Istorija Rusije (P. Miljukov) 8

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Pavle Miljukov


GLAVA VIII

Petar Veliki (1682-1725)
(nastavak)

I. — Od Baltičkog mora do Kaspiskog jezera (1617—1724)[uredi]

Priznanje ruskih osvajanja na Baltičkom Moru: Ništatski mir (1721). — Da bi se suzbio unutrašnji haos i da bi se ostvarile reforme koje su se nametale, Petru je potreban mir. Zato on odlučuje da potraži način za okončanje rata sa Švedskom.

Ministar Karla XII, baron Gerc, trudi se upravo da ubedi svog ratobornog gospodara da on ne može ratovati sa celim svetom i da treba da zaključi mir sa Rusijom, ako želi da pobedi Nemačku. U avgustu 1717 godine Petar prihvata ponudu da se započnu direktni pregovori. Početkom 1718 godine njegovi diplomatski pretstavnici, Osterman — čiji će rad na pregovorima istaći njegov diplomatski talent — i Brus polaze iz Petrograda za Alandska Ostrza. On im daje uputstva da „ne raskidaju odmah, jer (njegov) interes to sada ne dopušta”, ali nagoveštava svojim protivnicima da je još uvek spreman da započne novu ofanzivu; iako želi da zadrži osvojene oblasti na Baltičkom Moru i da brani interese Pruske i Poljske, on je ipak gotov da „ustupi” Finsku uzimajući kao granicu reku Kimen i da ne pomaže zahteve Engleske i Danske. Konferencija u Alandu otvara se u maju. Već na prvoj sednici prestavnici Švedske izjavljuju da ona ne može da se odrekne Estonije i Livonije, koje su njene „tvrđave”. Pregovori traju celoga leta i cele jeseni. I jedna i druga strana odugovlači: Šveđani računaju na mogućnost jedne pobune u Rusiji, a Rusi su ubeđeni da Karlo XII neće moći duže da izdržava svoju vojsku u svojoj iscrpenoj zemlji. Smrt Karla XII, koji je ubijen 1718 godine pri opsadi norveške tvrđave Fredrikshama, zatim hapšenje Gerca, borbe oko krune, stupanje na presto Ulrike-Eleonore u martu 1719, pa pobeda „liberalne” stranke i pogubljenje Gerca menjaju potpuno situaciju. Švedska nije više voljna da čini ustupke na Baltičkom Moru, nego u Nemačkoj. Jula 1719 godine Petar odgovara jednom demonstracijom ratne flote: čak i samu okolinu Štokholma pustoše, a stotine sela pale kozaci i ruski mornari. Švedska kraljica pristaje tada da ustupi Reval, Narvu i Estoniju, ali traži da joj se vrate Finska i Livonija. Petar joj odgovara jednim ultimatumom, i u septembru se prekidaju pregovori u Alandu. Švedska se konačno odlučila. Ona više voli da pregovara sa Engleskom.

Engleska se trudila, izazivajući čitav niz saveza, da usami Rusiju. Austrija je zaključila odbranbeni savez sa poljskim kraljem Avgustom II, koji se trudi da svoju dinastiju učini naslednom i da svoga sina, koji je oženjen jednom austriskom princezom, načini „apsolutističkim” vladaocem. Pošto Petar — koji još uvek drži svoje trupe u Poljskoj, gde on namerava da brani Ustav od planova za stvaranje nasledne kraljevske vlasti, a protestantski i pravoslavni „disidenti” od katolicizma — potstiče poljske velikaše da vode opoziciju prema svome kralju, Avgust II je potpisao „preliminare” mira sa Švedskom i potsetio cara na njegovo obećanje da će mu ustupiti Livoniju. Pruska, pošto se najpre činila kao da hoće da ostane verna ruskome savezu, popustila je pod pritiskom Engleske, Austrije i Francuske; u avgustu 1719 godine ona je zaključila savez sa Engleskom, no sa ograničenjem da ne bude uperen protivu Rusije. Posle rasturanja Alandske konferencije februara 1720 godine, ona sklapa mir sa Švedskom i dobiva Štetin. Sa svoje strane Danska zaključuje sa Švedskom krajem 1719 godine primirje, a u julu 1720 — pod uticajem Engleske — i ugovor o miru, kojim vraća sve osvojene oblasti u Pomorju, ali zadržava Šlezvig.

U početku 1720 godine Engleska je uspela da usami Rusiju. U aprilu šalje u Baltičko More — „da bi zaštitila švedsku teritoriju i pomogla zaključenje mira koji će biti koristan po obe strane” — eskadru admirala Norisa, koga ovlašćuje da ponudi njeno posredovanje. Ruski admiral Apraksin odgovara protivpredlogom da se pribegne — kao što je bilo i ugovoreno — direktnim pregovorima između zaraćenih strana; ali, u to isto vreme odred generala Mengdena pustoši švedske obale. Ni predlog da Francuska bude posrednik, ni napori engleske i austriske diplomatije da zavade Portu sa Rusijom ne mogu da nateraju Petra da promeni svoje namere. On i dalje uporno hoće da zadrži sve osvojene oblasti, i u novembru 1720 godine on uspeva da pretvori Jedrenski ugovor iz 1630 godine u „večiti mir” sa turskom carevinom.

Šveđani, koji su naposletku uvideli da im ni engleski kralj,. ni francuski kraljevski namesnik, ni nemački car ne mogu uspešno pomoći protivu Rusije, rešavaju se, avgusta 1720 godine, da predlože caru nastavljanje direktnih pregovora. Ništat, u Finskoj, izabran je za sedište konferencije. Kada su ruski punomoćnici Brus i Osterman tamo stigli u proleće 1721 godine, zatekli su pretstavnike Švedske. Engleska eskadra ponovo se pojavljuje u Baltičkom Moru, ali pred očima britanskih admirala — koji nisu smeli to da sprečavaju — švedske obale ponovo pustoši ruski general Lasci, koji spaljuje tri varoši i 506 sela. Ova ruska demokracija pokazuje se kao veoma uspešna. Švedska pristaje da ustupi Livoniju; ipak, ona želi da zadrži Viborg „ključ Finske”, i traži od Rusije da ne podržava pretendovanje na presto bratanca Karla XII, vojvode od Holštajna. Početkom leta ovaj stiže u Petrovgrad. Tada novi švedski kralj Fridrih uzrujan, odlučuje se da ispuni sve Petrove zahteve. Ništatski mir potpisan je 30 avgusta/10 septembra 1721 godine. Rusija dobiva „za uvek” Livoniju, Estoniju, Ingriju, jedan deo Karelije sa Viborgom i ostrva Ezel i Dago; ona pak vraća Švedskoj ostatak Finske i odriče se mešanja u njene unutrašnje stvari; stanovnici oblasti koje su ustupljene Rusiji sačuvaće prava koja su uživali za švedske vladavine, kao i slobodu veroispovesti; oni koji imaju zemlju zadržaće svoje posede pod uslovom da postanu ruski podanici, Poljska i Engleska potpisale su ugovor kao ugovaračke stranke. Petar likuje: glavni zadatak njegove vladavine, koji je stao toliko napora i žrtava, izgleda da je postignut. Pune dve nedelje svetkuje on mir u svojoj novoj prestonici, a Senat mu dodeljuje nazive „Otac otadžbine, Car i Veliki.”

Rusija na obali Kaspiskog Jezera. — Petar nije čekao da obezbedi svoja osvajanja na Baltičkom Moru da bi okrenuo svoju pažnju ka Kavkazu i Kaspiskom Jezeru. Još godine 1715, pošto su ove granice između Evrope i Azije još uvek veoma malo poznate, dao je on Artemiju Volinskom, koga je poslao kao ambasadora persiskome šahu, ova uputstva: proučiti, „prolazeći kroz persiske oblasti kopnom i morem, sve varoši, pristaništa i druga mesta, kao i opštu situaciju tih pokrajina, da bi se videlo koje se velike reke ulivaju u Kaspisko Jezero; dokle se može ploviti uz te reke i da li postoji neka reka koja polazi iz Indije a uliva se u to jezero; какви су у пристаништима ратни или трговачки бродови које шах држи на томе језеру, које су тврђаве и утврђења; saznati naročito što se tiče oblasti Gilan koje planine i teško prohodna mesta razdvajaju ovu pokrajinu od ostalih pokrajina na persiskoj obali Kaspijskog Jezera.”[1] U isto vreme stupio je on u vezu sa Vahtangom, đurđijanskim knezom, i tražio da sazna gde žive Jermeni; on zna da su ova dva naroda hrišćanske vere i već pomišlja na protektorat nad njima. Njegova nova politička maksima je: da se ne bi moglo trpeti da se Porta učvrsti na obalama Kaspijskog Jezera.

Godine 1722, koristeći se nemirima koje je u Persiji izazvala promena vladara i najezda Avganistanaca, Petar nudi svoju pomoć i zaštitu. Od maja do jula on odlazi na Volgu, spušta se od Nižnjeg-Novgoroda do Astrahanja i započinje letnju vojnu idući kopnom i vodom ka Derbentu sa 22.000 pešaka, 9.000 konjanika, 20.000 kozaka i isto toliko Kalmuka, 30.000 Tatara i 5.000 mornara. Nemogućno je odupreti se takvim snagama, te mesni samodršci prihvataju rusku zaštitu, jedino se Uteniški sultan laća oružja, ali biva potučen. Derbent otvara svoja vrata bez borbe, ali hrana počinje da ponestaje. Car se vraća u Astrahanj i zasniva usput tvrđavu Svjatoj Krest (Sveti Krst).

On je naredio jednom naročitom odredu da nastavi vojnu i da zauzme Rešt i Gilan. Rešt je osvojen u novembru 1722 godine, Baku se predaje u julu 1723 godine. U septembru Petar zaključuje sa pretstavnikom Persije u Petrogradu ugovor kojim se on obavezuje da pruža vojničku pomoć novom šahu Tahmasibu, pod uslovom da dobije „u stalnu svojinu” Derbent, Baku i pokrajine Gilan, Mazanderan i Astrabad. Ali u Persiji odbijaju da potvrde ovaj ugovor, i tu otpočinje borba oko uticaja između Rusije i Porte koja je nedavno saznala za novu rusku ekspanziju. Muslimanska plemena na Kavkazu mole za tursku pomoć, i Porta ih uzima pod svoj protektorat; Đurđijanska, koju okružuju ova plemena, primorana je godine 1723 da nominalno prizna tursko pokroviteljstvo. Ipak, car uspeva da zadrži novo osvojene oblasti na obali Kaspijskog Jezera, i Porta, ugovorom od juna 1724 godine priznaje to osvajanje; granica prolazi na 22 časa hoda zapadno od Derbenta i obrazuje pravu liniju od Šemaha do sastava reka Arakse i Kura.

Petar je takođe pokušao, no bez uspeha, da zauzme istočnu obalu Kaspijskog Jezera. Početkom 1716 godine on je stavio u dužnost knezu Aleksandru Bekovič-Čerkaskom, koji je već ranije opisao jedan deo te obale, da sagradi dve tvrđave, jednu na nekadašnjem ušću reke Amu-Darije, a drugu na mestu gde se sada. nalazi Krasnovodsk, a zatim da otide hanu oblasti Hive da bi ga privoleo da primi rusko pokroviteljstvo i da traži od njega dopuštenje da „pošalje rekom Amu-Darijom u Indiju jednog trgovca koji bi se obavestio o putevima koji tamo vode” i da sazna da li bi buharski kan takođe pristao da primi rusko prijateljstvo. Mesta izabrana za građenje onih dveju tvrđava pokazala su se kao nepodobna za stanovanje. S druge strane, stepska plemena behu se pridružila plemenima iz oblasti Hiva da prepreče put odredu Bekovič-Čerkaskoga, koji je jedva brojao 3.000 ljudi raznih narodnosti. Pošto ga je susreo na šest dana hoda od Hive, u oktobru 1717 godine, neprijatelj je pribegao lukavstvu: pod izgovorom da će lakše obezbediti sebi ishranu, on je nagovorio Bekovič-Čerkaskog da podeli svoju trupu na pet delova, koje su posle toga hivski ratnici razoružali i zarobili. Bekovič-Čerkaski, pošto je ušao u Hivu kao prost izaslanik, bio je pogubljen i njegova glava izložena na gradskim vratima. Da bi se osvetio, Petar je 1720 godine bacio poslanika Hive u tamnicu, gde je ovaj umro. Osvajanje koje on beše započeo, završiće se tek posle jednog i po stoleća.

II. — Obnova. Druga sistematska reforma (1718—1722)[uredi]

Iz haosa u svesnu reformu. — Ova druga reforma bitno se razlikuje od prve. Problemi koji se nameću reformatoru istovetni su, ali reforma postaje svesnija, i reformator je znatno proširio svoj vidik usled složenosti odnosa koje je Severni rat stvorio između Rusije i evropskih sila. Petar je proveo godine 1716 i 1717 izvan Rusije; on više nije onaj isti čovek iz 1698 godine. Među praktična znanja koja privlače njegovu radoznalost spadaju otada i državnička. Nekoliko novih shvatanja, do kojih je došao za vreme svoga putovanja po inostranstvu, utiču na njegove zamisli. Tako je on pre svog odlaska u Olonec, godine 1719, održao jedan dosta neuobičajen govor, koji je zabeležio francuski diplomat La Vi: „Pošto je uspostavio spoljnu bezbednost, on će upraviti svoje težnje da prekine eksploatisanje naroda koje vrše potkupljivi činovnici i sudije. Dužnost vladareva je da štiti narod od svake nepravde i da iskorenjuje najodlučnijim sredstvima nepoštenje i korupciju birokratije.” Isto tako prilikom zaključenja Ništatskog mira, kada je Senat hteo da polaska njegovoj davnašnjoj ambiciji i slavio ga „što je izvukao Rusiju iz mraka i uzdigao je na pozornicu svetske slave”, on u svome odgovoru čini jedno čudno ograničenje: „Nema sumnje da ne treba da oslabimo u vojničkim poslovima”, ali „treba da se posvetimo onome što je korisno i što ide u opštu korist —, te da se narodu olakša.”

Otkuda njemu ovakve neočekivane misli? Kako to da on, koji je uvek mislio samo o „koristi po državu”, može sada da govori o „opštoj koristi” i potrebi da se olakša narodu u kome je on dotada video samo poreskog obveznika? Zacelo da je on pozajmio od drugih ovakve ideje; on ih je našao proučavajući projekte za svoju drugu reformu, za svesnu reformu. Pa i sam način kako je on pripremao ovu reformu veoma je interesantan, jer njegove metode se mnogo razlikuju od onih koje su primenjivane prilikom prve reforme. On sada raspolaže čitavom falangom „savetnika”, zvaničnih ili dobrovoljnih čija mišljenja čita on vrlo pažljivo, kao što dokazuju znaci koje je stavljao na savete, na „izveštaje”, projekte i izdvojene predloge koji su ostali među njegovim ličnim hartijama. Misli koje su naročito privukle njegovu pažnju obeležene su karakterističnim znacima, kružićima, krstovima, okruženim krstovima, i skoro sve su one upotrebljene u pojedinim njegovim zakonodavnim odlukama. U tim projektima ima saveta od opšteg interesa, primenljivih ili neprimenljivih predloga, mera koje se odnose na posebne slučajeve i skupnih članova. Petar ih brzo usvaja, ali ne čineći dovoljne razlike između njih, već ostavlja da iskustvo pokaže šta ima životnu vrednost, a šta je „učinjeno bez razmišljanja”. Njegova uloga postaje uloga potstrekača koji se trudi da privede kraju započeto delo. Ta uloga je uistini veoma skromna, jer on doslovno usvaja predloge koji su mu podneseni, pa ide čak dotle da prepisuje i greške koje su se potkrale u tekstu. Istina, ovi predlozi nisu mu slučajno podneseni i oni skoro uvek odgovaraju nekoj trenutnoj hitnoj potrebi. Da je tako, vidi se iz toga što se njihov predmet menja ukoliko se potrebe jasnije ocrtavaju i sve jače osećaju, što omogućuje da se prati linija kretanja raznih potreba kaogod i zakonodavčeve namere.

Posmatrani sa ovoga gledišta, predlozi zakona podneseni Petru mogu se raspodeliti u tri uzastopne faze: od 1711 do 1713 godine, „savetnici” carevi još su nadahnuti starinskim metodama i sistemom „dobiti”, a to će reći brigom o fiskalnim interesima; u godinama 1714 i 1715 njihova shvatanja se menjaju i svedoče o socijalnim brigama; tada se ocrtavaju opšta načela reformi koje se nameću; u 1716 i 1717 godini, za vreme Petrovog bavljenja u inostranstvu, oni izrađuju nameravane reforme. U ovoj poslednjoj fazi treba istaći važnu ulogu „savetnika” tuđinaca, koji caru stavljaju na raspoloženje svoje zapadnjačko iskustvo; i upravo oslanjajući se na to iskustvo, on će nastaviti praktično izvođenje reforama između 1717—1718 i 1722 godine. Može se pratiti razvoj njegovih misli kroz ove tri uzastopne faze: vidimo kako se on odriče sistema delimičnih reformi, koje bi se primenjivale na konkretne činjenice i posebne slučajeve, i koji se baš zbog toga često izvode mimo njegovu volju, da bi pošao drugim putem, putem opšte reforme, zamišljene prema jednom određenom načelu, proučene sistematski i praktično izvodljive; jednom rečju, putem jedne skladne i svesne reforme.

„Savetnici” iz 1711—1713 godine posvećuju uistini svu svoju brigu samo jednom pitanju, koje je uvek na dnevnom redu i koje zahteva hitno rešenje: kako da se pribavi novac? Oni su veoma uznemireni zbog „praznina” u pogledu naseljenosti i zbog smanjenja broja stanovnika, što se videlo prilikom popisa iz 1710 godine. Ako je smanjenje broja stanovnika posledica preteških nameta naturenih narodu, onda uspeh nove reforme zahteva „da se narod ne upropašćuje”; ali, onda je svako novo oporezivanje nemogućno. A kako je novac neophodno potreban, „savetnici” se izjašnjavaju za najlakši način, a to će reći za posredne poreze. To čini, na primer, jedan od izveštaja sa početka 1711 godine, čiji je pisac verovatno bio plemeniti ilirac Sava Raguzinski, i koji nosi ovaj karakterističan naziv: Članci o tome kako da se napuni državna blagajna za potrebe sadašnjega rata (rat na Prutu). Raguzinski polazi od načela da „ako su seljaci odveć mnogo oporezovani, zemlja će opusteti”, a da je neophodno potrebno da se „napuni državna blagajna” ne uzimajući „ni jedne jedine kopejke od onih koji su oskudni”. Toga radi pribegava on jednom starom običaju i predlaže načine koji su već hiljadu puta primenjivani. On pre svega savetuje da se poveća prihod od kovanja novca smanjujući za 10 od sto težinu novca. I zaista, Petar izdaje naređenja u tome smislu. U 1711—1712 godini, pošto ova izmena u kovanju srebrnoga novca ne daje dovoljno dobiti, kuje se bakarni novac, koji 1713 godine preplavljuje tržište i potiskuje srebrni novac: ranijem prihodu od približno 156.000 rubalja ovaj bakarni novac dodaje — od 1712 do 1717 godine — nov prihod od približno 130.000 rubalja godišnje. Na drugom mestu, Raguzinski savetuje da se povećaju prihodi od soli pomoću jednog sasvim prostog postupka: zadržavajući 4½ kopejke na svaki pud prilikom isplata liferantima soli, da bi se „u ovom ratnom vremenu liferant odrekao dobiti”. Senat pokušava da primeni ovu zamisao i naređuje da se zadržavaju 2½ kopejke od puda; ali glavni liferant Stroganov i njegovi drugovi odbijaju da isporučuju so pod ovim uslovima, te oko 1714 godine desetine solana ostaju bez posla. Ipak, Raguzinski preporučuje da se država odrekne ostalih monopola od kojih je bio ustanovljen veliki broj, i da se dopusti slobodna prodaje robe podvrgavajući je taksama. Petar naređuje „da se prouči ovaj predlog, pa u slučaju da ne bude nikakvih smetnji, da. se dopusti svim staležima da trguju”. U znak nagrade za njegove savete, Raguzinski je naimenovan za „dvorskog savetnika”.

Godine 1714—1715 „savetnici” pomišljaju na mere koje — budući korenitije nego što je povećanje prihoda od kovanja novca, čiji je iznos ostao nedovoljan i počeo se iscrpljivati — ipak „ne bi upropastile narod”. Oni pokušavaju da ispitaju uzroke koji su izazvali paniku 1711—1713 godine i primorali državu da pribegne posrednim porezima kao jedinom rešenju krize. Pošto je popis stanovništva iz 1710 godine pokazao da postoje „praznine u naseljenosti zemlje”, oni se pitaju da li su te praznine doista stvarne, ili pak nisu možda posledica dezertiranja i skitnje pre nego posledica gubitaka koje je narod pretrpeo za vreme prvih deset godina rata, ili najzad nije to možda samo varka, posledica zlonamernosti popisivača. Već godine 1713 jedan „anonimni spis” o načinu kako da se olakša poreskim obveznicima na selu pominje bežanje seljaka koji odlaze da se nastane u Ukrajini na imanjima bogate vlastele „koja su razdeljena posle Mazepine smrti”, te Petar odmah naređuje da se izvrši popis begunaca koji su se sklonili u ta sela i da se vrate u zavičaj. A kada je drugi jedan predlog privukao njegovu pažnju na oblasti donje Volge i Dona gde su se skrivali begunci, za koje se predlaže da se vrate i nastane u utvrđenoj zoni (od Caricina do Panšina) i da se podvrgnu porezu u žitu, on usvaja tu meru i još je proširuje ( u maju 1714 godine): „Pošto svi begunci nisu otišli na Don i u Sibir, i pošto nije bilo epidemije, neka je hvala Gospodu! oni su zacelo većinom napustili svoje nekadašnje gospodare i otišli da se nastane na zemlji drugih posednika”, izjavljuje on, — ne spominjući svoju ličnu akciju koja je bila ubistvenija nego epidemija, — i on izvodi zaključak da će biti dovoljno izvršiti nov popis i pohvatati zabušante. On odmah naređuje da se najpre pokuša u Arhangelskoj guberniji, gde je popis iz 1710 godine utvrdio najveće opadanje stanovništva. U februaru 1715, drugi jedan izveštač, Vasilij Lodigin, podrobno naznačuje oblasti i grupe stanovništva koje treba kontrolisati i ponovo popisati.

Ovaj popis, zvani landratski[2], izvršen je za vreme od dve godine koje je Petar proveo u inostranstvu (1716—1717). Njegovi rezultati su skoro isto onoliko nepovoljni koliko i u 1710 godini. U izvesnim oblastima stanovništvo kao da se počelo oporavljati posle poraza i počelo se gomilati — jamačno da bi smanjilo broj poreskih zajednica — na nekadašnjim „ognjištima”; otuda se javlja jedna neobična pojava: broj „ognjišta” se ne uvećava, ili se uvećava lagano, dok broj stanovnika počinje da prevazilazi broj iz popisa vršenih pre Petra Velikog. Ali to su izuzeci. U drugim oblastima opadanje stanovništva se pojačalo: u Arhangelskoj guberniji, od 1710—1717, broj „ognjišta” je opao za 7 od sto, a broj muškaraca za 9 od sto. U Kazanjskoj guberniji prirodni priraštaj stanovništva nije dovoljan da naknadi gubitke, koji su veoma brojni, usled Apraskinovih metoda, među neslovenskim stanovništvom. Proučavanje uzroka opadanja stanovništva pokazuje da su oni ostali isti kao i u 1710 godini; ipak, državna uprava manje je neposredno odgovorna za to opadanje, jer je ono posledica njene akcije samo za 10 od sto, dok je 1710 godine iznosilo 20 od sto, a to stoga što je posle 1710 godine ona zahtevala manje žrtve u ljudstvu. Što se tiče dezertiranja, ono je isto (37,2 od sto u 1710, a 37,9 od sto u 1717 godini), jer porezi kojima se ono objašnjava nisu bili smanjivani.

Šta više, „praznine u naseljenosti” proširuju se sada i na jugoistočne oblasti, a to će reći upravo na oblasti kolonizacije, gde se očekivalo da se pronađu begunci. U čitavoj Azovskoj guberniji, opadanje stanovništva uzelo je ozbiljne razmere; broj „ognjišta” smanjio se za 29 od sto, a broj stanovnika za 31 od sto; 6,5 od sto ovoga smanjenja je posledica direktne akcije državne uprave, a to će reći „regrutovanja vojnika i radnika”, a 29 od sto bežanja. Državna uprava dolazi do ubeđenja da ovaj popis ne može da služi kao oenovica nijednom produktivnom sistemu oporezivanja i da treba izmeniti samo načelo neposredne poreze zasnovane na „ognjištima”.

Fjodor Saltikov, plemić kome je bilo povereno da primi isporuku brodovlja u Engleskoj i koji se „u slobodnim časovima” — kako on kaže — „trudio da prikupi iz zakonskih odredaba engleske države i drugih evropskih država „samo ono što bi godilo samodržnoj državi, a ne republikama i parlamentima”, napisao je godine 1712, ugledajući se na tuđinske obrasce, jedan izveštaj koji pokazuje kod njega širinu pogleda dosta retku u to doba među Petrovim „savetnicima”. On sebi postavlja isti zadatak kao i ostali „savetnici”: „istraživati velike prihode, a da se ne upropašćuje narod”, ali se on isto tako bavi zavođenjem „opšteg narodnog prosvećivanja i predavanja svih liberalnih nauka”. Petar je išarao zabeleškama njegov rukopis i koristio se njim u nekoliko svojih odluka. Kod njega je on našao ideju za onaj neuspeli zakon o neotuđljivosti nekretnina, od 18/29 marta 1714 godine, po kome nepokretna dobra prelaze na najstarijeg sina, a pokretna dobra i kapital na mlađu braću. Od njega je pozajmio i ideju, koja je kao i ova prethodna potekla iz Engleske, o korporativnoj organizaciji — da stručna ili zanatska obuka traje sedam godina i da svaki mora biti upisan u svoje stručno udruženje, — što propisuje ukaz od 20/31 marta 1722 godine. Isto tako pod uticajem njegovih saveta o organizaciji spoljne trgovine, o osvajanju Azije preko Sibira, Kaspijskog i Aralskog Jezera, šalje on godine 1714 — uostalom bez uspeha — ekspediciju u te krajeve. On prihvata i druge predloge Saltikova, kao na primer predlog da se u svakoj guberniji stvore pri manastirima učilišta gde bi se mladići do 23 godine pripremali za građansku i vojnu službu (ukazi od 20/31 januara i 28 februara/ 11 marta 1714 godine); ili na primer savet da se šalju mladi ljudi u inostranstvo da bi se uputili u diplomatiju i da bi naučili moreplovstvo (odluke primenjene 1714 i 1715 godine).

Ako su ponekad predlozi Saltikova rizični i malo praktični, drugiput oni naprotiv pokazuju znatnu dalekovidost, a njegove političke zamisli izgleda da svedoče o dubokom poznavanju zapadnjačkih primera. Idući za svojim „savetnicima”, Petar počinje da se interesuje ne samo za napredak brodarstva i vojne veštine, za najnovije modele pušaka i poslednja usavršavanja u brodogradnji, već i za socijalno zakonodavstvo i za pravilnu organizaciju više nastave u Rusiji. Što se tiče neposrednih potreba države, „savetnici” dolaze postepeno — kao što smo videli — do toga da osuđuju izvore prihoda koji su postali neproduktivni (dobici od soli i kovanja novca) do predlaganja da se napuste neuspešni načini (popis iz 1717 godine), kao i do potrebe jedne obimne i sistematske reforme po uzoru na inostrane obrasce.

Prilikom ove reforme, najvažnije u njegovoj vladavini, Petar se ponekad — kao u 1711—1713 godini — slepo povodi za savetima koje mu drugi daju. Ali su glavne linije te reforme već ocrtane dovoljno jasno. Podneseni projekti, uostalom, nimalo slučajni; oni odgovaraju na pitanja namerno postavljena, a njihovi sastavljači, umesto da su diletanti, sada su stručnjaci, evropski specijalisti koji više ne izlažu opšte ideje, već u svome zapadnjačkom iskustvu traže praktično rešenje posebnih problema. Slaba strana njihovih predloga je što su ponekad odveć malo prilagođeni ruskom životu. Petar, koji ima običaj da radi brzo i da nameće svoju volju opštim sredstvima, ne obraća dovoljno pažnje ovom nedostatku. Zbog toga, kad reforma prestane da bude slučajna i postane svesna, ona je često puta prevremena i neprirodna.

Reforma iz 1718—1722 godine odnosila se na tri glavne tačke: trgovačka i industriska politika, finansiska organizacija i administrativno uređenje.

Trgovačka i industriska politika. — U oblasti trgovine i industrije Petar nije stvorio ništa novo. Još za vreme cara Alekseja je Englez Koliks rekao da je u Rusiji car prvi trgovac u svojoj zemlji” i „prvi proizvođač”; državni kapitalizam još je cvetao u Rusiji u XVII veku. Ali glavno obeležje Petrove politike je u tome što državna trgovina i industrija prestaju da teže jedino usko fiskalnom cilju, da bi se pobrinule o socijalnom i nacionalnom interesu, a u isto vreme, razume se, i o interesu države. Upravo je primenjivanje zaštitnih mera i merkantilizma, što je tada bilo u modi, pomoglo caru da napusti dotadašnje shvatanje, čisto utilitarno. Prilikom njegovoga putovanja u inostranstvo 1716—1717 godine, nekakav baron Luberas, poreklom iz Šlezije, poslao mu je jedan spis u kome podrobno izlaže teoriju merkantilizma. U isto vreme kada je ukazivao Petru na nezgodne strane izvoženja sirovina i opasnost da se uvozi više fabričkih proizvoda nego što se proizvodi u zemlji, on ustaje protivu monopolisanja celokupne trgovine od strane države i tvrdi da, bez transakcija i privatne inicijative, spoljna trgovina ne može da donosi koristi. On proučava dva glavna činioca od kojih „zavisi ekonomski napredak i jačanje jedne zemlje” ili „naprotiv, njeno iscrpljenje i potčinjenost”, a to su: plovidba i industrija. Pošto Rusija ne može da izvlači veliku korist od plovidbe zbog tuđinske konkurencije on se ograničava na to da preporuči zauzimanje još jedino slobodne geografske tačke — ribolovišta na Špicbergu i predlaže da se tamo potajno otpočne građenje trgovačke flote za eksploatisanje lova na kitove. Što se pak tiče industrije, tu on, naprotiv, veruje u mogućnost njenog razvoja, jer Rusija raspolaže velikim prirodnim bogatstvima. Kako nije poznavao ekonomsku geografiju zemlje, on pravi teoriski pregled raznih privrednih grana iz kojih potiču ta bogatstva: žito će služiti za izradu rakije; lan i konoplja za jedra i hartiju; šumski proizvodi davaće potašu, katran, smolu; stočarstvo će davati vunu, kožu, kosti, lepak. Pošto je zatim nabrojao proizvode živinarstva, lova, rudarstva itd., on ukazuje na potrebu da se, radi oživljavanja industrije, dobiju kredite iz inostranstva, da se stvori jedan centralni organ (idustriski kolegijum), kome bi bila dužnost da vodi nadzor nad radionicama i fabrikama, kao i izvoz i uvoz, i da se u inostranstvu osnuju trgovačka pretstavništva i da se naimenuju trgovinski konzuli u Dancigu, Kopenhagenu, Libeku, Berlinu, Amsterdamu, Londonu, Bordou, Kadisu, Bilbau, Lisabonu. Luberas je daleko od toga, kao što se vidi, da bude onako priprost kao samouk Posoškov, koji propoveda pasivnu borbu protiv tuđinske konkurencije, a to će reći izgnanstvo tuđinaca i njihovih konzula, govoreći da treba „dobro začepiti otvor”, a to će reći trgovačku poštu „da tuđinci ne mogu ništa znati o našoj robi, kao što i naši ljudi ništa ne znaju o njihovoj.” Godine 1715 Luberas je između ostalog, preporučivao stvaranje „trgovačkih savetnika” u glavnim pristaništima i trgovačkim gradovima. Njegove savete pohitao je Petar da usvoji.

Već 1715 godine postavlja on trgovačke agente u Parizu i Anversu; godine 1716, u Beču. Naimenovaće i druge, u Kadisu i u Kini godine 1719, u Liježu i Bordou godine 1723. Čak i za vreme svoga putovanja po inostranstvu (1716—1717) daje on prve povelje kojima dopušta otvaranje privatnih fabrika, a uvod koji prethodi ovim poveljama postaje ubrzo tekst konačne „uredbe” industriskog kolegijuma (Manufaktur-Kollegija). Od 6/17 aprila 1719 godine slobodna unutrašnja trgovina pobeđuje državne monopole, jer toga dana Petar jednim ukazom — „da bi dokazao velikodušnost prema trgovcima ruske države” — odlučuje da samo dve vrste robe, potaša i smola — i to jedino da bi se sačuvale šume — ostanu monopol države, a da će svaki moći da prodaje ostalu robu koja je dotada bila monopolisana, no „pod uslovom da plaća državne takse”. Ove takse, uistini, Petar i nema nameru da naplaćuje, ako bi one bile prepreka za razvijanje merkantilizma. On je pre sklon da „silom” osniva fabrike i da im daje povlastice. Iako se „u industriskim poslovima ne treba zadovoljiti samo tim da se čine predlozi”, — izjavljuje on — iako je „potrebno poslužiti se prisiljavanjem, ipak je isto tako neophodno potrebno ohrabriti industrijalce savetima, nabavkom mašina i svim drugim sredstvima.” Prema tome, svaki ko bude osnovao neku fabriku biće oslobođen svih državnih ili opštinskih nameta, dobivaće pomoć i pozajmice bez interesa, a prodaja njegove robe biće rasterećena svake takse. 18/29 januara 1721 godine fabrikanti i sopstvenici mehaničkih radionica, na koje su proširene plemićske povlastice, ovlašćeni su da kupuju zemljište, posede i robove za potrebe svojih preduzeća. „Visoke ličnosti” iz careve okoline pozvane su čak da osnivaju trgovačka i industriska preduzeća, i trgovci počinju da se žale zbog toga učestvovanja plemstva u poslovima, jer to njima nanosi štetu. Petar se ne usteže da upotrebi strogost i silu. Kad on propiše nove metode fabrikacije, on obično preti prestupnicima da će biti kažnjeni teškom robijom ili konfiskacijom imanja; ovako on postupa kad reguliše preradu koža, kad određuje širinu platna, ne misleći da propisni razboji za tkanje neće moći da uđu u uzane izbe seljaka i da će jedan deo seoskih tkača biti upropašćen. On nameće fabrikantima zatvoreničku radnu snagu: godine 1719 šalje on, na primer, „da tkaju lan”, u fabriku platna nekoga Turčanjihova „žene i devojke koje su državne vlasti kaznile u Moskvi ili u drugim gubernijama zbog njihovih prestupa”; godine 1712 on uopštava ovu odluku i stavlja krivce na raspoloženje industriskom kolegijumu. U isto vreme štiti on svaku novu industriju pomoću veoma teških zaštitnih carina na sličnu inostranu robu, i naređuje da se te takse naplaćuju čak pre nego što su ruske fabrike i počele da proizvode. Ova politika smeta mnogo baš samim ruskim proizvođačima, koji traže da se smanje carinske takse na inostranu svilenu robu, jer ruska industrija „ne može uspeti da isporučuje zlatotkanu svilu u dovoljnoj količini za celu zemlju.”

Sve ove Petrove tvorevine ne postižu željeni uspeh: na primer, pošto tkačnica tepiha koju je sagradio za čuvenog Leblona — „čudotvornog veštaka” koga je sa još četvoricom zanatlija doveo u Rusiju, pošto se u Parizu divio čuvenoj radionici tepiha Goblen, — pošto nije mogla da nađe pogodnu vunu, radnici su morali besposličiti. Isto tako mnoge od 150 fabrika osnovanih za njegove vladavine postoje samo na hartiji; posle njegove smrti moraće da se izbrišu sa spiska „fabrikanata” mnoge ličnosti koje su uzele taj naziv samo da bi se koristile povlasticama koje su za njega vezane. Nasuprot tome, izvesne industrije koje su postojale pre njega (oružnice, fabrike čoje, rudnici) ostvarile su za njegove vladavine trajne napretke, iako su njihovi proizvodi bili osrednji i skuplji od inostranih, na veliko nezadovoljstvo trgovaca. Jasno je da Rusija još nije zrela za pravilnu industrisku proizvodnju. Petrov neuspeh nije jedino posledica njegovog neiskustva, već i opšteg ekonomskog stanja zemlje.

Premeštanje spoljne trgovine iz Arhangelska u Petrovu omiljenu varoš Petrograd takođe je rezultat prinudnih mera. To čini da je u godini 1718 trgovina Arhangelska pala od 3,000.000 rubalja na 300.000, dok se trgovina Petrograda od ničega popela na 4,000.000; u godini 1725, samo 12 stranih brodova, prema 53 u 1710 godini, boravilo je u luci Arhangelska, dok se u Petrogradu, od 1722 do 1724, broj stranih brodova popeo od 116 na 240.

Isto tako u ovom razdoblju pojavljuju se u Rusiji i veštački vodeni putevi; ali od šest kanala koje je Petar nameravao da načini, samo je jedan završen za njegova života.

Finansiska reforma. — Drugi deo reforme iz 1718—1722 godine, a to će reći finansiske reforme, je — kao što i treba očekivati — mnogo bolje prilagođen ruskom životu nego prethodne mere. Međutim, problem koji treba rešiti mnogo je složeniji nego u 1710 godini. Onda je bilo dovoljno podeliti ukupnu cifru vojnih rashoda sa brojem poreskih obveznika da bi se dobila cifra ličnog poreza za svakog pojedinca. No kasnije su se prilike izmenile: iako je popis stanovništva iz 1717 godine pokazao da ne treba očekivati povećanje broja poreskih obveznika, nasuprot tome, uvećavanje „ognjišta” koje je zapaženo među stanovništvom ulivalo je izvesno poverenje zakonodavcu. I ovoga puta je jedan dobrovoljni „savetnik”, koji dobro poznaje strane finansije, u ovom slučaju francuske, dao Petru ideju vodilju za njegovu reformu. Jedan nov projekat za stvaranje jednog fonda namenjenog za uvećavanje državnih prihoda, koji je pisac jamačno podneo prvih meseca 1717 godine i kome je kao objašnjenje dodao jedan Izveštaj o prihodima francuske države, predlaže da se svi neposredni porezi zamene „jednim porezom od 50 kopejaka od glave koji bi se ubirao od celokupnog nižeg staleža”. Ceneći da u Rusiji ima 12,000.000 stanovnika — što je približno tačno, ako se saberu oba pola, — on proračunava da će predloženi porez dati 6,000.000 rubalja. On osim toga smatra da treba ubirati od sveštenstva, plemstva, itd., jedan naročiti „desetak”, a to će reći porez na prihod — što odgovara desetku ustanovljenom u Francuskoj 1710 godine, — „te da svaki plaća prema svome zvanju i prihodu, od zanatlije do kneza vladalačkog roda”. I upravo godine 1717 Petar po prviput spominje ovaj porez od glave u dva svoja pisma, jedno pisano iz Kalea, a drugo iz Pariza, iako još uvek zadržava nadu da oporezuje samo gradsko stanovništvo i da će „naći novac ne opterećujući narod previše”. Drugi „savetnici” bave se naročito popisom poreskih obveznika. Neki Ivan Filipov tvrdi u svom projektu da „propadanje naroda, kao i napuštanje sela, bežanje iz zavičaja, opasno širenje razbojništava i krađa, dolaze „od nepravilnog popisivanja”, i on optužuje popisivače da ubeležavaju u spiskove čas 20 osoba po „ognjištu”, čas 10, pa čak i manje, „prema mitu koje su primili.” On savetuje „da se ne popisuju „ognjišta”, nego seljani oba pola koji obrazuju jedno „ognjište”, a da se ne uračunavaju mala deca i starci”. Na ovaj način „niko neće više biti kinjen i ugnjetavan, i svi će biti jednaki pred zakonom”. Da bi se suzbilo iseljavanje, on predlaže takođe da se zavedu pasoši i da se pojača policiski nadzor nad opštinama. Drugi jedan „bezimeni savetnik” pita se zašto da se ne ubrojavaju deca i starci, kada se zna da posle izvesnog vremena rezultati popisa neće više odgovarati stvarnom stanju. On smatra da je bolje da se popiše celokupno stanovništvo i utvrđuje 75 kopejki od glave za novu ličnu porezu, koja bi mogla da zameni sve dotadašnje. Njegova procena, koja daje rublju i po od svakog odraslog radnika, ma koliko da je približna, ipak se više približuje stvarnosti nego ona koja računa 50 kopejaka od glave. On je logičniji od Filipova. I zaista, popisivanje jedino onog stanovništva koje podleže oporezivanju, a to će reći odraslih lica, pretpostavlja bilo postojanje katastra, bilo stalnu kontrolu broja radnika, koji se u svakoj porodici menja iz godine u godinu. Međutim, u Rusiji nema ničega sličnog ni za vreme Petrove vladavine, ni posle njegove smrti. Naprotiv, tamo je običaj da se za vreme čitavih desetina godina ostane pri ciframa poslednjega popisa, iako su one već odavno postale nepouzdane. Otuda izlazi da neposredni porez, umesto da je lični, postaje grupni: svaka opština je oporezovana prema broju poreskih obveznika upisanih prilikom poslednjeg popisa i njen deo poreze razrezuju zatim sami stanovnici na stvarne poreske obveznike. Da je oporezivanje po „ognjištu” zamenjeno oporezivanjem od glave ili ,duše”, kao što se obično kaže, mogao se stvoriti uži odnos između poreza i poreskog obveznika. Ali, u praksi, i „duša” postaje ubrzo poreska jedinica isto toliko formalna koliko i „ognjište”.

Kada je Petar konačno usvojio lični porez od „duše”, on je najpre ostavio mogućnost da se pribegne starim metodama da bi se odredio njegov iznos, jer naređuje Senatu, u novembru 1717 godine, da raspodeli izdatke suvozemne vojske i mornaričkih regruta „na seljake, i to da na svakog vojnika dođe po toliko i toliko „ognjišta” ili „duša”, prema tome šta bude zgodnije.” Tek posle godinu dana, 26 novembra/7 decembra 1718, odlučuje se on da dopuni ovaj propis: „Tražiti od svih, ostavljajući godinu dana roka, da dadu izjavu, te da bi se znalo koliko ima u svakome selu „duša” muškog pola”. Od ovo nekoliko kratkih redova Senat stvara ukaz od 22 januara/2 februara 1719 godine o popisivanju „duša”. Iste godine zavedeni su i pasoši ili „propusna pisma”, što će se konačno regulisati „proglasom” od 1724 godine. Ni u 1719 ni u 1720 ovaj opšti popis ne može da se završi. Među teškoćama na koje on nailazi, jedna od najvećih dolazi otuda što Petar neprestano uvećava kategorije poreskih obveznika. Godine 1720 naređuje on da se popisanim seljacima dodadu i sluge, kako bi se sprečila „zatajivanja koja su zapažena ranije u ognjištima”. Iako jedan poslednji ukaz iz marta 1721 godine kaže da će zatajivači moći da poprave svoju pogrešku do 1/12 septembra, gubernatori i vojvode dobili su nalog da na licu mesta provere podatke; zbog toga se taj i naredni popisi nazivaju „revizijama”. Ova kontrola, koja je završena tek u decembru 1723 godine, daje značajne rezultate: ona otkriva da je preko 2,000.000 ,duša” bilo zatajeno, čime se opravdava nepoverenje koje su ulivali raniji popisi. Petrove nade nisu bile prevarene: zvaničan ukupni broj poreskih obveznika dostiže 5,570.000 „duša” muškoga pola.

Da bi se na njih razrezali izdaci na vojsku, zaokrugljene su cifre budžeta iz februara 1720 godine na 3,000.000 rubalja za đeneralštab i 73 puka dragona i pešadije, i na 1,000.000 za garnizonske pukove; ako se ovih 4,000.000 rubalja podele sa 5,000.000, dakle sa zaokrugljenim brojem poreskih obveznika, dobiva se iznos lične poreze u 1724 godini od 80 kopejaka na svaku „dušu”. U 1725 godini delitelj se povećava na 5,400.000, te je tako porez konačno utvrđen na 74 kopejaka. Drugi prihodi pokrivaju ostale rashode. Za najglavnije od ovih, a to su rashodi mornarice, koji su se još jednom udvostručili od 1721 godine, penjući se od 600.000 rubalja na 1,200.000 u 1724, i na 1,400.000 u 1725 godini, određeni su svi dopunski prihodi koji potiču od gubernija, a naročito posredni porezi, carine i porez na krčme. Svi ostali rashodi, a na prvom mestu za građevine, diplomatiju, dvor, imaju kao protivtežu prihode od kovanja novca i prodaje soli, zatim prihode onih ustanova koje nisu potpale pod centralizaciju, kao što su prikaz Male Rusije, prikazi sudova i Sinoda; osim toga, sume što ih je davala Petrogradska gubernija i novo osvojene pokrajine, kao i od posebnih taksa i carina, što čini ukupno 2,175.000 rubalja. Tako se celokupni državni izdaci penju na približno 7,500.000 rubalja. Porez od „duše”, koji otsada zamenjuje sve druge neposredne poreze, daje povrh toga 2,500.000 rubalja. I tako celokupni državni prihodi, koji su do nedavno iznosili 6,000.000 rubalja, dostižu dakle pri kraju Petrove vladavine 8,500.000 rubalja: budžetska ravnoteža je uspostavljena.

Administrativna reforma. — Razume se da se ovi finansiski rezultati ne mogu odvojiti od administrativne reforme. Ona je neobično složena. I njene ideje vodilje došapnuli su Petru „savetnici”, koji su u ovom slučaju pravi stručnjaci, pošto su stranci, kao baron Luberas, koga smo već pomenuli, i Henrik Fik, poreklom iz Holštajna. Uostalom, baš zbog svoga tuđinskog obeležja ova reforma, ma koliko njena načela izgledala savršena, nije bila primenljiva na Rusiju.

Rusiji je nedostajao sistem usklađenih centralnih i lokalnih ustanova. Ukidanje prikaza ostavilo je prazninu koju ni Senat ni centralne službe, delimično uspostavljene, nisu mogle popuniti. Kad stranci predlažu da se kolegijalnim sistemom zameni načelo lične uprave, onda u osnovi nije toliko važno da se jedna nesavršena organizacija zameni boljom, koliko da se kako tako sastavi jedan centralni organizam koji nedostaje. Senat nije zamenio Bojarsku dumu, nego je samo zauzeo prazninu koju je za sobom ostavilo ukidanje ove skupštine. Isti je slučaj i sa kolegijumima, koji su stvoreni posle iščezavanja prikaza, a to će reći usred haosa što ga je izazvalo ustanovljavanje gubernija. Petru je odavno poznat ovaj naziv „kolegium”; za vreme njegovoga prvog putovanja u Englesku, Francis Li mu je preporučio da stvori kolegijume u Rusiji. Ali tek 1712 godine, posle napretka merkantilističke doktrine, njemu je predložen kolegijalni sistem, da bi se zaštitila trgovina i industrija (kolegijumi za trgovinu i industriju). Sa ovim sistemom Petar vrši prvi opit 1713 godine, ali ga ozbiljno ispituje tek u jednom svojeručnom spisu od 23 februara/3 marta 1715 godine, koji nosi naslov Rasmatranja o kolegijumima. On tu nabraja šest švedskih kolegijuma (pravosuđa, spoljnih poslova, admiraliteta, rata, finansija — kamer-kollegija — i trgovine), ali zaboravlja da spomene i jedan sedmi, državni kolegijum (Stats-kollegija). Ovaj zaborav nam otkriva izvor iz koga je crpeo svoje podatke, jer se ista omaška nalazi u naslovu jednoga projekta koji mu je bio podnesen u to vreme. Da bi ostvario taj projekt, on se obraća Henriku Fiku decembra 1715 godine. Prilikom njegovoga drugog putovanja u inostranstvo poziva on i Luberasa da sarađuje na reformi; ovaj odabira u Hambrugu, Berlinu, u Hesenu i Saksonskoj 148 budućih činovnika ;on i prevodi sa švedskog jezika pravilnike za svaki kolegijum.

Pre vladavine Karla XII, švedski kolegijumi brojali su među svojim članovima najuglednije plemiće kraljevine, koji su isto tako bili članovi Senata i obrazovali jednu posebnu kastu kojom je bila ograničena vladareva vlast. Od kraja XVII veka, Senat, kao oligarhiska ustanova, ukinut je, a kolegijumi, pretvoreni u čisto birokratske ustanove, potpadaju neposredno pod kraljevsku vlast. Jasno je da ovaj sistem ne može da bude presađen u Rusiju bez ikakvih izmena. Pre svega, stvarajući kolegijume, Petar ne samo da nije ukinuo Senat, već u početku njihovoga postojanja stavlja im na čelo senatore, a docnije će na ta mesta postaviti manje važne ličnosti. Zatim, zavođenje kolegijalnog sistema pretpostavlja reorganizaciju gubernija; samo pod ovim uslovom mogu kolegijumi učiniti Rusiji iste usluge kao u Švedskoj, gde oni pretstavljaju jedan savršeno usklađen organizam u kome je izvršena stroga podela nadležnosti i prava.

Oblasna organizacija u Švedskoj sadržavala je tri administrativne podele, koje su poticale iz davnine, no čija je poslednja forma datirala od apsolutističkog državnog udara Karla XI. U tom obliku one prelaze u Rusiju: socken ili kirchspiel sa baltičkih obala odgovara volost-i (srezu); härad ili nekadašnja centurie odgovara ujezd-u (okrugu), a land jedinici višega reda — zemlji (oblasti). Fik najpre počinje da istražuje neku simetriju između ovih švedskih oblasnih jedinica i istovrsnih ruskih organizacija. Upoređujući ih, on dolazi ubrzo do ubeđenja da u Rusiji ne postoji nikakvo oblasno jezgro koje bi se moglo pretvoriti u srez, taj kamen temeljac švedske administrativne zgrade. U Švedskoj svakim srezom, u kome je grupisano seosko stanovništvo, upravlja jedan činovnik koji se zove fogde ili länsman; сваки срез има свој изабрани суд, који у исти мах има дужност да прикупља обавештења која о сељацима траже више судске власти; пастор сарађује при утврђивању цифре пореза за сваког пореског обвезника, „тако да у читавоме хришћанству” — пише Фик — „није лако наћи поштеније, верније, расније, побожније и честитије људе него што су шведски сељаци”; и додаје: „Слободан сељак је толико поносан на своју част, да чак и један племић не би смео да га назове лоповом или битангом, а да га он одмах не тужи за увреду”. У Русији се не може наћи ништа слично ни томе систему који се стварао постепено кроз векове, нити овим моралним обичајима. Фик утврђује да „ради приморавања руских пореских обвезника да се одазову својој дужности, landratima su pridodati glasnici, kojima se, osim toga, poveravaju svakojaki zadaci.” I tako su ovi „glasnici” vlasti jedina veza između niže klase, seljaka, i države[3].

Ujezd isto tako ne odgovara tačno härad-u ili okrugu. U Švedskoj, pored jednoga sudskog činovnika (häradshöfding), u härad-u postoji veoma dobro organizovan poreski aparat, kojim upravlja landfogde sa svojim pomoćnicima. U Rusiji, kao što Fik mora da prizna, nema landfogde-a u gubernijama, već njihova nadležnost pripada gubernatorima i njihovim pomoćnicima, landsrat-ima. Međutim, lakše je stvoriti jedan okrug nego jedan srez, te je Petar odavno tražio — no bezuspešno — način da vojvodi doda jedno izbrano telo sastavljeno od plemića. Sve što je on mogao učiniti pre kolegijalne reforme, to je da podeli gubernije na „otseke” sa nešto više od 5.000 „ognjišta” i da na čelo svakog otseka postavi po jednog landsrat-a. Ali čak i ova upravna jedinica, relativno maloga prostranstva, mnogo je veća od švedskoga okruga. „U Švedskoj” — primećuje Fink — „landfogde nema pod svojom upravom više od 800 do 1000 seljačkih „ognjišta”. Ovi seljaci, poput slobodnih ljudi, predaju svoj porez neposredno landfogde-u; ovaj, pošto već ima dovoljno posla sa svojih 800 do 1000 „ognjišta” i odgovarajućim poreskim knjigama, ne bi mogao da bude opterećen većim brojem područnih lica, iako u Švedskoj administracija radi uredno, i svi činovnici poznaju dobro svoj posao.” U Rusiji je sasvim drukčije: ili će landfogde-e morati lično da ubira poreze, što će mnogo komplikovati njegov rad, ili će pak poveriti prikupljanje poreza „zemljoposednicima i njihovim upravnicima”, te će landfogde „moći da ima na svome području 3 do 4.000 seljaka”, no ipak pod uslovom da mu se dodele pet do šest „nižih komesara”, da zamene organe volost-i ili srezova koji ne postoje u Rusiji. Pošto je Senat jasno izjavio „da u okruzima nema inteligentnih seljaka” sposobnih da vrše ove dužnosti, Fik predlaže da se ovi komesari izaberu između „plemića skromnog položaja i bogatstva”. Zato se, već pri prvim pokušajima jedne ozbiljne reforme oblasne uprave, vidi kako upravna vlast pada u ruke jedne nove vladajuće klase koja još nije konačno obrazovana. S druge strane, senat mora da vodi računa o prevelikim troškovima koje za sobom povlači ovo administrativno cepkanje: administracija svih ruskih gubernija stajala je samo 173.000 rubalja, dok je administracija samo Livonije, u vreme „švedskoga poretka” stajala Šveđane preko 200.000. Fik priznaje da čak i ova Livonska gubernija, koju su opustošile ruske trupe, ne može više da izdrži tolike troškove, jer ona ne daje „dovoljne prihode za pokriće godišnjih izdataka na prinadležnosti činovnika u nekadašnjim švedskim srezovima”. Utoliko pre ne može da ih izdrži Rusija, koja je finansiski iscrpena. Švedski sistem ne odgovara dakle ekonomskom nivou zemlje. Zbog toga, dok se na jednoj strani prosto naprosto žrtvuje srez, što lišava započetu zgradu njenih temelja, daju se s druge strane gubernijskim „otsecima”, sa više od 5.000 „ognjišta” umesto 800 do 1000, područja pet do šest i po puta veća nego što su švedski okruzi.

Što se tiče ruskih gubernija, one ne mogu da odgovaraju trećoj švedskoj upravnoj jedinici, land-u ili oblasti. Ovakva švedska oblast, potčinjena jednom landshöfding-u, sadrži 4 do 7 okruga. Ma koliko da je mala, ona ima veliki broj činovnika sa strogo određenim nadležnostima: landsekretärare, šef guvernerove kancelarije; landsbokförare, organ finansiskog kolegijuma, koji ima „najteže i najvažnije dužnosti”, jer on vrši nadzor nad svim onim što u toj oblasti spada u nadležnost kolegijuma; landsrentmästre, koji ima samo blagajničku dužnost i potpada pod državni kolegijum; lagman koji posebno bdije nad pravosuđem; naposletku, sam guverner oblasti, čija nadležnost, iako jasno omeđena nezavisnim radom ostalih činovnika, ipak ostaje dovoljno obimna i složena. Ničega sličnog u Rusiji: „ne samo” — kao što naglašava Fik — „da je ruski gubernator na čelu administracije, već u njegovu nadležnost spada i pravosuđe i kažnjavanje prestupa” — a do 1712 godine on je čak imao pravo da utvrđuje cifre poreza; pored njega postoje u okruzima još samo landsrat-i, ali su mu i oni potčinjeni. Jedino rešenje je da se podele na oblasti prostrane gubernije koje je Petar stvorio. To Senat i čini, najpre samo kao pokušaj u Petrogradskoj guberniji, koja je podeljena na 14 oblasti, a svaka od njih na 5 okruga, a zatim i u ostalim gubernijama, i zavodi se sva hijerarhija švedskih činovnika.

Suprotno onome što bi se moglo misliti, podela zemlje na oblasti i okruge ne uklanja raniju podelu na „otseke” i na osam ogromnih gubernija. Istina, otsada postoje tri stepenasto poređane oblasne jedinice u Rusiji, kao i u Švedskoj; ali u Rusiji nedostaje osnova švedskoga sistema, a to je srez ili volost; други степен система, округ, постаје овде први, док је последњи степен, област, само једна прелазна установа, потчињена четвртој управној јединици, некадашњој губернији. Оно што се догодило са централним установама понавља се и овде: нове области потчињене су губернијама, као што су колегијуми били Сенату, уместо да су га заменили, као у Шведској. Заводећи нове установе, законодавац је пренебрегао да укине старе, било да је заборавио да оне постоје, било да их се није могао лишити.

Švedski sistem nije uostalom ni bio usvojen u potpunosti. Petar je odmah težio da ga uprosti. Da bi se to uvidelo, dovoljno je rasmotriti zvanična uputstva koja su data novim činovnicima; ona su doslovno prevedena sa švedskog, ali je u njima izostavljeno baš ono što je najglavnije. Primera radi treba uporediti „mesne komesare” okruga i njihove dužnosti u Švedskoj i u Rusiji. U Švedskoj, ovi niži činovnici imaju dužnost da paze na promene u imovnom stanju svakog poreskog obveznika; oni svake godine sastavljaju i proveravaju „mesni registar” (grundboken) ili katastar i paze na plaćanje svih taksa. U Rusiji, oni su samo prosti naplaćivači poreza; umesto katastra, postoje samo „revizioni spiskovi”; ne postoji direktan odnos između administracije i slobodnog poreskog obveznika, već se seljački porez uplaćuje posredstvom njihovoga gazde; umesto da su lično odgovorni za svoje poreze, obveznici su odgovorni zajednički, kao i u prošlosti, te se nov lični porez od „duše” pretvara u skupni. Slično uprošćavanje nižih stupnjeva objašnjava nam zašto su strogost i podrobnost više švedske administracije postajale nemogućne i bile bi uostalom beskorisne.

Novi činovnici nisu zauzeli svoja mesta u raznim gubernijama ni 1719 ni 1720 godine. Kako se naplaćivanje poreza vrši posredstvom plemića, „mesni komesar'” postaje činovnik koga bira mesno plemstvo: i tako je, posle sreza, i okružna administracija žrtvovana. S druge strane, mesni komesar, usled toga što on prikuplja glavni neposredni porez, namenjen za pokriće vojnih rashoda, potpada ne pod finansiski kolegijum, već pod kolegijum rata. Oblasnom kamerir-u ostaje dakle samo dužnost da prikuplja prihode od carina, krčmi i centralne, a to će reći posredne i opštedržavne. Pošto se naposletku dolazi do istih rezultata kao i pre reforme, zašto onda da se povećava broj činovnika i da se plaćaju naknadne prinadležnosti? Zbog toga se izvesna reakcija, koja će postati naročito živa posle Petrove smrti, pojavljuje ubrzo protiv nove oblasne administracije: težnja za uprošćavanjem, koju je već i sam Petar pokazao, ispoljiće se ponovo i završiće se uspostavljanjem starih metoda.

O primeni novoga finansiskog sistema ostao nam je jedan veoma interesantan izveštaj što ga je 1723. godine napisao jedan član finansiskog kolegijuma, Stevan Kohijus. On opravdano napominje da je reforma „bila izvršena olako i bez potrebnih priprema”; da se nadležnost finansiskog kolegijuma ne poštuje; da od ostalih kolegijuma svaki prikuplja svoj prihod; da u unutrašnjosti zemlje neizvežbani činovnici prikupljaju poreze neuredno, ponekad čak i po nekoliko puta naplaćuju isti porez i ne polažući račune, tako da se jedva jedna trećina naplaćenih suma predaje državnoj blagajni; da je broj tih činovnika mnogo veći nego ranije, jer „onde gde je ranije bio samo jedan starešina na čelu seljaka, sada ih ima deset”; da svaki od ovih raspolaže svojom kancelarijom i velikim brojem pisara. Carev vrhovni savet prinuđen je, od 1726 godine, da vodi računa o ovim kritikama, Ali, umesto da se trudi da poboljša švedske metode, on se vraća starim moskovskim navikama. U junu i julu 1726 godine uzima on u rasmatranje stvarno uprošćavanje što su ga pretrpele oblasne administracije i odlučuje da smanji „nekorisne plate” i „da penzioniše rentmeister-e i njihove potčinjene.” u januaru 1727 godine on ide i dalje, pa naređuje da se „stave u penziju svi nepotrebni administratori, da se ukinu kancelarije i nadleštva mesnih komesara i drugih činovnika iste vrste, i da se pravosuđe i kažnjavanje povere, kao i u prošlosti, gubernatorima i vojvodama — koje će mere u mnogom olakšati siromašnima, jer umesto da odlaze u razne kancelarije i raznim službenicima, imaće otsada posla samo sa jednom jedinom kancelarijom.” Tako se celokupna administrativna hijerarhija svodi na jedno jedino zvanje, na zvanje oblasnog vojvode, koji zamenjuje nekadašnjeg okružnog vojvodu iz vremena pre Petra Velikog. Posle naređenja „da se vojvode potčinjavaju gubernatorima, kao i u prošlosti, kako bi pod bliskim rukovodstvom i nadzorom poslovali sa više opreznosti”, hijerarhiska potčinjenost oblasti gubernijama i zvanično je utvrđena. Sve ove posebne odluke konačno su dovedene u saglasnost naređenjem koje je upućeno gubernatorima i vojvodama u septembru 1728 godine, u jednom skupnom sistemu koji će trajati do stupanja na presto Katarine II. Vojvoda sad zamenjuje kamerir-a i rentmeister-a, a uputstva koja su sastavljana za njih popravljena su i prilagođena sistemu koji je važio pre Petra Velikog. Nekadašnje niže zvanje gradskog vojvode uspostavljeno je i potčinjeno zvanju oblasnog vojvode, koji je opet potčinjen gubernatoru. Vojvoda sad nema više dužnost da pazi na poreske obveznike, već da goni lopove i razbojnike i da upravlja karantinskom službom i merama protivu požara. Sve kancelarije i nadleštva usredsređena su u jednoj jedinoj kancelariji koja ima, prema starinskom običaju, razne otseke, zvane povitje (otsek) i stol (kancelarija).

Uprošćavanje oblasne administracije moralo je logično imati za posledicu i uprošćavanje centralnih ustanova, kojima su bile potčinjene mesne službe. Ove centralne ustanove, kao što smo videli, nisu ni same bile dovoljno dovedene u saglasnost. Senat nije iznad svih kolegijuma. Načelnici triju glavnih grana državne uprave, vojske, mornarice i spoljnih poslova, oduvek su bili iznad Senata i obraćaju se njemu „prema ukazu Njegovog Veličanstva.” Prilikom stvaranja kolegijuma, kolegijumi vojske, mornarice i spoljnih poslova zadržavaju svoje prvenstvo u odnosu na ostale kolegijume, kao i naspram Senata. Pored Senata, i iznad njega, postoji sem toga i jedna ustanova sa nedovoljno određenom nadležnošću: jedno veće sastavljeno od „visokih ličnosti” iz neposredne careve okoline, neka vrsta tajnog saveta za vojne i diplomatske poslove. I upravo je rad ovih visokih ličnosti” koje ne obrazuju neko redovno telo, ovih „visokoblagorođija” kako se one nazivaju, najglavniji izvor pometnji. Kada je Petar započeo novu reformu, nekadašnji branilac administrativne centralizacije, Kurbatov, savetuje da se stvori jedna „vrhovna uprava”, jedna „nadkancelarija carstva”, gde će povremeno zasedavati Njegovo Veličanstvo car. Sa svoje strane Fik preporučuje da se izmeni organizacija Senata, koji bi sa povećanim brojem članova obrazovao dva otseka ili „vrhovnih direktorijuma” za sudsko policiske poslove i finansije. On predlaže da se ovim direktorijumima priključe dva druga organa: jedan „Sinod” i jedan „Tajni savet za spoljne poslove”, te da se obrazuje jedan uređen sistem više državne uprave i da se između ova četiri organa razdele, radi otpravljanja redovnih poslova, vladareve funkcije, potvrđivanje i izmena zakona utvrđivanje novih poreza, pomilovanja, itd. On daje direktorijumu finansija naziv „Vrhovni lični savet”, koji će kasnije poslužiti da se označi skup vrhovnih administrativnih ustanova. Što ovaj Vrhovni lični savet nije stvoren za Petrova života, uzrok je careva moćna ličnost. On, zahvaljujući svome autoritetu, utišava ili ublažava raspre „visokoblagorođija”, kao i raspre između njegovoga nekadašnjeg ljubimca Menšikova, načelnika vojnog kolegijuma, i novoga ljubimca Jagužinskog, koji je postavljen za državnog pravobranioca u Senatu 1722 godine. S druge strane, odluke koje on lično donosi popunjavaju nedostatak jedne vrhovne političke centralne ustanove. Međutim, potreba za ovakvom ustanovom već se oseća, i ona će i biti stvorena odmah posle njegove smrti.

III. — Socijalne posledice Petrove reforme[uredi]

Petar se jedino interesu za rat i diplomatiju; on se bavi finansiskim, ekonomskim i administrativnim reformama samo ukoliko se one dotiču glavnoga problema, problema vojske. Svaka briga za socijalnom reformom njemu je tuđa. Međutim, promene koje on izvodi toliko su duboke, da one moraju imati odjeka na društveno uređenje.

Obrazovanje povlašćenog plemićskog staleža. — Pošto je bila korenita i despotska, Petrova reforma se ne zaustavlja ni pred kakvom preprekom; ona izjednačuje sve društvene jedinke, te je u tom pogledu demokratska. Ipak, usled poremećaja koje je ona izazvala, rusko društvo će postepeno dobiti aristokratsko obeležje: pre svega, nekadašnji društveni stalež „vojnih obveznika”, koji je zavođenjem redovne vojne službe modernizovan i obnovljen uvođenjem elemenata uzetih izvan njegovih redova, postaje zatvoren stalež; ovaj pak postaje dalje jezgro budućega plemstva koje će, bez obzira na položaj njegovih članova u carevoj službi, imati da upravlja državom. Ma da ova poslednja evolucija samo počinje za Petrove vladavine i završava se tek za vladavine njegovih poslednika, predznaci koji nju nagoveštavaju prilično su značajni u poslednjim godinama njegove vladavine.

Međutim, prve Petrove reformne mere ne dopuštaju da se predvide takvi rezultati. Zar nije on slao upotješnjuj-ske pukove konjušare iz svojih štala da tamo budu rame uz rame sa njegovim drugovima u kocki, koji su po poreklu bili plemići, te da „tako ponižava otmene porodice”, kako kaže Kurakin? S druge strane, radi svojih vojnih planova, zar nije on glasno tvrdio da ruski vojnički stalež treba da „služi državi? U to vreme je bio odveć rasprostranjen običaj da se izbegava vojna služba. Posoškov navodi jednu svakidašnju rečenicu zemljoposednika: „Neka bi nam Bog dopustio da služimo velikom vladaru ne izvlačeći mač iz korica!” A za vreme ratnih pohoda „čitave desetine ovih ratnika skrivale su se po šumama i jarugama, misleći jedino da se vrate svojim kućama.” Petar ih „silom izvlači” iz njihovih domova, preteći im svirepim kaznama. Pošto je mesni nadzor nad vojnom službom zemljoposednika bio ukinut u isto vreme kad i teritorijalno regrutovanje, on ga zamenjuje velikim smotrama plemića i vrši strog popis dečaka i mladića. Godine 1704 (jedne od najtežih godina, kao što smo videli), on vrši smotru nad više od 8.000 mladića regrutovanih iz svih pokrajina: 500 do 600 između „najplemenitijih”, među kojima i kneževi (Golicini, Čerkaski i drugi) upućeni su — kako kaže Kurakin — kao vojnici u gardiske pukove. Godine 1712 mladići iz Moskve odvedeni su u masi u Petrograd na smotru. Godine 1714 svi plemići od dvadeset do trideset godina pozvani su da se upišu u Senat, pod pretnjom konfiskovanja njihovih imanja. Prema jednom ukazu iz 1722 godine, plemić koji ne dođe na smotru izlaže se mogućnosti da bude „obeščašćen” i da doživi „građansku smrt”; pošto je stavljen izvan zakona, svaki ima pravo da ga ubije i opljačka. Ali činjenica da ove pretnje moraju neprestano da se ponavljaju i pooštravaju dokazuje njihovu bezuspešnost. Plemići se i dalje izvlače, samo menjaju metode: umesto da se kriju po svojim domovima, na svome imanju, oni se sklanjaju u pozadinu, a kada treba ići u rat, oni, — ako je verovati Posoškovu — biraju kakvo povlašćeno mesto ili još bolje kakav položaj koji im donosi koristi; ili se pak — opet po rečima Posoškova — ugledaju na Zolotareva, koji umesto sebe šalje u rat jednog siromašnog plemića, kome daje svoje ime, svoga konja i slugu, dok on „krstari poljem u zaprezi od šest konja i upropašćuje svoje susede.”

I pored svih ovih zabušavanja, načelo obavezne javne službe je uspostavljeno, a neprekidni ratovi, koji preobražuju slučajno sastavljanje trupe u redovnu vojsku, čine da ova služba postaje stalna. Petar pokušava da zavede pripremnu obuku između desete i petnaeste godine. On primorava plemiće da uče matematiku, pod pretnjom da im neće odobriti ženidbu (ukaz od 20/31 januara i 28 februara/11 marta 1714 godine), — docnije ćemo videti kakva je bila sudbina ovog programa nastave. On im takođe nameće obavezu da služe kao prosti vojnici i potčinjava ih ukazu od 26 februara/9 marta 1714 godine, po kome niko ko nije ispunio tu obavezu ne može biti proizveden za oficira. Ipak, pravilnik iz 1716 godine utvrđuje (više nego što naređuje) da, radi proizvođenja za oficira, pretstavnici ruskog šljahtestva ili plemstva — to je jedan od prvih primera upotrebe ove reči — nemaju drugog načina „sem da služe u gardi”. Ima u ovome izvesan kompromis: plemić služi kao vojnik, ali služi u gardi; drugim rečima, on i dalje zadržava povlašćen položaj u redovima vladajuće klase, čak i kad je prinuđen da živi u kasarnama i da radi grube poslove. Ovaj život u kasarni stvara pak izvestan duh zajednice koji se javlja vrlo rano u gardiskim pukovima i omogućuje im da steknu svest o svojoj političkoj snazi. Vojnik u gardi, pošto otsluži svoj rok, postaje odmah oficir u vojsci i zadržava na taj način svoj društveni položaj i svoje hijerarhisko dostojanstvo. Petar potvrđuje ovu povlasticu stvarajući godine 1719 Leib regiment dragona, u kome su sami plemići, od kojih dve stotine pravih kneževa. Kampredon tvrdi „da su najveći broj gardiskih pukova sačinjavali sinovi kneževa i bojara, koji su Petru bili zaloga vernosti njihovih roditelja”. Sasvim je prirodno da se u takvoj sredini ubrzo razvila „staleška svest”. Već 1712 godine Fjodor Saltikov, pod uticajem „pravilnika engleske države i drugih evropskih država” predložio je da se načini spisak svih plemića prema broju „ognjišta” koje poseduju i da im se dodele odgovarajuće titule. Ovo je isti onaj Saltikov koji je, kao što znamo, dao Petru ideju za čuveni ukaz od 18/29 marta 1714 godine o neotuđljivosti nepokretnih imanja, čiji tekst ponavlja reči ovoga „savetnika” sa aristokratskim težnjama: „na taj način porodice neće biti imovno upropašćene, i njihove velike i slavne porodice ostaće nepokolebljive.” Istina, taj zakon je doživeo neuspeh, pošto se deoba imanja vrši kao i ranije; ali, osim svoga finansiskog cilja, on jasno otkriva nameru zakonodavaca, koju potvrđuju i druge Petrove odluke. Godine 1722 ustanovljeno je jedno novo zvanje, heroldmeistera-a (načelnika odeljenja za plemićske grbove), koji ima da se stara isključivo o plemstvu. U isto to vreme sastavljena je Tabela rangova (Tabel o rangah), koja priznaje tri uporedne kategorije hijerarhija: vojnu, građansku i dvorsku službu. Ustanovljavanje ove tabele smatra se većinom kao jedna demokratska mera, jer ona proglašava da samo ime nije dovoljno da obezbedi položaj u državi onome koji to ime nosi; da plemići dobivaju rang tek pošto ga zasluže i da im se izvesno „dostojanstvo” dodeljuje kao nagrada za njihove vojne zasluge. S druge strane ta tabela potvrđuje odredbe ukaza iz 1721 godine koji je proglašavao da jedan vojnik niskoga porekla može da dobije naslednu plemićsku titulu pošto dobije čin višeg oficira (ober-oficir). Ali, Petar uopstalom ne prestaje da ponavlja plemstvu kako se ono upravo svojom vojnom službom razlikuje od prostog naroda i obrazuje pravu aristokratiju; oficir poreklom iz nižeg staleža ostaje, razume se, i dalje samo jedan izuzetak, a vojna služba uživa najveće uvaženje. U građanskoj službi, koja u to vreme počinje da dobiva izvesnu važnost, ima više činovnika nižeg porekla — nekadašnji podjači — nego plemića. I pored toga što je mnogo cenio naučnu spremu i posebna znanja koja su se tražila od činovnika — on je čak naredio heroldmeister-u da ustanovi jedan staž za obuku u administrativnim i ekonomskim poslovima —, Petar zabranjuje da se izjednačuju, pre izvesnog broja godina provedenih u službi, građanski položaji sa odgovarajućim vojnim činovima iz Tabele rangova, jer, kaže on, „bilo bi uvredljivo za vojna lica koja su dobila svoj čin po cenu naporne službe da vide kako druga lica dolaze nezasluženo do istih počasti ili čak i do višega čina.” On naređuje heroldmeister-u da „pazi da ne bude više od jedne trećine članova svake porodice zaposleno u građanskoj službi, kako se ne bi smanjivao broj vojnih lica na kopnu i na moru,” a to će reći da sprečava plemiće da izbegavaju vojnu službu prihvatajući se položaja u građanskoj službi. Ako se pomisli da je Tabela rangova ustanovljena tek 1722 godine i da je ona tako reći kruna čitave reforme, onda će se lakše razumeti da ona nije samo imala za cilj da zavede demokratska načela, već i da učvrsti položaj plemstva. Ona pred nas iznosi jedan bilans: Petar je izazvao mešanje raznih društvenih slojeva, ponizio plemićske porodice, uzdigao na vlast ljude niskoga porekla; posle toga odjednom se zaustavio; on je spreman da prizna ono što je učinjeno, ali odlučuje da se ne ide dalje tim putem. Tabela izjednačuje „sa najboljim i starim plemstvom” potomke građanskih službenika i oficira, ruskog i tuđinskog porekla, iz osam prvih rangova (do čina majora i koleškog sudijskog pomoćnika), koji će moći da se koriste „svim počastima i preimućstvima koje uživa to plemstvo”, čak i ako su oni „skromnoga porekla”. Razume se da se naglašava „najbolje plemstvo”, a ne „skromno poreklo”.

Držanje Petrovo prema višoj klasi koja se obrazovala za njegove vladavine vidi se i u obzirima koje je ukazivao eliti prestoničkoga plemstva, gradi. Po rečima Bergholca „ništa ga nije moglo zadržati” kada je trebalo učiniti neku prijatnost gardi, i isti ovaj pisac saopštava jednu značajnu činjenicu: 29 juna/10 jula 1721 godine Petar proslavlja svoj imendan; on je ophrvan brigama, i njegova zlovolja ispoljava se nervoznim trzanjem ramena i glave; ali on mora da se uputi ka postrojenoj gardi i da odgovori na njen pozdrav; on prilazi, prisustvuje prvom pozdravu i udaljuje se odmah; Menjšikov ga stiže trčeći: car ne može da se povuče tako, on treba da prisustvuje trima pozdravima; i Petar, koji zacelo nije naviknut da sluša takve primedbe, vraća se poslušno, prisustvuje svečanosti i ispunjava tako svoju društvenu obavezu prema plemstvu. Poznati su mnogi dokazi poverenja koje je on ukazivao oficirima garde; ima još mnogo drugih. Pri kraju svoje vladavine, kad više nema iluzija o svojoj okolini, podrazumevajući tu i njegove ljubimce, poverava on gardi brigu da izviđa administrativne krivice, pronevere, primanje mita, i njegovo poverenje nije iznevereno, jer ovi ljubimci iz poslednjeg doba njegove vladavine razgolićuju zločine i kažnjavaju ih strogo. Gardiski oficiri prisustvuju sednicama Senata i motre na držanje senatora: francuski diplomat La Vi iznenađen je što vidi „kako senatori ustaju sa svoga sedišta pred nekim poručnikom i kako se prema njemu ophode sa puno poštovanja”. U unutrašnjosti zemlje, kuda se šalju sa naročitim zadacima, oficiri su ovlašćeni da vrgnu u okove „gubernatore, vicegubernatore i njihove potčinjene, stavljajući im lance na vrat i noge.” U Moskvi, na primer, kako priča diplomat Matvjejev, „podoficir Pustoškin, izaslanik finansiskog kolegijuma, primenio je najsvirepije mere, opustošio kancelarije i savladao starešine nadleštava stavljajući im lance ne samo na noge, nego i na vrat.” U Vjatki, vojnik Netesev ulazi pijan u kancelariju jednoga kamerira, a to će reći visokog činovnika, šiba stražare batinom, hapsi i okiva u lance „najbolje građane” te varoši, i ne propušta da i on primi mito.

Dok se elita plemstva koja služi u gardi koristi carevom naklonošću, dotle se celo plemstvo koristi zakonom iz 1714 godine o neotuđljivoj nekretnini, ili tačnije rečeno — kako primećuje Ključevski — o nedeljivom nasledstvu. I zaista, ovaj zakon ne pravi nikakvu razliku između raznih tipova nepokretnih dobara; kao slučajno što se često događa u Petrovim zakonodavnim spisima — taj zakon brka državna dobra (pomjestje), čije je uživanje uslovljeno godinama vojne službe, i nezavisna nasledna dobra, ta dva tipa imanja koji su se istina znatno približila u XVII veku ne samo stvarno, već i u zakonskom pogledu. S druge strane, vojna služba je obavezna za plemiće, kao i za obične građane, pa ma kakvo bilo poreklo dobara koja oni poseduju, i Petar zahteva tu službu od svih plemića, bez obzira na to poreklo. Stapajući potpuno razna zakonska prava sopstvenosti, zakon o „nedeljivom nasledstvu” unosi „jedno divno dobročinstvo” plemstvu, koje može da ga protumači kao dodeljivanje prava apsolutne sopstvenosti nad poljskim dobrima koja ono ima u državini na osnovu vojne službe koju vrši za račun države.

Ovaj zakon još doprinosi učvršćivanju povlašćenog položaja plemstva, menjajući iz osnova odnose između zemljoposednika i seljaka koji žive na njihovim posedima, a nad kojima oni sad stiču pravo potpune svojine. I ovde su razlike koje su postojale između raznih kategorija seljaka iščezle još pre Petrovog stupanja na presto; položaj slobodnih seljaka i položaj sebara približili su se, jer su oni prvi prestali da budu robovi, a ovi drugi pali, u pogledu svoje ličnosti, pod zavisnost vlastele. Petar i zakonski potvrđuje ovo približavanje, jer postupno upisuje i jedne i druge u poreske obveznike, oporezujući ih najpre prema „ognjištima”, a zatim prema „dušama”. Iako on isprva ograničava ovu zavisnost sebara dopuštajući im da stupaju u vojsku bez pristanka njihovih gospodara, ipak docnije ukida ovaj oblik zakonski dopuštenog bežanja sa zemlje za koju su vezani, zavodeći sistem pasoša: bez posebne „otpusnice” koju izdaje sopstvenik zemlje, seljak ili sluga ne može da se udalji da bi išao ma kud. Kada je — da bi uprostio švedski sistem — poverio prikupljanje novoga poreza na zemlju veleposednicima, ovi su otada počeli da vrše službu poreznika nad svojim sopstvenim seljacima i postali tako reći činovnici ministarstva finansija. Kada su postavljeni za pomoćnike mesnoga komesara koga oni sami i biraju, oni vrše sem toga i službu koja spada u nadležnost ministarstva unutrašnjih poslova, koje još i ne postoji. Na taj način vrše oni besplatne službe — jedine koje u to doba postoje — pomoćnika u mesnim administracijama.

Porobljavanje seljaka. — Razume se da Petar nikada nije imao nameru da zavede ropstvo. Kad ponekiput uvidi posledice svoga zakonodavnog rada, on se prvi uplaši. On bez uspeha pokušava da ukloni barem vidne znake evolucije ka porobljavanju koje se tada vršilo: tako 1721 godine naređuje Senatu „da prekine pojedinačnu prodaju ličnosti, koja ne postoji ni u jednoj zemlji i koja izaziva vapaje. U slučaju da se ona ne može potpuno ukinuti” — dodaje on — „neka se bar vrši prodaja čitavih porodica, a ne pojedinih sebara”. Uzalud je seljak Posoškov — koji je bio veoma napredan za doba u kome je živeo — želeo da se jednim zakonom utvrde novčane obaveze i kuluk i da se odvoji seljakova zemlja od zemlje njegovoga gospodara; uzalud je on izneo svoju glavnu misao da „spahije nisu svetovni gospodari seljaka”. Porobljavanje seljaka, koje će trajati jedno i po stoleće, i to u obliku dotada nepoznatom, otpočelo je. Prestajući da posreduje u odnosima između spahija i seljaka, čineći spahije odgovornim za postupke njihovih seljaka, država je ostavila seljake na milost i nemilost njihovih gospodara. Tako je stvarno ustanovljeno ropstvo, sa svim njegovim pravnim nedostacima i svom moralnom gnusobom.

Stvaranje povlašćenog gradskog staleža. — Nekoliko socijalnih promena koje u gradovima izazivaju Petrove reforme nisu takođe namerne, već one samo posredno proističu iz tih reforama. Jedna od prvih Petrovih briga, kao što smo videli, bila je da stvori autonomnu opštinsku upravu, ratušu i burgmestre (pretsednike opština). Ali pod tom lepom firmom i tim zvučnim nazivima tuđinskoga porekla krije se samo jedna finansiska mera, kojoj je cilj da nabaci na trgovce, na staroste i na cjelovalnjik-e odgovornost za glavni posredni porez. Posle promene finansiskog sistema, ovaj začetak opštinske autonomije iščezava zajedno sa rasparčavanjem prihoda Ratuše na razne gubernije. Kada je Petar bio primoran da obnovi sve centralne ustanove morao je isto tako da centralizuje i opštinsku administraciju, koja se takođe zasnivala na klasnim razlikama. Ovoga puta je usvajanje merkantilističke politike i stvaranje posebnih ekonomskih organa, kao što su trgovački i industriski kolegijumi, nagnalo ga da sa gradovima postupa sa više obzira, da ih smatra ne kao oruđa njegovog finansiskog sistema, već kao pomoćne organe ekonomskog razvitka zemlje. Za ovu reformu on pribegava istim izvorima i služi se istim metodama kao i za reformu centralnih ustanova. I ovde on ima da zahvali Henriku Fiku za zakonski projekat o stvaranju gradskih magistrata. U 1718 godini stavlja on pribelešku na ovaj projekat: „usvojiti za sve gradove, na osnovu pravilnika Rige i Revala”; godine 1720 i 1721 rad na sastavljanju novih statuta još nije dovršen; godine 1722 on preti teškom robijom oberprezidentu glavnoga magistrata, knezu Trubeckom, naređujući mu da završi taj posao u roku od pola godine; ipak je potrebno dve i po godine da bi se to uspešno okončalo.

Podela gradskog stanovništva na dve „gilde” nema u sebi ničega demokratskog. Prva gilda obuhvata: bankare, „ugledne” trgovce; lekare, apotekare, istaknute zanatlije; druga, male trgovce, obične zanatlije učlanjene u esnafe. Izvan gilda ostaje „prost narod”, a to će reći plaćeni radnici i nadničari; prema uputstvu za magistrate oni se priznaju za gradske stanovnike, ali ne kao „ugledni” ili „redovni” građani. Članove magistrata biraju, između građana prve gilde, ugledni građani i burgmestri. Njihova je dužnost da vrše građansko i krivično pravosuđe; ali- protivu smrtne kazne koju oni izreknu može se uputiti apel na glavni magistrat; oni upravljaju gradskom policijom i dužnost im je da potstiču stvaranje fabrika, da potpomažu razvitak zanata, da osnivaju škole, itd. Za važne poslove pridaju se magistratima staroste, koji imaju savetodavni glas i koje biraju gilde. Što se tiče „neredovnih” građana, oni imaju pravo da podnose svoje žalbe preko svojih starosta i svojih desjatskih (desetara).

Petrova reforma imala je dakle za posledicu da ozakoni u gradovima, kao što je učinila za celu Rusiju, premoć jednog višeg društvenog staleža. Takvo stanje postojalo je otprilike i pre njega. U novoj organizaciji gradova nema ni jednoga elementa samouprave (self-government): istina, članove magistrata biraju gilde, ali su oni neuklonljive starešine grada; oni mogu biti nagrađeni za svoj rad dodeljivanjem izvesnoga ranga, a njihovi pretsednici mogu čak da dobiju plemićsku titulu za usluge učinjene državi.

IV. — Narodna prosveta i reforma crkve[uredi]

Stvaranje škola. — Petar se nije ograničio samo na to da evropeizira spoljni izgled svojih podanika. On je isto tako i osnivač intelektualne klase u Rusiji.

Kao i za ostale manifestacije ruskog života, tako se i ovde ne bi mogla povući tačna granica između kraja XVII i početka XVIII veka. Pedagoški problem je savršeno nepoznata stvar za ova dva razdoblja. Pošto tada cilj učenja nije bio da se razvijaju sposobnosti mladih ljudi, već da se oni pripreme za izvesnu praktičnu karijeru, bilo je izlišno stvarati škole; svak uči svoj zanat na praksi. Pre Petrovog stupanja na presto sveštenik je učio svoj posao u crkvi, a mlad trgovac za tezgom. Isto tako i za Petrove vladavine moreplovac uči svoj posao na svome brodu; činovnik u svome nadleštvu (prikazu); лекар у болници, а apotekar u laboratoriji. U početku je Petar, umesto da stvara škole, slao buduće specijaliste da stiču praktična znanja u inostranstvu, na licu mesta. On se ne plaši, kao njegovi prethodnici, što će Rusi dolaziti u dodir sa tuđincima. U vreme cara Alekseja, Kotošihin je govorio: „Ne šalje se niko u druge zemlje da proučava i upoznaje tuđinske običaje, jer postoji bojazan da će, kad upozna veru i običaje drugih ljudi, odreći se svoje sopstvene vere i preći u njihovu, ne hajući da se vrati svojim poslovima i svojoj porodici”. Uistini, bilo je nekoliko Rusa koji su ostali u tuđini i odrodili se; ali su ovakvi slučajevi bili retki, a retko su i odašiljani mladi ljudi u inostranstvo. Ustvari, razlika između ruske i evropske civilizacije bila je toliko velika, da mladi ljudi koji su slati u inostranstvo, kao i diplomati i mali broj imućnih turista koji su tamo zalazili nisu mogli da shvate ni samu osnovu evropskog života niti da im ona omili. Oni su se zadovoljavali da uživaju u svojoj slobodi, a ponekad su sklapali na brzu ruku i poneko prijateljstvo; ali, obuzeti žudnjom za domovinom, hitali su da se vrate svome domu zadržavajući u sećanju samo uspomenu na dobra vina i na lepe žene. Takvo je stanje duha mnogih mladića, odabranih isto tako među plemićima kao i među onima običnoga porekla, koje Petar šalje u Evropu u strogo praktičnom cilju. Od pedesetorice koji su godine 1697 pošli u isto vreme kada i mladi car u Veneciju, Englesku i Holandiju „da izučavaju arhitekturu i brodarstvo”, ni jedan jedini nije postao brodar. Kada su stigli u Veneciju, jedan od njih ne sme da iziđe iz svoje sobe jer se boji da će pasti u latinsku zabludu i iz mržnje prema tuđinstvu; drugi jedan, po imenu Nepljujev, smatra svoj zadatak „kao najveću nesreću” i žali se na to u pismima koja upućuje svojoj porodici: „Evo gde mi je pao u deo najžalosniji život, jer mi je nametnuta najteža nauka; mogao bih posvetiti sve dane svoga života učenju, pa ipak ne bih postigao uspeh, jer nimalo ne razumem ni jezik ni samu nauku”; treći opet piše Petru povodom jednoga svog druga: „Ti si me izvoleo zapitati kako je Stevan (Boženinov) uspeo da nauči geografiju kad nije znao ni azbuku. Ja o tome nemam pojma. Bog čak i slepcima pokazuje put.

Razume se, sticanje ozbiljnih znanja bez ikakve prethodne spreme pravo je čudo. Mladi Rusi mogu samo da najpovršnije upoznadu praktične metode rada i moraju se zadovoljiti da kako tako proučavaju nauke u njihovim svakodnevnim primenama. Ali ako nemaju mnogo sklonosti za „tešku” nauku i ne uspevaju da nauče strane jezike, oni se rado odaju raskalašnosti i ostavljaju za sobom, u državama koje posećuju, samo nepovoljne uspomene na svoj boravak.

Zbog toga se Petru nameće potreba da u svojoj državi organizuje pripremne škole. Po povratku sa svoga prvog putovanja pripoveda on naivno patrijarhu Adrijanu o svojoj nameri da pretvori u univerzitet Akademiju slovensko-grčko-latinsku: „Božjom milošću”, kaže on, „imamo i mi jednu školu. Daj Bože da ljudi u njoj vrše pametna proučavanja da bi mogli da vrše razne službe: crkvenu, građansku, vojnu, građevinsku i lekarsku!” Petar tada i ne sluti kakvo je stanje u toj Akademiji, niti kakva su Adrijanova shvatanja o školskom programu; ali, kada je uskoro potom uvideo koliko je njegov razgovor sa patrijarhom bio neumesan, baca se on lično na posao. On poziva u Moskvu Engleza Farvorsona, profesora matematike i moreplovstva, koji otvara godine 1705 Školu matematičkih i pomorskih nauka i drži svoja predavanja u Suharevskoj kuli isto toliko za „one koji tu dolaze svojevoljno” koliko i za „one koji dolaze pod moranje”. Kao god što je nekadašnja stručna škola za teologiju imala dužnost da popravlja svete knjige i održava veru, isto tako ova nova brodarska škola ima i praktičan cilj da preobrazi vojsku i flotu. Usled toga se i samo učenje smatra kao izvesna služba za koju se prima plata; ako se učenici pokažu nemarljivi, sa njima se postupa kao sa odraslima i kažnjavaju se kao za prestup protivu zakona: za neopravdani izostanak kažnjavaju se novčano, a za prekršaj discipline izlažu se batinanju.

Ubrzo Petar mora da uvidi da se ne može postati moreplovac jednim mahom, te da se mora stvoriti škola koja neće biti posebno posvećena „pomorskim znanjima”, i da u nepismenoj Rusiji treba najpre naučiti učenike da čitaju. Posle raznih pokušaja on naposletku uspeva da tačno izloži taj problem: pre nego što se stvori neka viša stručna škola, potrebno je stvoriti osnovne i srednje škole. Ne ispitujući ovde sve zlosrećne Petrove pokušaje u pogledu škola, zaustavićemo se samo na jednom primeru, a to je privatna škola pastora Glika u Marienburgu.

Po zauzeću ove varoši, Glik pada u ruke Rusa, i Petar ga uzima pod svoju ličnu zaštitu, jer upravo u kući toga pastora stanuje livonska seljanka koja će kasnije postati ruska carica Katarina I. Glikova „gimnazija”, osnovana 1705 godine, dobiva državnu pomoć od 3.000 tadašnjih rubalja. Ovo je prvi pokušaj u Rusiji da se u jednoj „privatnoj školi” daje opšta nastava mladićima koji su većinom iz viših društvenih redova. Glik ima ambiciju da ne bude samo profesor, nego i vaspitač. U svojim prospektima, sastavljenim pompeznim stilom, on upoređuje omladinu „sa mekanom glinom koja zadržava sve utiske”; on pozdravlja mladiće dobre volje jednom ruskom rečenicom koja je dosta nevešto sročena: „Zdravo, o vi plodne šibljike, no kojima su potrebne pritke i kočevi”, i on obećava da će ih učiti „geografiji, strategiji, politici, latinskoj retorici sa vežbanjima u govorništvu, Dekartovoj filosofiji, jezicima: francuskom, nemačkom, latinskom, grčkom, jevrejskom, sirijskom i haldejskom”, kao i „veštini igranja, pravilima francuske i nemačke učtivosti, viteškom jahanju i višoj dresuri konja”. Ustvari, u njegovoj školi predaje se samo latinski, nemački, francuski, italijanski i švedski jezik. Njegov nastavnik švedskog jezika predaje u isti mah i istoriju, a učitelj igranja Ramberg daje lekcije „iz lepog ponašanja i komplimenata na francuski i nemački način”. Ovo je prva ustanova koja je u suprotnosti sa Petrovim duhom koji teži samo onome što je praktično i korisno; Kurakin kaže da je to „škola viteških znanja, jahanja i mačevanja”, a naredna generacija daće tome programu naziv „plemićskih nauka”. Glik je očekivao da će učenici pohrliti sami od svoje volje; ali godine 1706 njegova gimnazija ima svega 40 učenika, a može da primi 300. Jedan poseban ukaz poziva tada „Plemenite ličnosti” da u nju „dovedu svoju decu bez ikakvog ustezanja i da im tu pruže vaspitanje o svom trošku.” Ništa nije pomoglo; umesto kneževske dece, „gimnazija prima samo siromašne blagodejance, decu majora, kapetana i plemića koji nemaju zemlje. Ustanovljen je i internat za decu čiji roditelji stanuju daleko, i svak može tu da uči „predmete po svom izboru”. I pored svega toga ta ustanova ne napreduje: jedan deo zemljoposedničke dece beže iz nje, da bi se videli sa svojim majkama i sestrama; drugi je napuštaju da bi prešli u posebne škole, u Akademiju za brodarstvo i Akademiju slaveno-grčko-latinsku. Uistini, Glikov pokušaj je preran, jer pre takvih gimnazija, potrebe toga doba traže otvaranje osnovnih škola.

One postaju još potrebnije kada je Petar nametnuo plemićima obavezno školovanje, koje on smatra kao pripremu za vojnu službu. Da bi ostvario svoj program, on se ne ograničava, samo na preseljavanje Pomorske akademije u Petrograd, već mu ona služi kao učiteljska škola iz koje će izići budući nastavnici. Po dva učenika, koji su naučili geografiju i geometriju, otposlani su u svaku rusku guberniju „da poučavaju decu iz svih društvenih redova”. To je prvi ozbiljan pokušaj da se u Rusiji stvore srednje škole. Godine 1716 osnovano je 12 škola, kojima se pridružuju još 30 u 1720—1722 godini. One su nazvane „brojovne škole” ili „matematičke škole”, i svaka oblast mora da ima jednu takvu školu. Akademija slaveno-grčko-latinska pozvana je isto tako da stvara nastavnike. Pošto je crkveni pravilnik iz 1721 godine pozvao episkope da osnivaju eparhiske škole na svome području, otvoreno je za pet narednih godina 46 takvih škola. I tako sad postoji po jedna svetovna i jedna crkvena škola u svakoj oblasti. Ovaj ogromni napredak ne izvršuje se bez velikih teškoća, među kojima treba navesti i suparništvo između crkvenih i svetovnih škola koje se otimaju o učenike.

Mi raspolažemo, za godinu 1727, zanimljivim dokumentima o radu ovih ruskih srednjih škola. Oko 2.000 učenika odabrano je, milom ili silom, za matematičke škole. Skoro polovina njih (45 od sto) jesu sveštenička deca; 19,6 od sto su skromnoga porekla, a to će reći deca vojnika (dragona, kozaka i artiljeraca); 12,2 od sto su činovnička deca; samo 4,5 od sto su deca posadskih (gradskih stanovnika); što se tiče plemićskih i bojarskih sinova, njih je samo 2,5 od sto. Ali ovo skromno brojno stanje nije se dugo održalo.

Posadski prvi protestvuju; oni zahtevaju da se njihova deca oslobode obaveznog školovanja, da bi ostala u njihovim dućanima i učila njihov zanat. Sinod opet traži da se sveštenička deca upisuju u eparhiske škole koje spremaju svoje učenike za sveštenički poziv. Odlazak ovih dveju kategorija učenika smanjuje brojno stanje matematičkih škola na 572 deteta; 14 od njih moraju da budu zatvorena; ostalo ih je samo 28, iz kojih jedna petina učenika beži ili bivaju vraćeni roditeljima, a druga petina sastavljena je od „nepismene, glupe ili maloumne dece”, ili se pak upućuje „na neko drugo opredeljenje”. Od 1.500 dece koja su prošla kroz ove škole, samo 302 (19,9 od sto) završavaju u njima svoje školovanje. Posle Petrove smrti, kolegijum admiraliteta pokušava da se otarasi ovih škola potčinjavajući ih Sinodu i spajajući ih sa eparhiskim školama. Ali Sinod odmah protestuje, jer, kaže on, „nije red da crkvene škole obučavaju učenike jedino u geometriji i aritmetici, ne dodavajući tome teologiju.” Zbog toga se matematička škola održala sve do 1744 godine, spojivši se delimično sa „garnizonskom vojnom školom” ustanovljenom 1732 godine.

Eparhiske škole pokazuju mnogo više života. Tu sve zavisi od starešine dotične eparhije. Ne primorava se ni nastavnik da predaje, ni učenik da uči. I sam program nastave zavisi jedino od raspoloživih sredstava i revnosti upravnika škole. Veoma aktivne crkvene starešine, kao što su bili Jov iz Novgoroda — koji je prihvatio braću Lehudi, zatim Putjirim iz Novgoroda, Dmitrij iz Rostova i Gabrijel Bužinjski, privlače stotine učenika i znatno proširuju program nastave. Drugi, naprotiv, puštaju da škole začame i da se naposletku zatvore. Pa ipak, u 1727 godini mogu se nabrojati 46 eparhiskih škola sa 3.000 učenika — od kojih, istina, polovina pripada eparhijama Male Rusije, — i ovaj broj neće se menjati pre nego što ove škole budu pretvorene u seminare 1737 godine. Osim pismenosti, u njima se izučava gramatika, retorika, filozofija i teologija.

U oblasti osnovne nastave Petrovo delo je daleko od toga da bude isto toliko obimno. Tu njegovi pokušaji ne daju nikakav rezultat: o onom njegovom pokušaju što ga je učinio prilikom popisa stanovništva iz 1710 godine ovako se izražava arhiepiskop Jov iz Novgoroda: „Popisivači prisiljavaju sveštenike da grade škole u svakoj parohiji i da u njima predaju razne predmete. Ali oni ne umeju da objasne odakle treba uzeti sredstva koja su potrebna za građenje ovih škola, ni kakvi treba da budu nastavnici, ni koje predmete treba u njima predavati, niti gde da se nađu potrebne namirnice i materijal. Oni samo kažu: „Biće izdat jedan ukaz o tome”. Ovo dokazuje da osnovnoj nastavi nedostaje sve, i učitelji, i udžbenici, i zgrade, i školski materijal, i da osnovna škola skoro nije ni postojala za Petrove vladavine.

Srednje škole su se same od sebe diferencirale, prema društvenim kategorijama učenika. Istoričar Pomorske akademije piše da „pošto su učenici prostoga porekla naučili da čitaju, pišu i računaju” — u razredu ruskog jezika i matematike — a to će reći pošto su završili dve prve godine učenja — samim tim su završili svoje školovanje i osposobljeni da mogu vršiti razne dužnosti: pisara, činovnika u admiralitetu, građevinarskih pomoćnika, apotekarskih pomoćnika, itd.; ali da plemići nastavljaju učenje u višim razredima, kako bi se pripremili za službu u ratnoj mornarici. Kada je Akademija preseljena u Petrograd, ona uzima najveći deo svojih učenika iz reda plemića, i to bogatih plemića. Niži razredi, namenjeni učenicima iz narodnih slojeva, i dalje rade u Moskvi, i iz njih izilaze nastavnici matematičkih škola. Isti preobražaj vrši se i u dvema drugim specijalnim školama, Inžinjerskoj i Artileriskoj školi, koje je Petar osnovao 1712 godine. Usled stalnog uzdržavanja plemića, kojima je i bila namenjena, da stupe u inžinjersku školu, morala je ova najzad da uzima učenike iz naroda; kasnije, posle njenoga preseljenja u Petrograd (1719), ona je isključivo namenjena plemićima. U Artileriskoj školi početni razredi sastavljeni su od dece artileraca; ali su viši razredi namenjeni plemićima, kojima je zabranjen boravak u unutrašnjosti zemlje i koje one pripremaju za vojničku karijeru. Matematičke škole, koje su provinciske ustanove, nisu namenjene plemićima; i godine 1716 Petar im izrično zabranjuje da stupaju u njih: plemići ne smeju da borave u unutrašnjosti.

Tako školska nastava ne daje opšte obrazovanje, već samo najosnovniju spremu za niže klase, posle koje nastaje prava stručna obuka, koja je namenjena raznim društvenim kategorijama, i vojnička priprema, namenjena samo višem staležu.

Štampanje knjiga i književnost. — Ono što škola nije mogla da pruži, trebalo je da nadoknadi knjiga. U oblasti knjige vidi se kako društvo i država dobivaju svetovno obeležje još naglije nego u oblasti školske nastave. Akademija slaveno-grčko-latinska vrši, kao što znamo, inkvizitorsku cenzuru, pa se čak i pobožni spisi izdati u Kijevu nemilosrdno proganjaju. Svetovne ruske knjige štampaju se u Amsterdamu, gde se Petar prilikom svoga prvog putovanja sprijateljio sa porodicom štampara Tesinga i gde je osnovao jednu rusku štampariju. Godine 1708 usvajaju se „nova amsterdamska slova”, a to će reći „građanska slova”. Razume se, prva knjiga štampana ovim novim slovima je jedna geometrija, objavljena prema rukopisu u koji je Petar lično uneo pažljivo mnoga objašnjenja. Zatim su sa stranih jezika prevedeni mnogi udžbenici posvećeni artileriji, fortifikaciji, inžinjeriji i vojnom građevinarstvu, kao i „matematici, mehanici, hirurgiji, građanskoj arhitekturi, anatomiji, botanici, ratu, itd.” Petar budno motri da u ovim prevodima budu samo tačne činjenice, a ne „brbljanja”; on ih ne štampa „samo radi tašte lepote, već za učenje i obrazovanje čitaoca”. „Pošto Nemci”, napominje on, „ispunjavaju često svoje knjige nekorisnim pripovedanjima jedino u cilju da one budu što deblje, treba prevoditi samo ono što se direktno odnosi na predmet, sa kratkim uvodom ispred svakog odeljka.”

Ove knjige, zacelo, nemaju u sebi ničega što bi moglo da uznemiri Akademiju slaveno-grčko-latinsku. One nisu opasne za pravoslavlje. Šta više, one su potpuno nerazumljive za ruskog čitaoca, ne zato što govore o suviše teškim predmetima, već zato što su prevodi rđavi. Pre nego što bi se prevodile naučne knjige, potrebno je najpre izraditi jedan rečnik, utvrditi prigodnu terminologiju. U Petrovo vreme ne samo da prevodioci ne raspolažu naučnim rečnikom, već je njima nepoznat i predmet koji imaju da prevode: jedan savremenik piše da „oni koji znaju jezik ne poznaju nauku, a oni koji poznaju nauku ne znaju jezik.” Ne treba se mnogo čuditi što se godine 1703 holandski trgovac žali kako se knjige ne prodaju i kako je njegova trgovina u deficitu. Pa ipak, ova rđava prođa knjige ne dokazuje da sklonost ka čitanju još ne postoji, već ona pokazuje da radoznalost čitalaca nije upravljena na knjige koje Petar želi da nametne. Čitaju se životopisi svetaca, pobožna i poučna dela u stilu Velikog ogledala, „dirljive” ili „šaljive” pripovetke prevedene sa poljskog ili izvorne. Od svih Petrovih izdanja jedno jedino delo uživa uspeh, ogroman za ono vreme, i zaslužuje stoga da se na njemu zadržimo. Godine 1717 pojavljuje se prevod dela Ogledalo učtivosti za mladež ili pouke o lepom ponašanju. Za dve godine prodato je 189 primeraka, a 1767 godine štampano je peto izdanje. To dolazi otuda što ova knjiga uči mladog plemića „da ne liči na prostaka” i da se približi što je moguće više idealu „dvorskog čoveka”. Za jednu društvenu klasu koja treba da preuzme upravljanje zemljom i koju sam car silom privlači na dvor, ova knjiga je od neocenjive vrednosti. Razume se, jedan ruski plemić iz XVIII veka treba najpre da nauči kako „da se pristojno ponaša za stolom, da se kreće, da sedi, da pozdravlja, da govori, da ne smeta svojim susedima svojim nosom, ustima, rukama, nogama, da ume da se služi nožem, viljuškom, tanjirom, džepnom maramicom, šeširom.” Ogledalo daje pouke o svemu tome. Ono takođe uči „da ne treba pljuvati pred drugima, da ne treba čačkati nos prstom, da se ne brišu usta rukom, da se ne prevlači šakama po stolu, da se ne ližu prsti, da se ne čiste zubi vrhom noža, da se ne češe po glavi za stolom, da se ne žvaće poput svinja.” Ono potom daje složenija pravila o idealno uglađenom čoveku: ne otkrivati drugima cilj kome se teži, ne braniti uporno svoje mišljenje, prilagoditi se gledištima svoga sagovornika, odlikovati se u jahanju, igri, mačevanju, a naročito u znanju stranih jezika, koje treba govoriti ne samo radi vežbanja, već i zato „da sluge i sluškinje ne razumeju ništa od onoga što se kaže”, a takođe da bi se mogao razlikovati jedan „čovek plemićskog porekla od glupaka”. Setimo se samo programa Glikove gimnazije: pastor nije bio mnogo istrčao ispred svoga doba. Ova „plemićska znanja” uskoro će se prilagoditi u Rusiji i pomoći će, zajedno sa promenom nošnje, da se viša klasa izdvoji od ostalog društva, kao što se može već zapaziti da se to jasno ispoljava u poslednjim godinama Petrove vladavine.

Crkvena reforma. — Petrovo držanje prema Crkvi je dosta neobično i u njemu se ispoljavaju isto toliko njegove prirodne sklonosti koliko i posledice njegovoga vaspitanja. On je bio vaspitan prema davnašnjim običajima, a pokazao se kao njihov protivnik; ali, pošto ga prava kultura nije dirnula, on je od evropskoga duha pozajmio samo površna obeležja jednoga slobodnog mislioca; naviknut da se ne pokorava nijednoj disciplini, od u crkvenoj vlasti vidi jednu neprijateljsku snagu koju treba slomiti po svaku cenu. Eto zašto on unosi u svoje odnose sa Crkvom sve protivrečnosti i svu zbrku koje karakterišu prelazno doba ruske istorije i koje su nerazdvojne od njegove ličnosti.

Ma da on poznaje temeljno crkvene obrede, voli ih i rado se pridružuje crkvenim horovima, ipak on organizuje odmah po svome prvom povratku iz inostranstva onu čuvenu litiju u kojoj je primorao svoga starog učitelja Zotova da igra ulogu „veoma komičnog i veoma pijanog patrijarha”, i da nosi na glavi jednu mitru ukrašenu nepristojnim likom Bahusa. I on lično učestvuje u toj litiji, koja je bila isto toliko grubo prostačka koliko i skrnavna, a kojoj je on želeo dati obeležje jednog političkog čina; i ovu nepristojnu igru nastaviće on za vreme čitave svoje vladavine. On čak sastavlja i podrobna pravila za ovu komedijašku ustanovu, kojoj na čelo stavlja „kneza-papu” ili „veoma komičnog patrijarha Moskve, Kukuja i cele Jauze”, okruženog dvanaestoricom „kardinala” naročito izabranih zbog njihovog opštepoznatog pijančenja i proždrljivosti, i čitavim „konklavom” episkopa, arhimandrita i drugih crkvenih ličnosti, među kojima je i sâm Petar, kao protođakon. Svakoga Božića praćen gomilom od 70 do 200 ličnosti, car prolazi ulicama „da slavi Hrista”, tražeći hranu i novac od domaćina koji bi mu otvorili vrata. U ovim neverovatnim lakrdijama i orgijama koje ih zbunjuju, stranci pokušavaju da otkriju neku potajnu nameru, želju da se oslabi ugled Crkve izlažući je potsmehu. Ali ne treba Petru pripisivati takve namere. Istina, njegova osećanja prema crkvi datiraju još iz njegovoga detinjstva i slična su onima koja on ispoljava prema bojarima, strjelec-ima, itd. Uostalom, on ima dosta razloga da smatra sveštenstvo za svoga protivnika. On dobro poznaje shvatanja crkvenih velikodostojnika koji okružuju njegovu majku i koji su protivni svemu što potseća na moderna shvatanja. Po smrti patrijarha Joakima, pisca onoga poznatog testamenta protivu stranaca, on pokušava, no bez uspeha, da postavi svoga kandidata, veoma učenog episkopa Marcela, koji je „mnogo putovao i koji govori latinski, italijanski i francuski”. Po smrti patrijarha Adrijana (u oktobru 1700), koji je bio skoro isto toliko nazadan kao i Joakim, Petar je već dovoljno moćan da nametne svoju volju: „Prikazi i razrjadi (nadleštva) patrijaršiski” — odlučuje on 16/27 decembra 1700 godine — „prestaju da postoje. Episkop rjazanjski Stevan upravljaće ubuduće poslovima koji se tiču šizme i jeresi. „Od ovoga trenutka Stevan Javorski postavljen je za „egzarha, čuvara i starešinu presvetoga patrijaršiskog prestola.” Prilikom stvaranja kolegijuma, Petar ustanovljava jedan „crkveni kolegijum” ili Sveti Sinod, čija će pravila napisati Teofan Prokopovič, januara 1721 godine.

Izvesno je da je on naklonjen protestantskim težnjama i da stvaranje Svetoga Sinoda, koje je kao i stvaranje kolegijuma posledica uticaja Henrika Fika, odaje takve težnje. Ali, menjajući crkvenu administraciju, on ne uviđa da se on meša u jednu oblast koja ne spada u njegovu nadležnost i da samim tim on povređuje crkvene kanone. O njegovoj reformi mišljenja su podeljena u ruskoj Crkvi. Kada je godine 1717 Sorbona iskoristila carevo bavljenje u Parizu da mu podnese jedan projekt o spajanju Crkava, čuvar patrijarhiskog prestola, Stevan Javorski, koji se u ovom pitanju ne slaže sa Teofanom Prokopovičem i naginje ka katoličkom tumačenju toga problema, iskorišćuje tu priliku da indirektno ukori Petra odgovarajući teolozima sa Sorbone: „Čak i kada bismo mi hteli da otklonimo to zlo (odvajanje Crkava), mi bismo u tome bili sprečeni apostolskim kanonom koji zabranjuje episkopu da preduzima ma šta bez odobrenja svoga starešine, naročito u ovako važnom poslu. — Episkopi koji rešavaju bez patrijarha liče na udove koji bi hteli da se kreću bez glave, ili na zvezde koje bi išle svojom putanjom ne primivši početni potstrek. To su granice koje nas u ovome poslu sprečavaju da radimo ili da govorimo.” Odnosno same osnove ovoga pitanja, svetovni ruski teolozi iz XIX veka, slavenofili Homjakov i Samarin, staju naprotiv na stranu Prokopoviča. Iako priznaju da je pitanje o tome ko je nadležan da razvija dogme isto toliko važno za katolike kao i za protestante, kod kojih organizacija Crkve pretstavlja glavni problem, ipak oni tvrde da se ovo pitanje ne postavlja za pravoslavnu Crkvu, jer je njoj tuđa i sama pomisao na „razvijanje dogmi”. Dogme su dovoljno proširivali vaseljenski sabori. Prema tome, cilj pravoslavne Crkve nije da umnožava, već da čuva nagomilano blago. Pošto ova Crkva „nema razvitka” — kako kaže mitropolit Serafim u svome odgovoru biskupu Palmeru, — „niti sistema” — kako kaže Samarin, — njena unutrašnja administracša ne može da pretstavlja kanonski problem, već je to samo jedno pitanje praktičnosti i korisnosti. Ako se usvoji ovo gledište, onda se ona može cepkati u beskraj, prema narodnostima; narodna crkvena organizacija (autokefalna, autonomna, itd.) ne zavisi od dogmi.[4]

Ne samo da ovakvo shvatanje uklanja kanonski problem, već ono rešava delimično i politički problem koji je Petra nagnao da tako radi i koji je jasno postavljen. Petar hoće da jednom za svagda svrši sa političkom moći Crkve; crkveni pravilnik što ga je sastavio Teofan Prokopovič proklamuje to na jasan način: „Otadžbina” — izjavljuje on u izlaganju pobuda za stvaranje Svetoga Sinoda — „nema da se boji od jednoga korporativnog skupa onih nemira i pobuna koje izaziva uprava jednoga jedinog duhovnog starešine, jer narod ne ume da razlikuje duhovnu vlast od samodržne vlasti; zasenut ugledom i poštovanjem koje uživa vrhovni pastir, on smatra da je takav starešina drugi vladar, jednak u moći samodržcu, pa čak možda i veći od njega, i da je njegovo duhovno područje druga jedna država, bolja od one prve... Prostosrdačni ljudi su toliko zavedeni ovim mišljenjem, da oni dižu svoje poglede manje ka samodržcu nego ka vrhovnom pastiru. Kada izbije kakav razdor između tih dveju vlasti, svi će sa osećati pre sa duhovnim poglavarom nego sa svetovnim starešinom i usuđuju se da ustanu u odbranu prvoga, laskajući sebi da vojuju za samoga Boga. Nije onda čudno što jedno tako tašto mišljenje potstrekava na akciju i samog pastira.” Jamačno da se Teofan seća teorije patrijarha Nikona, koji je u svojoj borbi sa carem Aleksejem tvrdio da je „duhovno iznad svetovnog”, i Petar ne zaboravlja da se protivu njega vojuje „u ime samoga Boga”, da se njegovi neprijatelji „hvališu kako oni ne kaljaju svoje ruke, nego ih posvećuju, čak i kada idu do prolivanja krvi.” Da bi konačno potčinio Crkvu državi, car postavlja pri Svetom Sinodu jednoga svog agenta, kao što je učinio i u Senatu i drugim ustanovama. Ovaj agent, koji treba da je „dobar oficir, koji ima odvažnosti” ima dužnost da strogo motri da se Crkva ne meša u državne poslove. Pod nazivom „generalnog prokuratora Svetoga Sinoda” on se postepeno preobražava u pravog šefa crkvene administracije, u ministra za duhovne poslove. Otsada pitanje ponovnog uspostavljanja patrijarhata neće više biti pitanje uspostavljanja premoći Crkve nad državom, već pitanje oslobođenja Crkve državnog tutorstva, koje je dobilo vid cezaropapizma.

V. — Nezadovoljstvo zemlje i carevića[uredi]

Opšte nezadovoljstvo. — Već pri svojim prvim pokušajima da preobrazi narodnu nošnju Petar nailazi na žestoko protivljenje narodnih masa. To protivljenje ima korena čak u Nikonovoj reformi, te se dakle javlja u verskom obliku. Za Petrove vladavine ono dobiva sve veći obim i uzima na sebe nacionalno i socialno obeležje. Jedino stroga kazna izrečena nad strjelec-ima, na koje se oslanjao razočarani narod, omogućava caru da savlada svoje protivnike; ali on ne uspeva da ih uništi. Do njegove smrti oni se drže povučeno, ali svaka nova žrtva koju on nameće stanovništvu, za njih je prilika da ispolje svoje nezadovoljstvo. To nezadovoljstvo ne postoji više samo u jednoj društvenoj klasi, nego obuzima čitavo rusko društvo. Pomoću arhiva Preobraženskog prikaza, koji je neka vrsta ministarstva policije, istoričar Solovjev uspeo je da stvori jednu upečatljivu sliku opšteg neraspoloženja. Nekoliko navoda iz njegovog spisa pokazaće kako su razne društvene sredine odgovorile na Petrovu reformu.

Bojarev sin kaže: „Zar je to car? On nas primorava da vršimo vojnu službu, a ovamo uzima naše sluge i naše seljake za vojnike. Njemu niko ne može umaći. Svi su propali na splavovima (pri građenju pristaništa). On lično odlazi redovno na svoju dužnost: a niko da ga ubije. Kad bi ga neko ubio, to bi bio kraj kuluku, i narodu bi laknulo.” — Seljak kaže: „Otkako nam ga je Bog poslao, nema više srećnih dana. Život je težak, govori se samo o rubljama, polurubljama i davanju komore. Niko nema više mira”. — Žene vojnika kažu: „Zar je to vladar? On je upropastio seljake i domove; oduzeo nam muževe, učinio našu decu siročićima, i primorava nas da plačemo do kraja života.” — Sveštenik kaže: „Bog zna šta se sve događa u našoj zemlji! Naša Ukrajina upropašćena je porezima; to su neshvatljivi nameti; a sada se okomio i na sveštenike; počinju da se oporezuju banje, kuće, košnice, što se nikad nije videlo u vreme naših oceva i naših predaka. Nemamo više vladara”. — Kaluđer kaže: „Vladar je povešao strjelece kao što se veša slanina, a sad će ih i usoliti”. — Drugi jedan kaluđer odgovara: „Ta slanina moraće da se plati kad-tad. Poslednji strjelec-i podneće svoj račun”. — Sebar kaže: „Ako poživi dugo, oteraće nas na onaj svet. Čudim se da se dosad nije našao niko da ga ukloni. On putuje u svako doba, noću, sam, i to po pustim putevima. Zar je to vladar? To je neprijatelj, napast. Ništa mu ne vredi što galopira kroz Moskvu, ipak će naposletku izgubiti glavu.” — I svi u horu ponavljaju: „To je proždrljivi džin, on je proždrao narod. Zar nema smrti za toga ludaka! On samo ubija valjane ljude.” Čak se i prosjak pridružuje ovome horu nezadovoljnika: „Nemci su ga opčinili. Kad je dobro raspoložen, onda sve ide dobro; ali, u drugim trenucima, on besni i mahnita. Sad se okomio i na samoga Boga, jer skida zvona sa crkava.”

Ako su se svi društveni slojevi osećali podjarmljeni, ipak je jedan od njih, kao što smo videli, bio povlašćen. Zato se nezadovoljstvo usredsređuje naročito u nižim društvenim redovima, pre svega kod poreskih obveznika, zatim kod strjeleca, a posle njihovog uništenja kod kozaka i inorodaca. Mržnja stare bojarske aristokratije ima sasvim drugo obeležje.

Pobune. — Raspoloženje kod kozaka je slično kao i kod strjeleca; zato se između ovih dveju grupa uspostavljaju neposredne veze. Kozaci kažu strjelecima: „U vreme Stenjke Razina vi ste nas sprečavali u našem radu; sad nema više nikoga da nam smeta”; ili još: „Ako vi počnete s jednog kraja, mi ćemo se pobrinuti za onaj drugi.” Misao o ustaničkom pokretu odavno im se vrti po glavi. Još 1701 godine, u oblasti reke Dona, pokušano je da se istakne jedan lažni pretendent, jedan lažni Ivan (brat Petrov), za koga se misli da je još živ i koji „voli narod”, dok Petar „voli bojare”, i smišljeno je da se car uhapsi na Donu i da se preda sultanu u isto vreme kad i tvrđava Azov. Sredinom godine 1705, izbija pobuna na najudaljenijoj granici na jugoistoku, koja je jamačno izabrana namerno baš zbog svoje udaljenosti. Središte ove pobune je varoš Astrahanj, okružena sa svih strana inorodnim plemenima. Ustanak je bio brižljivo pripremljen, i ustanici izjavljuju „da tako veliki posao nije započet olako”. Jedna naročita organizacija pretstavljala je razne ruske varoši, i skupština pretstavnika velikog broja ovih varoši sastala se u cilju da započne ovu pobunu; jedan trgovac, staroverac, iz Novgoroda po imenu Nosov učestvovao je tu, pored jednog moskovskog trgovca, Anciferova, i posadskih iz Nižnjeg Novgoroda, Ugliča i Simbirska. Jedan strjelec iz Moskve izjavio je kozacima: „Mi ćemo pobuniti ljude u Astrahanju; stanovništvo sa Dona i Jaika pridružiće nam se; niko neće moći da nam se suprotstavi. Car se tuče sa Šveđanima; po gradovima nema garnizona, a oni koji su ostali žele isto što i mi i veoma se raduju što ste došli; stara vera moći će da se uspostavi”. Proglas što ga pobunjenici iz Astrahanja upućuju kozacima navodi uzroke pobune. To su pre svega povodi koji su veoma uticajni u prvim godinama XVIII veka: „Mi dižemo ustanak u Astrahanu u ime vere hrišćanske, i zbog posečenih brada, zbog nemačkog odela, duvana —, i zato što nam se zabranjuje da ulazimo u crkve odeveni u starinska ruska odela, i što nam seku kaftane, i što nas progone ... Oni koji upravljaju nama klanjaju se pred idolima, i mi smo im oduzeli njihove mnogobožačke bogove.” Ali ima i skorašnjijih i stvarnijih pobuda: „Razrezali su nam namet od jedne rublje na banje, od deset kopejaka po sežnju (2,133 m) na podrume; lišili su nas nezakonito naših pomoći u žitu ... (Usled ovih zloupotreba), mi smo ubili izvesne starešine (vojvodu Rževskog), a druge smo uhapsili.” Ova proklamacija nije imala mnogo odjeka. Jedino su se gradovi Krasni Jar i Černji Jar pridružili Astrahanju; Caricin se uzdržao. Donski kozaci su se takođe uzdržali, pod izgovorom „da oni nisu dobili ukaz koji se odnosi na brade i odelo, i da se oni oblače prema svojim davnašnjim običajima”. Jedan deo stanovnika Astrahanja su se pokajali i molili za oproštaj. Što se tiče ostalih pobunjenika, njih su topovi Šeremetjeva brzo urazumili. Posle mnogih hapšenja izvršene su krvave kazne na licu mesta i u Moskvi.

Uskoro potom i Donska oblast diže ustanak. Veliki broj begunaca iz Rusije okupio se bio u gornjem toku Dona. Pošto je Petar naredio da se oni popišu, da se vrate svaki u svoje zavičajno mesto i da se poruše varošice zvane „uzvodne” koje su ponikle u toj oblasti, pukovnik knez Dolgorukov poslan je godine 1707 na Don. Kozaci su smatrali ovo odašiljanje ruskih trupa kao nasrtaj na njihove stare slobode. Ataman Bulavin napada odred Dolgorukova i uništava ga. To je bio znak za opšti ustanak. Jedan deo trupa koje su bile poslane protiv Bulavina prešle su na stranu neprijatelja. Nemiri se šire i izvan prave Donske oblasti; pobunjenici šalju poruke kubanjskim kozacima i sultanu, Bulavin, koji je zauzeo Čerkask, ceni svoje trupe na 100.000 ljudi, ne računajući ruske izbeglice. U svojim proklamacijama on poziva dobrovoljce ne samo da „brane veru”, već i da „žive slobodnim i burnim životom u stepi, da dobro piju i dobro jedu.” Nasilja pobunjenika izazivaju naposletku negodovnje stanovništva, i Bulavin doživljuje poraz. U julu 1708 godine on se ubija usred pobeđenih kozaka. Drugi atamani pokušavaju da nastave njegovo delo, ali opet bezuspešno; oni su potučeni u krvavoj borbi kod Panšina (27 avgusta/7 septembra 1708 godine). Kažnjavanje pobunjenika je svirepo: kozaci su vešani na splavovima, koji su pušteni niz Don, da bi se zastrašilo stanovništvo; 7 do 8.000 ljudi je posečeno, a njihovim atamanima otsečena glava na Crvenom Trgu u Moskvi. Kozaci su izgubili igru; uzvodna oblast, koja je bila uzrok sukoba odvojena je od Donske oblasti i otvorena za useljavanje Velikorusa. Nikakva opasnost ne preti više Petru od kozaka.

Nezadovoljstvo plemstva i carevića. — Osim narodnog nezadovoljstva postojalo je još jedno, a to je nezadovoljstvo i otpor višeg staleža, one stare moskovske aristokratije koju su bacili u zasenak novi Petrovi ljubimci, skorojevići i tuđinci. Ovo nezadovoljstvo uzima većinom oblik jedne ozbiljne kritike Petrove politike. Svi nezadovoljnici nisu uporne pristalice starih predrasuda i vekovnih zabluda. Nekoji od njih, kao knezovi Dmitrij Golicin i Kurakin, računaju se među najobrazovanije ljude svoga doba; ali, potisnuti u pozadinu od Petrovih štićenika, oni posmatraju plebejsku okolinu carevu i neuredan život tih skorojevića sa preziranjem i gađenjem. Njih vređa carev privatni život, oni odbijaju da priznadu njegov drugi brak sa livonskom zarobljenicom Katarinom i ne skrivaju svoje gnušanje na neotesane careve ljubimce, kao što je Menjšikov, kome oni moraju da se klanjaju i da ga propuštaju ispred sebe. Po smrti cara Ivana i zatočavanja carice Evdoksije, nezadovoljna aristokratija polaže sve svoje nade u naslednika, carevića Alekseja.

Petar je želeo da svome sinu pruži zapadnjačko vaspitanje; on ga je 3701—1702 godine okružio strancima (Nojgebauer, baron Hijsen) i pomišljao nekoliko puta da ga pošalje u inostranstvo, čas u Drezdu, čas u Beč ili Pariz. Ali njegovo neprestano otsustvovanje sprečavalo ga je da lično nadgleda vaspitavanje svoga sina, te se mladi carević nadahnjuje idejama svojih rođaka po majci i Petrovih sestara, koji su svi bili protivnici reforme. „Od svoga detinjstva — izjaviće on prilikom saslušavanja po njegovoj krivici — „ja sam živeo u društvu svoje majke i njenih službenica; docnije sam se družio sa sveštenicima i kaluđerima”. Njegov ispovednik, Jakov Ignjatjev, čijim posredovanjem on održava vezu sa svojom zatočenom majkom, jeste vođ jedne grupe reakcionarnih sveštenika, i kada mu je Aleksej jednoga dana priznao da je poželeo smrt svome ocu, Ignjatjev se ne usteže da odgovori: „Mi mu svi želimo isto to, jer je narod potlačen”. Način života carevića pokazuje koliko se njegove sklonosti razlikuju od sklonosti cara reformatora: on ne voli da putuje, prezire more i rat, već naprotiv voli da čita pobožne knjige i da razgovara o verskim stvarima, što ga približuje nezadovoljnom sveštenstvu. Zbog toga se njegova okolina nada da će se posle njegovoga stupanja na presto utišati politička uzrujanost i da će nastati jedno mirnije doba. Petar to zna, i on često puta pokušava da suzbija naklonosti svoga sina hoteći da mu nametne sebe za primer. Baron Hijsen priča da je godine 1704 car pred njim zapretio Alekseju: „Ako vetar raznese moje savete i ako se ti protiviš da me slušaš” — kaže mu on — „ja ću te se odreći; moliću se Bogu da te kazni i u ovom i u budućem životu”. Godine 1705 Matvjejev piše iz Pariza da se tamo peva jedna pesma o Ivanu Groznom u koju se upliće i Petrovo ime: u toj pesmi se pripoveda kako je car naredio Menjšikovu da ubije carevića zato što je razgnevio svog oca, a da Menjšikov, i pored toga što je izjavio da je izvršio naređenje, spasava život careviću, na veliku radost njegovoga oca, koji je promenio mišljenje. Sve je ovo sasvim netačno: Menjšikov tuče i zlostavlja carevića, koji će se kasnije žaliti da je taj ljubimac carev namerno usadio u njega sklonost ka besposličenju i pijanstvu, a Matvjejev, koji i ne sluti da će se proročanstvo iz pesme ostvariti posle trinaest godina, odgovara Francuzima „da je ta pesma nedostojna naravi ne samo jednoga vladara, već i jednoga čoveka iz naroda.” I ne pitajući svoga sina, i protivu njegove volje, Petar ga je oženio, oktobra 1711 godine, princezom Šarlotom od Volfenbitela. Verenica je rekla za svoga budućeg supruga „da on izgleda ravnodušan prema svim ženama”; sa svoje strane, Aleksej je pisao svome ispovedniku: „Pokoravam se volji svoga oca ...; mislim da ona ima u sebi dobrote i da ovde ne bih našao bolju ženu.” Ali ubrzo se odnosi među mladim supružnicima kvare: Aleksej voli da pije sa svojim prijateljima, a njegova žena odbija da razgovara sa pijanim čovekom. Kada je u oktobru 1715 godine Šarlota umrla, pošto je rodila sina Petra, njen je muž već sklopio vezu sa jednom mladom sebarkom svoga domaćeg učitelja, Eufrozinom. Aleksej više ne krije da „ne samo vojni i drugi poslovi njegovoga oca, već i sama njegova ličnost njemu su odvratni, i da je zbog toga on uvek želeo da otide nekud.” Svojim prijateljima i Eufrozini on često puta kaže: „Petrograd neće dugo ostati u našim rukama, i prijatelji moga oca biće nabijeni na koplja”. Kada ga obaveštavaju da će takve reči neko da ponovi i da njegovi prijatelji naposletku neće smeti više da se druže s njim, on odgovara: „Šta me se tiče, samo neka narod bude uz mene.” On je uostalom ubeđen da će njegov otac, koji ima padavicu, uskoro umreti: „On će živeti još najviše dve godine”, kaže on.

Za vreme istrage koja je vođena protivu njega, Eufrozina je otkrila njegov politički plan: „Kad bi postao car, on bi stanovao u Moskvi; Petrograd bi bio samo jedna obična varoš. On se više ne bi starao o floti i njenom održavanju i zadržao bi samo trupe potrebne za odbranu. On ne bi nikome objavljivao rat i zadovoljio bi se nekadašnjom državnom teritorijom.” Otkuda njemu ovakve ideje? Ako bi se verovalo Vokerodu, čije je svedočenje objavljeno na dvanaest godina posle Petrove smrti, takve ideje su često izražavane u „prijateljskim i poverljivim razgovorima” što su ih vodili obrazovani prestavnici ruskoga plemstva, koje je bilo nezadovoljno reformama. Ovi razgovori možda nisu imali onu veoma logičnu formu koju im pripisuje Vokerod, ali one za nas znače najsmišljeniju kritiku koju su savremenici dali o Petrovom državničkom radu. Evo te kritike u glavnim crtama.

Pre svega nezadovoljnici kritikuju spoljnu politiku. I raniji vladaoci osvajali su zemlje. Ali, oni su prisajedinjavali samo oblasti potrebne državi ili opasne zbog razbojničkih najezda. Međutim, Petrova osvajanja, naprotiv, ne povećavaju nimalo našu bezbednost i mogu samo da nas uvuku, bez ikakve koristi po Rusiju, u raspre i sukobe sa stranim državama. Nekadašnja osvajanja bila su istinska dobit iz koje su država i njeni službenici izvlačili razne koristi, dok su Petrova osvajanja samo izvor briga i troškova. Ne samo da plemstvo iz njih ne vuče nikakvu korist, već šta više Livonci „igraju na našim glavama” i uživaju veće povlastice nego mi. Nama ostaje samo čast da prolivamo svoju krv za odbranu jednoga tuđinskog naroda. Naša zemlja je toliko velika, da je nepotrebno proširivati je. Bilo bi dovoljno da se ona samo gušće naseli. Niko nas ne napada. Uostalom, geografski položaj Rusije je takav, da ona nema da se boji nimalo neke najezde. Razume se, ako bi se tako što dogodilo, narod bi učinio sve da se odbrani, kao što je činio u Doba Nemira. Ali i najsvirepiji protivnik koji bi opustošio našu zemlju ne bi učinio ni polovinu onoga zla što nam ga prouzrokuje izdržavanje jedne stalne vojske. Prema tome, prava narodna politika sastojala bi se u tome da se ne mešamo u tuđe poslove i da ne napadamo nikoga. Za odbranbene ciljeve sasvim je dovoljna naša nekadašnja vojna organizacija. Bolje bi bilo da su ostavljeni kraj svojih plugova oni milioni ljudi što su žrtvovani ratu sa Švedskom i građenju Petrograda. Nedostatak mišica svirepo se oseća po selima.

Još je besmislenije od Rusije da pokušava da igra ulogu nekakve pomorske sile. Nikakva mornarica nije nam potrebna za odbranu obala, jer jedina zemlja koja bi mogla da pokuša napad s mora jeste Švedska, a ona će uvek radije vršiti napad s kopna. Jedan iskrcani odred doživeo bi neminovno da mu saobraćajne veze budu presečene čim bi se zaledilo pribrežno more. Isto tako je nekorisno izdržavati mornaricu u cilju napadačkog rata, jer švedsku obalu brane stene, a prusku brane dune. Što se tiče Danske, bilo bi isto tako besciljno napasti je, jer bi se ostale pomorske sile odmah umešale da je brane. Trgovačka mornarica takođe ne pruža ni najmanje koristi, pošto se celokupna ruska trgovina obavlja posredstvom tuđinskih brodova. Bilo bi dakle bolje ostaviti sume upotrebljene na izdržavanje mornarice u džepovima poreskih obveznika.

Premeštanje vladareve rezidencije u severnu prestonicu smatra se da je više od štete nego od koristi. Sudstvo, finansije i čitava državna administracija, koji su plen korupcionaša i lopova, mogli bi se lakše nadgledati u tako velikom centru kao što je Moskva. U pogledu spoljne politike, iako je tačno da je Švedska bliža Petrogradu nego Moskvi, ipak to susedstvo nije bez velike opasnosti, jer i najmanja taktička pogreška može predati prestonicu u ruke Šveđanima. Nasuprot tome, Moskva je bliža Poljskoj i Turskoj, na koje treba paziti mnogo budnije nego na Švedsku. Što se tiče ostalih stranih sila, one su otprilike na istom ostojanju i od Moskve i od Petrograda, a ova dva grada su podjednako udaljena od Rige, koja služi kao pristanište za sve što ulazi u Rusiju. Trgovina nema nikakve koristi od toga što je carski dvor u Petrogradu, jer potrošnja dvora pretstavlja sasvim malu cifru godišnjeg trgovačkog bilansa. S druge strane, glomazne sirovine koje su glavni predmet izvoza zahtevaju da prevozni troškovi budu što manji; međutim, pošto su cene u Petrogradu upravo skočile posle dolaska dvora, prevozni troškovi teško pritiskuju trgovinu, tako da dvor lišava trgovinu one dobiti koju bi joj mogao pružiti geografski položaj nove prestonice.

Najzad, kada nezadovoljnici govore o svojim staleškim interesima, njihov ton postaje plahovitiji: „Zbog lične ambicije cara, i što je još gore, njegovih ministara, seljaku se isisava krv, a nas primoravaju da lično vršimo vojnu službu, i to ne za vreme rata, kao što je bilo nekada, već za čitav niz godina, što nas udaljuje od naših domova i naših porodica. Mi smo primorani da ostavimo svoja imanja u ruke nepoštenih nadzornika. Nas toliko pljačkaju, da čak i kada dobijemo penziju usled bolesti ili starosti, mi nikad ne uspevamo da uspostavimo red u našim poslovima.” Iz istih ovih razloga i zemljoposednici duboko mrze Petrograd. „Jedan ruski plemić” — piše Vokerod — „ne teži da stekne skupoceno ruho i nameštaj, niti da se časti ukusnim ručkovima i tuđinskim vinima. Njemu je potrebno u izobilju hrane i pića ruskoga porekla, zatim mnogobrojna posluga i konji. Sve to može on nabaviti u Moskvi skoro besplatno ili po skromnu cenu. Namirnice za sopstvenika i njegovu poslugu, a seno i zob za njegove konje obilato daje plemiću njegova zemlja koja se nalazi nedaleko od varoši. On ne prodaje ništa, već upotrebljava sve to u svome domaćinstvu. Ali je okolina Petrograda neplodna, te je plemić prinuđen da dovozi iz velike daljine potrebne namirnice i stočnu hranu. Njegovi konji padaju od umora na putu, tovarna kola ne mogu dalje, a seljaci ih ostavljaju i beže. Ili je pak on prinuđen da sve kupuje za gotov novac, i to po veoma visokim cenama, što mu stvara velike nezgode, pošto u ruskoj ekonomiji gotov novac igra manje važnu ulogu nego dohotci u naturi.

Treba priznati da su ove kritike Petrovih savremenika mnogo ubedljivije nego sve ono što su protivu reforme mogli kasnije reći branioci drevnih ruskih običaja. Većina od njih su razumne i tačne. Opis domaćeg gazdinstva ruskih zemljoposednika, na primer, veoma je tačan; međutim, ovaj način gazdovanja bio je veoma nepodesan za preskup način života u prestonici i po vojničkim logorima. jer je primoravao zemljoposednika da otsustvuje dugo godina i unosio je nered u njegove poslove. Isto tako, lako je uvideti sve što je bilo veštačko i nekorisno u ćutljivoj, neskladnoj i često nesmišljenoj delatnosti koju je Petar razvio u svojoj spoljnoj polici i svom radu na vojnim poslovima. Kada je, izuzev Petrograda, savremena Rusija izgubila oblasti na Baltičkom Moru koje je Petar osvojio, i kada je Moskva ponovo postala prestonica, ono što je u Petrovom radu bilo veštačko i neprirodno ukazalo se jasnije nego dotada. Petrove veze sa malim nemačkim dvorovima bile su mnogo prisnije nego što su to nalagali interesi Rusije. On je svima i svakome nudio ruske vojnike. Za vlade njegovih direktnih poslednika, rezultati ovih nepotrebnih postupaka osetili su se mnogo jače, i tek će se po dolasku Katarine II na presto pojaviti prava ruska nacionalna politika. Isto tako pada u oči i korisnost od centralnog položaja Moskve, kao i nezgode i opasnosti što ih pruža položaj Petrograda, koji je odveć blizu granice. Podizanje te nove prestonice usred finskih baruština i inorodnog stanovništva moglo je izgledati kao ćudljivi prohtev jednoga despota koji se bio odlučio da prkosi zakonima istorije i prirode.

Sve kritike koje smo naveli svode se na jednu: reforma koju je izvršio Petar, iako je on u mnogo čemu bio preteča svoga stoleća, bila je prerana i premašala je mogućnosti i sredstva. jedne tako siromašne i zaostale zemlje kakva je bila Rusija. Međutim, događaji koji su se odigrali za dva naredna stoleća opravdeli su ono što je u njoj bilo bitno. Petar je naslutio put na koji je sudbina uputila Rusiju. Savremenici nisu mogli da shvate njegovo delo, jer je ono obznanjivalo jednu daleku budućnost, u kojoj bi živa spoljna politika, živa spoljna trgovina i narodna mornarica bile neophodan uslov ruske narodne nezavisnosti. Njegovi savremenici, čija smo rasmatranja naveli, imali su pred, očima samo svoje neposredne potrebe, a to će reći ciljeve koje je Rusija njihovoga doba bila sposobna da sebi postavi i da ih dostigne; zbog toga njihove kritike sadrže mnogo istine, i zato je od strane čoveka kakav je bio knez D. M. Golicin negodovanje bilo isto toliko prirodno koliko i neizbežno. Poznate su nam posledice ovih kritika: uprošćavanje odveć složenog i preskupog upravnog sistema što ga je Petar bio ustanovio. Videćemo i druge posledice. Ali će ovaj otpor biti samo privremen i neće moći da spreči Rusiju da se drži istoriske brazde koju je Petar umeo tako duboko i tako snažno da zaore u još neobrađenom tlu svoje otadžbine.

Kažnjavanje Alekseja i smrt Petrova. — Petru su, razume se, poznati uzroci nezadovoljstva. On zna da njegov životni zadatak ugrožavaju i njegov rođeni sin i nezadovoljnici okupljeni oko ovoga. Zbog njegove plahovite naravi, njegovi odnosi sa sinom morali su neizbežno da se završe tragično.

Na sam dan Šarlotinog pogreba, on šalje Alekseju jedan pisani ultimatum: „Ja sam čovek, pa prema tome moram umreti. Onaj kome ću ostaviti u nasleđe ono što sam ja zasadio jeste jedan lenji rob koji je zakopao svoj talenat. Koliko sam te puta korio, i ne samo korio nego i tukao, i koliko već ima godina kako s tobom ne govorim! Ali ti ništa nije koristilo, ništa nije pomoglo, sve je bilo uzalud ...” On mu obećava, dodaje on, da će pričekati još neko vreme, da mu ostavio vremena da se iskreno pokaje. „Inače, predočavam ti da ću te isključiti iz nasleđa, kao što se otseca zaraženi deo tela. Bolje je da ono padne u deo jednom dostojnom tuđinu nego rđavom rođaku.” Sutradan je Katarina rodila sina, koji je dobio ime Petar. Od tog trenutka car se nosi mišlju da izmeni zakon o nasleđivanju prestola. Aleksej, odgovarajući mu — takođe pismeno — da se izričito odriče prestola, dodaje: „Hvala Bogu, sad imam brata”. Ali Petar ne pridaje veru njegovom odricanju: „Na tebe će uplivisati dugačke brade, koje u ovom trenutku ne uživaju velike povlastice” — piše mu on, — „ili ćeš izmeniti svoju narav, ili ćeš postati kaluđer, jer bez toga moj duh ne bi mogao da se uspokoji. Inače, postupaću s tobom kao sa zločincem!” Aleksej pita za savet svoje prijatelje, koji ga potsećaju „da se kamilavka ne može prikovati za glavu”, i on daje svome ocu jedan odgovor savršeno logičan, ali nepredviđen, koji ne može mnogo da uspokoji cara: „Tražim da se zakaluđerim”. Pre nego što je otputovao u inostranstvo, Petar se sastao sa svojim sinom i obasuo ga savetima: „Razmisli, nemoj hitati, bolje je da pođeš pravim putem, nego da postaneš kaluđer. Ja ću pričekati još pola godine.” Uvek zabrinut, on odlazi u inostranstvo, pa verujući čvrsto da je sigurnije ako ga ima kraj sebe, poziva svog sina da dođe k njemu. Aleksej se tada odlučuje da beži i sklanja se kod austriskog cara Karla VI, s kojim je u srodstvu preko svoje žene. On namerava da sačeka Petrovu smrt, pa da se vrati u Rusiju kao namesnik svome mlađem bratu. Austriski car, kome njegovo prisustvo nije moglo da bude prijatno, dopušta mu da se sakrije u zamku Sant-Elmo, koji nadvišuje Napulj. Petar, čiji su špijuni pronašli begunca, služi se Eufrozinom, koja je pošla s njim, da bi ga privoleo da se vrati u Rusiju: on mu nagoveštava da će moći da se oženi Eufrozinom koju voli i da će moći posle toga da živi časnim i mirnim životom „na selu”.

Izaslanici stranih država prikazuju u svojim izveštajima koliko je za Petra opasno da ostavi svog naslednika u životu i u slobodi. Veber, izaslanik Hanovera, pošto je opisao zavere i atentate koji su skovani protivu cara, napominje: „U ovoj carevini sve će se jednoga dana završiti jednom užasnom katastrofom. Milioni duša prizivaju u pomoć nebesku silu protivu cara. Sveopšta mržnja koja tinja očekuje samo da duhne vetar pa da se rasplamti; očekuje se samo da se javi neki vođ.” Zbog toga se Petar, isto kao i 1698 godine, vraća iz inostranstva kao neumoljiv osvetnik. Odmah po svom povratku u Moskvu, 31 januara/11 februara 1718 godine, proglašeno je da je Aleksej lišen svojih prava na presto u korist njegovoga mlađeg brata. Sva lica za koja se pretpostavljalo da su njegovi saučesnici podvrgnuta su ispitivanju, a zatim i mučenju. Nije se moglo dokazati da postoji zavera, ali razgovori među prijateljima, o kojima smo govorili, često se otkrivaju i ukazuju na nade koje nezadovoljnici gaje da će Petar uskoro umreti. Episkop Dositej izjavljuje u toku istrage: „Ja sam jedini dopustio da budem uhvaćen u ovoj parnici. Ispitajte šta svi nose u srcu. Pošaljite uhode u narod da slušaju šta se priča. Ali ja neću imenovati nikoga.” Eufrozina otkriva carevićeve namere koje smo već naveli; i sam Aleksej priznaje svome ocu: „Da su me pobunjenici pozvali, čak i za tvoga života, ja bih se odazvao njihovom pozivu.” Istrazi je sledovao čitav niz pogubljenja, ali kao što piše Veber: „Sveštenstvo, plemstvo i narod obožavaju carevića, i svakome je poznato da testament carev neće biti izvršen posle njegove smrti.”

Zaključci koje Petar izvlači jasni su: treba ukloniti carevića. On odlučuje da ga preda sudu sastavljenom od velikodostojnika i sveštenika i da ga zatoči u Petropavlovskoj tvrđavi. U dane 19/30 juna, 22 i 24 juna/3 i 5 jula, Aleksej, vrgnut na muke, priznaje sve što se od njega traži da prizna, i 24 juna/5 jula sud ga osuđuje na smrt zato što je hteo „da se dočepa prestola pomoću pobunjenika, cara (austriskog) i tuđinskih trupa, sa ciljem da opustoši državu, i to za života svoga oca.” 26 juna/7 jula on je ponovo stavljen na muke u prisustvu cara i Menjšikova. Istoga dana, „u podne, carević je ispustio dušu”, i Petar lažno prestavlja strancima da je njegova smrt bila posledica nekakve užasne bolesti, koja je u svome početku ličila na oduzetost.

I pored toga što je Aleksej uklonjen sa sveta, car — čiji je sinčić Petar umro takođe (1719), i dalje je bio nespokojan. Kada je pošao na put 1719 godine, priznao je Menjšikovu i Apraksinu da on savršeno dobro zna koliko se njih obojica ne slažu sa merama koje je on preduzeo i, ako se dogodi da on umre, da su oni spremni da vrate Petrograd i osvojene pokrajine i da zanemare onu mornaricu koja ga je stala toliko napora, krvi i novca. Ukazom od 5/16 februara 1722, čiju pohvalu Teofan Prokopovič objavljuje u delu koje nosi naslov: Osnovanost vladareve volje, on sebi pripisuje pravo da po svojoj volji odredi sebi naslednika. 7/18 maja 1724 godine on priređuje krunisanje svoje žene Katarine. Ali šest meseci kasnije njemu dolazi do ušiju šaputanje kako carica održava nedopuštene odnose sa lepim Monsom, upravnikom njegove lične kancelarije i bratom njegove nekadašnje dragane, koji je potom optužen za nekakvu beznačajnu krivicu i pogubljen 28 novembra/9 decembra. Supruzi više ne opšte uzajamno, ne obeduju za istim stolom, stanuju odvojeno; i tek 14/25 januara 1725 godine, na nekoliko dana pred Petrovu smrt, pokušaće oni da se izmire.

Događaj sa Monsom pokazuje Petru koliko je on usamljen. Iako mu više ne preti neka prava zavera, on ipak oseća da je uhvaćen u jedan krug koji on više ne može da raskine kažnjavajući ljude iz svoje okoline kojima je poklonio svoje poverenje. On već zna koliko oni vrede, ali je sad odveć kasno, i njih nema ko da zameni. Ne može se večito rušiti da bi se sve ponovo podizalo. I sami običaji su se izmenili. Petar je postao kao neki anahronizam, sa svojim duboko ukorenjenim navikama koje potiču iz drugog jednog stoleća, sa svojom željom da sve radi on lično i da održi svoju nezavisnost prema utvrđenom poretku. Oko sebe vidi on jedan režim koji je on sâm stvorio, činovnike koje je on lično postavio; ali, izvan ovoga režima i ovih činovnika, on vidi samo prazninu. Osim toga, njegova džinovska snaga poljuljana je usled njegove grozničave delatnosti, a naročito usled burnih pirovanja kojima se odavao još od svoje mladosti. Godine 1722 njegovo zdravlje bilo je konačno porušeno, i svi su računali da će on uskoro umreti. Njegova smrt nastupila je posle jednog žestokog nazeba što ga je dobio kada je spasavao jedan čamac koji je bio potonuo u reku. Umro je kao što je i živeo, dosledan samom sebi. Pošto se ispovedio i pričestio, nije se do poslednjeg trenutka mogao odlučiti da se koristi svojom „vladarskom voljom” da odredi sebi naslednika. 27 januara/7 februara 1725 godine, pošto je već izgubio moć govora, dao je znak da mu se donese hartija i uspeo da napiše samo ove dve reči koje su se mogle razaznati: „Dajte sve”. Zatim je pozvao svoju kćer, Anu Petrovnu, pokušao da joj diktira, ali nije mogao da izgovori ni jednu reč. Izdahnuo je 28 januara/8 februara.

Nastupa novo doba, doba svemoći garde. Ova društvena sila, koja tek što beše ponikla, upotrebljena je prviput pred kovčegom preminuloga cara. Sudbina Petrove reforme vezana je za pitanje nasleđa prestola, koje je ostalo otvoreno i koje će biti rešeno silom.

(Kraj prve knjige)


Beleške[uredi]

  1. Rečenice štampane kurzivom dopisao je Petar svojom rukom.
  2. Jer su ga vršili landrati (Landrat) guberniski činovnici.
  3. Organizacija vlasti i ostaće, sve do kraja staroga režima, nerešiv problem.
  4. Primeru koji je Rusija dala o ovoj nezavisnosti još u XVI veku sledovaće kasnije Grčka, Srbija, Rumunija i Bugarska.