Istorija savremene civilizacije 18

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE
Pisac: Šarl Senjobos


OSAMNAESTA GLAVA
Ekonomske popravke u Francuskoj i Evropi

Umnožavanje bogatstva. — Industrijski i trgovinski napretci stvorili su izobilno novih bogatstava; a izobilje onoga što je za život potrebno učinilo je, da se umnoži i broj stanovnika. Nikad nije umnožavanje bilo tako brzo. Za 82 godine (od 1800. do 1882.) Evropa je od 187 dostigla do 330 miliona, a Savezne Države od 5 na 50 miliona stanovnika. Kod anglosaksonskih je naroda umnožavanje najbrže za tih 80 godina, njihov se broj utrostručio.

Bogatstvo se još više umnožilo, pa se i sad još jednako umnožava. Stanovnici obrazovanih zemalja ne troše sve svoje prihode; oni svake godine ostavljaju na stranu sume koje upotrebljavaju na stvaranje novih izvora, i to je ušteda. Ona u srednju ruku u Engleskoj iznosi 1600 miliona, u Francuskoj na 1 900 miliona, na 1 milijardu u Nemačkoj, 4 100 miliona u Saveznim Državama, ukupno 12 milijarda godišnje. Štedionice, koje su 1860. godine imale na ostavi 3 150 miliona, imale su 1878. godine 8 500 miliona. Države su se koristile tim povećavanjem bogatstva, te su umnožile i svoje izdatke. Sve evropske države ukupno trošile su 1820. godine samo 6 milijarda godišnje, a danas troše 19 milijarda.. Rashodi su se u Engleskoj popeli od 1 250 pa 2 800 miliona, a u Francuskoj od 700 na 2 800 miliona. Za podmirenje tih rashoda morali su se za toliko povećavati porezi, jer su danas opi jedini državni izvori prihoda. Neposredni porez na imanja nikako ne bi mogao zadovoljiti to ogromno povećavanje izdataka. S toga se pribeglo udaranju carine, posrednih poreza, na piće, šećer, duvan i dr., koji su usled umnožavanja stanovništva postali najproduktivniji od svih vrsta poreza.

Države su dobivale novac na zajam s takvim olakšicama, kakve su bile nepoznate vladama XVIII stoleća; one su se tim koristile i načinile grdno velike dugove. Za to je Engleska dala prvi primer: da bi mogla izdržati rat s Napoleonom, opa je svoj dug podigla na 920 miliona funata sterlinga (23 milijarde) u 1815. godini. Tada se govorilo da će toliki dug neminovno dovesti do brankrotstva. Međutim, Engleska ne samo da je mogla plaćati interes na svoj dug, nego je od toga vremena još i zaštedela oko 83 milijarde i svela dug na 19 milijarda

Tim su putem pošle i sve ostale države; uzajmljivanje je postalo običnim izvorom za one vlade, koje su u velikoj novčanoj neprilici. Državni su dugovi ugovoreni pod vidom neisplatime pozajmice, i poverioci samo imaju prava da primaju interes. S toga je dosta da se godišnje porez poveća za onoliko, koliko je potrebno za plaćanje toga interesa.

Tim su se postupkom toliko služili, da je dug gotovo svih država od 1820. do 1880. godine porastao do nečuvenih razmera. Nemačka je svoj dug podigla od 550 do 5 400 miliona na Carevinu, a 8 milijarda za posebne države; Rusija od 1200 pa 14 500 miliona; Austrija od 2 400 na 10 500 miliona; Italija od 820 miliona na 10 milijarda; Francuska od 4 na 22 milijarde. Najveći deo tako pozajmljenoga novca otišao je na ratne troškove. Računa se da je Krimski Rat uvećao dugove onih država, koje su u njemu sudelovale, za 4 800 miliona; rat Severnoameričkih Saveznih Država za 12 200. miliona, a francuski rat za 9 milijarda. Naoružanje je povećalo dugove za 40 milijarda, dok su ih železnice i telegrafi povećali samo za 14 milijarda.

Novac i novčanice. — Zlatni rudnici u Australiji i Kaliforniji dali su više zlata nego što ga je igda bilo u saobraćaju od kako je sveta. Za vreme od 1850. do 1860. vađeno je svake godine u srednju ruku po 200 000 kilograma zlata u vrednosti 700 miliona dinara. Količina zlata rasturenoga po svetu između 1800. i 1885. godine gotovo se utrostručila, i ceni se da ga danas ima oko 45 milijarda. — Srebrni su rudnici u početku bili manje izdašni: oko 1850. godine opi su još davali samo 900 000 kilograma godišnje, oko 1870. proizvodnja se popela na 2 000 000, a 1884. na 2 800 000.

To uvećavanje, ma da je grdno veliko, ipak nije srazmerno sa uvećavanjem trgovine, koja se za to vreme udesetostručila. Dragoceni metali dakle ne bi mogli podmiriti potrebe. Jedna od Velikih revolucija XIX stoleća bilo je i razvi-janje papirnoga novca.

Još odavno je imalo banaka (novčanih zavoda), koje su izdavale novčanice (banknote). Kitaj ih je imao još u VIII stoleću po Hristu; Francuska je 1719. godine imala banku Lo-ovu. Ali svet nije imao dovoljno vere u te hartije.

Od kraja XVIII stoleća ustanovljene su državne banke, s dovoljnom garancijom, da bi mogle uliti poverenje. Banka ima prava da izda samo određenu količinu novčanica, ali mora u svojim kasama čuvati dovoljno novaca, da bi mogla isplatiti svoje novčanice: to je metilna podloga (novčana); ona iznosi od prilike jednu trećinu vrednosti onih novčanica koje su u saobraćaju. Ostatak svoje podloge banka daje na priplod, pozajmljujući ga sigurnim trgovcima: te pozajmljene vrednosti sačinjavaju lisnicu (portefeuille, to jest vrednost u hartijama). Pošto je novac ne košta ništa, jer ga je dobila u razmenu za svoje novčanice, banci je osigurana dobit. U vreme krize, kad bi svi imaoci novčanica mogli pokušati da u isti mah naplate svoje novčanice, država pritiče banci u pomoć određivanjem prinudnoga kursa (cours forcé); banka nije više obavezna da isplaćuje i onda se moraju novčanice primati za sva plaćanja.

Danas sve obrazovane zemlje imaju svoje državne banke. U bogatim zemljama, kao što je Engleska, Francuska, Savezne Države itd., gde je poverenje potpuno, novčanice se tako isto lako primaju kao i zlato, a često ih još i vole kao podesnije za nošenje. U zemljama, gde država ima manje poverenja, novčanice nadaju ispod one vrednosti koju one predstavljaju. U Austriji novčanica gubi 20 od 100, a u Rusiji rublja u hartiji, u mesto 4, ne vredi više od 2,50 dinara.

U saobraćaju ima oko 23 milijarde novčanica raznih banaka.

Uređenje kredita. — Ogromno uvećavanje industrije i trgovine moglo je biti samo uz pripomoć takvoga istoga povećavanja kredita. Kredita je bilo još krajem Srednjega Veka[1], ati je on u XIX stoleću dobio nečuvenu snagu, za što se ima zahvaliti dvema već davnašnjim ustanovama, bankama i akcionarskim društvima, kojima su se počeli koristiti na jedan sasvim nov način.

Banke izdaju novčanice; a pošto zlato i srebro i dalje ostaju u saobraćaju pored novčanica koje ih predstavljaju, to se tim načinom količina novca udvaja; industrijalci dakle mogu raditi sa udvojenim kapitalom i vršiti dvojinom više poslova. — Uređenjem čekova i izravnanja računa (virement) banke su vršile i drugu vrstu usluga. Industrijalci i trgovci raznih zemalja, koji imaju otvoren račun u kakvoj banci, za plaćanje kakve sume imaju samo da predadu ček na tu sumu, koja ima da se plati toj banci. Za izvršenje plaćanja između dva klijenta jedne iste banke dovoljno je da se iz dužnikove aktive (primanja) izbriše ta suma, pa da se prenese na aktivu poveriočevu. Tako se isplaćuju milijarde, a ne polaže se ni pet para u novcu. Francuska Banka izvršuje godišnje za više od 40 milijarda tih isplata dugovanja svojih klijenata. — Tako se isto radi i između raznih banaka jednoga istoga grada. U Londonu i u Njujorku poverenici glavnih banaka sastaju se svakoga dana u „Domu za obračunavanje“ (Clearing-house), da tu isplate čekove, koje te banke imaju jedne na drugu. Suma tih plaćanja penje se za London do 130, a za Njujork na 150 milijarada godišnje. Taj tako prost postupak vrlo mnogo ubrzava obrtanje kapitala, i samo je on učinio, da se poslovi u svetu mogu vršiti u onako ogromnim razmerama.

Akcionarska društva nisu nova. Banka Sv. Đorđa, osnovana u Đenovi 1407. godine, već je pripadala jednom društvu kapitalista, od kojih je svaki imao po jedan udeo u tom preduzeću. Sve trgovačke kompanije (društva) od XVII stoleća imale su kapital podeljen na udele, koji su se već zvali akcijama. Ali u naše doba kapital je podeljen na manje delove, akcije su načinjene od 500 dinara, pristupačne i manjim kesama; tako su se mogle prikupiti i manje uštede i obrazovati veliki kapital, te s pomoću akcija podići gotovo sva velika preduzeća.

Kad je u izgledu da kakav posao može doneti koristi, onda se osniva kakvo bezimeno društvo (ono se tako naziva nasuprot trgovačkim udruženjima, gde osnivači društvu daju svoje ime i ostaju odgovorni za radove). Bezimeno društvo svojina je svih onih ukupno, koji su kupili udele (akcije); udeoničari dele među sobom dobit srazmerno broju udela koji imaju: to je dividenda. Poslovima upravlja upravni odbor, ali rešenja donosi udeoničarska skupština. — Ta bezimena društva zasnovala su gotovo sva velika preduzeća, železnice, rudnike, Suecki Kanal i dr.

Udeli kakvoga društva imaju vrlo promenljivu vrednost: kupci će dati veću ili manju cenu prema tome, da li očekuju veću ili manju dobit. Isto je tako i s robom: cena žita, pamuka, kave, ulja itd. zavisi od vrlo promenljivih prilika, ona se menja iz dana u dan. Da bi se utvrdila vrednost udela ili robe, potrebno je, dakle, da se kupci i prodavci sastanu u kakvom zajedničkom središtu, a to je središte berza. To svakodnevno sastajanje učinilo je velike povremene trgove beskorisnim, i malo po malo na Zapadu je prestalo njihovo posećivanje.

U velikim trgovinskim gradovima ima berza još od XVI stoleća, i one služe kao mesto sastanka onim trgovcima, koji rade sa žitom, pamukom, kavom i robom koja se prodaje na krupno (en gros). Ali je danas najvažnija ona, koja se kratko naziva berza, to jest berza vrednosti, gde posrednici (agents de change) dolaze, da, u ime svojih klijenata, prodaju i kupuju udele bezimenih društava i državne hartije od vrednosti (obveznice).

Cena svih tih hartija od vrednosti menja se svakoga dana: kad se povećava, onda se kaže da vrednost skače, a kad se smanjuje onda pada. Skakanje vrednosti odgovara periodima napredovanja, a padanje periodu novčane oskudice i nezgodnih prilika. Eto, zbog toga se berzanska kota i upoređuje vrlo često s termometrom, čije promene pokazuju novčano stanje kakve zemlje

Skakanje i padanje vrednosti daju maha jednoj naročitoj vrsti rada, kojom se odlikuje naš vek, a to je spekulacija. Ona je ponikla iz navike da se kupuju i prodaju hartije od vrednosti ne u gotovu (tj. da se vrši isplata i predaja odmah), nego sa određenim rokom (tj. da se predaju i plaćaju tek posle izvesnoga vremena, obično posle mesec dana). Spekulanti kupuju hartije od vrednosti ili robu, ali ih ne primaju; oni ih i prodaju, ako ih i nemaju u rukama. Ako vrednost skoči u vremenu između prodaje i određenoga roka za predaju, onda su oni, koji su prodali, obavezni da u vreme određenoga roka robu kupe skuplje, nego što su je prodali, i tim gube onu razliku u ceni (diferenciju). Ako li je pala, opi kupuju jevtinije i onu razliku dobivaju. Suprotno tome, kupac dobiva, kad je cena skočila, pošto je on dao nižu cenu, a gubi u slučaju padanja. Na taj je način berzanski posao dobio neki vid igre; pa se prosto kaže igrati na berzi (na skakanje i padanje). Spekulisanje ide na ogromne sume, jer pgraču, koji kupi za jedan milion robe, pije potrebno da ima i milion dinara, a isto se tako mogu imati i veliki dobitci i gubitci. — Spekulacijom su poglavito i stvorena ona ogromna bogastva finansijera našega doba.

Kapitali ne ostaju u granicama onih zemalja, koje su ih stvorile. Bogati i ranije prosvećeni narodi, kao na priliku Englezi i Francuzi, nagomilali su više kapitala, nego što ga mogu upotrebiti u svojoj zemlji: oni šalju svoj novac i svoje iižinjere u druge zemlje, gde nema novaca, u Ameriku, Rusiju, Tursku i dr., da tamo preduzimaju velike radove, građenje železnica, otvaranje rudnika, podizanje radionica za proizvođenje gasa (za osvetljenje, zagrevanje, kretanje mašina). Englezi dobivaju godišnje oko 1,5 milijardu interesa na svoje kapitale, koji su uloženi u inostranstvu. Po celom svetu ima industrijskih preduzeća koja su svojina engleskih; društava.

Isto se tako udružuju kapitali i iz različitih zemalja za kakvo zajedničko veliko preduzeće. Na taj je način prokopan Suecki Kanal, koji je dug 162 kilometra, 100 metara širok, a 9 metara dubok. Tako su Nemačka, Italija i Švajcarska zajedničkim troškom prokopali tamnik Sv. Gotharda, koji spaja Nemačku sa Italijom.

Zaštita i slobodan promet. — O tom, kako valja urediti trgovinu između naroda, ima dve suprotne teorije.

Jedna je teorija o slobodnom promešu. Ona polazi od načela, koje su usvojili stari ekonomisti, da je slobodan promet najpovoljnije uređenje za stvaranje bogatstva; ona traži, da svi stanovnici jedne zemlje imaju prava slobodno menjati svoju robu s drugim zemljama, tj. kupovati ili prodavati u inostranstvu, kao što se kupuje i prodaje u unutrašnjosti zemlje, bez plaćanja uvozne carine, ili da plaćaju vrlo malo.

Druga je teorija zaštitna, koja liči na staru teoriju o trgovinskoj ravnoteži. Ona uzima, da jedan narod ima koristi od zaštićavanja svoje industrije od utakmice drugih naroda; ona dakle zahteva da se strane prerađevine, pri ulazu u zemlju, opterete uvoznom taksom, koja će je primorati na povećavanje cene, koja se ravna sa onom cenom, koju traže domaći proizvođači.

Pristalice slobodnoga prometa odbacuju carinske takse na granici, ili ih usvajaju samo pod vidom poreza. Pristalice pak zaštitnoga sistema, naprotiv, baš ih naročito traže kao zaštitno sredstvo.

Slobodan promet, koji je već bio omiljen u XVIII stoleću, bio je napušten u vreme ratova u doba Carstva. Napoleonova kopnena zaštita bila je jedna vrsta tako isključne zabrane uvoza, kakva se nikad pre nije videla; nikakva engleska roba pije mogla biti puštena. Posle Restoracije zavede se jedna vrsta uređenja, koje stoji između zaštitnoga sistema i potpune zabrane uvoza. — U Engleskoj, gde su u narodnoj skupštini velikoposednici bili u nadmoćnosti, uvedoše carine radi zaštićavanja svojega žita od trgovine sa žitom drugih zemalja. Zakonom od 1815. godine zatvorena je Engleska svakoj vrsti stranoga žita sve dotle, dok englesko žito ne dostigne cenu od 80 šilinga po kvarteru[2], i tek tada, da bi se izbegla oskudica, dopuštano je da se pusti strano žito. U Francuskoj se zabrani uvoženje većine engleskih prerađevina, vunene i pamučne pređe, kola, nožarske robe itd. Za uređenje žitarske trgovine zavede se sistem tako zvane pokretne skale (échell mobile): takse, koje se naplaćuju pri ulazu u Francusku, menjaju se prema ceni žita na francuskim trgovima.

Po tom su pristalice slobodnoga prometa stale po novo raditi, da se ukinu zabrane uvoza i da se smanje zaštitne takse. Oni su u Engleskoj najviše uspeli. Godine 1824. Heskison (Huskisson) je izradio, da parlamenat smanji takse. Oko 1838. godine osnova se i jedno društvo sa zadatkom, da radi da se ukine zakon o žitu (Anticornlaw league); središte mu je bilo u Menčestru, a upravljao je njim industrijalac Kobden. Agitovanjem i pisanjem ono je uspelo, 1846. godine, da se proglasi slobodna trgovina sa žitom, pri čemu mu je pripomogla i tadanja velika oskudica. Menčestarska škola najzad je pridobila za svoje mišljenje vigovsku stranku, koja je mnogo smanjila uvozne takse na sve predmete.

U svima ostalim evropskim zemljama vlade su i dalje ostale kao pristalice zaštitnoga sistema

Trgovinski ugovori.Zaštita je ostala kao načelo međunarodnoga prava u Evropi: jedna zemlja ne dopušta da u nju uđe kakva roba iz inostranstva, dok se na nju ne udari kakva taksa. Svaka je država sastavila spisak dažbina, koje mora platiti svaka vrsta robe, i to je opšta tarifa. Ona se može ukinuti ili smanjiti za neku vrstu robe samo po naročitom ugovoru. Da bi pojedine sile dobile reduciranje, t. j. smanjivanje tih taksa, potrebno je dakle da one sklapaju jedne s drugima trgovinske ugovore.

Uobičajeno je načelo tih ugovora uzajamnost (reciprocitet): svaka država dopušta drugoj državi smanjivanje uvoznih dažbina za njenu robu pod pogodbom, da i ona dobije smanjivanje za svoju robu. To je ono što se u Engleskoj zove fair trade „commerce loyal“ — trgovina koja podleži zakonskim propisima. Ona se razlikuje od slobodne trgovine (engleski free trade), gde se zemlja otvara stranoj robi, ali se ne traži, da se tako isto i strana zemlja otvori.

Trgovinski ugovori izgledali su u jedno vreme kao sredstvo, da se malo po malo zavede slobodan promet. Trgovinskim ugovorom od 1860. godine izmeću Francuske i Engleske, Napoleon III ukinuo je sve zabrane i zamenio ih zaštitnom carinom, koja se morala smanjivati iz godine u godinu, 30 do 100 posle 1861. a 25 od 100 posle 1864. godine. Engleska ukide sve zaštitne carine na francusku robu, svilu, pomodnu robu i trgovinske predmete iz Pariza; carinu na vino smanji od 158 na 22 dinara po hektolitru. Taj je trgovinski ugovor bio zaključen na deset godina.

Poslednjih godina sve su se države povratile pa zaštitni sistem. U mnogim trgovinskim ugovorima, umesto da se utvrdi jedna stalna carinska tarifa, samo se uslovi da se neće plaćati veća carina od naroda, koji bude najmanje plaćao; to je ono što se naziva „uslov naroda s najvećim povlašćenjem“. Ta vrsta ugovora ne smeta državi da podiže svoju carinu, nego ju samo obavezuje, da svoju carinu podiže u isti mah na robu svih zemalja.

Svetske izložbe. — Ogromni napretci industrije i trgovine izazvali su i zamisao o jednoj svetskoj izložbi, gde bi bili prikupljeni svi pronalasci i svi proizvodi iz celoga sveta, i koja bi u isti mah služila i kao izložba za gledanje i kao škola. Prva je bila ona izložba u Londonu 1851. godine, i bilo je već 17 000 izlagača. Po tom su došle svetske izložbe u Parizu, 1855. (s 24 000 izlagača), u Londonu 1862. (s 27 000 izlagača), u Parizu 1867. (s 52 000 izlagača), u Beču 1873., Filadelfiji 1876., Parizu 1878., Melburnu, Amsterdamu, Anversu, Brislu i Parizu 1889. godine.

Svaka je izložba bila značajnija od onih prethodnih. U Parizu je izložba 1855. godine bila u Industrijskoj Palati, u Jelisejskom Polju; zahvatala je samo 11 hektara, sa 24 000 izlagača; na nju je došlo 4 594 000 posetilaca.

Izložba od 1867. godine zahvatala je 20 hektara (to je bio samo jedan deo Marsova Polja), s 52 200 izlagača, a 9 329 000 posetilaca.

Izložba od 1878. prostirala se po svemu Marsovu Polju i po brežuljku Trokadero (29 hektara), s 52 300 izlagača, a 16 miliona posetilaca.

Izložba od 1889. godine, osem Marsova Polja i Trokadera, zahvatila je i celo Invalidsko Polje i kejove između Invalidskoga Doma i Marsova Polja. Tu je došlo više od 28 miliona posetilaca.

Krize. — Trgovina je obrazovane narode tako čvrsto privezala jedne za druge, da se oni svi uzajamno potpomažu i da svaki oseća posledice napretka ili oskudice u onih drugih.

U Srednjem Veku su oblasti jedne iste države živele odvojeno; kad bi u kakvoj oblasti žetva omanula, onda je tu nastupala gladna godina i sirotinja je umirala od gladi. Od XVI stoleća nestalo je pravih gladnih godina; ali godine, u kojima je žetva omanula, do pre pedeset godina, još su bile godine velike oskudice, i cena je žitu znatno skakala. Danas pak, kad žetva omane u kojoj zemlji, onda dovoz žita iz Rusije, Amerike i Mađarske tako potpuno nadoknade onaj manjak, da od toga potrošač ništa ne trpi. Od 1876. do 1879. godine u Francuskoj su bile uzastopce četiri rđave žetve; one bi u Srednjem Veku donele strahovitu glad, a one jedva da su učinile da u nekoliko poskupi hleb.

Danas nema više bojazni od krajnje oskudice; trgovinski je zastoj dobio vid ekonomskih kriza. — Ima kriza s različitim uzrocima, kao: krizâ trgovinskih, koje su nastupile usled kakvoga rata, koji je poslove zaustavio, ili usled otvaranja kakvoga novoga trga, ili usled nagle promene trgovinskih putova; — za tim, krizâ industrijskih, proizvedenih zatvaranjem kakvoga izvoznoga tržišta, kakvom novom utakmicom, ili tim što je industrija izbacila više predmeta, nego što ih može prodati (to je ono što se zove suvišna proizvodnja); — krizâ novčanih, koje potiču usled iznošenja vrlo velike količine novaca; — krizâ berzanskih, koje se iznenadno pojavljuju, kad preterana zanesenost publike učini, da udeli (akcije) skoče preko svakoga razložnoga očekivanja (od pre nekoliko godina te se krize nazivaju nemačkim imenom krah, pad). — Sve se te krize pojavljuju u vidu nagloga opadanja poslova. Poverenje prestaje; kapitalisti, koji imaju novaca za ulaganje (plasiranje), ne smeju da daju na zajam; bankari i trgovci ne nalaze više novaca na zajam, ne mogu da odgovaraju svojim obavezama i moraju da obustave plaćanje (pad); potrošnja se smanjuje, industrijalci ne dobivaju više porudžbine, zatvaraju svoje radionice ili otpuštaju jedan deo radnoga osoblja; radnici ne nalaze više rada i padaju u veliku nevolju. Posredno ili neposredno, kriza se kosne svih društvenih redova.

Kako su sve obrazovane zemlje među sobom povezane trgovinom, tako da čine samo jedan veliki trg, to kriza, koja se pojavi u jednoj zemlji, obično potresa i druge. Velika kriza od 1857. godine počela je u septembru u Saveznim Državama, gde je proizvela više od 5000 bankrotstava, s pasivom (dugom) od 1,5 milijarde; od meseca novembra stade se osećati i u Engleskoj; odatle dopre u severnu Nemačku i Dansku, Austriju, po tom u Indiju, pa najzad i u Braziliju i Buenos-Ajres.


  1. Naši stari vladaoci davali su novac na ostavu Dubrovniku. A golubački vojvoda Jeremija nije hteo predati Mađarima grad, dok mu se ne vrati neki novac (12 000 dukata), što ga je dao u zajam despotu Stevanu Visokom Prev.
  2. 1 šiling = 1.25 dinara, a jedan kvarter zahvata 290.78 kubnih metara žita. Prev.