Istorija savremene civilizacije 6

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE
Pisac: Šarl Senjobos


ŠESTA GLAVA
Revolucionarska borba sa Evropom.

Sukob između Francuske Revolucije i evropskih država. — Godine 1789. Francuska je bila u miru sa svima evropskim državama. Tada je bilo pet velikih sila: dve na zapadu, Francuska i Engleska, — dve u sredini, Austrija i Pruska, i jedna na istoku, Rusija. Sve su bile razdvojene malim i slabim državicama, koje su te velike sile radile da prisvoje ili da u njima gospodare.

Austrija je htela zauzeti Bavarsku u zamenu za Belgiju, a Pruska joj je htela to sprečiti.

Rusija je htela da gospodari Poljskom, a Austrija i Pruska željahu da je podele.

Austrija i Rusija bejahu se sporazumele da podele Tursku Carevinu, a Pruska nije htela dopustiti da se Austrija uvećava.

Engleska je htela da gospodari na moru; ona je tvrdila, da u vreme rata ima prava da hvata na moru brodove neutralnih država i da ih primorava da se podvrgnu pregledu radi uverenja, da li na njima nema sakrivene robe neprijateljske države. Ova ju je pretenzija dovodila u sukob sa severnim pomorskim državama, Danskom, Švedskom i Rusijom, koje su, zajedno s Francuskom i Španijom, zahtevale da more bude slobodno.

Tako je između svih velikih sila bilo uzroka za sukob i sve su jedne s drugim već ratovale u toku XVŠ stoleća. Izdeljene tako svojim posebnim interesima, one nisu imale nikakvoga zajedničkoga načela koje bi ih ujedinjavalo. Svaka je birala sebi saveznike prema savremenim interesima. — Onaj sistem starih saveza bio je porušen Sedmogodišnjim Ratom, u kojem je Francuska pomagala svojoj staroj neprijateljici Austriji protiv svojega negdašnjega saveznika, pruskoga kralja. Nikakav se drugi sistem nije mogao obnoviti; države ne verovahu jedne drugima, i ne mogahu se ujediniti za kakvu zajedničku radnju.

Francuska se pak nalazila u vrlo povoljnom položaju: ona nije bila upletena ni u jedan od onih glavnih sukoba; ona je imala državnu oblast dovoljno prostranu i potpuno jednostavnu; ona je na svima svojim granicama imala samo male i slabe državice (Belgiju, nemačke izborne kneževine, kraljevinu Sardiniju i Španiju), koje nisu bile kadre s njom ratovati, a međutim služile su joj kao neki odbojnici prema velikim državama. Njoj je dakle bilo lako održavati mir. To je bila politika Veržena, Lujeva ministra spoljnih poslova, a takva je bila i politika Miraboa i Taljerana, Nju je usvojila i Ustavotvorna Skupština (Konstituanta) posle dostojanstvenoga pretresanja; 12. maja 1790. god. ona usvoji ovu izjavu: „Francuski se narod odriče preduzimanja ma kakvoga rata u nameri da osvaja, i nikad peće upotrebiti svoju vojsku protiv slobode ijednoga naroda.“

Ova izjava bi unesena i u ustav od 1791. godine.

Ali održanje sporazuma i mira sa evropskim vladama nije zavisilo od skupštine. Revolucija je sama po sebi bila jedan neprijateljski čin protiv neograničenih monarhija. Ona čovečanska prava, što ih je Ustavotvorna Skupština proglasila, nisu bila samo prava Francuza, nego svih ljudi. Francuska je dala primer kako ih ona priznaje svojim građanima, pa je očekivala da i drugi narodi učine kao ona. Ona nije htela upotrebljavati svoju snagu protiv slobode naroda, ali joj je bilo teško da narodima odrekne svoju pomoć zarad uvođenja slobode. U susednim zemljama podanici, nezadovoljni svojim vladama, počeše se nadati oslobođenju, a i mnogi su ih Francuzi hrabrili, ne videći nikakva razloga zašto da se carstvo slobode zaustavi na granicama Francuske.

Prvi se sukob izrodi s papom zbog stanovnika avinjonskih,[1] koji se bejahu pobunili i zahtevahu ujedinjenje s Francuskom; a drugi s nemačkim carem zbog nemačkih knezova, vlasnika feudalnih baština u Elzasu, koji su protestvovali protiv ukidanja vlasteoskih prava. Ustavotvorna Skupština popusti u avinjonskom pitanju ali ostade pri tom da elzaski podanici imaju prava da se oslobode svojih gospodara. „Elzaski se narod, veli se u izveštaju koji je skupštini podnesen, sjedinio s francuskim narodom s toga, što je on to hteo; ujedinjenje je dakle ozakonila sama njegova volja, a ne ugovor u Minsteru.“ To je značilo zasnivanje državnoga prava na jednom novom načelu, na volji suverenoga naroda; dok su međutim druge vlade priznavale samo nasleđe i ugovore između vladalaca, bez obzira na volju podanika.

Između ova dva suprotna nanela nije moglo biti izmirenja, ali je trebalo bližih uzroka, pa da se dođe do rata. Velika masa francuskoga naroda nije rat želela, a evropskim je monarhijama bilo potrebno da se među sobom izmire, pre nego što bi štogod zajednički preduzele protiv revolucionara; međutim, godine 1790. pruski kralj bejaše skupio vojsku u Šleskoj, da napadne na Austriju.

Ratovanje. — Trebalo je da prođu dve godine, dok se zapodede rat između Francuske Revolucije i Evrope. Dve stranke, obe francuske, pripremiše taj rat. Jedan deo francuskih plemića, nezadovoljan tim prevratom, iseli se u Nemačku pa je odatle radio kod vladâ, da ih nagovori da pošlju vojsku u Francusku, te da oslobode Luja XVI, koji je bio u zatočenju kod pariskoga naroda i skupštine. Pristalice republike opet sa svoje strane naginjahu ratu, da bi nekako izigrali Luja XVI, za kojega mišljahu da je tajni saveznik stranih vladalaca.

Car Leopoldo, kojega iseljenici najpre pokušaše da pridobiju, nije želeo rata, ali nije hteo otvoreno raskinuti veze s francuskim iseljenicima, kojima se bejaše istakao za vođa sam grof Artojac, brat Luja XVI. On se bavio u zamku Pilnicu, u Saksonskoj, s pruskim kraljem i saksonskim izbornim knezom, kad mu grof Artojac dođe, da moli za pomoć, i predstavi jedan ratni plan protiv Francuske. Vladaoci rešiše da se ne upuštaju u to vratolomno preduzeće, ali radi zadovoljenja iseljenika pristadoše da izdadu jedan proglas u korist povraćanja reda i monarhijske uprave u Francuskoj (27. avgusta 1791.). Tu je kazano, da se imperator i pruski kralj nadaju, da ni ostale evropske sile neće odreći svoju pomoć u ovom uspostavljanju. „Tada i u tom slučaju, dodaju oni, Njihova Veličanstva, imperator i pruski kralj, rešeni su da rade brzo i sporazumno s potrebnim silama, da bi postigli zajednički postavljenu svrhu.“ — Ova su dva vladaoca dobro računala, da druge sile neće pristati da se mešaju, i da će prema tome i oni sami biti razrešeni od svakoga mešanja, pošto su obećali da rade samo u slučaju, kad bi i drugi radili. One reči: „tada i u tom slučaju za mene su Zakon i Proroci“, pisao je Leopoldo. — Taj pilnički proglas bio je dakle samo jedna „preuzvišena komedija“, kao što veljaše Male-Dipan. Ali se iseljenici postaraše da ga predstave kao istinsko obećanje. Pusti se u javnost i jedno pismo ovih vladalaca, u kom se veli: „Sile, od kojih su oni tražili pomoći, rešene su da u tom sudeluju sa svojom vojskom, a imperator i pruski kralj ugovoriće uzajamne obaveze odnosno upotrebe vojske.“

Pristalice Revolucije hvatahu se za reči u izjavama iseljenika francuskih i uobraziše, da su evropski vladaoci sklopili savez, da primoraju Francusku, da povrati pređašnji oblik vladavine. Od 1791. godine skupština je radila na pojačavanju vojske, koja je od 1789. godine bila prestala dobivati nove vojnike; pored starih vojnika, koji zadržaše belu uniformu, ustanoviše se i dobrovoljci (volonteri) s plavom uniformom.

U Zakonodavnoj Skupštini, sastavljenoj jednim delom iz mladih poslanika, na skoro preovlada republikanska stranka (Žirondinci i pariski Kordiljerski Klub), koja je želela rat, da bi oborila kraljevstvo. „Jednom narodu, govorio je Briso, koji je posle desetovekovnoga robovanja zadobio slobodu, potreban je rat, da bi utvrdio svoju slobodu, da bi se očistio od poroka despotizma, da bi iz svojih nedara izbacio ljude koji bi ta mogli kvariti.“

Iseljenici (emigranti) tada bejahu nastanjeni na levoj obali reke Rajne, u državi kelnskoga izbornoga kneza, gde su bili obrazovali i omanju vojsku s glavnim stanom u Koblencu. Skupština zahte od Luja XVI da poradi, da se odatle iseljenici prognaju. Sam pak Luj XVI i njegov ministar vojni Narbona nisu se plašili jednoga neznatnoga rata protiv kelnskoga izbornika, koji bi se tim koristio, te pojačao svoju vojsku. Ali se oni obratiše imperatoru sa zahtevom, da on pozove izbornike sa crkvenih oblasti da uklone iseljenike. Imperator to odbi, a Zakonodavna mu Skupština objavi rat.

Tako Francuska prva otpoče rat protiv evropskih vladalaca, ma da nije bila neposredno ugrožena kakvom neprijateljskom poplavom. Ali je izvesno, da su vladaoci revolucionarnu Francusku gledali kao kakvu opasnost za Evropu i da bi voleli da vide, da se tamo vaspostavlja stari poredak. 7. februara 1792. imperator i pruski kralj bejahu potpisali jedan ugovor „o prijateljstvu i o savezu za odbranu“, a 17. pišu oni francuskom kralju: „Evropa bi pustila da se (u Francuskoj) preuređenje mirno izvrši, da napadi na sve božanske i čovečaiske zakone nisu primorali evropske sile, da se sporazumeju za održanje opštega narodnoga spokojstva, kao i za bezbednost i čast krŷnâ.“

U ovom prvom ratu od 1792. godine Francuska je još imala protiv sebe samo nemačkoga imperatora, pruskoga kralja, nemačke knezove, sardinskoga kralja i švedskoga kralja Gustava III, koji su Revoluciju smatrali kao uvredu za sve vladaoce.

Ratne su operacije bile dosta bedne na obe strane. Francuska vojska, rastrojena, demoralisana, pod rđavim starešinama, dade se u begstvo na prvi sudar i ostavi granicu otvorenu.

Pruska je vojska mogla doći čak u Šamnanju, ali je ona operisala s toliko obazrivosti, da nije smela ići na Pariz, nego se vrati protiv francuske vojske, koju Dimurije bejaše postavio pozadi njega, a po tom se povuče i bez boja. Tada Francuzi pređoše u napad, te zauzeše Belgiju, levu obalu reke Rajne, Savoju i grofovstvo Nicu.

Pogubljenje Luja XVI učini, te se ovaj rat proširi i postade opšti. Godine 1793. Francuska, postavši republikom, imala je protiv sebe, osem onih saveznika iz godine 1792., još i Englesku, Holandiju, Španiju, Portugaliju i talijanske državice, to jest celu Evropu, izuzimajući Švajcarsku, Dansku i Mletačku. (Ruska carica Katarina izjasnila se protiv Revolucije, ali ne htede slati vojsku; ona je, veli, čuvala svoje vojnike da se bori s „poljskim Jakobincima“. Švedska bejaše istupila iz saveza).

To je bila neka vrsta krstaškoga rata protiv francuskih republikanaca, neprijatelja kraljevstva i crkve, krstaški rat radi uspostavljanja kraljevske i svešteničke vlasti. Ali se saveznici htedoše i koristiti tom prilikom, da svoja pritežanja uvećaju na račun Francuske, i kao što govoraše austrijski car Franja II, „da sebi pribave svu naknadu koju s pravom zahtevaju“. Svaki je smerao da osvoji po jednu oblast i da se u njoj utvrdi. To je bio uzrok, te ovaj savez nemade uspeha. — Oružana sila na jednoj i drugoj strani bila je vrlo nejednaka. Francuska je vojska bila rastrojena; većina starih oficira bejaše otišla iz Francuske, a nije se imalo vremena, da se novi obrazuju; dobrovoljci još ne bejahu postali pravi vojnici. Za prvih osam do deset meseci godine 1792. Francuzi su uvek pobeđivani, te su ustupali na svima granicama. Ali savezničke vojske, umesto da, udružene ili podvojene, idu pravo na Pariz, one se zadržavahu oko osvajanja pojedinih oblasti, koje su strani vladaoci smerali da prisvoje; vojskovođe, naučene da manevrišu po pravilima, ne htedoše ići napred, dok ne budu zauzete sve strategijske tačke, i zadržavahu se oko opsedanja svakoga utvrđenoga mesta.

Tako se francuskoj vojsci dade vremena, da se po novo uredi, i na izmaku 1793. godine ona već bejaše prešla u napad.

Godina 1794. imala je presudnoga značaja; austrijska vojska bi potisnuta iz Belgije, a pruska se vojska povuče s bojnoga polja.

S Pruskom bude ugovor o miru potpisan 1795, a sa Austrijom 1797. godine.

Francuska vojska. — Revolucija je bila rastrojila francusku vojsku, većina je oficira bila iz plemićskoga reda, i izbegla iz zemlje. Kad je Francuska imala da izdrži rat protiv saveznih sila, vlada je najpre pokušala da vojsku prikupi dobrovoljnim upisom, kao na priliku 1791. godine, apelujući na rodoljube. Zakonodavna Skupština objavi da je otadžbina u opasnosti; otvoriše se kancelarije za dobrovoljno upisivanje: u Parizu ih je bilo osam na javnim mestima, po jedan je činovnik, s trobojnom ešarpom, sedeo na jednom uzvišenju i zapisivao imena. Oni koji se upišu sami su sebi birali oficire. Mislilo se da će se na taj način, umesto vojnika najamnika, koji ratuju, s toga što im je to zanat, imati vojnici građani, koji će ratovati po dužnosti. Ali dobrovoljaca iz 1792. godine nije bilo dovoljno, da bi se njima podmirila potreba vojske. Godine 1792. ratovali su staroisluženi vojnici i dobrovoljci iz godine 1791.

1793. godine Konvenat usvoji sistem obavezne službe u vojsci. „Sve dotle, dok neprijatelji ne budu oterani sa zemljišta Republike, svi su Francuzi stalno u obavezi služenja u vojsci.“ Najpre Konvenat uze 300.000 ljudi, koliko ih je bilo potrebno, da se popune vojni korovi, a Upravni Odbor (Direktorat) produži ispraćanje po 100.000 na godinu. — Tako rekvirirani vojnici iz 1793. godine biše izmešani sa starim vojnicima i dobrovoljcima iz 1791. i 1792. god.; Karno i Diboa-Kranse ukidoše stare regimente, pa izvršiše spajanje (amalgame): svi vojnici biše sastavljeni samo u jedan korpus, koji je nosio plavu uniformu, a podeljeni u polu-brigade, koje su bile sve jednake i označene svaka po jednim rednim brojem. Tada je bilo 198 bataljona redovne vojske (de ligne) i 725 bataljona dobrovoljačkih; obrazova se 198 ratnih polubrigada i 15 polubrigada lake pešadije. Napoleon po novo uze naziv regimenta, ali zadrža sam sistem, koji još i sad u Francuza postoji. Vojskama iz 1793. godine postaviše za vojskovođe stare niže oficire; dobijanje činova (avanzovanje) tako je brzo išlo, da je Hoš otišao kao podnarednik, a postao đeieral, u jednom istom ratnom pohodu.

Tako je Francuska u ovim ratovima iz vremena Revolucije s malo troškova stvorila veliku vojsku, sastavljenu od vojnika koji su želeli da se odlikuju, te da budu unapređeni.

Ovi vojnici, na brzu ruku sastavljeni i spremani, nisu mogli manevrisati sa onakvom tačnošću kao stari vojnici; oni onako po nagonu usvojiše jednu novu taktiku; borili su se bez utvrđenoga reda, čas rastureni u stelce, čas opet prikupljeni da potrče na neprijatelja vičući: „Na bajonet!“ Đenerali se nisu više zadržavali na opsađivanju pojedinih utvrđenih mesta, nego vođahu rat u mnogome nalik na kakvu najezdu.

Vlada nije vojskama slala ni novaca, ni hrane, pi odela; za vreme prvih pohoda vojnici su u svemu oskudevali; oni koji upadoše u Holandiju, usred zime, nisu svi imali ni obuće, nego su mnogi išli u drvenim cipelama (sabots). Da bi vojsku snabdeli, đenerali su, po tadanjem običaju, vršili rekviziciju (prinudno oduzimanje) nad stanovnicima poplavljenih zemalja. Đenerali u Italiji rekviziciju pretvoriše u uređenu pljačku. U čuvenom svom proglasu od 1796. godine Bonaparta je rekao: „Vojnici! Vi ste goli i gladni. Vlada vam mnogo duguje, a ne može vam ništa dati. Ja vas vodim u najplodnije ravnice na svetu. Prostrane oblasti i veliki gradovi u vašoj će vlasti biti; tu ćete naći časti, slave i bogatstva/“ — Na gradove, gde su dolazili, đenerali su udarali namete; oduzimali su crkveno blago i dragocenosti, i vladalačko posuđe, i umetnički izrađene predmete; čak su uslovljavali da im se predaju i slike. Bonaparta je na taj način napunio pariske muzeje slikama, koje je uzeo iz zbiraka stranih zemalja. Od 1795. do 1798. oduzeto je tako oko dve milijarde ukupno.

Revolucionarna propaganda. — Francuska Revolucija nije bila narodna revolucija, kao što je na primer ona engleska; ona je izvršena na osnovu opštih principa, te tako uze neki vid verskoga pokreta. Čovečanska prava, koja je proklamovala Ustavotvorna Skupština, ne bejahu prava samo Francuza, nego svih ljudi. Revolucionari se ne zadovoljavahu samo preuređenjem Francuske po načelima od 1789. godine; oni su hteli da iz osnova promene i ostalu Evropu, da unište zloupotrebe p da svuda zavedu carstvo pravde i jednakosti.

Oni su se u početku nadali, da će primer francuskoga naroda povući za sobom i ostale narode. I doista je među „prosvećenim“ ljudima, osobito u Nemačkoj, bilo dosta onih, koju su se divili Revoluciji. Kad otpoče rat, vlada objavi da ona ratuje „samo s tiranima“, a ne i s narodima.[2] Kad francuske vojske stupiše na neprijateljsko zemljište, đenerali objaviše da dolaze radi toga, da narode oslobode od njihovih tirana. Svuda gde su dolazili, izvršivali su opšti prevrat: ukidali su feudalna prava i povlastice, obarali sve vlasti, sazivali stanovnike i naređivali im da sami izberu svoju opštinsku upravu i svoje činovnike i uređivali su novu zemaljsku upravu po ugledu na upravu u Francuskoj. Oni su prijateljski postupali s ljudima iz naroda, a neprijateljski sa onima povlašćenim: plemstvom, sveštenstvom p građanstvom (buržoazijom), sa „aristokratima“, kako ih Jakobinci nazivahu. Karno je pisao: „Treba narediti da sve dažbine padaju isključivo na teret samih bogataša, a narodi treba da vide u nama svoje oslobodioce.“

Kampoformijski i Bazelski Mir. — Rat je bio preduzet radi toga, da se pokori Francuska Republika. Od godine 1794. bilo je već jasno da je meta promašena. Neke od saveznih sila bejahu već site toga beskorisnoga posla i zahtevahu mir. Pruska učini prvi korak; ona nije imala nikakva interesa za ratovanje, sam je kralj to želeo, no pruski ga državnici najzad nagovoriše da se povrati politici Fridriha Velikoga, to jest da održava mir i da čuva pruski uticaj na države u severnoj Nemačkoj.

Švajcarska je bila jedina zemlja, s kojom je Francuska Republika još bila u diplomatskim odnosima; francuskom diplomatskom agentu u Švajcarskoj, Bartelemiju, bi stavljeno u dužnost, da otpočne pregovore s pruskim agentima i ugovor o miru bude potpisan u Bazelu, u Švajcarskoj (1795.).

Pruski kralj napusti oblasti, koje je imao na levoj obali Rajne. A Francuska mu obeća da će za to dobiti naknadu na desnoj obali, ali ugovor ne određivaše na koji će se način dati ta naknada; hotimice se izbeglo da se to otvoreno kaže, ali su obe strane znale da će ta naknada biti na račun crkvenih kneževina. Tako Pruska dade primer rušenja staroga uređenja Nemačke Carevine i ustupanja Francuskoj jednoga dela Nemačke.

Pored toga ugovorom se odredi i jedna granična linija, i utvrdi se da sve nemačke državice severno od ove linije budu ovim mirom obuhvaćene. Na taj je način Bazelski Mir podelio Nemačku na dvoje: južna Nemačka, udružena sa Austrijom, ostade i dalje u ratu s Francuskom, a severna Nemačka postade neutralna pod jemstvom Pruske.

Španija tako isto potpisa mir u Bazedu.

Francuska, oslobođena ratovanja na severnoj strani i u Španiji, upravi svu snagu protiv Austrije. Ona je u isto doba napade i u južnoj Nemačkoj i u Italiji (1796.). Napad na Nemačku bude odbijen, ali je napad na Italiju bio uspešan: Bonaparta progna austrijsku vojsku, zauze celu severnu Italiju, preko Alpa upade u Austriju i uputi se Beču. Austrija bi primorana da moli za mir; Bonaparta ga potpisa, ne obzirući se na naredbe Upravnoga Odbora (Direktorata). To je Kampoformijski Mir (1497.).

Imperator ustupi Belgiju i Milansku Vojvodinu. U zamenu mu Bonaparta dade oblast Mletačke Republike, koju francuska vojska zauze, ne obzirući se na proteste mletačkoga senata.

Kao vrhovni gospodar Nemačkoga Carstva, imperator „priznade granice Francuske, koje su zakonima Francuske Republike određene“, to će reći priznade prisajedinjenje s Francuskom zemalja na levoj obali Rajne. On obeća da će sazvati kongres nemačkih država radi toga, da mu naredi da primi novu granicu kao svršenu stvar, i da raspravi pitanje o naknadama, koje se imaju dobiti na desnoj strani Rajne. Imperator se dakle obvezivaše da uništi uređenje Nemačkoga Carstva.

Prema tom ugovoru sve državice Nemačkoga Carstva biše pozvane u Raštat na „Kongres mira Nemačkoga Carstva“. Kongres se sastade, Francuska posla tamo svoje agente, da ugovore mir; ali pre svršetka pregovora, Austrija objavi rat i stvori nov savez sa Engleskom i novim ruskim carem (1798.).

Istorija francuske državne granice. — Oblast francuske države, dopunjena dobitkom vojvodine Lotringije (Lorena), bila je 1798. godine skoro ona ista[3] koja i posle u XIX stoleću (do izmena od 1860. i 1871. god). Tada su francuski državnici smatrali da je dovoljno prostrana i bejahu se odrekli njenoga uvećavanja. Oni mišljahu, da uloga Francuske treba da bude to, da u Evropi održava mir, podržavajući male države protiv velikih sila. Francuska je tada bila na granici okružena jednim pojasom sitnih državica (austrijska Holandija, tri crkvene izborne kneževine na levoj obali Rajne, Palatinat, vojvodina Badenska, Švajcarska, kraljevina Sardinija), koje su obrazovale neku vrstu odbojnika, te je čuvahu od sudara s velikim državama.

Ratovi iz doba Revolucije prekidoše ovu miroljubivu politiku. Od 1792. godine francuske vojske bejahu osvojile sve susedne zemlje: Savoju p grofovinu Nicu, levu obalu Rajne, Belgiju, sve do Rajne i Alpa; one su ih zauzele gotovo bez otpora, njihove rastrojeie vlade nisu imale snage da ih brane, a stanovnici su oduševljeno dočekivali Francuze, koji se predstavljahu kao oslobodioci, i objavljivahu da dolaze, da unište stare zloupotrebe.

Sad iskrsnu jedno novo pitanje: Šta treba da uradi Francuska sa onim zemljama koje su njene vojske osvojile? Konvenat reši da pita njihove stanovnike, koji, veli, jedini imaju prava da sebi određuju sudbinu. Naredi se da stanovnici glasaju, ali se prethodno udališe oni, koji su vršili kakvu službu pod starom vladavinom, kao podozrivi zbog svojih aristokratskih osećaja. Stanovnici, od kojih je tako traženo mišljenje pod rukovođenjem francuskih agenata, izjaviše želju da njihove zemlje budu sjedinjene s Francuskom. I sve zemlje do Rajne i do Alpa biše spojene s Francuskom Republikom (1792.).

Ove su tekovine Francuskoj dosta brzo saveznici preoteli. Ali ih 1794. godine francuske vojske bejahu po novo zauzele i ovo pitanje po novo dođe na dnevni red. Tada se u francuskoj vladi stvoriše dve stranke: jedna je, vraćajući se politici Luja XVI, nalazila da je Francuska dosta velika, i htela je da se odmah povrati mir, odričući se Belgije i leve obale reke Rajne; to je bila stranka „starih granica“. Njeni su članovi govorili, da je Francuska iscrpena i upropašćena ratom i da Francuzi žele mir; a što se tiče stanovnika osvojenih zemalja, od kako su ih francuski vojnici i činovnici počeli mučiti i upropašćavati, oni više nisu želeli prisajedinjenje. Druga je stranka bila prihvatila osvajačku politiku Rišeljeja i Luja XIV; ona je govorila, da Francuska treba da se širi sve do svojih prirodnih granica: Rajne, Alpa i Pirineja, i ona može prestati s ratovanjem, tek pošto dostigne do tih granica.

Stranka prirodnih granica i rata održa prevagu. I pošto francuska vlada nije imala novaca za rat, to je ratovala o trošku osvojenih zemalja. Ona je pisala zapovedniku rajnske vojske: „Opšte je načelo u ratu da vojske treba da žive o neprijateljskom trošku. Prema tome, vi treba da upotrebite sva sredstva, kojima raspolažete, da se tim načinom nabave sve one namirnice koje se uzmogu nabaviti“. Ovakvim se sistemom nije u stanovnika zauzetih zemalja podsticala ljubav prema Francuskoj, ali vlada nije smatrala da je obavezna pitati za ponovno prisajedinjenje one, koji su već bili prisajedinjeni. Sam je rat rešavao sudbinu zemalja.

Francuska dakle prisvoji sve što se nalazilo u granicama do Rajne i Alpa. Ona oduze od Austrije Belgiju, od Holandije zemlje južno od Rajne, koje su Holanđani držali od XVII stoleća, — od nemačkih kneževa sva njihova pritežanja na levoj strani Rajne, — od Švajcarske Ženevu, — od sardinskoga kralja Savoju i Nicu. Sva su ova prisajedinjenja izvršena pod vidom zakonitim[4], a po tom su i utvrđena ugovorima o miru.

Zamršena i veštačka granica, koju bejahu stvorile tekovine francuskih kraljeva, bi zamenjena granicom prostom i prirodnom: Pirinejima, Alpima, Jurom i Rajnom.


  1. Avinjon je grad sa okolinom u južnoj Francuskoj (Provans). Godine 1348. kupio ga je papa, te se od tada sve do Francuske Revolucije (do 1791.) smatrao kao deo papine države. Prev.
  2. Tim je osećanjem zadahnuta ova strofa iz Marseljeze: „Soldats, en guerriers magnanimes „Portez et retenez vos coups: „Espargnez ces tristes victimes „A regret s’armant contre vous.“
  3. Francuska je 1789. g. imala i neka odvojena utvrđena mesta (na severnoj strani Filipvilj i Marienburg, a na istočnoj Landau i Sarluj), koja su joj oduzeta 1815. g.
  4. Za Ženevu je ženevska vlada zahtevala prisajedinjenje, ali je većala okružena jednim odredom francuskih vojnika.