}
15. ^{Čitav prikaz prodiranja Turaka na Balkan vrlo je oskudan i slab. /prim. Red./}
16. ^{Ne može se reći da su se Turcima obraćale za pomoć Srbija i Vizantija. Obraćali su im se J. Kantakuzen i vlada Jovana Paleologa u vizantiskim građanskim ratovima. /prim. Red./}
17. ^{Turci su zauzeli Jedrene 1362, a ne 1360 g. /prim. Red./}
18. ^{Vizantija je došla u vazalnu zavisnost od Turaka ne tek posle opsade Carigrada 1422 g., već pola veka ranije. /prim. Red./}
19. ^{Ni Solun ni Moreja nisu nikada bili formalno samostalne kneževine. /prim. Red./}