Pređi na sadržaj

Istorija srednjeg veka I 23

Izvor: Викизворник

ISTORIJA SREDNjEG VEKA I
U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna


GLAVA XXIII
USTANAK VATA TEJLORA. LANKASTERSKA I JORŠKA DINASTIJA

»Crna smrt«. 1348 g. navalila je na Englesku sa Istoka kuga koja je ostala u sećanju ljudi pod imenom »crne smrti«. Teško je reći koliko je sveta pomrlo u vreme te kuge. Neki istoričari misle da je pomrla trećina celokupnog stanovništva Engleske, drugi polovina, dok neki tu cifru penju na dve trećine. Sporno je i pitanje koliko su bile duboke promene koje je »crna smrt« izazvala u ekonomskom životu Engleske. Izgleda da »crna smrt« Englesku nije zahvatila ravnomerno: u nekim mestima je ostavila strašnu pustoš dok je druga mnogo slabije zahvatila. »Crna smrt« nije uopšte skrenula razvitak engleskog sela na novi put, već je zaoštrila one procese koji su se već pre nje razvijali u Engleskoj. »Crna smrt« je istrebila znatan deo radnog stanovništva grada i sela. Usled toga je tražnja radne snage znatno porasla, a ujedno s tim skočile su nadnice. Skok nadnica objašnjava se i time što su odmah za kugom naišle stočne zaraze i nerodica. Skočile su cene žitu i svim životnim namirnicama.

U to je doba novčana renta postala vladajuća forma rente u Engleskoj, osobito na malim riterskim posedima. Vlastelinska je zemlja tamo obrađivana prvenstveno uz pomoć najamne radne snage. No i na onim krupnim, uglavnom manastirskim posedima, gde je još zadržan kuluk, a najamni rad igrao samo pomoćnu ulogu, sada je ovaj poslednji dobio veliki značaj, pošto je smrt pokosila mnoge vilane-kulučare, a oni koji su ostali živi nisu mogli da rade i umesto mrtvih (ma da su lordovi pokušavali da ih nateraju da uzmu deonice preminulih suseda i da snose njihove obaveze).

Pred engleske zemljoposednike postavilo se pitanje, gde da nađu radnike i kako da ih nateraju da rade za nisku nadnicu. Isto se pitanje postavilo i pred iznajmljivače radne snage u zanatstvu. Odgovor na to bilo je »radničko zakonodavstvo«.

»Radničko zakonodavstvo«. Kraljevska ordonansa[1] iz 1349 g. je propisivala da svi muškarci i žene koji nisu stariji od 60 godina, a nemaju sopstvene zemlje ni drugih sredstava za život, stupaju u najam kod onog koji želi da ih uzme, i to za platu koja je bila uobičajena pre kuge. Pritom seniori imaju pravo da drže kod sebe kmetove, ali ne u većoj količini no što je to nužno. Za otkazivanje najma u takvim uslovima, za napuštanje unajmljivača pre isteka roka pretila je tamnica. Globe su udarane i na one koji bi uzimali višu nadnicu nego pre kuge i na one koji bi je davali.

1351 g. Donji dom obratio se kralju sa žalbom da se ordonansa o nadnicama ne izvršava. Na molbu parlamenta izdat je »Statut o radnicima«. Statut je vrlo detaljno ponovio osnovne stavove ordonanse iz 1349 g. i pojačao kazne za njihovo narušavanje. No, dok su se iznajmljivači za narušavanje zakona kažnjavali globom, radnike su okivali i bacali u zatvor. No ni statut nije imao dejstva koje se od njega očekivalo, i Donji dom više puta se obraćao kralju s molbom za preduzimanje mera protiv njegovih prekršilaca. Novi zakoni stalno povećavaju strogost kazni za prekršioce statuta. Radnike koji bi napustili svoje iznajmljivače gone, stavljaju van zakona, žigošu usijanim gvožđem (»Statut o radnicima« 1361 g.). Progonima su bili izloženi svakovrsni savezi koje su međusobno sklapali radnici radi borbe za nadnicu. Pretres prestupa u vezi s radničkim zakonodavstvom prešao je u ruke glavnog organa klasnog obračunavanja u unutrašnjosti — lokalnih sudova. Marks daje jasnu karakteristiku osnovnih teidencija tog zakonodavstva: »Zakonodavstvo o najamnom radu, koje je od samog početka bilo udešeno radi eksploatisanja radnika i koje je u svom razvitku ostalo stalno podjednako neprijateljski raspoloženo prema njemu, započelo je u Engleskoj 1349 sa Statute of Labourers Edvarda III«.[2] »Duh radničkog zakona od 1349 i zakona koji su mu sledili najbolje se shvata iz činjenice da je država doduše dekretirala maksimum najamnine, ali doista ne i minimum[3]

Na bazi radničkog zakonodavstva dolazilo je do sukoba u samoj feudalnoj klasi. U budžetu krupnog feudalca, koji je uglavnom živeo od feudalne rente, izdaci na najamninu igrali su drugostepenu ulogu. Za ritera s malim posedom, čiju su vlastelinsku zemlju obrađivali prvenstveno nadničari, isto kao i za gradskog zanatliju pitanje se najamnine mnogo oštrije postavljalo. Krupni feudalci u potrazi za radnom snagom često gaze statute, daju višu nadnicu i ne ustručavaju se da primamljuju radnike svojih suseda. Bilo je slučajeva da velikaši priređuju prave oružane napade na susede i otimaju im radnike. Razumljivo je da je kod izdavanja svih novih zakona protiv radnika i preduzimanju drugih mera protiv onih koji krše te zakone inicijativa pripadala Donjem domu. Solidarnost Donjeg doma jasno se ispoljila u »radničkom zakonodavstvu« Edvarda III i njegovog naslednika Ričarda II. Radničko zakonodavstvo bilo je oruđe klasne politike onog dela zemljoposednika, koji su postepeno napuštali feudalnu proizvodnju, a isto tako i zanatskih preduzimača.

Feudalna reakcija. Na posedima krupnih feudalnih lordova, osobito duhovnih lordova, još je potpuno preovlađivala feudalna eksploatacija, a najamni rad imao je samo pomoćni karakter. Za krupnog feudalca glavni izvor prihoda i dalje je bila feudalna renta. Stoga njegovi napori nisu bili usmereni toliko na to da se snizi najamnina koliko da se poveća feudalna renta. Lordovi počinju sve više da pritiskuju seljake i da od njih zahtevaju sve više dažbina i rabota. Ponekad oni počinju da se s novčane rente vraćaju natrag, na radnu rentu, da bi nadoknadili gubitak radne snage na vlastelinskom gazdinstvu. To pojačavanje feudalne rente i vraćanje na njene najteže forme, ta feudalna reakcija bila je jedna od posledica »crne smrti«. Feudalna reakcija pretstavljala je način pomoću koga su lordovi, stojeći na tlu feudalne proizvodnje, nastojali da nadoknade sebi gubitak radne snage i feudalne rente.

Tok Stogodišnjeg rata. Međutim, Stogodišnji rat donosio je nove uspehe Englezima. 1356 g. Englezi su naneli strahovit poraz Francuzima kod Poatjea. 1360 g. zaključen je mir u Bretinjiju, po kome je Edvard znatno povećao svoje posede u Akvitaniji i dobio Kale sa okolnom oblašću (vidi gl. XIX).

1369 g. neprijateljstva su obnovljena. Ali su se u to doba u Francuskoj plemstvo i gradski vrhovi, zaplašeni i vojnim neuspesima i još više revolucionarnim pokretom seljaštva i gradske sirotinje, tesno zbili oko kralja. Novi kralj, Karlo V, proveo je nekoliko važnih finansiskih i vojnih reformi. Englezi su trpeli neuspeh za neuspehom. Akvitanija je ustala protiv Engleza, čija joj vladavina nije donosila ništa drugo do poreza i vojnog pustošenja. 1375 g. bilo je zaključeno primirje, po kome je u rukama Engleza ostalo samo nekoliko primorskih gradova.

Crkva i državna vlast. Rat s Francuskom doveo je Englesku u neprijateljske odnose prema papskoj stolici, koja se u to vreme nalazila u Avinjonu i podržavala francuske kraljeve. Kraljevsku vlast u Engleskoj pritiskivala je zavisnost od papa koja je stvorena u doba Jovana i Henriha III, i ona je počela da provodi niz mera koje su išle za oslobođenjem od te zavisnosti. 1353 g. izdat je statut, koji je zabranio iznošenje prestupa engleskih podanika pred papski sud. Edvard III otkazao je papi plaćanje danka od 1 hiljade funti sterlinga, koji je ustanovljen u vreme Jovana Bez Zemlje. U Engleskoj počinje da se širi pokret, koji je postavio za cilj široku reformu crkve. Za pitanje crkvene reforme bili su vezani mnogi različiti interesi. Kraljevska vlast je težila da oslobodi englesku crkvu papskog uticaja i da je potčini kralju. Kraljevska vlast i parlamenat gledali su s nezadovoljstvom na to što crkva, koja je nakupila grdna bogatstva, na sve moguće načine izbegava poreze, koji su teško padali na ostalo stanovništvo u doba Stogodišnjeg rata. Kralj je težio da stavi ruku na zemljišne posede crkve. Politički uticaj višeg sveštenstva izazvao je gnev kraljeve okoline.

Viklif. Ova tendencija kraljevske vlasti našla je podršku među riterima i buržoazijom, koji su neprijateljski gledali na bogatu feudalnu crkvu i težili da se ona reformiše. Pretstavnik tih reformnih struja bio je profesor Oksfordskog univerziteta Džon Viklif. Viklif je istupio protiv papinih pretenzija. Tvrdio je da papa nema prava da od Engleske zahteva ma kakve dažbine, da crkva ima i suviše mnogo imanja i da kralj ima pravo da joj oduzme njene bogate posede.

Papa je zatražio da se Viklifu sudi, ali ga je državna vlast uzela pod svoju zaštitu. Na njegovu stranu stala je londonska buržoazija. Među gradskom sirotinjom koja je mrzela crkvu zbog ugnjevatanja i dažbina ime Viklifa počelo je da uživa popularnost. Kada su episkopi, ispunjavajući naređenje pape, počeli da sude Viklifu, upali su londonski građani u sudsku dvoranu i silom ih primorali da prekinu suđenje.

Sada je Viklif istupio odlučnije. Izražavajući težnje buržoazije, on je počeo da zahteva korenitu reformu crkve. Izneo je kritiku osnovnih dogmi katoličke crkve, odbacujući sveštenstvo, mnoge obrede, indulgencije, tajnu ispovest, poštovanje svetaca i tajnu transsupstancijacije. Sveto pismo proglasio je za jedini izvor vere. Da bi ga učinio pristupačnim buržoaziji, potpomagao je prevođenje biblije s latinskog na engleski jezik. Viklifove ideje tokom sledeća dva veka izvršile su vrlo jak uticaj na učenja svih buržoaskih reformatora crkve.

Lolardi. Pored reformnih planova državne vlasti i buržoazije raslo je duboko nezadovoljstvo crkvom među širokim slojevima trudbenika i, naročito, seljaštva. Crkva je za seljaka bila jedan od najsurovijih eksploatatora. Nigde feudalne obaveze nisu bile tako surove i nigde nisu tako uporno zahtevane kao na zemlji »uzornih gazda« toga vremena — manastira i episkopija. Crkveni seniori uporno su se držali kmetstva i kuluka. Crkva je progonila seljaka traženjem svojih desetaka i drugih dažbina. Buržoaska reformacija oličena u Viklifu težila je da iskoristi to narodno nezadovoljstvo da bi izazvala širok pokret protiv katoličke crkve. Taj pokret nalazi podršku i među nižim sveštenstvom. Mnogi njegovi pretstavnici živeli su polusirotinjski, mrzeli bogatu crkvu i razumevali narodne nevolje.

Viklif je po zemlji slao svoje učenike i sledbenike. Ti siromašni sveštenici ili lolardi, odeveni u grube vunene mantije, svuda su propovedali Viklifovo učenje i istupali protiv bogate i moćne crkve. Ali, u njihove propovedi počeli su da se uvlače i drugi motivi. Propovedajući među seljacima, nastojeći da uobliče njihove težnje, lolardi počinju da propovedaju i protiv feudalaca, narodnih ugnjetača, i protiv zloupotreba kraljevskih činovnika. Oni izobličuju nepravednost poretka u kome jedni moraju čitavog veka da rade za druge. Oni su govorili da je bog ljude stvorio jednakima. »Kad je Adam orao, a Eva prela, gde su tada bili plemići?«.

Među tim narodnim propovednicima naročito se isticao svojim talentom i snagom ubeđivanja Džon Bul. On je zahtevao ukidanje crkvenog desetka i oduzimanje crkvi njenih ogromnih imanja. Crkvene su ga vlasti mrzele i gonile, ali ga je narod skrivao. Najzad je bio uhvaćen i bačen u tamnicu kenteberiskog arhiepiskopa.

Ričard II. Glavarina. Za vreme Ričarda II (1377—1399 g.), naslednika Edvarda III, obnovljen je rat s Francuskom. Rat je tekao nepovoljno za Englesku. Francuski brodovi pustošili su engleske obale. Ekspedicije koje su slali Englezi ostajale su bez rezultata. Rat je stajao mnogo novaca. 1377 g. parlamenat je uveo glavarinu. Svaki Englez morao je plaćati 1 grot (4 penija). 1379 g. porez je ponovo raspisan. Nova glavarina, uvedena 1380 g., utrostručila je poresko opterećenje (na jedan šiling).

Glavarina, a još više zloupotrebe pri njenom skupljanju bili su poslednja kap koja je prepunila čašu seljačkog strpljenja. Među seljacima, ugnjetenim porastom feudalne rente, zauzimanjem opštinske zemlje, vraćanjem na kuluk, već je davno počelo podvodno talasanje. U propovedima lolarda izražavano je njihovo nezadovoljstvo. Nije bilo ni jednog sloja među engleskim vilanima, koji ne bi bio ozlojeđen feudalcima i državnom vlašću koja je seljake ugnjetavala sve novim porezima. Gornji sloj kmetskog seljaštva koji se obogatio trgujući žitom, stokom i vunom i koji je kupovao zemlju, mrzeo je kmetstvo. Srednje seljaštvo, koje je pretstavljalo osnovnu masu kmetskog stanovništva, najviše je nastradalo od porasta feudalne rente i vraćanja na kuluk. Seljačka sirotinja, koja je prvenstveno živela od prodaje svoje radne snage, stradala je od radničkog zakonodavstva i od toga što su lordovi zauzimali opštinsku zemlju. Svi su proklinjali državnu vlast — kraljevske savetnike, koji su tovarili na narod teške dažbine.

Početak seljačkog ustanka. 1381 g. izbio je u istočnoj Engleskoj ustanak. Seljaci su najurili poreznike i kraljevske činovnike. Neke od njih su pobili. Ustanicima su pristupali sve novi i novi odredi seljaka, koji su bili naoružani lukovima, tojagama, sekirama, kosama i vilama. Ustanak je počeo kao protest protiv teških poreza, ali se uskoro okrenuo protiv svih ugnjetača naroda i, najviše, protiv feudalaca. Naročitu mržnju seljaka izazvali su crkveni feudalci — episkopi i opati.

U mnogim mestima istočne Engleske obrazovani su seljački odredi. Oni su uništavali vlastelinska imanja i manastire, odvodili. stoku, odnosili pokućanstvo i spaljivali dokumente u kojima su bile zapisane seljačke obaveze. Seljacima je često priticala u pomoć i gradska sirotinja.

Najvećom organizovanošću odlikovao se ustanak u grofovijama oko Londona — u Eseksu i Kentu. Kentski seljaci oslobodili su iz tamnice Džona Bula i učinili ga jednim od svojih vođa. Džon je propovedao nepomirljivu klasnu mržnju prema narodnim ugnjetačima. On je pozivao da se poubijaju svi seniori i njihovi pomagači — kraljevske sudije. Govorio je da će stvari u Engleskoj krenuti nabolje tek onda kada sva dobra postanu zajednička, kad ne bude ni vilana ni plemića i kada svi budu jednaki. Glavni vođ ustanka bio je zanatlija, zidar Vat Tejlor. Po njegovom imenu ustanak iz 1381 g. obično se zove »ustanak Vata Tejlora«.

Seljaci-ustanici u Londonu. Seljaci iz Eseksa i Kenta pošli su na London u dva velika odreda. Londonski pretsednik opštine naredio je da se zatvore gradske kapije, ali gradska sirotinja nije dozvolila da se to učini. I među londonskim starešinama, koje su se birale između bogatih trgovaca, bilo je nezadovoljnih politikom kralja i njegovih savetnika. Nezadovoljstvo buržoazije bilo je izazvano rđavim vođenjem rata, koji je potpuno uništio englesku spoljnu trgovinu. Neki od starešina naredili su straži da propusti seljake, misleći da će iskoristiti seljački ustanak da bi zaplašili kralja i njegove savetnike. S razvijenim zastavama, ne nailazeći na otpor, seljaci su ušli u grad. Počeli su da pale i ruše kuće najomraženijih lica u narodu. Gonili su i ubijali kraljevske sudije koje su smatrali za krivce ugnjetavanja naroda. Seljaci su provaljivali tamnice i puštali zatvorenike na slobodu.

Seljaci-ustanici su opkolili londonski zamak Tauer, u kome se tada nalazio kralj Ričard II i tražili da on izađe da s njima pregovara. Čim je kralj izišao iz Tauera, seljaci su prodrli u zamak i pobili nekoliko velmoža koji su se tamo zatekli, a među njima i kenteberiskog arhiepiskopa.

Zahtev seljaka. Do sastanka s kraljem došlo je u Majlendu. Seljaci su kralju izneli svoje zahteve, koji su dobili naziv majlendski program. Majlendski program tražio je ukidanje kmetovskog sistema, ukidanje kuluka i uvođenje jednoobrazne niske novčane rente (4 penija po akru), slobodnu trgovinu po svim gradovima i mestašcima Engleske i amnestiju za ustanike. Kralj je bio prinuđen da pristane na sve seljačke zahteve. Jedan deo seljaka poverovao je kraljevim obećanjima, napustio London i uputio se kućama. Ali su mnogi ustanici, osobito siromasi, bili nezadovoljni. Njima je bila potrebna zemlja i ukidanje surovih zakona protiv radnika. Ničega od svega toga nije bilo u kraljevim obećanjima. Znatan deo seljaka, zajedno s Vatom Tejlorom i Džonom Bulom, ostao je u Londonu. Oni su tražili da se ponovo sastanu s kraljem. U to vreme počela je gradska sirotinja u Londonu da se razračunava sa svojim ponižavateljima i ugnjetačima. U početku se narodni gnev sručio na strance — Flamance i Italijane. Flamanci su u Londonu bili uglavnom iz redova bogatih suknara koji su se iselili za vreme događaja u vezi sa Stogodišnjim ratom. Oni su u Engleskoj otvarali velika preduzeća u kojima su eksploatisali radnike i sitne majstore. Italijani su bili uglavnom zelenaši. Ali su nasilja počela da zahvataju i engleske trgovce. Engleski bogataši su se uplašili i počeli da kupe oružane snage protiv seljaka-ustanika i gradske sirotinje.

Kralj je bio primoran da se ponovo sastane sa seljacima. U odredu s kojim se kralj sastao u Smitfildu preovlaćivali su ljudi iz Kenta, koji se od drugih istočnih grofovija razlikovao po tome što u njemu gotovo nije ni bilo kmetova. Ali je slobodno seljaštvo te grofovije jako patilo od oskudice u zemlji. Kentski odred je uglavnom zastupao interese seljačke sirotinje.

Smitfildski zahtevi znatno se razlikuju od majlendskih. Seljaci su tražili da se ukinu svi zakoni sem vinčesterskog (taj zakon, izdat za vreme Edvarda I, garantovao je ličnu i imovinsku bezbednost), da se oduzmu zemlje episkopima, manastirima i sveštenicima i da se podele parohijanima. Zahtevali su da se ukinu sve privilegije seniora i da se staleži izjednače. Insistirali su na tome da se seljacima vrate opštinska prava koja su prisvojili seniori. Među tim zahtevima nalazi se i ukidanje kmetovskog (feudalnog) prava. To je jedina tačka u kojoj su ponovili majlendski program.

Ali, londonska buržoazija i feudalci već su se bili pripremili za otpor. U vreme kraljevih pregovora sa seljacima londonski pretsednik opštine izdajnički je ubio Vata Tejlora. Veliki oružani odred sastavljen od ritera i bogatih građana dojurio je kralju u pomoć. Seljaci, nemajući više svoga vođa, ustezali su se da stupe u borbu. Davali su im svakojaka obećanja, obećavali su im da ih neće goniti zbog učestvovanja u ustanku i privoleli ih da se raziđu kućama.

Ugušivanje ustanka. Seljaci su se razišli u ubeđenju da su svi njihovi zahtevi prihvaćeni. Rešili su da više neće kulučiti i smatrali se slobodnim ljudima. Ali u međuvremenu su po grofovijama bila, u ime kralja, razaslata naređenja da se svi riteri sakupe u Londonu. Riterski odredi dali su se u poteru za seljacima, koji su se delom već bili razišli kućama, i bez muke ih uništili. Odmah zatim su poslate kraljevske sudije u sve ustaničke oblasti i ovi su se svirepo razračunavali sa ustanicima. Mnoštvo seljaka bilo je povešano. Po rečima letopisca, širom cele zemlje bila su podignuta vešala, ali na njima nije bilo dovoljno mesta za sve osuđene. Ljudi su u masama bežali iz sela kud su ih oči vodile. Na trgu u Londonu bio je postavljen panj na kome su otsecali glave gradskoj sirotinji koja je učestvovala u ustanku.

Svirepa smrtna kazna stigla je vođe ustanka, među njima i Džona Bula. Kralj je razaslao naredbu da seljaci bez pogovora moraju slušati seniore i ispunjavati sve one obaveze koje su imali pre ustanka.

Tako je ugušen seljački ustanak. On je bio uperen protiv feudalizma i težio je da ukine ustanovu kmetstva. Seljaci su želeli da postanu slobodni posednici zemlje i da vuku korist od trgovine poljoprivrednim proizvodima. Oni su pretrpeli poraz. O opštim uzrocima poraza srednjovekovnih ustanaka već je govoreno u vezi sa Žakerijem (vidi gl. XIX). Seljaci, rasuti po celoj zemlji, vezani za uske lokalne interese, nisu umeli da se ujedine i da rade organizovano. Veliki deo ustanika nije učestvovao u pohodu na London, već se ograničio samo na borbu sa seniorima po svojim grofovijama. Sem toga, već je među samim seljaštvom počelo raslojavanje. Interesi bogatih seljaka i sirotinje nisu se podudarali. Stoga ni u Londonu seljaci nisu dejstvovali zajedno. Jedan je deo napustio London posle prvog sastanka s kraljem, ostavivši siromahe na cedilu. Klasna svest seljaka još je bila slaba. Oni su mrzeli feudalce, a isto tako i kraljevske savetnike, jer su ih smatrali uzročnicima teških poreza. Ali su oni verovali da će se kralj za njih zauzeti i s poverenjem su gledali na njegova lažljiva obećanja. Sve je to dovelo do sloma seljačkog ustanka.

Ipak je ustanak Vata Tejlora zadao snažan udarac feudalizmu. Feudalni posednici sada su se bojali da seljake teraju na kuluk i da im povećavaju obaveze. Tokom XV veka gotovo svi seljaci su prevedeni na novčane dažbine. Pritom su mnogi od njih otkupljivali slobodu, tako da je krajem XV veka u Engleskoj ostalo vrlo malo kmetova.

Selo i grad krajem XIV veka. Onaj koji bi se otkupio kmetovske zavisnosti postajao je lično slobodan i, ako je hteo, mogao je otići od svog lorda. Ali za svoju deonicu on je morao da ispunjava obaveze prema lordu. Sada preovlađuje novčana renta, ali se tu i tamo susreće i kuluk i produktna renta. Prava seljaka na ranije kmetovske deonice nisu uživala zaštitu kraljevskih sudova. Kao ni raniji kmet, nije se ni držalac takve deonice mogao žaliti sudu ako bi lord zauzeo njegovu zemlju ili mu povećao obaveze. Takve seljake, potomke ranijih vilana, nazivani su kopiholderima, ili držaocima na osnovu kopije (oni su kao dokumenat o posedu imali izvod, ili »kopiju«, iz protokola mesnog suda).

Sudovi prave oštru razliku između kopiholdera i friholdera (slobodnih držalaca). Friholderi su bili faktički sopstvenici svoje zemlje i lordu su plaćali samo male novčane iznose. Bogati friholderi imali su pravo da učestvuju na izborima za parlamenat. Kopiholderi su bili lišeni tog prava.

U to vreme dolazi do velike promene u engleskom zanatstvu i trgovini. Počevši od XIV veka u Engleskoj postiže velike uspehe vunarska proizvodnja. Zanatlije koje su se preselile iz Flandrije otvarale su u Londonu i po drugim mestima velike radionice, u kojima su izrađivale fine tkanine. No još se više raširila izrada nebojenih seljačkih tkanina. One su se mnogo tražile u Flandriji i u Firenci. Tamo su kupovali neobojene engleske tkanine, pa ih bojili i prerađivali.

Proizvodnja nebojenih tkanina vršena je u Engleskoj u okviru domaće radinosti. Njom se uglavnom bavila seoska sirotinja. Seljaci — kućne zanatlije radili su za trgovce, koji su kod njih kupovali tkanine. Seljaci su retko imali novaca da kupe vunu, i trgovci-prekupci davali su im sirovine na dug. Usled toga kućne zanatlije su dospevale u punu zavisnost od trgovaca. Od XIV veka Engleska izvozi sve manje vune; glavni predmet izvoza postaje nebojena tkanina.

Do velikih promena došlo je i u trgovini. Ranije su trgovci iz drugih zemalja dolazili u Englesku po vunu. Sada su se u Engleskoj počela stvarati trgovačka društva za izvoz tkanina. Najčuvenije među njima bilo je društvo »trgovaca-avanturista« koje je nastalo početkom XV veka. U XV veku engleski trgovački brodovi pojavili su se u svim morima Zapadne Evrope.

U Engleskoj je počelo da se menja čitavo društveno uređenje. Prvo mesto u engleskoj privredi počelo je da dobija gajenje ovaca, proizvodnja tkanina i pomorska trgovina. Sve je to rušilo stari feudalni poredak. U XIV i XV veku sistem kmetstva brzo propada, a na selu i u gradu sve se više širi najamni rad. U Engleskoj počinje da se stvara novo plemstvo. To novo plemstvo ne liči na staro, feudalno. Ono ne živi toliko od eksploatacije zavisnog seljaštva koliko od eksploatacije najamnog rada i prodaje svojih proizvoda. Trgovina, cene vuni i žitu, niska najamnina — to su pitanja koja najviše interesuju novo plemstvo. U redove tog novog plemstva prodiru trgovci, koji su kupili zemljoposed, a isto tako i obogaćeni kulaci. Novom plemstvu bila je potrebna jaka kraljevska vlast, koja bi mogla da zaštiti interese engleske trgovine i da čvrsto drži u potčinjenosti radnike.

Obrazovanje engleske nacije. Do XIV veka još se ne može govoriti o jednoj engleskoj naciji u smislu zajedničkog jezika i kulture. Aristokratija se sastojala od Normandijaca i Francuza. Oni se nisu stopili sa Anglo-Saksima, govorili su francuski i po svojoj kulturi bili su bliži Francuzima nego Anglo-Saksima. Osvajači Engleske sami su sebe nazivali »Francima«. Letopisi još dugo suprotstavljaju »Normane« »Anglima«. Na francuskom ili latinskom vođena je administracija kraljevske kurije, pisani su zakoni, sastavljane hronike. Francuska riterska pesma i roman služili su aristokratiji kao razonoda. Ali, otprilike od XIV veka pobednici i pobeđeni počinju da se stapaju u jednu naciju — englesku.

Glavnu ulogu u obrazovanju engleske nacije igralo je unutrašnje ujedinjavanje zemlje, porast robne proizvodnje u zemlji, trgovačkih veza i jačanje državnog jedinstva. Glavne nosioce nove nacionalne kulture pretstavljaju buržoazija i riteri. Te grupe, više od svih drugih povezane s porastom robno-novčane privrede, težile su jačanju nacionalnog jedinstva. U njihovoj sredini izgrađuje se opšteengleski književni jezik. On je formiran na bazi anglo-saske gramatike pod znatnim uticajem francuskog i latinskog jezika. Buržoazija i riteri, kojima je maternji jezik bio anglo-saski, uzeli su iz jezika više klase, književnosti i crkve mnogo izraza koji su nedostajali u narodnom jeziku. U XIV veku javlja se niz proznih pisaca i pesnika koji pišu na engleskom jeziku; sveto pismo prevedeno je na engleski jezik. U XIV veku piše na engleskom jeziku jedan od najvećih pesnika Engleske, Džofri Čoser.

Čoser i Viklif su pretstavnici nove buržoaske kulture. Svaki se od njih bori u svojoj oblasti s feudalnom ideologijom. Dok je Viklif položio osnove buržoaskoj crkvi, Čoser je bio jedan od rodonačelnika buržoaskog realizma u književnosti. Obojica odražavaju porast nacionalne svesti mlade engleske buržoazije.

Engleski jezik tek postepeno potiskuje latinski i francuski jezik iz suda i parlamenta. Do kraja XV veka parlamentarni akti pisani su na francuskom. Latinski ostaje jezik crkve i nauke. Ali govorni jezik svih klasa društva i jezik književnosti postaje engleski.

Novo i staro plemstvo. Novo plemstvo se formira uglavnom u sredini onog sloja koji je ranije označavan imenom »riterstvo«. Taj sloj odavno, još od vremena Henriha II, počinje da gubi svoj vojnički karakter. To su zemljoposednici, seoske gazde. Ne uzimaju ovi svi ritersku titulu. Obično ih nazivaju »džentelmenima« (plemenitima); skupno ime za čitav sloj srednjih i malih posednika je džentrija. Ponekad ih još nazivaju »eskvajerima« ili »skvajerima« (što doslovno znači »štitonoša«); tako su nazivali lice koje je imalo pravo na ritersku titulu, ali je još nije dobilo. Raspadanje starih feudalnih odnosa i rađanje novih, kapitalističkih, vrši se najbrže u ovoj sredini. Ali krajem XIV veka »novo plemstvo« još nije postalo krupna politička sila. »Baroni«, feudalni velikaši, zadržavaju rukovodeći položaj u životu engleske države. Mi šta više možemo govoriti o »feudalnoj reakciji« u političkom životu Engleske, reakciji koja je počela krajem XIV veka. Jednovremeno s postepenim izumiranjem feudalizma, s porastom engleske industrije i zanatstva, izgrađivanjem novog plemstva politički život Engleske kao da dobija crte koje potsećaju na XII vek, na epohu Stevana i Matilde. Beskonačni feudalni ratovi i razmirice, borba za presto među feudalnim klikama — to su karakteristične crte političkog života Engleske od kraja XIV do kraja XV veka.

Samovolja feudalaca krajem XIV v. Feudalni velikaši okružuju se velikim pratnjama najamnika, koje uglavnom vrbuju među propalim plemstvom. Oni dobijaju uniformu (»livreja«) s grbom barona — otuda naziv tih vojnih pratnji »livreje«. U Engleskoj počinju da gospodare grupe feudalaca, međusobno povezane rodbinskim vezama — čitavi feudalni klanovi. Velike feudalce okružuju mali rođaci i susedi koji od njih zavise. Feudalac sa svojim »livrejom«, sa svojim srodnicima i klijentima, ne boji se ni kralja, ni njegovih sudova ni činovnika. On napada na susede, zauzima njihovu zemlju, a njegova pratnja ponekad pljačka na drumovima i upušta se u prave bitke s vlastima i s državnom vojskom. Izbori za parlamenat vrše se pod neposrednim pritiskom tih bandi koje glasaju po naređenju svog lorda i uteruju strah u kosti svim ostalim biračima. Donji dom dospeva u ruke baronskih eksponenata. Baroni su dolazili u parlamenat s naoružanim pratnjama. Kada je bilo zabranjeno da se u parlamenat unosi oružje, oni su dolazili s tojagama. Parlamenat je 1426 g. dobio naziv »batinski parlamenat«. Kada su zabranjene tojage, oni su krili pod plaštevima kamenje i olovne tegove.

Ovo vaskrsavanje feudalne anarhije stoji u vezi sa opadanjem feudalne privrede. U to vreme kada se novo plemstvo prilagođavalo novim uslovima proizvodnje i sve više prebacivalo na kolosek kapitalističke eksploatacije, privreda krupnih feudalaca, koji su živeli prvenstveno od feudalne rente, preživljavala je oštru krizu. Pokušaj feudalaca da povećaju feudalnu rentu i naročito kuluk nije bio krunisan uspehom. On je krajnje ozlojedio seljake i bio jedan od uzroka koji su izazvali ustanak 1381 g. Bez obzira na to što je ustanak bio ugušen, na njega je dugo sačuvana uspomena, i lordovi se nisu usuđivali da ponove svoje pokušaje. U većini slučajeva oni prestaju da vode svoje vlastelinsko gazdinstvo i daju vlastelinsku zemlju u arendu. Arendatori vlastelinske zemlje bili su uglavnom obogaćeni seljaci. Likvidacija vlastelinskog gazdinstva dala je znatan potsticaj za raslojavanje seljaka i porast bogatog gornjeg sloja u njemu. Ali u isto vreme ona je imala i vrlo važnih posledica za feudalce.

Likvidirajući svoje vlastelinsko gazdinstvo, feudalac je gubio svaku vezu s tržištem i nije imao mogućnosti da iz trgovine izvlači profit. U isto vreme seljačke rente su bile fiksirane. Feudalac se pretvara u prostog uživaoca rente, ali su na tom putu njegove mogućnosti bile veoma ograničene. I zato feudalac usmerava svoje želje u pravcu parazitske eksploatacije državnog aparata kao sredstva za povećanje svojih prihoda. Glavni zadatak feudalnih klika postaje borba za vlast, borba za sticanje kraljevske krune ili uticaja na kraljevskom dvoru kako bi se pljačkala državna kasa. Drugi izvor prihoda postaje vojnička pljačka, ratni plen pa čak i jednostavno pljačkanje na drumovima. U epohi opšteg uspona privrednog života Engleske feudalci su se opet pretvorili u opasne pljačkaše, podivljali su i svojom krvavom borbom za plen nanosili ogromnu štetu interesima onih klasa koje sada sve više izbijaju u prvi red u privrednom životu zemlje.

Lankasterska dinastija. 1399 g., na inicijativu barona sa severa, Ričard II je bio zbačen. Baroni su pritom iskoristili krajnju ozlojeđenost raznih slojeva engleskog društva, izazvanu rđavom vladavinom Ričarda II. Oni su na kraljevski presto postavili Henriha Lankastera pod imenom Henriha IV.

Stogodišnji rat s Francuskom stišao se od vremena Ričarda II. Ratne operacije obnovljene su s novom snagom za vreme drugog kralja iz lankasterske dinastije, Henriha V (1413—1422 g.). Gazdovanje feudalaca, teški porezi, gonjenja jeretika, kao sredstvo ugušivanja antifeudalnih pokreta, doveli su na početku vlade Henriha V do dubokih narodnih nemira koji su zahvatili čitavu zemlju.

Da bi odvratio pažnju naroda od unutrašnjih nereda, dobio opravdani izgovor za nove finansiske zahteve i zadovoljio feudalce koji su bili željni rata i plena, Henrih je požurio da obnovi rat s Francuskom. Okolnosti su za to bile povoljne. Borba burgundaca i armanjaka dostigla je krajnju žestinu; burgundski vojvoda stupio je u savez sa Englezima. Henrih V pokazao je sjajne vojničke sposobnosti. 1415 g. on se iskrcao u Francuskoj i s malim snagama potukao Francuze kod Azenkura. Uskoro je zavladao čitavim severom Francuske i zauzeo Pariz (vidi gl. XX). U jeku svojih uspeha Henrih se iznenada razboleo i umro (1422 g.).

Henrih VI. Kruna je pripala njegovom sinu Henrihu VI (1422—1461 g.), koji u to vreme nije imao ni godinu dana. Oko prestola je zametnuta borba najkrupnijih feudalaca Engleske za uticaj i vlast. Međutim, sjajno započeti rat u Francuskoj uzimao je za Engleze sve gori obrt. Strašna pustošenja kojima su Englezi izložili nesrećnu zemlju izazvala su opšti revolt protiv osvajača. Plemstvo, buržoazija i seljaštvo zbili su se oko kralja Karla VII. Burgundski vojvoda, koji je svojim savezom toliko olakšao Englezima njihove prve uspehe, raskinuo je savez sa Engleskom zbog engleskih pokušaja da zauzmu Nizozemsku i stupio u savez s Karlom VII. Englezi su trpeli neuspeh za neuspehom. Borba feudalnih klika na dvoru još je više pogoršala stvar. Englezi su malo pomalo izgubili sve što su osvojili u Francuskoj. Po svršetku Stogodišnjeg rata (1453 g.) ostao im je u rukama jedino Kale.

Dok su ratni uspesi Henriha V privremeno zadržavali narodno nezadovoljstvo, bezobzirno gospodarenje feudalaca, prekomerno povišavanje poreza, pljačkanje državne kase i sramni neuspesi u Francuskoj za vreme njegovog naslednika izazivali su sve veće roptanje. Riteri, buržoazija i gornji sloj seljaka želeli su jaku vlast koja bi učinila kraj feudalnoj anarhiji.

Nasuprot lankasterskoj dinastiji, za čije su vladavine bezobzirno gospodarili feudalci, riteri i građani počeli su da podržavaju pretstavnike jorške dinastije, krupne zemljoposednike u Engleskoj. Daleki rođak kraljevskog roda vojvoda Ričard Jorški bio je popularan kao sposoban vojskovođa, koji je jedno vreme popravio položaj Engleza u Francuskoj. Široki engleski krugovi objašnjavali su sve vojne neuspehe njegovim opozivanjem, do koga je došlo zbog intriga njegovih protivnika na dvoru. Opšte nezadovoljstvo dovelo je do ustanka koji je zahvatio jug Engleske. Centar ustanka postala je grofovija Kent.

Ustanak Džeka Keda. Ustanak, kome je stao na čelo Džek Ked, iskusan vojnik, dobio je organizovan karakter. Parohije su slale oružane odrede; u nekim mestima vlasti su skupljale narodnu vojsku formalnim naredbama. Osnovnu masu ustanika činili su seljaci, ali im se pridružilo i mnogo ritera. Među njihovim pristalicama bilo je i nekoliko barona. Na čelu armije od 20 hiljada ljudi Džek Ked je krenuo na London. Ked je imao manifest koji je sadržavao niz tužbi i zahteva. Kedov manifest protestovao je protiv teških poreza i globa, protiv iznuđivanja od strane kraljevskih činovnika, osobito pri ubiranju poreza, protiv nezakonitog pritiska na izbore i niza drugih zloupotreba, a isto tako i protiv neuspešnog vođenja rata u Francuskoj. Manifest je tražio da se uklone sva ta zla, da se kralju vrate kraljevski posedi koje su razneli feudalci, da se uklone rđavi savetnici i da se na vlast pozove vojvoda jorški. Sve su to bili politički zahtevi. Samo je jedan zahtev imao socijalni karakter — zahtev da se ukine »radničko zakonodavstvo«. Preovlađivanje političkih zahteva i njihov umereni karakter pokazuju da je rukovodeću ulogu na tom stadiju pokreta uzeo gornji društveni sloj ustanika, riteri, koji su nastojali da istaknu program u kome bi se na neki način mogli složiti svi društveni slojevi koji su učestvovali u ustanku. Osnovna masa seljaka i naročito seljački gornji sloj mogli su se u prvo vreme zadovoljiti tim programom, jer se feudalna eksploatacija nije pojavljivala u to vreme toliko u obliku neposrednog povećavanja feudalne rente koliko u obliku iskorišćavanja državnog poreskog aparata da bi feudalne klike opljačkale narod. Zato je politička reforma bila najvažnija i za seljaštvo. Ustanak uperen protiv krupnih feudalaca imao je u početku znatnog uspeha. Vladine vojne snage pokazale su se nesigurne; ustanici su stigli do prestonice koja im je otvorila kapije. Džek Ked je predao sudu i pogubljenju u narodu najomraženije kraljevske savetnike koje su uspeli da uhvate u Londonu. Ali, sporazum s londonskom buržoazijom nije trajao dugo. Kao i u vreme Vata Tejlora, londonska je sirotinja ustala protiv svojih ugnjetača i zajedno sa seljacima počela da pljačka kuće i radnje bogatih trgovaca i gradskih vlasti. Tada se londonska buržoazija, na čelu s pretsednikom opštine, latila oružja i uz pomoć tauerskog garnizona potisla ustanike iz grada. Kedov pokušaj da se silom vrati u London nije uspeo; ustanici su neodlučno stajali pred prestonicom. Tada su kenterberiski arhiepiskop i drugi crkveni prelati istupili kao posrednici. U ime kralja i njegovog veća obećali su ustanicima punu amnestiju ako se odmah raziđu. Ked, videći da se njegove pristalice kolebaju, raspustio je svoje odrede, posle čega je vlada odmah ukinula amnestiju. Ked je bio uhvaćen i pogubljen, a po čitavom Kentu su bila podignuta vešala. Pojedinačni pokušaji ustanka u drugim grofovijama brzo su bili ugušeni.

Rat Crvene i Bele ruže. Poraz Kedovog ustanka i klasni sukobi koji su nastali u vreme tog ustanka primorali su buržoaziju i novo plemstvo da napuste nadu u široki narodni pokret, kao u sredstvo borbe protiv vladavine feudalaca. Sada oni polažu sve svoje nade u jorškog vojvodu i promenu dinastije. Vojvoda se pored toga oslanjao na feudalce koji su s njim bili u rodbinskim vezama kao i na feudalne grupe koje su bile potisnute s vlasti i uticaja na dvoru. Obe strane počele su se pripremati za oružani sukob. 1455 g. došlo je do prve bitke između pristalica jorške dinastije i feudalaca koji su držali u svojim rukama vlast pod Henrihom VI Lankasterom. To je bio početak dugog građanskog rata, koji je u istoriji dobio naziv »rata Crvene i Bele ruže«: u grbu Lankastera bila je crvena, a u grbu Jorka — bela ruža. Zemlja se podelila na pristalice crvene i pristalice bele ruže. Uz Lankastere je stala većina krupnih feudalaca, naročito feudalci severa koji su se navikli na političku samostalnost i koji su imali velike oružane snage. Uz Jorke je bio jedan deo krupnih feudalaca ekonomski razvijenijeg juga, a isto tako većina »novog plemstva« i buržoazije koji su težili zavođenju jake kraljevske vlasti. Uostalom, za mnoge feudalce taj je rat bio samo izgovor za pljačku, razbojništvo i jačanje svoje političke samostalnosti. Oni su prelazili s jedne strane na drugu prema tome kakva im se gde korist ukazivala, prema ličnim vezama ili zavadama. Kraj Stogodišnjeg rata ojačao je vojne odrede feudalaca popunjavane najamnicima koji su ostali bez posla. Rat dveju ruža bilo je vreme najvećeg pirovanja feudalne svojevolje i bezakonja.

Vojvoda Ričard Jorški izgubio je glavu posle poraza kod Vekfilda. Na čelo jorkista stao je njegov. sin Edvard, devetnaestogodišnji mladić, koji je pokazao sposobnosti izvanrednog vojskovođe. 1461 g. on je zauzeo London. Lordovi koji su bili s njim proglasili su ga za kralja, a građani su s radošću podržavali taj izbor. Uz pomoć ritera i bogatog seljaštva na jugu Engleske Edvard je naneo odlučan poraz pristalicama Lankastera, završivši ga strašnim pokoljem pobeđenih. Edvard je bio krunisan u Vestminsteru.

Dinastija Jorka. Stupanjem na presto Edvarda IV (1461—1483) rat ruža nije završen. Ratne akcije su obnovljene. Lankasteri su pretrpeli nov poraz, mnogi baroni-lankasterci su poginuli na gubilištu, a njihova imanja bila konfiskovana. Ali, Edvard nije imao poverenja ni u barone-jorkiste i nastojao je da stvori novu aristokratiju, privlačeći k sebi ljude iz redova srednjih ritera i deleći im titule i posede.

Druga polovina vlade Edvarda IV protekla je bez novih feudalnih meteža. Ali moć feudalaca još ni izdaleka nije bila skršena. Edvard IV nepoverljivo se odnosio prema parlamentu, jer su se izbori za parlamenat još nalazili pod uticajem feudalne aristokratije. On je nastojao da po mogućnosti prođe bez parlamenta, i naročito nije hteo da od njega zavisi u finansiskom pogledu. On je više voleo da pribegava »dobrovoljnim poklonima«, takozvanim »benevolencijama«. Njihova dobrovoljnost bila je vrlo sumnjiva, ali bogata buržoazija nije odbijala kralja, jer joj je čvrsta vlast garantovala da se neće vratiti feudalna anarhija. Edvard je pribegao i prinudnim zajmovima. U kraljevim rukama nalazio se važan izvor prihoda — zemlja konfiskovana od feudalaca. Sem toga, on je primorao parlamenat da mu izglasa doživotno pravo na ubiranje carina. Kralj se nije ustručavao ni da sam učestvuje u trgovačkim poslovima. Kraljevski brodovi vozili su kalaj, vunu i platno u luke Sredozemnog Mora. 1475 g. Edvard je napao Francusku, ali se Luj XI otkupio jednokratnom sumom i godišnjom penzijom engleskom kralju. Sem toga, Edvard se bavio i kvarenjem novca, što su engleski kraljevi dotada izbegavali. Sve je to stavljalo na raspoloženje Edvardu znatna sredstva, činilo izlišnim sazivanje parlamenta i oslobađalo kralju ruke u pitanjima uprave i zakonodavstva. Vlada Edvarda IV već priprema eru engleskog apsolutizma.

Posle smrti Edvarda IV na presto je stupio njegov dvanaestogodišnji sin Edvard V. Njegov regent ili »protektor« postao je njegov ujak Ričard Glosterski. Ričard je zatvorio u Tauer maloletnog kralja zajedno s njegovim bratom i sebe proglasio za kralja pod imenom Ričarda III. Deca su uskoro po naređenju ujaka bila ubijena. Baroni su iskoristili ovaj dvorski prevrat za novi ustanak. Oni su istakli svog kandidata za presto — Henriha Tjudora, naslednika Lankasterske kuće. Uz njega su bili i lankasterci i mnogi jorkistički baroni, nezadovoljni strogom politikom Ričarda III. 22 avgusta 1485 g. došlo je do odlučne bitke kod Bosvorta između Ričardove i Henrihove vojske, a ona se završila potpunim kraljevim porazom i njegovom pogibijom. Za kralja Engleske bio je proglašen Henrih Tjudor. On se uskoro oženio kćerkom Edvarda IV, Jelisavetom, naslednicom jorške kuće. U svom grbu sjedinio je crvenu i belu ružu.

Henriha Tjudora, osnivača nove dinastije Tjudora, doveli su na presto baroni lankasterske i delom jorške stranke. Ali je on nastavio politiku koju je vodio Edvard IV — politiku dosledne borbe s političkom samostalnošću barona i jačanja kraljevske vlasti. Njemu je bilo utoliko lakše da sprovodi tu politiku što je rat ruža upropastio znatan deo feudalne aristokratije i podrio njenu ekonomsku moć.

Ekonomski razvitak Engleske u XV veku. Bez obzira na sve političke razdore i ratne neuspehe, ekonomski razvitak Engleske u XV veku išao je brzim koracima napred. Razume se, feudalni neredi teško su se odrazili na narodnoj privredi, a ratni neuspesi nepovoljno su uticali na englesko zanatstvo i trgovinu. Ipak u XV veku zapažamo u Engleskoj opšti porast proizvodnih snaga i duboki društveni preobražaj.

U poljoprivredi u drugoj polovini XV veka gotovo iščezava kuluk. Kopiholder plaća novčanu rentu. Riter i seljak-kulak vode svoje gazdinstvo pomoću najamnih radnika. Diferencijacija seljaštva i odvajanje seoskog lumpenproletarijata teče brzim tempom. .

U XV v. arenda u poljoprivredi počinje da igra sve veću ulogu. Likvidacija domena na zemlji krupnih feudalaca stvorila je za nju naročito povoljne uslove. Druga karakteristična pojava na engleskom selu postaje prelaženje jednog dela obogaćenih kulaka, koji su nakupovali znatne deonice zemlje, u redove plemstva. Često stiču zemlju i trgovci, zelenaši, zanatlije težeći ne samo da unosno ulože svoj novac, već da steknu i politički uticaj koji je bio vezan s posedovanjem zemlje. Istrebljenjem feudalne aristokratije u Ratu dveju ruža pojačano je sticanje zemlje od strane buržoazije. Redovi »novog plemstva« brzo rastu u XV veku, osobito u njegovoj drugoj polovini. Prodaja i kupovina zemlje dovodi do pojave posrednika i do špekulacije zemljom. Cena zemlje skače. Potrošivši znatne sume novca da bi došli do zemlje, novi zemljoposednici nastoje da iz nje izvuku što veći profit. Jedna od prepreka tome bilo je staro feudalno seljaštvo — kopiholderi, koji su plaćali utvrđene novčane rente. »Novo plemstvo« nastoji da se oslobodi seljaka-kopiholdera, da bi ga zamenilo farmerom čija se arenda mogla povećavati prema unosnosti poljoprivrede. Često se seljačke deonice pretvaraju u široke pašnjake za ovce. Za vreme jorške dinastije već počinje proces »ograđivanja«.

Plemstvo koje je reorganizovalo svoje gazdinstvo na novim osnovama, novi zemljoposednici i gornji sloj bogatog seljaštva bili su zainteresovani za jaku kraljevsku vlast.

Do krupne promene dolazi u oblasti zanatstva. XIV n XV vek bili su doba preustrojstva gradskih esnafa. Osobito u XV veku vidimo oštro raslojavanje u esnafu, otežavanje ulaska u redove majstora, pretvaranje kalfi u stalne najamne radnike. Ujedno s tim počinju da nastaju i savezi kalfi. Niz malih esnafskih majstora faktički gubi svoju samostalnost pa je primoran da radi za krupne majstore i trgovce. U gradskom se zanatstvu sve više zaoštrava klasna borba. Gradska uprava se zatvara u uzak krug, usretsređuje u rukama esnafskih vrhova. U borbi za obuzdavanje i potčinjavanje pretproletarijata još neojačaloj gradskoj buržoaziji takođe je bila potrebna podrška jake centralne vlasti.

Ali glavna linija razvitka engleskog zanatstva tekla je mimo gradova. Nova forma zanatske organizacije — manufaktura — izgrađuje se na selu. Grad sa svojim esnafskim ograničenjima i monopolima ne pretstavlja za nju povoljnu osnovicu. Masa seoskih kućnih zanatlija sve se više potčinjava bogatim trgovcima-manufakturistima. Tu se stvaraju prvobitni oblici kapitalističke eksploatacije, kojoj je bila potrebna energična državna podrška.

Za vlade Edvarda IV bio je preduzet niz mera da se pruži podrška engleskoj vunarskoj proizvodnji. Zabranjuje se izvoz vune, brzo se povećava izvoz tkanina. 1422 g. trgovci hanze izvezli su iz Londona 4.464 trube (peče) sukna, a 1500 g. već 21.289. Sem toga, i engleski trgovci počinju da izvoze tkanine. Napred je bilo reči o postanku društva trgovaca-avanturista. Engleska sve više prelazi na aktivnu trgovinu, na osvajanje novih tržišta. U XV veku stvara se kod engleskih trgovaca čvrsto ubeđenje da moć Engleske leži na moru. 1436 g. pojavio se »Pamflet o engleskoj politici«, u kome se zastupala misao da je sama priroda predodredila Engleeku za pomorsku trgovinu i gospodarenje morem; moć Engleske i engleska trgovina međusobno su povezani.

Nastanak i stvaranje engleske trgovačke flote pada u doba Edvarda III. Već tada je bio izdat prvi »Navigacioni akt« (1369 g.), kojim se naređivalo engleskim trgovcima da se za prevoz svoje robe služe engleskim a ne stranim brodovima. Slični su zakoni izdavani za vreme Edvarda IV.

Engleskoj spoljnoj politici sada su u znatnoj meri davali pravac interesi engleske trgovine. Jaka centralna vlast, sposobna da vodi čvrstu politiku, bila je potrebna engleskom trgovcu, koji je osvajao nova tržišta.

Tako je pripreman novi period u engleskoj istoriji — period apsolutizma, čije cvetanje pada u vreme dinastije Tjudora (1485—1603 g.).


LITERATURA


I. Klasici marksizma-lenjinizma. Marks, Hronološki izvodi, t. II (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. VI, str. 49—62, 68—73, 304—309, 316—345, 401-407) i t. III (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. VII, str. 3—15). — Marks, Kapital t. I, gl. VIII, XXIII, XXIV. — Marks, Kapital, t. III, gl. XLVII. — Engels, O raspadanju feudalizma i razvitku buržoazije, Dela, t. XVI, deo I. — Engels, Vojska, Dela, t. XI, deo 2, str. 387—390. — J. V. Staljin, Razgovor s nemačkim piscem Emilom Ludvigom, Članci i govori, 1934.

II. Izvori. Socijalna istorija Srednjeg veka, u red. Kosminskog i Udaljcova, t. II, 1927, str. 57—223. — Englesko selo u XIII i XIV veku, zbornik građe, u red. Kosminskog i Petruševskog, 1935. — Hrestomatija za zapadnoevropsku književnost. Srednji vek (IX—XV v.), u red. Šorove, 1938, str. 519—554.

III. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Opšta istorija od IV veka, t. III, 1897, str. 393—424. — Grin, Istorija engleskog naroda, t. I, 1891. — Petruševski, Ustanak Vata Tejlora, razna izdanja. — Oman, Veliki seljački ustanak u Engleskoj, Moskva 1907. — Keningem, Porast engleskog zanatstva i trgovine, 1904. — Ešli, Ekonomska istorija Engleske, Moskva 1897. — Rodžers, Istorija rada i najamnine u Engleskoj od XIII do XIX veka, Petrograd 1899. — Društveni život Engleske, u red. Trajla, t. II, 1897. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u red. Vinogradova, razna izdanja, t. III, § 52; t. IV, § 73, 78.


  1. Ordonansom se nazivao kraljevski ukaz, statutom se nazivao zakon, koji bi potvrdio kralj na predlog parlamenta.
  2. Marks, Kapital, t. 1, izdanje »Kulture«, Beograd 1947, str. 624.
  3. Na istom mestu, str. 625.