Istorija savremene civilizacije 20
| ←< 19. glava | ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE Pisac: Šarl Senjobos |
Učešće Francuske u društvenim, političkim i ekonomskim napretcima XIX stoleća. —Vrlo je teško raspoznati šta je upravo koja zemlja učinila za napredak čovečanstva. Obrazovanost je delo međunarodno, gde se rad jednoga naroda meša s radom drugih.
Međutim, može se tvrditi, da je Francuska, više nego ikoji drugi narod, doprinela, da se veliki društveni napredak našega doba omogući i da se društvo zasnuje na osnovici pravne jednakosti. Od kako se začela obrazovanost, sva su društva bila podeljena na redove (staleže), i sva su priznavala povlastice, koje je i zakon podržavao. Francuska je 1789. godine postavila načelo „da se ljudi rađaju i ostaju ravnopravni“.[1] I to je načelo najposle nametnuto i svima ostalim narodima. Francuska je u Evropu unela demokratsku vladavinu.
U političkim stvarima Francuska je obično pozajmljivala iz Engleske one ustanove, koje su joj bile potrebne, da se uredi posle obaranja staroga uređenja. No ona je te ustanove tako izmenila, da se mogu primeniti na životne prilike naroda na evropskom kopnu. Tako je većina uredaba u Nemačkoj, Španiji, Italiji, Belgiji i dr. izrađena po ugledu na francuske uredbe. Parlamentarna vladavina, ovakva kakva se danas upotrebljava u celoj Evropi, engleska je tvorevina, no doterana prema onom, kako se u Francuskoj praktikuje.
Što se tiče ekonomskih napredaka, oni gotovo svi vode svoje poreklo iz Engleske. Engleski narod, bogatiji i naviknutiji na. industriju (za šta ima da zahvali svojim rudnicima gvožđa i uglja), na pogodnijem položaju za pomorsku trgovinu u veliko, pretekao je sve ostale za vreme velikih ratova, koji su Evropu upropašćavali i raseljavali. Od tud je Engleska od pre stotinu godina davala drugim narodima primer za sve gotovo ekonomske napretke. Englezi su izmislili parnu mašinu i železnicu, oni su dali prve uglede velikih fabrika, rudnika, železničkih i parobrodskih društava; oni su uredili kreditni i bankarski sistem, akcionarska (udeonička), kooperativna i radnička društva.
Francuska se ponajčešće ograničavala na ugledanje na ekonomske ustanove Engleske. Ona nije stvaranjem doprinosila ekonomskom napredovanju sveta. Ali se ona za svoj račun znatno koristila. Da bi se to videlo, dovoljno je uporediti sadašnju statistiku sa statistikom iz početka XIX stoleća.
Od 1815. godine vrednost se zemlje udvostručila, pa je nešto i veća: tada je hektar zemlje vredeo u srednju ruku 700 dinara, 1874. godine vredeo je 2000 din.; po tom je vrednost opala, te 1889. godine hektar nije vredeo više od 1700 dinara. Celokupna se vrednost popela na 90 milijarda. Najjače je skakanje vrednosti bilo između 1851. i 1869. godine (vrednost zemlje se povećala za više od 25 milijarda). Godine 1815. prostor za gajenje žita nije zahvatao više od 4,5 miliona hektara, i davao je samo 40 miliona hektolitara, a danas zahvata 6,5 miliona hektara i daje 100 miliona hektolitara žita; od 9 hektolitara prinos se popeo na 14 hektolitara po hektaru. Repa (šećerna i stočna), koja je 1840. godine zahvatala samo 58 000 hektara, danas zahvata 520 000 hektara.
Broj kuća i fabrika 1823. godine iznosio je malje od 6,5 miliona, a 1888. godine prebacio je preko 9 miliona. Vrednost građevina još se mnogo više uvećala nego li i broj njihov; 1851. godine cenjena im je vrednost na 20 milijarda, a 1888. godine bez malo 40 milijarda dinara. Grad Pariz nije vredeo 1828. godine više od 3 do 4 milijarde, a danas vredi na 17 milijarda.
Industrija se gotovo sasvim podigla posle Restoracije. Godine 1848. ona još nije proizvodila godišnje više pego od prilike 5,5 milijarda, a danas se proizvodnja popela na 12 milijarda dinara.
Trgovina sa inostranstvom od 1815. do 1825. godine iznosila je u srednju ruku oko 400 miliona uvoza i 500 miliona izvoza. Posle toga vremena evo kakva je bila srednja vrednost na svakih deset godina:
1827.—37.
|
godine | ||
1837.—47.
|
„ | ||
1847.—57.
|
„ | ||
1857.—67.
|
„ | ||
1867.—77.
|
„ | ||
1877.—87.
|
„ |
Položaj Francuske među evropskim velikim silama. — Francuska ima prostora za 528 000 kvadratnih kilometara, sa stanovništvom od 38 miliona duša.
Ostale velike sile imaju:
| Engleska | 315 000
|
|||||
| Nemačka | 540 000
|
|||||
| A-Ugarska | 623 000
|
|||||
| Rusija | 1 416 000
|
Ni u jednoj zemlji, osem Belgije i Holandije, zemlja nema toliko vrednosti, a samo Engleska prevazilazi Francusku vrednošću građevina.
Njena industrija nadmašuje industrije svih ostalih velikih naroda osem Engleske. Ona i proizvodi više i radnička je zarada veća.
U trgovini ona takođe dolazi posle Engleske, koja izvozi za 5,5 milijarda, a uvozi za 9 milijarda dinara. Ali ona prevazilazi Nemačku (koja izvozi za manje od 4 milijarde, a uvozi skoro za isto toliko), Austro-Ugarsku (koja uvozi za 1 400 miliona, a izvozi 1 700 miliona) i Rusiju (čij uvoz iznosi za nešto manje od 1 milijarde, a izvoz oko 1 500 miliona).
Njena je trgovinska mornarica s jedrilima vrlo slaba, i dolazi tek na sedmo mesto u Evropi, posle Engleske, Norveške, Nemačke, Italije, Rusije i Švedske, ali joj parobrodska mornarica dolazi na drugo mesto.
Po jačini saobraćaja (prepiske) Francusku su nadmašile: Engleska, gde na svakoga stanovpika dolazi godišnje u srednju ruku po 46 otpraćenih pisama, Švajcarska (27 pisama na stanovnika) i Nemačka (po 21 pismo na stanovnika), dok ih Francuska nema više od 19.
Vrednost ostavljenih suma u štedionicama veća je u Francuskoj nego ma u kojoj drugoj zemlji osem Pruske. Ona dostiže skoro do 3 milijarde.
Celokupno bogatstvo Francuske ceni se[2] oko 200 milijarda, a prihod mu na 24 milijarde. Samo je prevazilazi Engleska s kapitalom od 218 milijarda i prihodom od 31 milijarde. Za tim dolazi Nemačka s kapitalom od 158 milijarda i prihodom od 21 milijarde; Rusija sa 108 milijarda kapitala i 19 milijarda prihoda; Austro-Ugarska s 90 milijarda kapitala i 15 milijarda prihoda.[3]
U pogledu vojničke snage, Francuska ima najjaču ratnu mornaricu (191 lađu) posle Engleske (383 lađe). Ona ima najveću vojsku u mirno doba (600 000 ljudi). U ratno doba njena bi vojska bila gotovo jednaka s nemačkom vojskom. Rusija ima veći broj vojnika na hartiji, ali bi njoj, po svoj prilici, bilo nemogućno da mobiliše svu svoju vojsku.
Sadanje stanje u svetu. — Ceni se da ima oko 1 450 miliona ljudi svih rasa, i to: 330 miliona u Evropi, 800 u Aziji, 200 u Africi, 100 u Americi. Na zemlji ima vrlo mnogo različitih rasa. Ali je većina svedena na po nekoliko divljih plemena i već su na umoru, kao na priliku starosedeoci na Tasmaniji; ili su gotova da se pretope u druge jače rase, kao na priliku američki indijanci. Sad ima samo tri velike rase. Beloj rasi pripada polovina Azije, Evropa, Amerika, Australija i afričke obale; — žuta rasa zahvata istočni deo Azije, odakle se prostire i po Malajskom Ostrvlju; — negri (crnačka rasa) su naseljeni po Africi i tropskim krajevima Amerike, kuda su prepeseni kao roblje.
Tako je isto i s verama. I njih još ima vrlo mnogo, ali većinu ispovedaju još samo po nekolika plemena i iščezavaju, još brže nego i rase, ispred vera bolje uređenih. Svet je podeljen između četiri velike vere. Hrišćanstvo vlada u Evropi i Americi, a računa se da ima 435 miliona hrišćana, podeljenih u tri grane: 200 miliona katolika, 150 miliona protestanata i 85 miliona istočno-pravoslavnih. Islam gospodari u Africi i zapadnoj Aziji, a računa se na 170 miliona muslimana. Budanstvo zahvata istočni deo Azije, gde ima na 500 miliona vernih. Bramansteo je u Indiji, sa 150 miliona pristalica. (Računa se da ima 7 do 8 miliona Izrailjaca, rasejanih po svetu). Ostaje još oko 230 miliona idolopoklonika među divljacima po Okeaniji, indijancima u Americi i crncima u Africi. No i oni se naglo obraćaju, te jedni prelaze u hrišćanstvo a drugi u islam.
Rase se ne podudaraju s verama: među belima ima hrišćana, muslimana i bramanaca; crnci su podeljeni između islama i hrišćanstva. Ali svakoj veri odgovara po jedan oblik obrazovanosti: hrišćanstvu odgovara evropska obrazovanost, islamu arabljanska, bramanstvu indijska, a budanstvu kitajska. Iidijska je obrazovanost prestala da se razvija i rasprostire, a možda će se i stopiti sa evropskom obrazovanošću, koju su Englezi preneli u Indiju. Arabljanska je obrazovanost u opadanju od kako je muslimanski svet pod vlašću neobrazovanih Turaka. Ostaju još dve obrazovanosti, evropska i kitajska, koje do sad još nisu mogle jedna drugu narušiti.
Mi imamo neodoljivu naklonost da svoju, evropsku obrazovanost smatramo kao jedinu pravu obrazovanost, i da se nadamo da će ona u sebe pretopiti ili potisnuti svoje takmace. Najveći deo sveta već je u rukama jedne od tri evropske, velike, narodonosne grane: Rusi, kao predstavnici slovenske narodnosti, zahvataju severni deo Azije; Anglo-Saksonci, kao predstavnici germanske narodnosti, gospodare u Severnoj Americi, Indiji i Okeaniji; romanski narodi, koje predstavljaju Španci i Portugalci, zahvataju Južnu Ameriku. Tim trima grupama odgovaraju i tri jezika, koji gospodare na najvećem prostoru: engleski, kojim govori oko 120 miliona duša, — ruski, kojim govori 100, i španski 50 miliona. (Nemačkim, koji je jezik srednje Evrope, govori više od 60, a francuskim 46 miliona; ali su oba ograničena na uzan prostor).
Međutim, bilo bi detinjasto suditi o važnosti kakvoga naroda po broju ljudi, koji govore njegovim jezikom, i po broju kvadratnih kilometara, koje on zahvata. Narod se poglavito ceni po udelu, koji uzimaju njegovi naučnici, pisci, umetnici, inžinjeri itd. u delu opšte obrazovanosti; Francuska igra u svetu jednu ulogu, koja je velika, ali različita od one što je igra Španija. Može biti da će doći vreme, kad će Rusi, Anglo-Saksonci i španski američani svojom množinom vladati svetom, ali taj dan još nije došao. Tri velika naroda našega doba, koji se svojom preduzimljivošću uzdižu nad ostalima i upravljaju tokom obrazovanosti, još su Englezi, Francuzi i Nemci.
Svi ti narodi imaju zajedničku obrazovanost koja je ponikla iz stare obrazovanosti, prenesena na sve hrišćanske zemlje, i svi rade na njenom usavršavanju.
Opi imaju jedna ista oruđa zarad, isti način rada u industriji, ista prenosna sredstva; svi imaju fabrika, parnih mašina, železnica, telegrafa itd.; svi se koriste podzemnim blagom svojih rudnika i obrađuju svoje zemljište.
Zemlje u Americi i Okeaniji, koje su od skora naseljene, zemljoradničke su; umereni delovi proizvode žito i stoku, a topliji daju pamuk, pirinač, kavu i začine.
Dve trećine Evrope takođe su ostale zemljoradničke zemlje: južne romanske zemlje daju vino i voće, a slovenske na istoku žito, kože i drva. Industrijom se bave poglavito germanski narodi na severu, Engleska, Belgija, Nemačka, Švajcarska i severni kraj Francuske. Tu je i stanovništvo najgušće, i najbrže se umnožava; računa se, da na 1 kvadratni kilometar ima: u Belgiji 192, u Engleskoj 172, u Holandiji 128, u Nemačkoj 84, u ženevskom kantonu 364 stanovnika (a u Francuskoj samo 71). Stanovništvo se povećava svake godine, i to: u Engleskoj za 9,2 na 100 duša, u Švedskoj za 11,5, u Nemačkoj za 10, u Holandiji za 9, a u Francuskoj samo za 2,3. Od 1700. godine Velika Britanija je skočila od 8 na 35 miliona duša, Nemačka od 19 na 46, a Francuska od 19 samo na 37.
Sve su obrazovane zemlje povezane železničkom mrežom (450 000 kilometara), parobrodskim putovima (97), telegrafom (1 200 000 kilometara), podmorskim kablovima (150 000 kilometara) i opštim poštanskim savezom. One menjaju svoje proizvode i kapitale. One su u neprekidnom saobraćaju. Svakoga dana novine, koje se obaveštavaju s pomoću telegrafa, donose novosti iz celoga sveta.
U svima obrazovanim zemljama način života sve više teži da se sasvim izjednači. Svuda čovek nalazi gotovo iste velike gradove, s pravim ulicama, velikim trgovima, kaldrmom, trotoarima, omnibusima, gasnim osvetljenjem, podzemnim kanalima, vodom iz daleka dovedenom itd. Seljaci i radnici, sporiji u menjanju navika, u istočnoj Evropi još čuvaju svoje običaje i nošnju; ali gradsko stanovništvo svuda već ima istovetna zanimanja, iste zabave, iste običaje: svuda odevanje po engleskom načinu, svuda pariska moda, pozorišta, novine, razna sela (serklovi), berza itd.
Tako se isto i misli prenose iz jedne zemlje u drugu. Svuda naučnici rade po jednim istim metodima; oni zajednički stvaraju nauku, pa se čak i skupljaju na međunarodne naučne skupove (kongrese). — Slikarstvo, vajarstvo, građevinarstvo i muzika zajednički su za sve narode. Književna dela još su narodonosna, zbog različnosti jezika, ali ona kruže po tuđim zemljama u vidu prevoda, i književnost je s kraja na kraj sveta prožeta jednim istim strujama.
Obrazovani narodi jedni drugima pozajmljuju čak i svoje političko uređenje. Primer Engleske i Francuska Revolucija učinili su, da se svuda zavede ustavna vladavina. U Evropi ima 19 nezavisnih država (računajući tu i Bugarsku), u Americi 18 (ne računajući naseobine), sve evropske države, osem dve, monarhije su, — a sve su američke države republike. Pod tim različitim oblikom sve, osem Rusije, imaju jedan isti unutrašnji sklop: jedan parlamenat koji predstavlja narod, budžet koji pretresaju i odobravaju narodni predstavnici, slobodu štampe, javnu bezbednost koju čuvaju policija i redovni sudovi itd.
Tako je sve ono što sačinjava život obrazovanih naroda, trgovina, politički život, nauka, umetnosti, politički običaji i sve drugo osem jezika, postalo opšte međunarodno. Međutim, narodi, koji su povezani tolikim vezama, ne teže za tim da se stope ujedno, pa čak ni da se udruže. Njih razdvaja jezik, industrijska utakmica i stare antipatije, tj. neraspoloženje jednih prema drugima. Naročito se države s nepoverenjem gledaju u Evropi, gde je stanovništvo gušće, gde narodonosni pokreti još traju, gde su vekovi ratova, osvajanja i prisvajanja posejali mržnju između naroda. Posle pruske pobede, sve se sile drže spremne za rat; one drže toliku stajaću vojsku, kakvu čovek nikad nije video. Rusija ima 750 000 vojnika, Italija 750 000, Francuska 600 000, Nemačka 450 000; a zahvaljujući uređenju rezerve, na osnovu kojega se svi sposobni ljudi mogu uzeti pod zastave, one mogu ispratiti na bojište tri puta toliko ljudi. — To je tako zvani režim „naoružanoga naroda“. Svake godine to Evropu staje u srednju ruku po 4,5 milijarde dinara. Evropa živi u miru,ali je to mir pod oružjem, koji je tako isto ubitačan kao i rat.
Obrazovani svet nalazi se pod uticajem dveju suprotnih struja. Zajednička obrazovanost stvara jednu struju međunarodnu, koja goni narode na uzajamnu solidarnost i zbližavanje; — suparništva i pak mržnje stvaraju struju narodonosnu, koja tera narode da se izdvajaju i da jedni prema drugima postupaju kao prema neprijateljima. Od snage tih dveju struja zavisiće budućnost sveta.
Glavna obeležja savremene obrazovanosti. — Kako možemo shvatiti glavna obeležja jedne obrazovanosti, u kojoj se i sami nalazimo? — Uporedimo naš život sa životom iz Staroga Veka ili iz doba Renesansa, pa će nam suprotnosti pokazati, koliko se naš vek razlikuje od onih koji su mu prethodili, i izneće nam pred oči ono, što naša obrazovanost ima samonikloga (novoga).
Obrazovani narodi nisu više ograničeni na Evropu, nego su zauzeli i ostali deo zemlje i trude se da je obrade i nasele. Obrazovanost nije više isključivo evropska, nego postaje opšta, univerzalna.
Za izvršivanje teških radova, koji su kao ponajznatnije delo obrazovanoga života, naši su stari imali samo snagu ljudsku i domaćih životinja; savremena pak obrazovanost radi s pomoću mašina. Količina ručnoga rada umanjena je, a fabrike proizvode u veliko sve predmete koji su za život potrebni; čak se i zemljoradnja pretvara u industriju. Obrazovanost postaje industrijska.
Viša industrija i usavršenija zemljoradnja stvorile su bogatstvo koje prevazilazi potrebe; višak proizvodnje, za manje od sto godina, nagomilao je tako velike kapitale, da industrijalci i finansijeri našega doba bogatstvom nadmašuju negdašnju veliku vlastelu.
Uporedo sa bogatstvom povećala se i rasprostrla i raskoš. Ako ta raskoš danas manje pada u oči nego u ono doba, kad su velikaši na nju imali povlasticu, a ono je opa bar opštija i duboko prodire u sve društvene slojeve. Industrija je dala sve vrste prerađenih proizvoda po tako niskoj ceni, a trgovina je svu robu iz toplih zemalja donosila u takvom izobilju, da su ti predmeti prestali više biti predmeti raskoši; oni su se stali tražiti u nižim društvenim redovima.
Iz novih pronalazaka poniklo je blagostanje ili udobnosti za život (Englezi to zovu comfort). Mi danas uživamo hiljade kojekakvih napredaka, koje naši pretci jedva da su mogli i zamisliti: tu je brz prenos, dobri putovi, dobro uređene gostionice, morska kupatila, putovanja iz zadovoljstva, novine, časopisi, pozorišta, koncerti, muzeji, kaldrmisane, osvetljene i počišćene ulice itd. Jedan današnji građanin nižega reda ugodnije živi nego kakav negdašnji velikaš.
Narodi, koji su pre bili usamljeni, zbliženi su tim, što je olakšan prenos i saobraćaj; svaki se koristi napretkom svih ostalih; trgovina, poverenje (kredit), štampa i nauke stvorili su međunarodnu obrazovanost.
Duša je te obrazovanosti nauka (znanje). Ona je nekada bila samo zabava najboljih umova. No od kako je uredila svoje metode i proverila svoje rezultate, ona je uzela praktičnu ulogu; ona je postala vođem industrije i trgovine, pa čak počinje i politikom upravljati. Isto tako je ona za sve redove naroda postala i sredstvo za obrazovanje uma i karaktera. Škole i biblioteke svuda su zavedene za opšte narodnu korist; čak je i osnovna škola državna ustanova.
Savremena nauka polazi od tačnoga posmatranja činjenica, pa vodi ka odvažnim primenama koje menjaju izgled stvari. Ona na taj način u isti mah uliva i volju, da se stvarnost vidi onakva kakva je, p želju da se opa izmeni. Ta dva, po izgledu suprotna, osećanja zajedno čine obeležje našega, savremenoga, intelektualnoga (umnoga) života: iz strasnoga istraživanja tačnosti ponikao je realizam (stvarnost), a želja za beskonačnim napredovanjem proizvela je idealizam.
Savremena je umetnost realistička; naši umetnici manje polažu na savršenstvo oblika, nego li na tačnost i na izobilje u pojedinostima. Protivno tome u politički je život prodrla potreba za onim, što je najsavršenije (idealno) pod vidom ljubavi prema napretku.
Nekadašnje je društvo počivalo na onoj činjenici, koju je tradicija osveštala, a samo se mislilo na to, da se ona očuva. U naše doba ide se na to, da se uredbe poprave, doterujući ih po teorijskom idealu. Stara su društva uređivali sila i običaj, a nova su društva zasnovana na moralnim načelima.
Od celokupnoga staroga uređenja postoje još samo porodica i vlastitost. Ostalo je sve promenjeno. Današnje društvo ne priznaje više pravo jednoga čoveka nad drugim, gospodara nad robom, zaštitnika nad štićenikom, vlastelina nad sebrom; ono priznaje samo vlast oca porodice nad ženom i decom; svaki je čovek slobodan i niko nije dužan nikoga slušati. — Običaji i zakoni, koji su sputavali život pojedinaca, pali su; svaki čovek može raspolagati svojim životom i imanjem: tu je sloboda verovanja i vršenja verskih obreda, sloboda reči, saobraćaja, biranja sebi mesta za stanovanje, uređivanje svoje kuće, sloboda industrije i trgovine, i sve to današnje društvo usvaja. Ono počiva na privatnoj slobodi.
Stari su zakoni bili aristokratski; oni su ljude delili po nejednakim klasama i svakoga privezivali za njegov red. Današnje je društvo demokratsko; ono je sve ljude izjednačilo pred zakonom, a zadržalo je samo privatnu nejednakost koja proizilazi iz imovnoga stanja. Ono je zavelo javnu jednakost.
Nekada je samo mali broj povlašćenih, građana ili plemića, sačinjavao narod. Aristotelo veli: „Jedna dobro uređena država neće zanatlijama dati građanska prava.“ Ručni se rad prezirao, a radnici su bili isključeni iz uprave. Današnje društvo prima u političko telo sve stanovnike, pa i same radnike; ono je opet povratilo važnost ručnom radu; ono industrijalce i trgovce poštuje isto onako kao i vlasnike imanja.
Vlada nije više isključiva svojina građanske aristokratije, ili kakvoga cara, ili vladalačke porodice, nego narod sam sobom upravlja.
Stara su društva živela u neredu i pod nasiljem. Današnje države imaju uređenu upravu, koja se o svemu obaveštava i svuda održava red. Nadzorna i sudska vlast dovoljno su jake da zaštite pojedina lica od zločinačkih napada; činovnici (kao agenti vlasti) dovoljno su časni i dosta obazrivi, da sebi više ne dopuštaju nikakva nasilja nad pojedincima. U obrazovanom svetu nema više ni razbojnika ni gusara; bezbednost je potpuna.
Ratovanja između narodâ, nije nestalo. Ali se počinje na njega gledati kao na neko nužno zlo. Vojnici više ne sačinjavaju jedan povlašćeni stalež; vojnikom se postaje po dužnosti, a ne radi zabave ili zarad počasti. Ratovi su ubilački, ali su retki i kratkovremeni. Obrazovanost je postala miroljubiva.
Sve te promene učinile su da život bude ugodniji, raznovrsniji i slobodniji. Nikad nije obrazovanost prikupila oko ljudi toliko uslova za sreću. — A da li smo mi srećniji od svojih predaka? — Niko to ne bi mogao potvrditi. — Sreća više zavisi od unutrašnjih osećaja, nego li od spoljašnjih dobrih prilika. Naš je život bolje uređen nego li život naših otaca; ali, kao ono bogataška deca, koja su odgajena u raskoši, mi smo se navikli na blagostanje, pa od njega više ne osećamo nikakve draži; naše je vaspitanje raslabilo u nama sposobnost za uživanje.
Od Staroga Veka sve se izmenilo, i materijalni, i umni, i društveni život. Valja očekivati da će se i budućnost razlikovati od sadašnjosti, kao što se sadašnjost razlikuje od prošlosti. Može biti, da će i sam naš naraštaj biti svedok velikih promena, jer izgleda, da u koliko obrazovanost ide u napredak, u toliko joj je hod sve brži. Mi nemamo šta da se bojimo toga; čovečanstvo je prošlo kroz takve promene, kakve čovek ne bi mogao ni zamisliti, pa ipak nije propalo. Istorija obrazovanosti treba da nas nauči da verujemo u budućnost.