Istorija Rusije (P. Miljukov) 6

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Pavle Miljukov


GLAVA VI

Prvi Romanovi: od Mihajla do Petra Velikog

Opšta obeležja XVII veka. — XVII već smatra se obično kao razdoblje kada se ruski nacionalni tip potpuno razvio i kada su se uobličili način života, običaji, političko i društveno uređenje, narodni duh i posebno ruska umetnost. Po tvrđenju obožavalaca stare Rusije, prethodno stoleće bilo je samo njegova priprema, dok bi naredno doba, doba Petra Velikog ili doba Petrograda, značilo opadanje nacionalnoga tipa; oni su skloni da u reformama Petra Velikog vide nekakvo izdajstvo u odnosu na taj tip i kao neki raskid sa ruskim narodom, koji ga je verno čuvao.

Tačno je da XVII vek pruža jedan određeni tip kulture i da je taj tip posledica pobede ruskoga nacionalizma nad opozicionim i kritičkim elementima, i to posle borbe koja je otpočela — kako smo videli — u XVI veku. Iako se XVII vek ističe izvesnom uravnoteženošću koja nastaje posle te borbe, ipak bi bilo sasvim pogrešno zamišljati ruski tip iz XVII veka kao nešto ustaljeno, čvrsto i trajno, nešto što je utisnulo u rusku dušu njeno konačno obeležje i stvorilo nacionalni duh. Uistini ta uravnoteženost je samo prividna i nepostojana. Istoriski razvoj koji ju je i stvorio ne samo da se nije zaustavio, već je i dalje napredovao, i pobedom opozicije nad narodnom tradicijom uspeo i da je uništi. Ako bi se u čitavoj ruskoj istoriji posmatrala samo dva uzastopna momenta, XVII vek i reforme Petra Velikog, moglo bi se doista pomisliti da je slepo podražavanje Evrope zamenilo narodnu kulturu. Ali ako se istoriski razvitak Rusije posmatra u celini, videće se da narodna kultura ne doseže svoj vrhunac u XVII veku, nego da se ona naprotiv počinje tada tek da stvara. Slepo podražavanje Zapadu samo je jedan prelaz ka novom procvatu, obimnijem i sjajnijem, narodne kulture. XVII vek ne može da se odvoji ni od prethodnoga ni od potonjega doba. On je nastavak i posledica prošlosti, kaogod što je i priprema za budućnost. On je suštastveno prelazno doba, doba koje priprema, i to brzo, podlogu za reforme Petra Velikog.

Razume se da XVII vek ima i svojih posebnih obeležja; ali ta obeležja su posledica istovremenoga dejstva nekolikih istoriskih struja koje nisu njegova svojstvenost i koje idu od XVI do XVIII veka. Dva takva obeležja su naročito karakteristična.

U materijalnom pogledu zapaža se brz razvitak države, i on i dalje ide ispred razvoja narodne ekonomije. Umnožavanje državnih potreba, nesrazmerno u odnosu na narodne mogućnosti, imalo je za posledicu — kao i u poslednjem periodu Rimskoga carstva — da silom priveže čitavo stanovništvo za određene poslove, te da se primora na tačno vršenje dužnosti prema državi. Ovaj interesantan državni socijalizam je posebna odlika sredine XVII veka. On se nije mogao pojaviti ranije, jer država još nije bila dovoljno snažna da može da priveže ceo narod za poslove koje bi ona nadgledala, a nije mogao da traje i kasnije jer je usled sve većeg napretka zemlje prestao da bude neophodan za održavanje države.

U duhovnom pogledu bila je to borba između narodnih tradicija i tuđinskih pozajmica. Istina, ova borba je oduvek postojala, i pre XVII veka kao i posle njega, ali je ranije zapadnjački uticaj bio odveć slab i narodna tradicija bez začetaka kulture; poznije, naprotiv, za vreme Petra Velikog, tuđinski uticaj postaje i suviše jak da bi mu se začeci prave narodne kulture, tada još slabi, mogli odupreti. Stvarna odlika XVII veka jeste naglo jačanje zapadnjačkih uticaja, koji ipak ne može potpuno da preovlada, kao i izvesna životna snaga koju ispoljava narodna kultura, a tako isto i njena stvaralačka moć koju nadmoćnost evropske kulture nije još imala vremena da uguši. Samo u tome smislu može se govoriti o narodnom stilu što ga je XVII vek mogao da stvori, da je Rusija živela potpuno odvojena od prosvećenijih naroda; ali odnosi sa inozemstvom pretstavljaju bitnu odliku XVII veka, koja objašnjava isto tako preobražaje materijalnoga života kao i brz duhovni razvitak Rusije. Ovi preobražaji, istina, vrše se naročito u višim društvenim redovima, dostupnijim tuđinskom uticaju. Zbog toga u materijalnom kao i u duhovnom životu nastupa već u XVII veku rascep između narodnih masa i onoga dela upravljačkoga staleža koji je najbliži političkom središtu. Prirodno je što su u takvim okolnostima viši društveni redovi bili nosioci zapadnjačkog uticaja, dok su narodne mase čuvale staru narodnu tradiciju. Ali kako je ova tradicija imala u sebi veoma malo klica kulture, ne može se tvrditi da je rascep potekao zbog toga što je narod hteo da brani narodnu kulturu od podražavalaca Evrope. Naprotiv, baš u istoj sredini, skoro jedino ograničenoj na carski dvor i one koji su tamo imali pristupa, razvile su se suprotne klice i narodne kulture i zapadnjačke obrazovanosti; što se tiče narodne mase, ona je ostala potpuno strana i novim težnjama kao i pojavama narodne kulture i narodnoga duha.

I. — Mihail Fjodorović (1613—1645)[uredi]

Okončanje Doba Nemira.Zemski Sobor izabrao je Mihaila Fjodoroviča donekle i zbog toga što usled njegove mladosti i dobre naravi njegova lična delatnost nije mogla da bude mnogo opasna za one koji su tada bili na vlasti. Zato su šest prvih godina njegove vladavine protekle pod njihovim uticajem. Pre svega bilo je potrebno suzbijati unutrašnje i spoljne opasnosti koje su nadživele Doba Nemira. Najpre je uložen sav napor da se uspostavi red i mir u zemlji. Iz Astrahanja gde se bio učvrstio, Zarucki pokušava da dobije pomoć od persiskog šaha sa namerom da na donjoj Volgi zasnuje svoju državu koja ne bi zavisila od Moskve. Trebalo je osujetiti njegove namere. Jedna vojska primorava ga da beži iz Astrahanja na reku Jaik, sadanji Ural, gde ga je potukla i odatle dovela zajedno s njegovom porodicom kao zarobljenika u Moskvu. On i njegov sin pogubljeni su, a Marina završava u tamnici svoj burni život. No i posle smrti Zaruckoga ostale su rulje kozaka i Poljaka koje su pustošile zemlju i nisu davale mira stanovništvu. Lisovski, jedan od vojnih starešina Tušina, činio je najveća zla; na čelu jakih odreda krstario je zemljom i pljačkao gradove i sela. Dugo vremena su ga careve vojvode progonile bez ikakva uspeha; on naposletku umire, a njegove čete se rasturaju. I mnogi drugi pustolovi iskorišćuju to neredovno stanje; godine 1614 mnoge rulje pobunjenih kozaka, pod vođstvom atamana Balovenja, približuju se Moskvi; potrebno je suprotstaviti im čitavu jednu vojsku pod zapovedništvom Likov-Obolenskoga koja ih je porazila i zarobila Balovenja.

No radeći i dalje na unutrašnjem smirivanju, državna uprava se starala i o spoljnoj odbrani. Ona je silom isterala Šveđane iz oblasti Novgoroda koju su oni bili poseli za vreme nemira; iz toga se izrodio rat, i švedski kralj opseo je Pskov. Godine 1617, posredovanjem pretstavnika Holandije i Engleske (Džona Merika), mir je potpisan u Stolbovu; Novgorod je vraćen Moskvi, ali je Švedska zadržala obalu Finskoga Zaliva, Narve i Korele. Posle toga trebalo je suzbijati poljsku opasnost, jer se Ladislav nije odrekao svojih pretenzija na presto Rusije, te 1618 godine stiže s vojskom pod bedeme Moskve. Poljska najezda je zaustavljena, i u Deulinu, blizu manastira Trojica - Sergijevo potpisano je primirje između Rusije i Poljske koje će trajati četrnaest i po godina (1618). Odredbe ovoga primirja dokazuju da je moskovska vlada pre svega želela da oslobodi Filareta, carevoga oca, koji je bio zasužnjen u Poljskoj; i zaista, ona nije tražila ni da joj se vrati Smolensk, ni da se Ladislav formalno odrekne ruskoga prestola.

Filaretova vladavina. — Odmah po povratku iz Poljske Filaret je proglašen za patrijarha i dobio je, isto kao i car, naziv „velikog vladara”. Taj čovek jake volje, odlučan i odvažan, usredsredio je stvarno svu vlast u svoje ruke.

On se najpre stara da oženi cara, čiju su prvu verenicu, Mariju Hlapov, Saltikovi svojim spletkama bili proglasili za neizlečivo bolesnu i prognali u Tobolsk. Pošto se najpre obraćao uzastopce i uzaludno danskom i švedskom dvoru, on je vratio mladu Hlapovu, kaznio i prognao u Sibir Saltikove i naposletku oženio Mihaila Evdokijom Strešnjevom, ćerkom jednog skromnog plemića. Potom je čitavim nizom vojnih, finansiskih, administrativnih i verskih reformi nastavio da razvija unutrašnju organizaciju. Ne samo da nije izbegao ugledanje na tuđinu, nego je odlučno pošao putem koji će odvesti Rusiju ka reformama Petra Velikog. On je lično, sve do svoje smrti 1633 godine, upravljao spoljnom politikom Rusije, Godine 1621, kada su na Poljsku napali u isti mah i Turska i Švedska, on je hteo da iskoristi tu priliku te da dobije ispravku nepovoljnih odredaba ugovara o primirju zaključenog u Deulinu; ali vojne pripreme, koje je i Zemski Sobor bio odobrio, nisu još bile ni završene, a horde sultana Osmana zaustavio je Hotkijevič kod Hotina, te je sultan morao da potpiše sraman mir. Ponovna zgodna prilika javila se tek deset godina kasnije, prilikom bolesti i smrti kralja Sigmunda III (1632). Zemski Sobor, sazvan ponovo, odobrio je vladi potrebna sredstva za vođenje rata, te su vojvode Šein i Ismailov dobili zadatak da sa vojskom od 32.000 ljudi i 158 topova povrate gradove koje je Poljska bila zauzela. No kako se ova vojska zadržala punih osam meseci zbog opsade Smolenska, Ladislav IV, koji je tek bio izabran za kralja, došao je u pomoć opsađenima. On je opkolio Šeina u njegovom logoru i primorao ga da se preda zajedno s oružjem i topovima, posle opsade od četiri meseca (1634). Car je morao da se konačno odrekne svakoga prava na Livoniju, Estoniju i Kurlandiju, i da plati otštetu od 200.000 rubalja. U naknadu za to, Poljaci su se odrekli carske titule koju je Ladislav dotada nosio, ali nisu pristali da priznadu Mihailu naziv samodršca „svih ruskih zemalja”, jer je još uvek jedan veliki deo Rusije potpadao pod Poljsku. Zemski Sobor je potvrdio ovaj mir.

Kraj vladavine i pitanje Azova. — Posle Filaterove smrti, sukobi između kozaka i Turaka (1637 i 1642) potstiču Ruse da obrate pažnju na Crno More. Upadi kozaka u Tursku bili su česti. Već godine 1630 oni su razorili Koniju, napali Sinop i opustošili čitavu obalu Anatolije. Godine 1637 donski kozaci pripremili su uz pripomoć dnjeparskih kozaka ratni pohod na tursku tvrđavu Azov koja im je sprečavala pristup ka Crnom Moru. Usput su ubili turskog izaslanika, zauzeli tvrđavu jurišem i poklali sve muslimansko stanovništvo. O tome svom podvigu obavestili su Moskvu, ali je car pohitao da pošalje sultanu jedno pismo u kome se izvinjava i odbija od sebe svaku odgovornost za nezakonite postupke skitničkih „razbojnika”. Onesposobljeni usled rata sa Persijom i smrti Murata IV, Turci su ostavili Azov punih pet godina kozacima. Ali godine 1641 sultan Ibrahim I posla vojsku od 240.000 ljudi da preotme tu tvrđavu; 10.000 kozaka, zatvoreni u Azovu, odbijaju preko dvadeset turskih napada, primoravaju neprijatelja da digne opsadu, nanose mu teške gubitke i nude Azov caru. Ovoga puta car šalje kozacima 5.000 rubalja na poklon i saziva Zemski Sobor da vidi da li bi Rusija — ako bi prihvatila tu ponudu — bila sposobna da brani Azov. Razni društveni staleži iznose odvojeno svoje mišljenje i ne uspevaju da se slože; plemići i trgovci prebacuju jedni na druge dužnost odbrane Azova. Svi se jedino složno žale na zajedničkog neprijatelja, na birokratiju i „nepravedne sudije” koji ih „upropašćuju svojom nepravičnošću i sporošću svojih procedura više nego turski i krimski nevernici”. No baš tada (marta 1642) jedan turski izaslanik donosi u Moskvu ulimatum; s druge strane moldavski gospodar Vasilije Lupul potseća cara na uobičajenu nestalnost kozaka i obaveštava ga da mu sultan preti najezdom i sprema se da izvrši pokolj čitavog hrišćanskog stanovništva u Turskoj, ako Rusi zadrže Azov. Osim toga, jedna anketa na licu mesta pokazuje da su utvrđenja Azova toliko porušena, da bi trebalo ogromno mnogo novaca da se ona oprave. Iz svih ovih razloga car naređuje kozacima da napuste Azov; oni se pokoravaju, ali ostavljaju za sobom samo gomilu ruševina. Ovaj slučaj dokazuje da Rusija tada još nije bila sposobna da osvoji obale Crnoga Mora, i ona je još dugo ostala nemoćna za taj podvig, sve dok nije naselila stepu koja razdvaja more od nastanjenih pokrajina Srednje Rusije.

Te iste 1642 godine Mihail šalje jedno izaslanstvo da ponudi ruku njegove kćeri Irene danskom princu Valdemaru, sinu Hristijana IV. Posle dugoga oklevanja Hristijan pristade da pošalje svoga sina u Moskvu, no pod uslovom da se princu dopusti da ostane u svojoj veri. Valdemar dolazi u Moskvu 1644 godine, ali se od njega traži da ponovnim krštenjem pređe u pravoslavnu veru. Iz toga nastaju mnoge verske rasprave, a takođe i pokušaji verenikovi da pobegne, jer ga otac poziva natrag. Pa ipak, tek posle Mihailove smrti može Valdemar, koga su u Moskvi držali u pravom sužanjstvu, da se vrati u svoju zemlju.

Tuga koju je caru pričinio ovaj neuspeh, kao i smrt njegove dvojice starijih sinova, podriva njegovo zdravlje. Njegovi lekari smatraju da je on premnogo plakao, te su mu se suze nagomilale u unutrašnjim organima i suviše rashladile krv; on umire u julu 1645 godine, verovatno od vodene bolesti. Na samrtničkoj postelji on određuje sebi za naslednika, pred patrijarhom i članovima svoje porodice, svoga sina Alekseja, kome je tada bilo šesnaest godina, i poverava starateljstvo nad mladim carem bojaru Borisu Ivanoviču Morozovu preporučujući mu da čuva kneževića kao zenicu u oku.

Uloga Zemskog Sobora za Mihailove vladavine. — Najkarakterističnija crta Mihailove vladavine jeste otsustvo svake lične opozicije protivu cara, iako su socijalne razmirice — kao što smo videli prilikom Zemskoga Sobora godine 1642 — bile prilično žive. Setimo se samo okolnosti u kojima je car preuzeo vlast, njegovog ustezanja da primi presto i jednodušnih uveravanja o usrdnoj saradnji koja su mu tada davana. Važno je napomenuti i to da je vlada uvek pozivala pretstavnike zemlje okupljene u Zemskom Soboru da učestvuju u donošenju svih važnijih političkih odluka. Zemski Sobor, koji je postao izborno telo za Doba Nemira, sastavljen je od članova bojarske Dume i Saveta crkvenih velikodostojnika, od izabranih pretstavnika službenoga plemstva, od posadskih, a ponekad čak i od seljaka, kao prilikom skupštine za izbor cara godine 1613, i on je za vreme prvih Romanova delao kao izabrana pretstavnička skupština. Posle godine 1621 sazivan je svega tri puta, i to u velikim razmacima, godine 1632, 1637 i 1642; ali za prvih devet godina vladavine okupljao se redovno, zasedavao skoro neprekidno i mnogo uvećao svoju ulogu. Dok je ranije bio samo savetodavni organ, sada je u preduzimanju upravnih mera uzeo tolikoga učešća, da je stvarno delio vlast sa carem. Pošto je izabrao cara, on sada odlučuje o ratu i miru, on odobrava nove finansiske mere i povećavanje poreza. Ne samo da on daje svoje mišljenje caru, nego sa istim pravom kao i on diktuje svoju volju celoj zemlji. Za najvažnije poslove njegovi ukazi se objavljuju u isti mah kada i carevi. Pri važnim misijama koje se odnose na državne poslove, njegov pretstavnik prati carevog činovnika. Ova saradnja je za vladu najbolji način da ojača centralnu vlast u očima stanovništva i da poveća ugled svim merama koje je primorana da preduzme kako bi se popunila državna blagajna ispražnjena za Doba Nemira.

Zemski Sobor postao je pretstavnik naročito srednjih staleža, koji u to vreme počinju da igraju veoma važnu ulogu u društvenom i političkom životu. Nekadanja kneževska aristokratija i bojari gube skoro svu svoju moć. Nasilničke vladavine Vasilija III, Ivana IV i Godunova su ih desetkovale i rastrojile. Oduzimanje zemlje u korist države što ga je vršio Ivan IV uništilo je njihove velike posede i njihovu moć lišilo ekonomske osnove. Najzad, u metežima za Doba Nemira oni su izgubili skoro i poslednju svoju važnost koja je prešla na službeno plemstvo i na gradski trgovački stalež, na ta dva oslonca zemaljske ekonomske i vojne snage. Ta dva staleža igraju glavnu ulogu u Zemskim Soborima u početku XVII veka. Oni se trude da uspostave red i mir u zemlji; oni pristaju i na novčane žrtve da bi se uvećala finansiska sredstva države; ali, oni u isti mah. traže da se zadovolje najpreče potrebe njihovoga staleža. Plemići traže učvršćivanje sebarstva i potpunu zabranu premeštanja seljaka. Varošani priželjkuju monopol trgovine i zanatstva i poništenje povlastica koje su raniji vladari dali tuđinskim trgovcima. Politika nove dinastije staraće se da zadovolji sve te zahteve.

II. Aleksej Mihailovič (1645—1676)[uredi]

Narodne bune 1648—1649 godine u Moskvi, Pskovu i Novgorodu. — Iako predanje kaže da je Mihailova vlast bila ograničena jednom izričnom obavezom prema bojarima (ili verovatnije prema „pretstavnicima cele zemlje”), može se pouzdano tvrditi da Aleksej nije nikada primio na sebe takvu obavezu, što dokazuje da je moć nove dinastije bila već čvrsto zasnovana. Pa ipak je Aleksejev staralac, Morozov, smatrao za potrebno da Sobor potvrdi izbor njegovoga štićenika. No i pored te potvrde, njegova vladavina obeležena je narodnim bunama. Jamačno da je sama narav careva, koji je bio blag i neodlučan, nesposoban da se bori sa dvorskim spletkarenjem i samovoljom svoje okoline, bio jedan od uzroka tih pobuna; ali su one naročito posledica težine novoga režima i društvenih trvenja koja su već bila osetna pri kraju prethodne vladavine, a sada se pojačala i otvoreno ispoljavala; pritisak novih nameta i samovolja birokratije, koja iskorišćuje svoju neograničenu moć da gazi ne prava stanovnika — jer ta prava i ne postoje —, već njihove životne interese, osećaju se još mnogo jače za vreme Aleksejeve vladavine.

U početku njegove vladavine zemljom upravlja sebični i grabljivi Morozov i prenosi svoje mane i na svoje potčinjene. Njegov uticaj se povećava posle njegovog orođivanja s carem. Kad je Aleksej hteo da se oženi, sakupljeno je po starom običaju dvesta najlepših devojaka iz Rusije. Šest najlepših izvedene su pred cara, i on se odlučio za ćerku Fjodora Vsevoložskog; ali se ona onesvestila od radosti kada je čula tu vest, pa su je prognali u Sibir zato što su njeno onesvešćenje protumačili kao napad padavice. Car je zatim izabrao Mariju, kćer Ilije Miloslavskog, i Morozov se odmah oženio Anom, sestrom mlade carice. Posle toga Miloslavski postaju ljubimci i dovode na mesta dotadanjih činovnika svoje rođake ili štićenike, koji su bili isto toliko podmitljivi i nesavesni koliko i oni koje su oni zamenili. Njihova uprava najzad je sasvim ogorčila narod. Usled učetvorostručavanja poreza na so, što je učinjeno na predlog Nazarija Čistoga, ranijega trgovca iz Jaroslavlja koga je Morozov uzdigao na dostojanstvo dumnoga đaka, a to će reći državnoga sekretara (1646), nije se mogla više soliti jevtina riba kojom se hranilo stanovništvo oko Volge, te su hiljade puda ribe trunuli, na veliki gnev naroda koga je još ogorčilo i ustanovljavanje drugoga jednog državnog monopola, monopola prodaje duvana, jer je duvan u Rusiji smatran za biljku koju su i Bog i vera zabranili (jednim ukazom iz 1634 godine zaprećeno je smrtnom kaznom onima koji bi ga upotrebljavali). U maju 1648 godine ogromna gomila naroda zaustavila je konja caru, koji se vraćao sa pokloništva iz manastira Trojica-Sergijevo, i zatražila da se svrgnu njegovi rđavi savetnici. Ona se prema caru ponašala sa poštovanjem i skoro se umirila kad joj je on obećao da će zadovoljiti njene zahteve. Ali kada je careva pratnja počela da je vređa i šiba nagajkama, ogorčena svetina jurnula je na napadače, kamenovala ih i rasterala, iskasapila đake Čistoga i Pleščejeva, zahtevala da joj se izda đak Trahaniotov i opljačkala domove Morozova i drugih bojara visokoga roda. Sutradan se pobuna proširila na sve delove Moskve, pa je svetina prodrla u sam Kremlj, gde su je zaustavili naoružani odredi sastavljeni od tuđinaca. Car je tada poslao svoga rođaka, bojara Nikitu Romanova koji je bio omiljen u narodu, da pregovara sa pobunjenicima, i on ih je nagovorio da se rasture. Tri dana su čašćeni votkom i medovinom strjelci koji su učestvovali u pobuni, a zatim je car po izlasku iz crkve održao govor narodu, zahvalio mu što je otkrio zloupotrebe, obećao da će smeniti podmitljivce i zamolio da se pomiluje Morozov, njegov bliski rođak. Trahaniotov je pogubljen, a Morozov prognan u manastir Svetoga Ćirila na Belom Jezeru, odakle se on uostalom vratio posle dva meseca.

Moskovski meteži imali su neposrednog odjeka u ostalim varošima: u julu, u Solvičegodsku, gde je svetina isprebijala poreznika, a potom, početkom avgusta, u Ustjugu, gde su opljačkana državna slagališta i gde je pobuna ugušena veoma svirepo. U Pskovu su stanovnici napali švedskog trgovačkog agenta Numersa, koji je hteo da izveze tovar žita kupljenog od državne uprave na osnovu jednog ugovora, pohvatala strance na gradskim kapijama, opljačkala ih i mučila pod izgovorom da hoće da otkrije nekakvu tobožnju zaveru. U Novgorodu, kada je marta 1649 godine stigla vest o događajima u Pskovu, svetina je zaustavila danskoga poslanika Graba, koji se vraćao u svoju zemlju, i optužila ga da je poneo sobom državno blago, a potom je opljačkala domove bogatih trgovaca, ruskih i tuđinskih; uz zvonjenje svih zvona zauzela je tvrđavu, otvorila vrata na tamnicama i stavila sebi na čelo oslobođene osuđenike; intervencija mitropolita Nikona, budućeg patrijarha, koji je anatemisao pobunjenike, samo je pooštrila bunu, koja se utišala tek krajem aprila posle obećanja da će se dati oproštaj. U Pskovu se pobuna produžava. U maju i junu stanovnici uspešno odolevaju trupama kneza Hovanskog koji je bio poslan da ih savlada; u julu pokušavaju uzalud da osvoje njegov logor. Tada car, po savetu Nikona, obećava opšte pomilovanje, ne izuzimajući vođe pobunjenika, i sveštenstvo uspeva da nagovori stanovnike da poljube krst u znak svoje vernosti caru. Kasnije su kolovođe, razume se, pohvatane i pogubljene.

Zakonik iz 1649 godine. — Pod utiskom toga niza pobuna vlada je najpre ukinula monopol na so i duvan, a potom se spremala da zavede red u državnoj administraciji i pravosuđu, „iz straha od naroda” sazvala je za septembar 1648 godine Zemski Sobor kome je podnela predlog Zakonika što ga je sastavila naročita komisija pod pretsedništvom kneza Odoevskog i đaka Gribojedova. Godine 1649 tekst toga Zakonika, pošto su ga članovi Sobora pretresli, dopunili i premapotpisali, poslan je državnim nadleštvima i gradovima da bi „taj zakonik bio čvrst i postojan” i da bi „sve parnice bile isleđivane saglasno njegovim odredbama, pravično i pravedno”. Ovaj prvi pokušaj prikupljanja ruskih zakona je stvarno zbirka propisa koji su već važili u raznim prilikama ili državnim nadleštvima. Ali je toj zbirci podeljenoj na 25 poglavlja bio dodat jedan odeljak o vrhovnoj vlasti, dotada nepoznat ruskome zakonodavstvu, sastavljen uz pripomoć Litvanskoga Statuta iz 1588 godine. Osim toga, na zahtev članova skupštine, dodato je više odredaba u korist građanskog stanovništva i plemstva. O svakom pitanju je vlada naredila da raspravlja ne cela skupština, nego samo zainteresovana socijalna grupa, a konačnu odluku donosio je u svima slučajevima car sa bojarskom Dumom.

Zakonik cara Alekseja ostao je da važi kao osnova ruskoga zakonodavstva puna dva stoleća, sve do objavljivanja Zakonika od 1833 godine. Iako u njemu još uvek ima praznina, on je ipak mnogo potpuniji nego raniji zakonici careva Ivana III i Ivana IV, i on sadrži, osim sudskoga postupka i osnovnih odredaba, još i socijalno zakonodavstvo koje se odnosi na seljake, građane i naročito na stalež koji će postati upravni stalež, na „vojne obveznike” ili plemstvo. On je prožet jednom idejom koja ga tesno veže za njegovo doba, idejom da su svi društveni redovi potčinjeni, u korist države, nekoj posebnoj obavezi koja ih strogo deli. Ova podela, suprotstavljajući posebne interese — kao što će se videti — svih društvenih redova, zadaje osetan udar samom načelu Zemskoga Sobora. I zaista, pošto je društvo podeljeno na staleže i svaki stalež ima poseban odnos potčinjenosti državi, vlada nema više razloga da se trudi da sazna misao i volju naroda i da od njega traži pomoć i savet. Već za vreme zasedanja Sobora 1648 godine, ispitivanje mišljenja raznih društvenih redova vršeno je odvojeno. Kasnije su ovakva savetovanja sa stručnjacima ili zainteresovanim grupama učinila izlišnim sazivanje izabranika čitavoga naroda.

Buna 1663 godine u Moskvi. — Ovakvo društveno uređenje nije moglo da umanji uzroke narodnog nezadovoljstva, koje se i dalje ispoljava u nemirima i pobunama kadgod izbiju unutrašnje teškoće, naročito finansiske, ili spoljni zapleti. Tako je finansiska reforma iz godine 1656, koju su prouzrokovale sve veće vojne potrebe, poslužila kao izgovor za nove nerede u prestonici. Da bi se naknadili izvanredni troškovi nastali usled rata, država je odlučila da pribegne jednom načinu kojim će se poznije služiti sve vlade, a to je narodnom kreditu. U to doba u Rusiji su bili u opticaju srebrni novci zvani kopejka, denjga i poluška. Po savetu bojara Fjodora Rtiščeva, car je naredio da se iskuje bakarni novac sa istim natpisom i pustio ga u opticaj sa istom vrednošću koju je imao i srebrni. Isprva je taj novi novac imao uspeha i primao se sa istom vrednošću kao i srebrni. Ali bogati trgovci nisu propustili da se koriste tom operacijom; oni podmićuju činovnike koji su potčinjeni carevom tastu Ivanu Miloslavskom, šalju svoj bakar u državnu kovnicu novca da se od njega iskuje novac zajedno sa državnim, pa ga posle oni puštaju u opticaj. Verovatno da se i sama vlada nije ustezala da iskuje preterano mnogo novaca. Kako je usled toga tržište bilo preplavljeno bakarnim novcem, nastupila je takva inflacija i toliko visoka ažija na bakarni novac, da je on godine 1660 izgubio polovinu svoje vrednosti, a godine 1663 vredeo samo jednu petnaestinu od vrednosti srebra. Cena robi povećala se u istoj razmeri, dok je plata vojnih lica ostala ista. Jedna istraga otkrila je tu prevaru, ali su stradali samo sitni ljudi, a ne glavni lupeži. Svetina počinje tada da se komeša i u julu 1663 godine dolazi pred carev dvorac u selu Kolomenskom, u okolini Moskve; ona traži da pravi krivci, podrazumevajući tu i Miloslavskog, budu predati sudu i primorava cara da obeća da će on lično izvideti tu stvar. Ali kada je iz Moskve stigao drugi talas nezadovoljnika koji su pretili da će silom oteti izdajnike ako im se odmah ne izdadu, car poziva strjelce koji jurišaju na goloruku svetinu. Uhapšeni ljudi mučeni su posle toga; mnogi su udavljeni u reci Moskvi, a mnogi drugi prognani u Sibir; iako pravih kolovođa pobune nije bilo više od 200, 15.000 lica kažnjeno je oduzimanjem imanja i progonstvom, ili su im čak otsecane ruke i noge; više od 7.000 pogubljeno je; među žrtvama bilo je kmetova i slobodnih seljaka, građana i sveštenih lica, pa čak i vojnika i oficira. Vlada tada saziva pretstavnike moskovskih trgovaca da ih pita za savet. Ovaj odbor odgovara da je ta stvar „prvoredne važnosti i da se tiče cele zemlje”, i da je neophodno potrebno sazvati pretstavnike „cele zemlje, svih gradova i svih staleža u Zemski Sobor. To je otvoren protest protivu zamenjivanja Sobora stručnjačkim odborima. Ali vlada i dalje nije htela da sazove Sobor, te je tako naglasila da moskovski autokrati nemaju nameru da više služe tim oblikom narodne saradnje. Ukaz od 1663 godine uspostavio je prosto opticaj srebrnog novca i utvrdio otkupnu cenu bakarnog novca na 5 ili čak i 1% od njegove nominalne vrednosti.

Ustanak kozaka Razina 1668—1671 godine. — Narodno nezadovoljstvo, ugušeno u prestonici, prenosi se na nedavno naseljene granične oblasti i na zemljište slobodnih kozaka. Već smo videli njihovu ulogu na Crnom moru i napore Moskve da zaustave njihove upade na Krim i u Tursku. Otkako se Moskva odrekla Azova te im je pristup ka Crnom Moru zatvoren prema Donu, oni prelaze na Volgu blizu Caricina i odatle silaze na Kaspisko More da pljačkaju persiske pokrajine. Oni pljačkaju i trgovačke karavane na čitavom toku donje Volge između Saratova i Caricina. Njihovo pljačkanje traje od 1658 do 1665 godine; tada mesne vojvode uništavaju njihovo sklonište na gornjem Donu, iako se ono dotada smatralo neosvojivim. Ali posle 1667 godine, kozak Stepan Razin stvara novo sklonište na jednoj pritoci Dona, da tamo smešta plen. On se ne zadovoljava samo pljačkanjem žitnih karavana na Volgi, nego početkom 1668 godine osvaja na prevaru tvrđavu Jaik, razbija vojsku vojvode Bezobrazova koji je bio poslan protivu njega iz Astrahanja, i u proleće pljačka persisku obalu Kaspiskog Mora između Derbenta i Bakua. A kada su stanovnici varoši Rešta odbili njegov napad, on se osvetio vršeći pokolj nad stanovnicima bogate varoši Farabata. U leto 1669 godine potukao je i potopio persisko brodovlje u Kaspiskom Moru, a u avgustu se vraća u Astrahanj gde pod povoljnim uslovima dobiva carev oproštaj. U toj varoši, gde on troši nemilice i prodaje jevtino skupocenu svilu ukradenu u Persiji, njegova hrabrost i izdašnost izazivaju divljenje upola istočnjačkog i nomadskog stanovništva, i mnoge legende kruže po narodu o „baćuški Stepanu Timofejeviču”. U septembru godine 1669 vlada ga poziva da na Donu pretstane zakonitom atamanu kozačke teritorije; no to je značilo pružiti mu dobar povod da proširi polje svojih podviga. Neredi počinju u Caricinu; on upada u varoš, ubija vojvodu koji je odbio da proda rakiju kozacima, otvara tamnička vrata zločincima i prima u svoju rulju seljake skitnice. Kada mu je astrahanjski vojvoda Prozorovski naredio da prestane sa svojim postupcima, on mu odgovara preteći. No on se ipak ne osuđuje da odmah napadne varoš. On se najpre utvrđuje na Donu, u tvrđavi Kagalniku koju je on podigao; odatle odlazi u Čerkasi, zvanično sedište atamana, ubija carevog izaslanika Evdokimova i pridružuje se drugom jednom razbojniku, Vasku Usu („Brki”), čija je rulja već opljačkala i poklala plemstvo Tule i Voronježa. Pojačan skitničkim seljacima koji jure k njemu sa svih strana privučeni slobodom i izgledom na plen, on te iste 1670 godine zauzima na prevaru Caricin i u dva maha poražava careve trupe. Prebegli strjelci nagovaraju ga da pođe na Astrahanj, čije stanovništvo i vojnička posada izgleda da hoće da pređu na njegovu stranu; i zaista, oni ga dočekuju raširenih ruku. Prozorovski, ranjen, zatvorio se sa najuglednijim građanima u sabornu crkvu, gde su ih kozaci sve poklali. Istočnjačka roba nađena na trgu uzapćena je i zajednički podeljena. Varoš dobiva kozačko uređenje: stanovnici su podeljeni na hiljade, stotine i desetine, sa starešinama koji su izabrani na opštoj skupštini („kružok”) ljudi iz višeg staleža su poklani, a njihove žene razdeljene među kozacima. Novi „Vladar” opija se bez prestanka pune tri nedelje, a potom ostavlja zapovedništvo nad Astrahanjom Vaski Usu i polazi uz Volgu sa 200 lađa za kojima idu 2.000 konjanika. On osvaja Saratov i Samaru i zavodi u njima kozačku upravu. Careve vojvode, knez Barjatinski i Ivan Miloslavski napadaju ga blizu Simbirska, i ma da on drži tu varoš, oni uspevaju da se održe u njenoj tvrđavi čitav mesec dana. Vlada to iskorišćuje da sakupi jednu vojsku koja na obalama reke Svijega uništava Razinove trupe u dvema krvavim borbama (u oktobru) i primorava Razina da beži na donju Volgu.

Ta pobuna nije se ograničila samo na Jugoistočnu Rusiju. Vatreni Razinovi proglasi narodu doprli su do Tambova i Penza, stigli u Moskvu i čak do manastira Solovski u Belom Moru. Svuda su narodne mase burno pozdravile Razinova obećanja da će uništiti bojare, plemstvo i činovnike, da će sve staleže i društvene redove (čin) izjednačiti pred zakonom i da će svuda zavesti kozačku republiku. U svim oblastima između Volge, Oke i Dona seljaci su poubijali posednike zemlje još pre njegovog dolaska. Po varošima stanovnici su poklali vojvode. Pobunjenici su pojurili u susret „baćuški Stepanu Timofejeviču” koji je radi uvećanja svoje slave izjavljivao kako vodi sobom carevića Alekseja (nedavno preminulog) i patrijarha Nikona (izgnanog nedavno na Belo Jezero). Domorodačko stanovništvo sa Volge, Mordvi, Čeremisi i Čuvaši, bili su prišli njemu Ovu raznorodnu svetinu držala je na okupu samo slava neustrašivoga atamana. Njegov poraz blizu Simbirska i svirepo ugušivanje pobune u Nižnjem Novgorodu koje je izvršio knez Georgij Dolgoruki naneli su težak udar njegovom ugledu. Dolgoruki, idući ka jugu, isteruje razbojnike sakrivene po šumama i šumarcima, i spaljuje pobunjenička sela. U isti mah, u novembru i decembru 1670 godine, Barjatinski se probija ka donjoj Volgi; on umnožava broj pogubljenja i podiže svuda vešala, koja proizvode dubok utisak. Uskoro se nedisciplinovana svetina koja sačinjava ogromnu većinu Razinovih pristalica rastura; glavni buntovnici koji mogu da se spasu beže; starešine raznih kozačkih četa odvajaju se od Razina i otpočinju da vrše razbojništva za svoj račun. Imućni donski kozaci, koji su većinom neprijateljski raspoloženi prema Razinovim „lupežima”, izjašnjavaju se protiv njega čim su saznali da je patrijarh Josif svečano anatemisao „Stjenjku” u Uspenskoj lavri u Moskvi. U aprilu 1671 godine, atamana su iznenadili u njegovom poslednjem skloništu, Kagalniku, imućni kozaci. Upućen je u Moskvu, gde je vrgnut na najstrašnije muke, koje on podnosi veoma hrabro, a u junu je raščerečen. Astrahanj se još uvek brani pod upravom Feđke Šeluđaka; njegovi stanovnici odbijaju u avgustu juriš vojvode Miloslavskog i otvaraju gradska vrata carevim trupama tek u decembru, pošto su prethodno dobili obećanje da će se dati opšte i potpuno pomilovanje. Tek posle godinu dana vlada će se smatrati dovoljno jaka da otpočne istragu i pogubi podbunjivače koji su se bili pridružili Šeluđaku.

Narod je verno sačuvao uspomenu na Stjenjku Razina, i njegovi smeli podvizi slavljeni su u mnogim narodnim pesmama i legendama. Ideal kozačke jednakosti i bratstva i dalje je bio suprotstavljen nepravičnosti plemstva i činovništva, kaogod i kozačka sloboda opštem robovanju i teškim teretima koje je nametnula moskovska država. Ovaj buntovnički duh živeće sve do doba Pugačeva, pa će ga čak i nadživeti.

Prava Aleksejeva uloga. — Nacionalistički istoričari imaju običaj da ulepšavaju vladavinu Alekseja Mihailoviča, koga smatraju za najtipičnijeg pretstavnika one stare Rusije koju je uništio njegov rođeni sin, Petar Veliki. No kako u tadanjem ruskom životu ima malo čega što bi se moglo ulepšavati, oni uzdižu samu ličnost carevu, „preblagoga” Alekseja Mihailoviča. On je zaista bio dobronameran, prirodno obdaren i imao je jak umetnički smisao koji se ispoljavao u njegovoj ljubavi prema prirodi i lovu, njegovom ukusu za lep nameštaj i lepom ophođenju prema njegovoj okolini. Njegova osetljivost ide ponekad do bolećivosti; u tome veku svireposti on je sposoban da se razneženo zaplače. Nasuprot tome, njemu nedostaje jaka volja, koju vladar mora da ima. On se ponekad žali kako ga čak i u njegovoj najbližoj okolini niko ne sluša. Tako se objašnjavaju razvrat i samovolja „silnih”, od kojih je narod toliko patio za vreme njegove vladavine. Iako pobožan na starinski način, on ipak nije ravnodušan prema zapadnjačkim novinama. On ume da otkrije izvor radosti u horskom pojanju, koje je zavedeno u crkvama, i u pozorišnim pretstavama, koje su nedavno donete iz Evrope. Tada se vidi kako se oko dvora stvara originalna umetnost ruskih primitivaca. Ali u svima tim pojavama, koje su samo proizvod i karakteristični znak toga doba, nema nimalo njegove lične zasluge. Njegova dobroćudna ličnost ne utiče na opšti karakter vladavine, pa i sama njegova blagonaklonost ne zadržava ga da u nastupima gneva pokaže svirepost i grubost svojstvene dobu u kome je živeo. Mnogo više nego on sam, slavi njegove vladavine doprineli su oni njegovi državnici koji su došli u dodir sa zapadnjačkom kulturom i koji nam zbog toga izgledaju kao preteče njegovoga slavnog sina: na primer, bojar Fjodor Rtiščev, propagator narodnog prosvećivanja; ili Ordin-Naščokin, prvi istinski ruski diplomat, ili bojar Matvjejev.

Jedinstvo nacionalnog razvitka za vreme prve dvojice Romanova. — Suprotnost između vladavina prve dvojice Romanova, od kojih jedna pretstavlja doba Zemskog Sobora a druga doba narodnih buna, ne treba da nas navede da zaboravimo jedinstvo nacionalnog razvitka. Za Mihailove vladavine obrađena je pažnja obnovi zemlje; pri tome radu na preustrojstvu, vlada nije mogla da se liši neprekidne saradnje celoga naroda. Ali, kako su preke državne potrebe, a naročito vojne, prevazilazile znatno njegove mogućnosti i sredstva, trebalo je baš radi njegovoga interesa podvrgnuti sve društvene staleže veoma teškim obavezama. U tom pogledu može se reći da u XVII veku nijedan stalež nije igrao povlašćenu ulogu upravnoga staleža. Više činovništvo i dvorsko plemstvo mogli su da drže taj položaj — i zbog toga se narodno nezadovoljstvo razbesnelo protivu njih, ne nanoseći ipak štete monarhističkoj ideji i ličnom ugledu vladara —; ali oni ne sačinjavaju uistini jedan stalež, jer je položaj onih koji su pozvani na vlast veoma nepouzdan. Od staroga plemstva, koje je Ivan Grozni desetkovao, ostalo je samo nekoliko porodica. Njih su potisnuli rođaci novoga vladara i raznih carica poreklom iz srednjega plemstva. I baš ti novi ljudi, kada su na vlasti, dopuštaju sebi najveće zloupotrebe. Bojari pokušavaju da spreče njihovu samovolju i prebrzo napredovanje u upravnoj hijerarhiji pomoću jedne naročite ustanove, prava prvenstva. Ova ustanova nema ničega zajedničkog sa zapadnjačkim carstvom; ona je zasnovana ne na jednakosti bojarskih porodica, nego na njihovoj nejednakosti, jer je svaka porodica jedino želela da sačuva svoj položaj u odnosu na druge porodice bliske dvoru. Naimenovanja na položaje u državnoj službi, naročito za vreme ratnih pohoda, pokazuju odnosnu važnost pojedinih porodica. Svaka porodica budno pazi da već uspostavljena ravnoteža ne bude poremećena novim naimenovanjima; ona bi se smatrala uniženom ako bi jedan od njenih članova postao niži po položaju od člana neke druge porodice koja je prema rodoslovnom rasporedu ranije bila ravna njoj. Ova upoređenja ustanovljuju se polazeći od predaka; na primer, upoređuju se unuci ili praunuci dveju porodica. Jasno je da ovakav sistem isključuje izbor najsposobnijih i koči tok poslova. Naimenovanje tuđinskih starešina u vojsci nanosi mu prvi udar; taj sistem biće sasvim ukinut krajem toga stoleća.

III. — Sjedinjenje malorusije sa moskovskom državom[uredi]

Zapadna i južna Rusija pod litvanskom vlašću u XIV veku. — U vremenu kada se Moskovska država počela obrazovati na severoistoku Rusije, zapadni i južni deo ruske zemlje postepeno je prevukla sebi druga jedna država, Litvanija.

Pošto su se u početku XIII veka probudila za politički život i obrazovala velike vojničke zajednice pod udarom nemačke najezde, litvanska plemena pokazala su se veoma ratoborna prema svojim susedima Rusima. Litvanski kneževi, koji su ih često napadali i pljačkali, sve više su težili da konačno potčine susedne ruske oblasti svojim posedima. Većinom rasparčane krajem XIII veka u beznačajne kneževine i oslabljene tatarskom katastrofom, ove oblasti nisu bile sposobne da se dugo odupiru. Zbog toga je mnoge takve oblasti, kao Polocku, Vitebsku, Minsku, Turovsku, Pinsku i Kijevsku, brzo i lako osvojio veliki knez Gedimin (1315—1340). Oblast Galič-Volinija bila je već priznala za svoga vladara njegovoga sina Ljubarta. Uskoro posle toga Galič je zauzeo poljski kralj Kazimir Veliki i prisajedinio ga Poljskoj, ali je Volinija ostala pod Litvanijom. Sin i naslednik Gediminov, Olgerd, bio je već osvojio zemlje nekadanjih kneževina Perejaslavlja i Podolije, i postavio tamo svoje nećake kao vasale. Tako je krajem XIV veka skoro cela Zapadna i Južna Rusija, naseljena Belorusima i Malorusima, bila pripojena Litvaniji; i tako je Litvanija, pošto su dve trećine njene teritorije sačinjavale ruske oblasti, bile pre jedna ruska država nego litvanska.

Lakoća sa kojom su vršena ova osvajanja ne može se objasniti samo slabošću ruskih kneževina, nego i politikom litvanskih kneževa. Jer ovi, iako su pokorili Ruse, oslobodili su ih tatarskoga jarma i poštovali njihovu veru i običaje. Oni su zadržali unutrašnje uređenje prisajedinjenih oblasti, njihov opštinski i oblasni sistem, njihove društvene, sudske i administrativne tradicije; ponekad su im čak dopuštali da zadrže svoje nekadanje mesne kneževe, pod uslovom da ovi priznadu vrhovnu vlast litvanskoga velikog kneza, da mu plaćaju danak i pomažu mu pri njegovim vojnim pohodima. U takvim okolnostima promena gospodara utoliko je manje izgledala važna stanovništvu, što su litvanski kneževi, družeći se s Rusima, lako usvojili njihovu kulturu, ženili se ruskim kneginjama, prelazili u pravoslavnu veru, navikli se da govore ruski i postali zajedno sa svojom okolinom upola Rusi, ako ne i sasvim. Uporedo sa uvećavanjem stanovništva, ruski uticaj rastao je u Litvanskoj državi. Mnogobošci i poludivlji, Litvanci su prirodno podlegli uticaju ruske kulture, koja je bila naprednija; oni su postepeno usvojili sudske običaje i hrišćanstvo ruske pravoslavne crkve. U obliku književnog beloruskog i maloruskog narečja, koje je u to doba već bilo obrazovano, ruski jezik postao je zvaničan jezik Litvanije koja je sve više postajala ruska i obuhvatala velike ruske teritorije, te je znatnom snagom privlačila i druge ruske oblasti.

Litvansko-poljsko političko ujedinjenje i poljsko gospodarstvo u Južnoj Rusiji. — Ali, pri kraju XIV veka, ruski uticaj, koji je dotada bio bez takmaca u Litvaniji, naišao je tamo na jednog ozbiljnog protivnika. Nemački napad, koji je ranije izazvao stvaranje Litvanske države i njeno zbliženje sa Rusijom, zagrozio je u to doba susednoj Poljskoj i izazvao u njenim upravljačima želju za tešnjim savezom sa Litvanijom. Po smrti Ljudevita, kralja Poljske i Ugarske, njegova kći Hedviga ostala je jedina naslednica njegovih prava na Poljsku, te su poljski velikaši ugrabili tu priliku da brakom sjedine te dve države: Jagajlo (Jagelon), veliki knez Litvanije, koji je tek bio prešao u pravoslavlje, prešao je u katoličku veru i oženio se Hedvigom, koju su primorali da raskine svoju raniju veridbu sa vojvodom od Austrije (1386). Ovaj brak je donekle obezbedio sjedinjavanje tih dveju država i prokrčio put poljskom i katoličkom uticaju u Litvaniji. Ipak, to jedinstvo nije se isprva pokazalo onako tesno kako su želeli poljski plemići. Ono je izazvalo veliko nezadovoljstvo kod litvanskog plemstva, a naročito ruskog, te je naposletku (1392) Jagajlo bio primoran da prizna za velikoga kneza Litvanije svoga rođaka Vitovta, koji se bio pokazao prilično nezavisan prema njemu. Savez između Litvanije i Poljske, u obliku dinastičkog jedinstva, ipak je bio ostvaren i njegov rezultat se ubrzo pokazao; godine 1410, u bitci kod Tanenberga (Grinvalda), sjedinjene vojske Poljske i Litvanije - Rusije odnele su sjajnu pobedu nad Tevtonskim redom i onemogućili mu da dalje polaže pravo na poljske i litvanske teritorije.

Tri godine kasnije, 1413, na saboru pretstavnika Poljske i Litvanije koji je održan u Gorodlu, proglašeno je ne samo dinastičko, nego i stvarno ujedinjenje tih dveju država; Litvanija, iako je sačuvala svoju nezavisnost, usvojila je sistem uprave i društveno uređenje Poljske. Katolički i poljski uticaj načinio je posle toga toliki napredak u Litvaniji, da je ugovor sklopljen u Gorodlu proširio prava i povlastice poljskoga plemstva i na litvanske plemiće koji su postali katolici. Litvansko društvo je, istina, i dalje smatralo Poljake za tuđince, primalo ih protiv svoje volje i trudilo se da sačuva svoga sopstvenog kneza u nameri da održi svoju nezavisnost — u čemu su mu energično pomagale i ruske oblasti, te je u tome i uspelo za izvesno vreme posle Vitovtove smrti 1430 godine —; ali nije moglo sprečiti napredak poljskoga uticaja. Kao što su ranije upravni krugovi litvanski bili prožeti ruskom kulturom, tako su sad brzo prigrlili poljsku kulturu. Oblasni kneževi potčinjeni velikom knezu zamenjeni su vojvodama i njihovim kastelanima. Gradovi su izgubili svoja veća, i kako više nisu imala veze sa okolnom oblašću, pretvorili su se u zasebna i čisto buržoaska društva, koja su se upravljala prema magdeburškom pravu. Seljaci su lišeni svoje slobode i vezani za zemlju na kojoj su stanovali. Niže i srednje plemstvo, iako je pomagalo višem plemstvu da porobi seljake, ipak je žudelo za poljskim uređenjem gde je sve državna vlast bila u rukama plemića. Pošto su prihvatili poljsku kulturu, plemići su u velikom broju napustili pravoslavlje, čiji je položaj postajao sve teži, i usvojili katoličanstvo. Istina, vremenom su i pravoslavnim plemićima dodeljena ista prava koja su imali i katolici, ali je katolička crkva, koja je uživala zaštitu države i išla u korak s njom, ipak zauzela povlašćen položaj.

Ovo smanjivanje ruskog elementa u toj rusko-litvanskoj državi nagnalo je u XV i u početku XVI veka nekolicinu ruskih kneževa, koji su dotada zavisili od litvanskog velikog kneza, da priznadu vlast moskovskog velikog kneza, kome su oni ponekad prilazili zajedno sa svojom oblašću. Osim toga, diplomatija Moskovske države, koja se bila znatno uvećala, počela je od XV veka da polaže pravo na sve ruske oblasti koje su bile potčinjene Litvaniji i koje su moskovski vladari smatrali za svoju naslednu „baštinu”. Pred ovim zahtevima, koji su postajali sve opasniji ukoliko je rasla snaga Moskve, Litvanci su počeli pomišljati da se što tešnje sjedine sa Poljskom. Ovo sjedinjavanje jako je želelo i poljsko više plemstvo, jer je htelo ne samo da uveća svoju državu, nego i da oduzme od Litvanije južne ruske oblasti; već posle Vitovtove smrti Poljska je pokušala da prisvoji jedan deo tih oblasti, ali se pred odlučnim otporom Litvanaca morala zadovoljiti zapadnom Podolijom. Kada je oko sredine XVI veka iskorišćavanje velikih zemljišnih poseda u Poljskoj uzelo velikoga maha u cilju izvoza, poljsko plemstvo počelo je više nego ikad žudeti za plodnim i slabo naseljenim oblastima južne Rusije. A tako se u to isto vreme u Litvaniji pojačala želja za savezom, skupština (Dijeta) u Lubinu, za vlade poslednjega Jagajlovog potomka Sigmunda II Uzvišenog uspostavila je novo i još tešnje litvansko-poljsko jedinstvo. Ovo jedinstvo sklopljeno u Lubinu (1569) proglasilo je stapanje Poljske kraljevine i Litvanske velike kneževine u jednu državu, kojom vlada jedan i isti izborni vladar, sa zajedničkom Dijetom (skupštinom), sastavljenom od pretstavnika plemstva, i zajedničkim Senatom. Litvanija je već bila konačno usvojila poljsko društveno uređenje; Poljaci i Litvanci stekli su uzajamno pravo da kupuju zemljišta i da zauzimaju upravne položaje i u jednoj i u drugoj zemlji. Ipak, svaka zemlja zadržala je svoje posebne zakone, svoju posebnu administraciju — iako istu kao u drugoj — i svoju narodnu vojsku. Osim toga, Litvanija je ustupila Poljskoj: istočnu Podoliju, Voliniju, Podlahiju i Kijevsku oblast.

Od sredine XVI veka, južna Rusija, koja je dotada bila sastavni deo Litvanije, potpala je sasvim pod Poljsku. Poljsko, plemstvo pohitalo je da se tim koristi: ono je od poljskih kraljeva bilo primilo ogromna zemljišta i na njima zavelo kmetstvo, koje je već bilo ustanovljeno u Poljskoj. Plemstvo južne Rusije sledovalo je primeru poljskoga plemstva i ubrzo se s njim stopilo, usvajajući njegove običaje i način života. Na imanja koja im je kralj razdelio vlasnici su privukli nove naseljenike, osnovali varoši, sela i zamkove, te su proširili ka jugu i istoku granicu obdelanih oblasti. Ali su oni u isti mah još teže pritisli ruske seljake jarmom kmetstva.

Litvansko-poljsko versko ujedinjenje i katolička prevlast u južnoj Rusiji. — Društvenoj potčinjenosti pridružila se i verska. Političko ujedinjenje bilo je kobno po pravoslavnu crkvu, i ona je krajem XVI veka došla u veoma težak položaj. Katolički otpor, veoma snažan u Poljskoj, započeo je protivu nje, u saglasnosti sa poljskim vlastima, tako ogorčenu borbu, da se većina pravoslavnih episkopa u južnoj i zapadnoj Rusiji, u nadi da učvrsti svoj položaj, odlučila za sjedinjenje sa Rimom; na crkvenom saboru u Brest-Litovsku godine 1596 oni su proglasili ujedinjenje dveju crkava (uniju), priznali vrhovnu vlast pape i zapretili anatemom svima koji bi se tome usprotivili. Većina pravoslavnog sveštenstva je istina odbila da prizna uniju i u dogovoru sa nekolicinom episkopa koji su ostali verni pravoslavlju priredila istovremeno i u istoj varoši drugi jedan sabor, koji je isto tako bacio anatemu na pristalice unije i svrgnuo unijatske episkope. Ali je poljska vlada uvažila odluku većine episkopa, a protivnike unije smatrala za nepokorne i buntovne prema zakonitoj hijerarhiji i podržavala unijatske episkope, kojima je predala pravoslavne crkve i manastire zajedno sa njihovim imanjima. S druge strane je katoličko plemstvo, koje su jezuiti fanatizovali, nastavili istu politiku u svojim područjima gde je imalo pravo pokroviteljstva nad manastirima i crkvama. No i pored sveg progonjenja, najveći deo ruskog stanovništva odlučno se odupirao unijatskoj propagandi.

Isprva je jedan deo ruskoga plemstva uzeo učešća u borbi protivu unije i katoličanstva. Nekoji pravoslavni velikaši,. kao kneževi Ostrožski, osnovali su na svojim područjima štamparije za umnožavanje pravoslavnih crkvenih knjiga i škole za obrazovanje budućih književnika; oni su podržavali pravoslavne teologe koji su vodili borbu sa katolicima i štitili crkvena. bratstva koja su osnivali građani za odbranu pravoslavlja. Ali je verski polet pravoslavnoga plemstva ubrzo oslabio. Stapajući se sa poljskim plemstvom, ruska aristokratija se najčešće odricala i svoje narodnosti i svoje vere. Zbog toga je krajem XVI veka pravoslavna vera u Litvansko-poljskoj državi bila postala „vera mužika”, koju su ispovedali skoro jedino ruski građani i seljaci, kao i nekoji sitni plemići. Međutim, baš u to doba su ruski građani našli branioce pravoslavlja u kozacima južne Rusije.

Postanak i razvitak kozačke organizacije. — Kozaci su obrazovali jedan društveni stalež na jugu Rusije već od kraja XV veka. Južna Rusija bila je tada ograničena sa istoka i juga divljim i pustim stepama, po kojima su s vremena na vreme lutale samo grupe krimskih Tatara, koje su se trudile da prodru do graničnih oblasti Moskovske i Litvansko-poljske države, da bi ih opljačkale. Na tim granicama bilo je junaka koji se nisu ustezali da zađu u stepu da love životinje i divljač; ali pošto su oni tamo stavljali na kocku svoj život ili svoju slobodu pri susretu sa Tatarima, odlazili su u te krajeve samo u naoružanim grupama i stvorili postepeno tip stepskog ratnika, lovca ljudi koliko i životinja. Ovi lovci su obično zalazili u stepe za vreme trajanja proleća i leta; a vraćali se da provedu zimu u naseljenim oblastima. No kada bi se otuda vratili, oni se nisu vraćali u društvene redove iz kojih su izišli; oni su živeli kao slobodni ljudi, kao „nepokornici” — kako ih je nazivala državna vlast, ili kao „kozaci” — kako su oni sami sebe nazivali jednom rečju pozajmljenom od Tatara. Mesne vlasti, koje su uostalom bile nesposobne da ih savladaju, ostavljale su im punu slobodu, jer su želele da imaju njihovu pomoć u slučaju borbe sa Tatarima. Iz godine u godinu rastao je broj ljudi koji su bežali od poljskoga gospodarstva i robovanja i gomilali se u graničnim oblastima, gde je bilo više slobode, te su tako uvećavali redove kozaka. Oko sredine XVI veka oni su, iako i dalje lovci i slobodni stepski naseljenici, postali usled svoje snage i broja pravi društveni stalež veoma uticajan u južnoj Rusiji. Oni su tako isto postali sve smeliji prema Tatarima i nisu se više zadovoljavali da odbijaju one koji su lutali po ruskim stepama, nego su sad oni upadali u tatarske stepe i prodirali u njih sve dublje.

Poslednjih desetina XVI veka poljska vlada, u želji da nadzirava njihov život i njihovu vojnu aktivnost, naredila je da se ustanovi „spisak” kozaka. Taj spisak trebalo je da obuhvati nekoliko stotina ljudi, koji će primati platu od vlade, dobiti vlasništvo nad svojim imanjima, ostati neprekidno u svojoj službi i imati pravo da biraju svoje starešine: glavnog zapovednika, kasnije nazvanog hetman, pukovnike i sudije. Što se tiče neupisanih ljudi, trebalo je da oni budu lišeni prava da ostanu kozaci, te da postanu ponovo seljaci. U praksi ova poslednja odredba nije poštovana. Zbog čestih ratova poljskoj vladi bile su potrebne vojne snage, i zato je ona za vreme ratnih pohoda dopuštala starešinama da regrutuju mnogo više kozaka nego što je dopuštao spisak. Istina, po svršetku svakoga pohoda ona je naređivala da se iz spiska izbrišu svi prekobrojni, ali tu naredbu nije bilo lako izvršiti. I pored neprekidnih sukoba spisak se naglo uvećavao: u prvoj četvrtini XVII veka u njemu su bile zapisane ne stotine, nego hiljade, a ponekad i desetine hiljada kozaka.

Pored ovih upisanih kozaka živeli su i dalje slobodni kozaci, koji su stanovali u stepi, van domašaja države i daleko od zemljišnih poseda plemstva. Sredinom XVI veka ovi kozaci, zvani „nizvodni kozaci” jer su stanovali duž donjega toka Dnjepra, obrazovali su jedno posebno središte, čuvenu zaporošku Sječu, malu utvrđenu varoš na jednom ostrvcetu Dnjepra, nizvodno od brzaka. Kao slobodna zajednica kojom su upravljale izabrane starešine, Sječ je smatrala za svoj glavni zadatak borbu protiv muslimana. Svi ljudi, nezadovoljni litvansko-poljskim režimom povrveli su tamo. Ti odvažni pustolovi našli su priliku da utroše svoju ratobornost u neprekidnim borbama Sječe. Čas su kozaci vršili pohode na zemljouz Perekop; čas su se spuštali niz Dnjepar do Crnoga Mora u svojim lakim čamcima i napadali obalske gradove sultana ili krimskoga hana, pljačkali i pustošili, otimali stotine i hiljade zarobljenih hrišćana od Turaka i Tatara. Ponekad su čak odlazili do Carigrada i napadali turske ratne brodove, i u tim borbama Turci nisu uvek bili pobednici.

Borba kozaka sa Poljskom. — Iako su ovi pohodi sprečavali tatarske najezde u južnu Rusiju, oni su ipak izazvali neprekidne tužbe i pretnje odmazdom koje su krimski han i turski sultan upućivali. Bojeći se rata s Turskom, a tako isto i radi zemljoposednika koji su želeli da pretvore kozake u seljake, litvansko-poljska vlada počela je uporno da zahteva od kozaka da prestanu sa pohodima koje su oni olako preduzimali i da se smanji broj upisanih ljudi. Ovaj dvostruki zahtev naišao je na uporan otpor, i od kraja XVI veka pobune, koje su skoro uvek poticale iz zaporoške Sječe i širile se potom na upisane kozake, izbile su protivu Poljske, čija je verska politika raspirivala još više mržnju pobunjenika. Kozaci, skoro svi pravoslavni Malorusi, nisu mogli ostati ravnodušni prema verskom proganjanju. Ubrzo su njihove starešine postale branioci crkve i njenih prava koja su gazili i država i zemljoposednici; pobunjene mase jurišale su sa istom pomamom na poljske činovnike kao i na plemiće i katoličke sveštenike. Kozaci su se istakli kao zaštitnici Malorusa, kojima su oni svojim ustancima pružali potporu u nacionalnom, socijalnom i verskom pogledu.

Poljska je na te pobune odgovorila najoštrijim merama. Ali krajem XVI veka, pošto se bila uplela u rat sa Moskvom, a potom i sa Turskom, osećala je veliku potrebu za vojnicima, te je često morala da čini neophodne ustupke. Tako su kozaci uspeli da znatno uvećaju svoju vojsku i da donekle poboljšaju položaj pravoslavne crkve, a naročito da pod svojim okriljem uspostave episkopsku hijerarhiju uništenu posle sjedinjenja crkava. U drugoj četvrtini XVII veka Poljska je ušla u period relativnoga mira, te joj kozaci nisu više bili potrebni, i ona je ponovo pokušala da ih pritegne. Posle novih žestokih pobuna koje su svirepo ugušene, kozaci su bili primorani godine 1638 da prime čitav niz ograničenja; ubuduće će biti samo 6.000 upisanih kozaka, i njihove starešine naimenovaće vlada; ostali kozaci prevešće se u red seljaka; jedna posada sastavljena od upisanih kozaka smestiće se u Sječi da pazi na ponašanje Zaporožaca i da ih sprečava da primaju begunce iz pokrajina potčinjenih Poljskoj. Radi veće bezbednosti Poljaci su sagradili na Dnjepru, uzvodno od zaporoške Sječe, a prema planovima francuskog inžinjera Boplana, tvrđavu Kodak, u koju su smestili jaku posadu, a jednoj velikoj vojsci stavili su u dužnost da obezbedi opšti mir u Maloj Rusiji.

Izgledalo je da su ove mere umirile zemlju. Pobeđeni kozaci bili su mirni i poslušni. Sopstvenici zemlje i njihovi zakupci, većinom Jevreji, činili su što su hteli sa kmetovima i davili ih nametima. Unijatska crkva, koju su podržavali i vlada i katoličko plemstvo, smatrala je da je konačno savladala pravoslavlje, jer nekolicina ruskih plemića iz južne Rusije koji su ostali verni veri svojih otaca nisu mogli da ga štite od ganjanja niti da spreče njegovo opadanje.

Ustanak Bogdana Hmjelnickog. — Uistini, to smirenje bilo je samo prividno, te pobuna, koja je tinjala, ponovo planu.

Godine 1648 jedan od velikih kozačkih starešina, sotnik (stotinar) iz Čigirina, Bogdan Hmjelnicki, koga je uvredio jedan njegov sused, poljski spahija, i koji nije mogao da dobije pravdu od vlade, pobegao je u zaporošku Sječu i tamo digao bunu. Osim toga. on je stupio u vezu sa krimskim hanom, i ovaj mu posla vojsku od 4.000 ljudi. Na čelu Tatara i zaporoških kozaka koji su ga izabrali za hetmana, Hmjelnicki pođe u boj pozivajući proglasima sve stanovnike Ukrajine da mu se pridruže, te da zbace jaram poljskih spahija. Poljaci poslaše protivu njega upisane kozake, no oni pobiše svoje starešine i pređoše pod njegovu zastavu. On zauze tvrđavu Kodak, potuče poljsku prethodnicu na reci Želtija Vodi (Žute Vode), a potom i samu poljsku vojsku kod Korsunja, gde uhvati dvojicu neprijateljskih starešina, hetmane Potockog i Kalinovskog, koje posla na Krim; naposletku odnosi on ispod Pilava sjajnu pobedu nad poljskim plemićima koji su se žurno okupili protivu njega. Ovi gromki uspesi probuđuju Ukrajinu, te ona cela polazi za njim. Sa svih strana seljaci i građani pristižu njegovoj vojsci, gde obrazuju zasebne odrede pod zapovedništvom izabranih atamana, koji pljačkaju i ruše vile, zamkove i tvrđave utamanjujući njihove stanovnike. Spahije, unijatsko sveštenstvo, katolički sveštenici i Jevreji, prestravljeni, beže iz Ukrajine gde smrt sustiže sve one koji nisu imali vremena da pobegnu. Godine 1649, Jovan Kazimir koji je tek bio izabran za kralja Poljske, polazi lično na Hmjelnickog na čelu celokupne poljske plemićske vojske. Krimski han sa svojom hordom dolazi u pomoć Hmjelnickom. U dvodnevnoj bitci kod Zborova, u istočnoj Galiciji, Poljaci pretrpljuju strahovit poraz. Ugovorom kralj zvanično priznaje Hmjelnickog za kozačkog hetmana, povisuje broj upisanih kozaka na 40.000, obavezuje se da će upravne položaje u okruzima Kijeva, Černjigova i Braclava poveravati samo pravoslavnima, da će ukinuti uniju crkava, i postavlja pravoslavnoga kijevskog mitropolita za člana Senata sa istim pravima koja imaju i katolički nadbiskupi.

Ali ni jedna ni druga strana neće da izvrši taj ugovor. Oni pobunjeni seljaci koji nisu upisani u novi spisak kozaka ne žele nikako da se vrate svojim gospodarima i odbijaju da se u tome pogledu pokore i samom Hmjelnickom. A Poljaci, opet, neće da ponište crkvenu uniju i da dopuste mitropolitu da zasedava u Senatu, niti mogu da trpe broj od 40.000 kozaka. Zbog toga rat uskoro opet počinje. Ovoga puta prilike su manje povoljne za kozake. U odlučnoj bitci kod Berestečka, krimski han izdaje svoje saveznike na bojnom polju i napušta poražene kozake. Hmjelnicki je prinuđen da primi nov ugovor, nijednom rečju ne spominje uniju i svodi broj upisanih kozaka na 20.000. Ali ni ovaj ugovor se ne izvršuje: broj kozaka premašuje nametnutu cifru, a seljaci odbijaju da priznadu vlast spahija koje su oni prognali. Skoro odmah zatim borba se nastavlja svom žestinom. Ona traje dve i po godine sa različitim obrtima. Naposletku Hmjelnicki, uvidevši da ne može savladati Poljsku samo svojim sopstvenim snagama, odlučuje da se odvoji od nje i da prisajedini Malu Rusiju Moskovskoj državi. On je već bio pozvao u pomoć Moskvu, no ona se nije htela odazvati sve dok nije videla nikakve stvarne koristi i dok se nije potpuno uverila u slabost Poljaka. Ovoga puta sazvan je Zemski Sobor da ispita Hmjelnickove predloge; potom je pristao da stavi Malu Rusiju pod vlast carevu.

Prisajedinjenje Male Rusije Moskovskoj državi. — Januara 1654 godine, u Perejaslavlju, rada (savet) kozačke vojske, na predlog Hmjelnickoga, odlučuje da se preda moskovskom caru i da mu položi zakletvu. U Moskvi, sporazumno sa hetmanovim izaslanicima, sastavljeni su uslovi prisajedinjenja. Broj kozaka utvrđen je na 60.000. Kozaci zadržavaju kao svoju sopstvenost zemlju na kojoj žive i sva svoja prava i povlastice, a naročito pravo da biraju svoje starešine i sudije. Kozačkom vojskom zapoveda jedan hetman koga bira rada i koji je dužan jedino da o svom izboru obavesti cara i da mu položi zakletvu vernosti. Hetman zadržava ograničeno pravo da održava diplomatske odnose sa drugim zemljama, izuzev Poljsku i Tursku. Ostali društveni redovi u Maloj Rusiji zadržavaju isto tako svoja nekadanja prava. Porez što ga plaćaju seljaci i građani predaje se državnoj blagajni Moskve, ali ga prikupljaju izabrane mesne vlasti pod kontrolom moskovskih činovnika. Moskovske vojvode stanuju po velikim gradovima, ali se ne mešaju u kozačke poslove. Kao vrhovni vladar ujedinjene države, moskovski car ima prava da u njihovom kraju dodeljuje pojedincima imanja i naseljeno zemljište, i prvi koji se koristio tim pravom bio je sam: Hmjelnicki, čijem su primeru sledovali ostali članovi kozačke uprave. I pored ugovora od 1654 godine, kozačka vojska je i dalje znatno premašivala ugovoreni broj, i Moskva se tome nije protivila. Isto tako vojvoda i vojna posada ostadoše samo u Kijevu, a porez prikupljen od maloruskih seljaka i građana išao je u kasu hetmana umesto da se predaje carevoj blagajni; Moskva se istina potužila zbog toga Hmjelnickom, ali nije mnogo navaljivala, jer je borba sa Poljskom oko Male Rusije još uvek trajala.

Borba Moskve sa Poljskom i Turskom. — Isprva je borba sa Poljskom bila povoljna po Moskvu. Njena glavna vojska, za kojom je išao jedan odred maloruskih kozaka, posle nekoliko pobeda u 1654—1656 godini zauzela je celu Malu Rusiju i veliki deo Litvanije. U isto vreme Hmjelnicki, uz pripomoć bojara Šeremetjeva, izaslanika Moskve, pošto je odbio Poljake i njihove nove saveznike Tatare koji su bili prodrli u Podoliju, zauzeo je oblast Helma i istočne Galicije. Položaj Poljske izgleda očajan, a naročito kada se Švedska pridružila njenim neprijateljima. Ali uskoro izbijaju raspre između Švedske i Rusije, te car Aleksej Mihailovič, namamljen izgledom da dobije poljski presto, zaključi sa Poljskom primirje koje mu je ostavilo najveći deo maloruskih i beloruskih teritorija.

Ovo zatišje omogućilo je Poljskoj da se oporavi i prikupi snagu za novu borbu. Ona je našla saveznika u samoj Maloj Rusiji, gde su mnoge kozačke starešine žalile za poljskim gospodarstvom, jer bi im ono dopustilo da u Ukrajini steknu položaj kakav je imalo poljsko plemstvo. Jedan od ovih nezadovoljnika je sekretar kozačke vojske Ivan Vigovski, najbliži saradnik Hmjelnickoga, a po njegovoj smrti godine 1657 i njegov naslednik kao hetman. On pregovara sa poljskom vladom o prisajedinjenju Male Rusije Poljskoj, i uz pripomoć Tatara pobeđuje moskovsku vojsku. Ali je ovakva politika ozlojedila proste kozake; nemiri izbijaju; Vigovski je prinuđen da se odreče svoga zvanja, te sin Bogdana Hmjelnickog, Georgij, koji je izabran za hetmana, ponovo polaže zakletvu Moskvi. Uskoro zatim Poljska uspeva da pobedi Rusiju, i sada Georgij Hmjelnicki prelazi na drugu stranu. Već nekoliko godina Mala Rusija je rastrzana nemirima, jer se nekoliko kandidata za hetmanski položaj otimlju o vlast i odvlače zemlju čas Moskvi, a čas Poljskoj. Na desnoj obali Dnjepra kozačke starešine su za Poljsku, a na levoj obali za Moskvu. Leva obala izabira za hetmana Bruhoveckog, prostog kozaka, koji uspeva da uz pripomoć moskovske vojske odbije Poljake, ali ne i da potčini desnu obalu. Ova dugotrajna borba iscrpla je snagu Rusije, te je Moskva godine 1667 zaključila sa Poljskom primirje u Andrusovu, po kome joj je Poljska ostavila od Male Rusije samo levu obalu Dnjepra i grad Kijev, sa jednim malim pojasom zemlje na desnoj obali.

Ovo primirje izazvalo je u Maloj Rusiji jako nezadovoljstvo, koje je još pojačala unutrašnja politika Bruhoveckog. Jer je on popustio navaljivanju Moskve i dopustio da moskovske vojvode uđu u varoši Male Rusije i predao im upravu nad gradskim i seoskim stanovništvom sa pravom da prikupljaju sve poreze kojima je ono podložno. Malorusi, nenaviknuti na moskovske metode, gunđaju. Moskva se sprema da učini izvesne ustupke, ali tada sam Bruhovecki, u želji da spase svoj položaj, podiže bunu protivu Rusije; vojvode i Moskovske vojne posade su pobijene. Hetman desne obale, Dorošenko, pojavljuje se na levoj obali, čije starešine prilaze njemu i ubijaju Bruhoveckog. Ali čim se on vratio na desnu obalu, oni ponovo priznaju vlast Moskve, biraju novog hetmana, pukovnika Mnogogrješnog, koga će posle nekoliko godina optužiti za izdajstvo prema moskovskom caru i zameniti Samojlovičem

Za vreme ovoga hetmana Moskva ponovo pokušava da zauzme desnu obalu Dnjepra. Hetman Dorošenko pokušava da sačuva svoju nezavisnost prema Poljskoj, jer nije dovoljno jak da odoleva Poljacima i onim kozacima koji su njihovi saveznici, te se proglašuje za turskog podanika. Tursko-tatarska vojska osvaja Podoliju i oblast Galiča, i kralj Mihail Višnjovjecki primoran je da po ugovoru sklopljenom u Bugaču 1672 ustupi Ukrajinu na desnoj obali Turcima. Pošto Moskva sad smatra da Andrusovski ugovor više ne važi, Samojlovič napada godine 1675 i 1676 Čigirin, prestonicu Dorošenka, koji godine 1676 kapitulira i ostavlja mu grad. Ali sad Turci opsedaju Čigirin. Samojlovič, kome pomaže moskovska vojska sa Šeremetjevom na čelu, odbija njihov prvi napad, ali godine 1678 nov turski pohod primorava Ruse da se povuku. Pustošenja za vreme ovoga rata, posle pustošenja za vreme unutrašnjih nereda, upropastila su Ukrajinu na desnoj obali, te se njeno stanovništvo raselilo; nedavno veoma bogata, ona je postala skoro prava pustinja. Zbog rusko-turskog ugovora u Bakče Saraju godine 1681. ona će i ostati u takvom stanju; ugovarači su se obavezali da je ne posedaju ponovo i da ne naseljavaju iznova oblast između Buga i Dnjepra.

Iako Moskva nije uspela da ponovo osvoji desnu obalu Dnjepra, ona je ipak povratila ranije osvojene oblasti. „Večiti mir” zaključen sa Poljskom godine 1681 dao joj je zauvek levu obalu Dnjepra, a na desnoj obali Kijev i njegovu okolinu, kojih su se Poljaci potpuno odrekli.

Potpisujući taj „večiti mir”, Poljska je računala da uvuče Rusiju u jedan savez protivu Turske. I doista, uskoro je obrazovan savez protivu Turaka sastavljen od Poljske, Austrije, Venecije i Rusije. Dva vojna pohoda na Krim, koje je godine 1686 i 1687 preduzela moskovska vojska sa maloruskim kozacima pod zapovedništvom kneza Vasilija Golicina, ostali su bez uspeha. Kozačke starešine, nezadovoljne hetmanom Samojlovičem, optužile su ga za izdajstvo, no ta optužba bila je besmislena i trebala je samo da posluži kao opravdanje za Golicinov poraz; Samojlovič je prognan u Sibir, a na njegovo mesto izabran je jedan kozački starešina, Ivan Mazepa, i to na posredno zauzimanje Golicina.

U to isto vreme Ukrajina na desnoj obali, koju su Turci napustili, pala je ponovo pod vlast Poljske koja je pregla da je ponovo naseli i da je preuredi. I tako krajem XVII veka Mala Rusija je i dalje podeljena na dva dela, jedan ruski a drugi poljski.

Unutrašnje uređenje ruske Ukrajine u XVII veka. — Tek krajem XVII veka jasno se ocrtavaju glavne linije unutrašnjeg uređenja ruske Ukrajine.

Njena teritorija podeljena je na deset vojnih okruga ili pukova. Svaki puk ima jedno glavno mesto, upravno središte. Pukovi se dele na stotine, koje obuhvataju izvestan broj tržišta i sela i imaju svoje zasebno središte. Zemljom upravlja hetman, a pomažu mu nekoliko ađutanata, koji su neka vrsta ministara i koji obrazuju „opšte starešinstvo”. Svakim pukom upravlja jedan pukovnik i jedno „pukovsko starešinstvo, a svakom stotinom po jedan sotnik (stotinar) i „stotinarsko starešinstvo”, svakim selom po jedan kozački ataman i jedan seljački vojt (zastupnik). Varoši i sela koje imaju upravu prema Magdeburškom pravu imaju izabrane magistrate, a ostali izabrane opštinske odbore. Seljački vojti, magistrati i opštinski odbori nadležni su samo za poslove svojih staleža; opšta uprava pripada kozačkim činovnicima i raznim starešinstvima, koja pretstavljaju istovremeno vojnu, građansku i sudsku vlast. Sva starešinstva se biraju i njih mogu da svrgnu njihovi birači, ali hetman, kao zapovednik kozačke vojske, može izuzetno da naimenuje nekoliko članova. Njega i članove opštega starešinstva treba da bira opšta rada (skupština) cele vojske, ali se u praksi, krajem XVII veka, oni biraju međusobno. Opšte starešinstvo meša se mnogo i u pukovske i stotinarske izbore, ali pri tom učestvuju još uvek istinski i prosti kozaci.

Isprva kozaci nisu sačinjavali zatvoren stalež; građani i seljaci mogli su slobodno da ulaze u njihove redove. Jedina razlika među njima bila je u tome što su prvi bili obavezni da vrše vojnu službu, a drugi da daju sve poreze i dugovanja u naturi, čiji su iznos prikupljale vlasti i on se trošio u unutrašnjosti Male Rusije; posle neuspešnog pokušaja Bruhoveckog, Moskva je ostavila hetmanu unutrašnju upravu zemlje i finansije. Ali pri kraju XVII veka hetman i vlasti usprotivili su se primanju seljaka među kozake.

Ovo protivljenje nalagali su više staleški interesi nego opšti. Posle pobune Bogdana Hmjelnickog, seljaci sa leve obale Dnjepra postali su slobodni i prisvojili zemlju na kojoj su stanovali. Plemićska imanja su skoro sasvim iščezla. Od njih su ostala tek poneka, i to ona koja su pripadala sitnim plemićima koji su se bili opredelili za Kozake prilikom njihovog ustanka, i prilično veliki broj imanja pravoslavnih manastira. Čak i na ovakvim imanjima su seljaci, iako obavezni da daju izvesnu naknadu vlasniku imanja, ostali lično slobodni i sopstvenici svoga dela zemlje. Vremenom se broj zemljoposednika brzo uvećava. Jer hetmani i carevi razdeljuju kozačkim starešinama naseljena zemljišta, a osim toga obogaćene starešine, koristeći se svojom vlašću i materijalnim sredstvima, kupuju zemljišta i naseljavaju ih kozacima i seljacima koji su osiromašili u ratu; oni im pomažu da se okuće, ali im u naknadu za to nameću terete. Tako se stvara ubrzo jedan nov stalež zemljoposednika, sastavljen poglavito od kozačkih „starešinstava”, stalež vezan zajedničkim interesima, dok se u isti mah uvećava stalež zavisnih seljaka. Pred zakonom članovi prvoga staleža se ničim ne razlikuju od prostih kozaka, ali uistini oni drže u svojim rukama znatnu snagu i bogatstvo, što im omogućuje da imaju veliku moć.

Kozačka „starešinstva” nameću uskoro svoj uticaj i samome hetmanu, u čemu ih uostalom pomaže centralna vlada koja takođe želi da oslabi i smanji vlast hetmana. Posledica je toga da hetmani postaju u XVII veku zaštitnici staleških interesa kozačkih „starešinstava”. Ovi interesi dolaze sve više u suprotnost sa interesima kozačke i seljačke mase, koja se gorko žali zbog toga centralnim vlastima. Zbog toga moskovska vlada ima u poslednjoj trećini XVII veka priliku da izbliže proučava režim što su ga hetmani zaveli i da natenane priprema svoje buduće mešanje u unutrašnje poslove Male Rusije.

IV. — Unutrašnje uređenje u XVII veku[uredi]

Unutrašnje naseljavanje. — U XVII veku, kao i u XVI, ruska teritorija uvećava se naročito naseljavanjem nenastanjenih oblasti stepa na jugu i na granicama Sibira. U XVI veku je naseljavanje stepe bilo posledica bežanja slobodnih seljaka i kmetova; pošto je ovo bežanje bilo kobno po zemljoradnju središnih oblasti, vlada je bila primorana da preduzme prinudne mere za zadržavanje stanovništva. U XVII veku, iako bežanje seljaka ka granicama i dalje traje, ipak je država dovoljno jaka da nametne svoju vlast beguncima i da od njih načini branioce južnih granica stavljajući ih pod svoju kontrolu. Sredinom toga veka već ljudi ne znaju kuda da beže da bi izbegli vlastima, te je stanovništvo stvarno ustaljeno.

Kontrola koju vlada vrši nad slobodnim naseljenicima olakšana je time što je iseljavanje iz središta Velike Rusije doprlo do svojih prirodnih granica, do kozačkih naseobina na gornjem Donu. U susret ovom velikoruskom naseljavanju, koje dolazi sa severa, kreće se u prvoj polovini XVII veka druga jedna struja, ukrajinsko ili malorusko naseljavanje, koje dolazi sa zapada, odonud Dnjepra. Ove dve struje obeležile su granice stalnoga stanovništva sve do ivica stepe, gde je naseljavanje prodrlo tek u XVIII veku. U XVII veku stepa ne samo da nije naseljena, nego je i opasna, jer od Crnoga Mora dolaze neprestano tatarske najezde od kojih treba braniti stalne naseljenike. Zato je vlada pohitala da dovede nove naseljenike na granicu, te oni postaju njena oružana straža. Za vreme drugoga rata sa Poljskom (1634) nedostatak graničnih utvrđenja kobno se oseća; zato, čim je popravljena pustoš koju je ostavilo Doba Nemira, vlada ponovo preduzima odbranu granice, što je bilo obustavljeno, isto kao i naseljavanje, za vreme nemira. Između 1636 i 1656 godine stvara se ispred Tulske odbranbene linije nova linija, koja se deli na tri dela ili „zone”: Bjelgorodska (Ahtirka, Bjelgorod, Voronjež i Kozlov), Simbirska (od Tambova do Simbirska) i Kamska (Sengilej, Menzelinsk).

U isti mah, između 1630 i 1645 godine, poljska vlada trudi se da naseli Poltavsku oblast Malorusima. Ovo naseljavanje privremeno se prekida usled ustanka hetmana Hmjelnickog protiv Poljske; ali čim su Malorusi izgubili veru u uspeh toga ustanka, oni se više nego ikada iseljavaju iz Poljske. Za tridesetak godina oni su potpuno naselili južni deo Kurske gubernije, celu Harkovsku guberniju i zapadni deo Voronješke gubernije. Od 1680 godine vlada je prinuđena da podigne i treću utvrđenu liniju duž Doneca.

Vojne reforme. — Uporedo sa proširenjem teritorije, i spoljna politika Moskve postaje sve složenija i zahteva skupe vojne reforme.

Prošlo je ono vreme kada je za odbranu zemlje prema „ravnici” bilo dovoljno poslati svakoga leta na Oku i preko nje odrede „ratnika” koji su obrazovali nekoliko pukova: veliki puk, prethodnički puk, stražarski, desnokrilni i levokrilni puk. Ovakvo vojno ustrojstvo stajalo je srazmerno malo vladu koja je plaćala „ratnicima” samo davanjem zemlje, a novac im je davala tek svake treće ili četvrte godine. Sada je bilo potrebno održavati pravu vojsku po evropskom uzoru; za Mihailove vladavine Filaret je primao u vojsku tuđince, naročito Engleze protestante i Nemce; i nije se on zadovoljavao da im samo poverava zapovedništvo, već je od njih stvarao čitave pukove. A kako je ovaj pokušaj krunisan uspehom prilikom zauzeća Smolenska, otpočelo se sa redovnim vežbanjem, na evropski način, ruske pešadije i konjice.

Kako se rat udaljavao zajedno sa širenjem granica, Moskva nije više mogla da služi kao glavni stan vojske niti da razdeljuje pukove. Ustanovljavaju se štabovi na granicama, u utvrđenim zonama, i obrazuju se novi pukovi od građana i stanovnika vojnih okruga koji leže duž tih granica. Za Aleksejeve vladavine ustanovljena su tri štaba mesne odbrane: u Sjevsku — protivu Poljske, u Bjelgorodu — protivu Krima, i u Novgorodu — protivu Švedske. U svakom štabu nalaze se zapovednici tuđinci koji uvežbavaju svoje potčinjene i uvode ih u novu taktiku konjice (dragoni i nemački konjanici) i pešadije. Po završetku vojne obuke vraćaju vojne obveznike njihovim domovima, ali na prvi poziv oni moraju da se okupe u jednoj određenoj varoši njihove zone i da tu obrazuju pukove. Godine 1680 Rusija je konačno podeljena na oblasne vojne okruge. Za vreme ratnih pohoda na Krim, o kojima će kasnije biti reči, Golicin je upotrebio te oblasne pukove sastavljene od starih i novih elemenata. Ovaj sistem staje vladu mnogo više nego pređašnji. Početkom XVII veka izdržavanje vojske zahteva oko 250.000 rubalja, što bi krajem XIX veka pretstavljalo sumu od 3,500.000 rubalja. Krajem toga veka, godine 1680, trošak je utrostručen: 750.000 rubalja, ili 10,500.000 na kraju XIX veka, a to je polovina državnog budžeta.

Finansiske reforme. — Da bi se popunili ti novi izdaci, povećani su, razume se, porezi. Posle nemira državna blagajna je ostala prazna; porez se teško pribira; povrh svega, vrednost novca je znatno opala: rublja je izgubila četiri petine svoje vrednosti, dok su najpotrebniji predmeti srazmerno poskupeli. Plemstvo, osiromašilo za vreme nemira, moralo je biti sasvim oslobođeno poreza, i sav teret pada naročito na seljake iz „crnih (oporezovanih) okruga” na severu, na černosošnjije, a to će reći na one koji nisu potčinjeni privatnim zemljoposednicima. Iznos ovih poreza je mnogo veći nego ranije: porez na otplavna (nanosna) zemljišta (jamskoj) je 85 puta veći nego ranije, a novi porez na strjelce prelazi od četvorostrukog na sedmostruki u toku XVII veka. Osim toga, pri svakom novom vojnom pohodu pribegava se izvanrednim porezima, koji iznose obično dvadeseti, deseti ili čak i peti deo vrednosti imanja.

Da bi se obezbedilo prikupljanje novih poreza, izvršen je nov popis poreskih obveznika koji su se raselili za vreme nemira. Pošto su imanja ostala napuštena, poreska osnovica neće više biti „ralo” (soha), nego „ognjište” (dvor), što uostalom ima za posledicu uvećavanje obrađene površine. U toku toga veka „ognjišta” podložna porezu popisuju se u dva maha, najpre od 1646 do 1648, a potom od 1678 do 1680 godine.

Osim toga, svi porezi postaju grupni. Izvesna određena grupa poreskih obveznika oporezuje se izvesnom sumom koja se potom deli, „raspoređuje i određuje”, između njih prema njihovoj finansiskoj moći. Ovaj način je neizbežna posledica primitivne administrativne organizacije; nesposobna da stupi u neposredan dodir sa poreskim obveznicima, država je prinuđena da ih grupiše i da im nametne zajedničku odgovornost za plaćanje poreza.

Potčinjavanje društvenih staleža. — Ovo načelo zajedničke odgovornosti primenjuje se ne samo na pribiranje poreza, nego uopšte na sve pojedinačne obaveze prema državi, na obaveze ratnika, seljaka i građana.

Ratnici, kao što smo videli, izišli su iz Doba Nemira mnogo pouzdaniji u sebe, te mogu čak i da nameću svoju volju vladi; pa ipak, oni su još daleko od toga da imaju onaj povlašćeni položaj koji će steći u XVIII veku. To su u pravom smislu reči vojni obveznici. Vlada im dodeljuje zemlju kao nagradu za njihovu vojnu službu, ali ona budno pazi da ta zemlja „ne iziđe iz ratničkih ruku.” Sopstvenost takvih državnih imanja bila je tačno određena u XVI veku, za vlade Ivana Groznog; ali u XVII veku već se otstupa od utvrđenih pravila. Vlada ne traži više da po smrti jednoga vojnog obveznika njegova zemlja bude predata onome koji može odmah da preuzme njegovu vojnu obavezu; vlada sad pristaje da to imanje ne upisuje u „carev spisak” sve dok pokojnikov sin ne odraste; ona pristaje takođe da ga ostavi drugom mužu udove ili vereniku pokojnikove ćerke, da ne bi palo u ruke tuđim licima.

Međutim, u XVII veku vlada konačno usvaja jedno novo gledište: vojnoj obavezi podložni su ne samo pritežaoci imanja dobivenih od države (pomjesća), nego i sopstvenici slobodnih baština (votčina - očevina) koji su dotada bili oslobođeni svake vojne obaveze. Država sad zahteva vojnu službu i od ovih „posednika” i dodeljuje imanja samo onima koji nemaju baštine ili onima čija je baština mala. Usled ovoga gubi se pojam „slobodnog ratnika” koji može da menja gospodara po svojoj volji; carevi ratnici postaju prinudno ratnici države. Za Mihailove vladavine vrši se revizija svih plemićskih imanja da bi se položaj i zvanje svakog posednika doveli u bolju srazmeru sa veličinom njegovog imanja, pa su plemići podeljeni na kategorije prema njihovom bogatstvu. Uskoro potom, sredinom XVII veka, konačno je zabranjeno svakom posedniku zemlje da menja svoj društveni položaj, jer je obavezan na vojnu službu. Da bi obezbedila pravilnost te službe, vlada zavodi jednu zaštitnu meru koja pretstavlja „lanac”: posednik zemlje A jamči za posednika B, a ovaj jamči za G, dok G opet jamči za D i tako dalje. Da bi ovo uzajamno jamčenje bilo uspešno, odobrena je ili bolje reći nametnuta je neka vrsta samouprave plemićima koji imaju zemljišne posede; oni biraju između sebe jednoga plemića koji ima dužnost i pravo da određuje uslove pod kojima će svaki od njih ispunjavati svoju vojnu obavezu. To je uglavnom isto ono načelo koje vezuje i poreske obveznike i nameće im zajedničku odgovornost.

Isto tako jedan fiskalni razlog objašnjava postupno potčinjavanje i vezivanje seljaka za zavičajnu opštinu. Državni i dvorski seljaci vezani su za zemlju i opštinu još u XVI veku. Tada je isto tako ukinuto pravo „starinaca” — a to će reći onih koji odavno žive na istom zemljištu i pod istim gospodarem — da mogu napustiti vlasnika zemlje na kojoj stanuju. Ali seljak koji je radio na zemljištu nekoga privatnog posednika ili na crnoj zemlji” mogao je napustiti mesto za koje je bio vezan kao poreski obveznik, samo ako nađe sebi zamenika, jer je tjaglo, ili obaveza plaćanja poreza, bilo vezano za zemlju a ne za ličnost. Zbog toga se vlada trudi da poresku obavezu pretvori u ličnu, te je porez na zemlju koji se određivao prema „ralima” zamenila porezom na „ognjište”, što je obavezalo izvesnu grupu stanovnika. Vezati ličnost za zemlju da „zemlja ne bi izbegla poresku obavezu”, to je načelo koje je vlada primenila na seljake, naročito na one koji žive na zemljištima čiji su vlasnici obavezni na vojnu službu. Odavno su ratnici pokušavali da izdejstvuju zakon koji bi konačno vezao seljake za njihove gospodare i oduzeo im pravo da menjaju gospodara. Godine 1607 jednim ukazom koji nije bio primenjen vezani su seljaci za posednike zemlje kod kojih su se zatekli prilikom popisa 1592—1593 godine. Zakonski rok za istraživanje i prinudno vraćanje odbeglih seljaka, koji je godine 1597 bio utvrđen na pet godina, produžen je na deset, a 1607 na petnaest godina. Državni interesi poklapali su se sa interesima posednika, koje je država rado htela da zadovolji; zato je ona vezala za „ratničku zemlju” sve seljake koji su bili upisani prilikom popisa stanovništva od 1646 do 1648 godine.

Otada sopstvenik postepeno stiče vlast nad ličnošću seljakovom. U XVII veku on slobodno pretvara svoje seljake u sluge; on odeljuje porodice, razdeljuje seljake, menja ih, pa ih čak i prodaje. On čak prisvaja pravo da im sudi, i to pravo vidno je istaknuto time što pored nekojih spahiskih dvoraca postoji i tamnica sa okovima za ruke i vrat; okrivljeni se čak stavljaju na muke. Istina, Zakonik cara Alekseja iz 1649 godine preporučuje izrično vlastelinu da ne ubija, ne ranjava niti mori glađu čoveka koji mu je potčinjen. Ali već ova i ovakva preporuka, bez ikakvih prinudnih mera za njeno izvršenje, pokazuje dokle idu gospodareva prava; jer čak i kada ubije svog otroka, gospodar ne podleže nikakvoj zakonskoj odgovornosti.

No i pored toga zakonodavstvo je i dalje veoma nejasno. Jedan seljak, koji može da bude prodat, ima pravo da i sam kupuje otroke; seljak kome sudi njegov gazda može da bude tužilac u nekoj parnici, da zaključuje ugovore sa državnom blagajnom, pa čak i sa svojim gospodarem, ili da ode na rad drugde, itd. Tek u XVIII veku biće ukinute ovakve protivrečnosti, i to na račun seljačkih prava.

Pošto su ratnici obavezni na vojnu službu, a seljaci na plaćanje poreza, kakve su obaveze građana? Varoši se još uvek malo razlikuju od sela, i veliki deo njihovog stanovništva sastavljen je od „rabotnika”; jedino centar varoši, „prava varoš”, pretstavlja upravno i vojno središte. Trgovci i zanatlije nastanjuju se na periferiji, u posadima; otuda naziv posadskije ljuđi kako nazivaju varošane. Oko posada stvara se treći pojas, predgrađa ili kako su ih tada zvali sloboda, čije je stanovništvo oslobođeno opštinskih poreza; stanovništvo je tamo pohrlilo čim su i gradovi bili podvrgnuti jednom naročitom porezu. Zanatlije i trgovci su, razume se, sposobniji da plaćaju više nego seljaci. Odavno se njima razrezuje porez ne prema „ralima”, nego prema „ognjištima”, što pretstavlja jednu izvesnu pretpostavljenu površinu zemlje. Trgovački lokali u varošima plaćaju jedan zaseban porez, koji je veoma unosan za državu. Na varoši padaju u XVII veku svi vanredni nameti, desetak, petnaestak i dvadesetak. Isto tako u varošima se pokušava da se oporezuje ne bogatstvo, nego zanatstvo i zanatska zarada.

Kada je potrebno da se izvrši opšte i konačno potčinjavanje stanovništva, prva briga je da se varoši odvoje od sela, i porez se ne razrezuje više na zemljište, nego na onoga u čijem je vlasništvu; sredinom XVII veka svi „varošani” su oporezovani lično, a ne prema površini zemljišta koje poseduju. Potom se građani podložni plaćanju poreze razlikuju u isti mah i od ratnika nastanjenih po gradovima, ali čije kuće nisu oporezovane, i od seljaka nastanjenih po predgrađima, koji ne plaćaju porez. Usled toga zabranjeno je ratnicima da se bave trgovinom i zanatima na štetu varošana, a seljaci i građani koji su se sklonili u predgrađa vraćeni su jedni u sela, a drugi u svoje posade. Uskoro su i stanovnici predgrađa podvrgnuti plaćanju istoga poreza koji plaćaju varošani. Strogo je zabranjeno prodavati dućane i varoške kuće ljudima nekoga drugog staleža. Varošani čak nemaju više pravo da se sele iz jedne varoši u drugu. I najzad, vlada odabira najbogatije varošane, gradsku elitu, i nameće im posebne dužnosti. Ove preteče krupne buržoazije, uostalom veoma malobrojni, imaju dužnost da prikupljaju glavne posredne poreze, „carinu” i „krčmarinu”, za čiji iznos oni jamče svojim imanjem. Čim se koji trgovac iz unutrašnjosti obogati, vlada ga poziva u Moskvu i uzima u službu kao gosta ili zakletog trgovca; kada je suma koju je trgovac prikupio niža od onih iz prethodnih godina, vrši se stroga istraga, koja se može završiti uzapćivanjem gostovog imanja. Krajem toga veka, posle ukidanja vojvodskog zvanja, ovim gostima dodeljuje se celokupna uprava po varošima.

Upravne reforme. — Ove reforme odnose se naročito na mesnu i finansisku upravu.

Početkom XVII veka u izvesnim okruzima bile su vojvode, više upravne starešine koje je postavljala centralna vlast. Kada su za vladavine Ivana IV nekadanji namesnici ili volostelji zamenjeni starostama, ipak su i pored toga postavljane i vojvode koje je Moskva slala da budu na čelu izvesnih okruga naročito izloženih neprijateljskim napadima. Za Doba Nemira ovo zvanje se još više rasprostrlo. Za Mihailove vladavine ono se uopštilo. Bio je to pokušaj da se upravna vlast usredsredi u ruke jednog jedinog velikodostojnika, ne izbornog, nego neposredno postavljenog od centralne vlasti. Ipak, načelo biranja nije konačno napušteno, i vlada mu pribegava dosta često zbog zloupotreba što ih čine vojvode i zbog teškoće da se nad njima vrši uspešan nadzor. Često se u nekojim okruzima ponovo postavljaju zaklete staroste umesto vojvoda ili uporedo sa njima.

Napor koji je učinjen da bi se poboljšale finansije izazvao je izvesne izmene u poreskoj administraciji. U toku celoga tog veka organizacija prikaza pokazuje dve različite težnje. Pošto novac pritiče iz severnog dela zemlje, htelo se da se u iste ruke usredsrede sve prikupljene sume; ukidaju se nekadanje sasvim proizvoljne podele zemlje na „četvrtine”, i krajem toga stoleća zamenjuju se jednim pravim ministarstvom finansija, „Velikom Blagajnom”, u kojoj su usredsređena sva glavna primanja. Naprotiv, na jugu Rusije, gde je usredsređena celokupna vojna odbrana, vrši se decentralizacija u finansiskoj administraciji i pribiranju poreza: tu dužnost sad vrše mesni vojni štabovi. Ova dvostruka evolucija završiće se tek za vladavine Petra Velikog, pod pritiskom izuzetnih potreba što će ih rat izazvati: mesto Velike Blagajne zauzeće Ratuša, a raniji vojni okruzi poslužiće kao osnovica za podelu zemlje na „gubernije”. Tako će XVII vek samo ocrtati u glavnim potezima jedno upravno uređenje sa više smisla nego što je bila zamršena uprava, lišena svake oblasne upravne podele, koju mu je ostavio u nasleđe XVI vek.

V. — Preobraćaj života i običaji pod tuđinskim uplivom u XVII veku — Rusija traži svoj put[uredi]

Ruski nacionalni ponos. — Druga karakteristična crta XVII veka, kao što smo rekli, jeste borba između nacionalne kulture, koja teži da sačuva svoje tradicionalno obeležje, i sve jačeg tuđinskog uticaja. Rusija nije više ona nepoznata zemlja koju je Herberštajn otkrio krajem XV veka. Istina je da je Rusima strogo zabranjeno da odlaze u Evropu, ne iz straha da će biti izloženi tuđinskim uticajima, kako su verovali Evropljani, nego stoga što su Rusi smatrali za greh i skrnavljenje svako mešanje sa drugim narodom. Tako je u Moskvi, za vreme prijema stranih poslanika, postavljen pored cara umivaonik i peškir, i car je žurno brisao desnu ruku posle rukovanja sa poslanicima. Kad ruski diplomati moraju da se pojave u inostranstvu, oni ne samo da neće da poštuju običaje te zemlje, nego rado postupaju sasvim suprotno i izazivaju neprestano teškoće i raspre, jer veruju da će tako održati svoj ugled i dostojanstvo, i pokazati nadmoćnost svoje kulture. Moskovska grubost prelazi u poslovicu. Ruski poslanici oštećuju stanove, lome nameštaj, ostavljaju za sobom neizdržljiv zadah i neverovatnu nečistoću. Kada se oni pojave na ulici, nakinđureni svojim dugačkim i šarenim kaftanima, šubarama, čizmama drečavih boja i haljinama sa rukavima dugačkim po dvanaest aršina, svetina se smeje i posmatra ih radoznalo, kao divljake.

Tek krajem XVII veka počinju Moskovljani da uviđaju kakav utisak ostavljaju svojom grubošću i smešnom gordošću. Oni počinju sve češće da šalju u inostranstvo, bar kada se tiče kakve misije, tuđince koji poznaju jezik dotične zemlje, oblače se kao Evropljani i čije ponašanje ne vređa njihove sabesednike. Nekolicina obrazovanih Rusa sa kraja toga stoleća, kao na primer Ordin - Naščokin, Matvjejev i njihovi sinovi, vaspitani su baš u takvoj sredini koja je održavala veze sa inostranstvom, ali su oni samo jedan izuzetak. Najjači uticaj izvršili su tuđinci nastanjeni u Rusiji.

Tuđinci u Moskvi. — Već u XVI veku, u samoj Moskvi, na ušću Jauza, ponikao je čitav jedan tuđinski kvart koji je dobio ime Njemeckaja Sloboda (nemačko predgrađe). Spaljen za Doba Nemira, ovaj kvart je napušten, jer su tuđinci više voleli da se nastane u samoj Moskvi, u Pokrovki, u Čisćije Prudi (čiste bare), u Tverskaja, u Arbatu i Sivcevom Vražeku. Dve nove protestantske (luteranske) crkve podignute su osim jedne koja je već postojala, a sagrađena je i jedna reformistička (kalvinistička) crkva; tuđinci su se sprijateljili s Rusima, uzimali rusku poslugu, naučili jezik, a ponekad nosili čak i rusko odelo. Njihovo prisustvo, koje je u početku ostalo nezapaženo, najzad je počelo da privlači pažnju, te su sad oni izgledali mnogo opasniji pego kada su bili izdvojeni u zasebnom predgrađu. Za Aleksejeve vladavine vlada je, na traženje sveštenstva, trgovaca i kućevlasnika, naredila da se prodaju kuće tuđinaca, da se poruše njihove crkve i da se oni nastane u njihovom nekadanjem predgrađu, na reci Jauzi (kasnije je to bila Nemačka ulica u Lefortovu). Ali je posledica toga bila suprotna onome što se očekivalo: iako su neposredni odnosi prekinuti, evropska kultura je tamo duže ostala nedirnuta; tuđinci nisu više u Moskvi, ali sad Moskva odlazi da u Njemeckoj Slobodi potraži zabave i vaspitanja.

Prodiranje tuđinskih knjiga. — Isprva je neprijateljsko držanje stanovništva otežavalo svaki odnos sa tuđincima. Po rečima jednoga istočnjačkog kaluđera, Pavla iz Alepa koji je posetio Moskvu posle 1660 godine, niko ne može da uđe u dom nekoga evropskog trgovca, jer se smatra da je svaki tuđinac „nečist”; on se može videti samo na trgu ili u dućanima, inače može čovek da bude uhapšen i da mu se kaže: „Ti ćeš i sam postati Frank (Evropljanin).” To ne sprečava odnose sa tuđincima, ali oni zahtevaju opreznost. Jedan ukaz iz 1672 godine dokazuje da su tuđinske knjige već prodrle u izvesne oblasti Rusije; on „zabranjuje strogo ljudima svih staleža, stanovnicima varoši, posada, predgrađa, okruga, sela i zaselaka da čuvaju javno ili tajno knjige štampane na latinskom ili poljskom jeziku”, i naređuje da se takve knjige predadu vojvodi. Te iste godine pokušava se da se u Moskvi otvori jedna prodavnica tuđinskih knjiga, ali godine 1675 jednom naredbom vlade prekida se odjednom taj pokušaj, sa izgovorom „da je nepotrebno slati u Moskvu tuđinske knjige, jer Moskva ima svoju sopstvenu štampariju i izobiluje knjigama”. Ovo su bile crkvene knjige, tada najrasprostranjenije; no ipak su istoričari zabeležili u toku sto pedeset godina, počev od sredine XVI veka, na stotinu rukopisa, prevedenih sa stranih jezika, čija sadržina dokazuje da je radoznalost izvesnog broja obrazovanih čitalaca išla dalje od verskih štiva. Već tada bogati ljudi počinju da stvaraju svoje biblioteke i da uzimaju učitelje stranih jezika.

Usvajanje tuđinskih običaja. — Posledice ovakvih lektira koje su upoznale Ruse sa novim idejama, pokazaće se mnogo docnije. Uglavnom usvojeni su najpre običaji, način života, odelo, nakit i ponašanje tuđinaca. Carev dvor je dao primer, a dvorani i bogati trgovci poveli su se za njim. Već za vladavine cara Mihaila, njegova deca nose „nemačko” odelo koje je za njih poručio njihov domaći učitelj Morozov. Godine 1675 jednim dvorskim naređenjem zabranjeno je dvoranima da nose nemačko ili ma kakvo drugo odelo, da potsecaju kosu, da nose haljine, kaftane ili šešire po tuđinskom uzoru i da tako oblače svoju poslugu; ali sve to nije sprečavalo da u Moskvi krojačke radnje, koje su sve držali Poljaci i Nemci, dobro pazare.

I unutrašnjost kuća menja se. Nekadanja ruska izba preobražuje se u evropski dvorac, sa stočićima umetnički izvajanim na poljski način, sa foteljama prevučenim originalnim vezovima; pozlaćene „nemačke stolice” zamenjuje nekadanje hrastove ili lipove klupe koje su se stavljale duž zida. Kupuju se časovnici pa čak i ogledala; istina, isprva ih prekrivaju svilom da bi se na taj način pokazalo kako oni služe za potrebu a ne za ukras. Umesto nekadanjih slika rađenih na samom zidu stavljaju se pokretne slike, a krajem toga stoleća čak i portreti rađeni po prirodi; skromniji kupci biraju štampane slike različite sadržine: verske, moralne, istoriske, satirične, itd.; takvih slika nalaze koliko hoće na Vrtarskom trgu i na Kapiji Spasa, i to po ceni koja se kreće od pola kopejke do dve kopejke komad.

I zabave se preobražuju. Naročito u časovima dokolice ublažuje se strogost nekadanjeg načina života. Već odavno, i pored svešteničkih zabrana, sačuvala se muzika, narodne popevke i običaji nekadanjeg mnogoboštva. Sad se na dvoru pojavljuju akrobati i mađioničari, igrači i svirači. Pobožni car Aleksej,. nezadovoljan tim novinama, ukida te nove zabave i umesto pesama i profanih pripovedaka zavodi crkvene pesme koje prosjaci lutalice pevaju u njegovim odajama; orgulje su zamenjene crkvenim pojanjem: „dvorana za zabavu” napuštena je radi lova na konjima i lova pomoću sokola. Ali ova reakcija ne traje dugo. Posle ponovnog venčanja cara sa Natalijom Nariškin — majkom Petra Velikog — koju je u savremenom duhu vaspitao bojar Matvjejev, carski dvor zavodi, od 1672 do 1675 godine, najsloženiju zabavu — pozorišne pretstave. Reditelj tih pretstava je jedan nemački pastor iz predgrađa, a dekorater je jedan slikar tuđinac. Repertoar je pozajmljen od nemačkih putujućih glumaca; neka „bibliska radnja” prekida se svakog časa grubim šalama, nepristojnim ljubavnim izjavama, lakrdijašenjem holandskog Pikelheringa ili čulnostima iz kakve „engleske komedije”. Ove predstave održavaju se tri godine, skoro do smrti Aleksejeve.

Rusija traži svoj put: Križanićeve ideje. — Tako se krajem XVII veka stvara atmosfera pogodna za uvođenje novina. Pa ipak, one izazivaju otpor i negodovanje. Jedan deo stanovništva koje se drži starih običaja udružuje se sa patrijarhom i sveštenstvom na čelu. Rusija se očevidno koleba između starinskih i novih običaja. Ovo doba opisao je veoma jasnovidno i snažno — što jedan Rus tada još ne bi mogao učiniti — jedan slovenski savremenik, Hrvat Križanić. Veoma obrazovan, Križanić, koji je došao u Moskvu (1646—1657) da propoveda uniju dveju crkava, vaspitan je u seminaru u Beču, potom u Rimu, gde se pripremao za misionarski poziv; ali on ubrzo pokazuje duboku veru u kulturnu misiju Moskve. To je jedan veliki slovenski rodoljub koji se više svega boji odnarođavanja Slovena. On zazire od tuđinskog uticaja, pa ma kako on slab bio; on želi da Ruse zaštiti od njegovih posledica, a preko Rusa i naročito preko cara, i sve ostale Slovene.

Pa ipak je Križanić, iako je idealizovao slovenstvo, veliki realist koji vidi stvari onakve kakve jesu. Njegovo je načelo da traži put „razuma” između dva sasvim suprotna uticaja, podjednako opasna i između kojih se ruski duh koleba, između grčkog i nemačkog uticaja. Rusija treba samo da izabere; ali, da ne bi ona izabrala nasumce, treba joj osvetliti put. Grci, to znači jaka reakcija; Nemci, nepromišljeni napredak. Prvi put vodi unazad, u mrak; drugi vodi ka primamljivoj budućnosti. Ali, između ta dva puta postoji razumni napredak, koji ne kida sa prošlošću c ne nosi u sebi opasnost odrođavanja. Ako su Nemci pristalice svake novine, a Grci protivnici svega što je novo, „razum” pokazuje da ništa ne može da bude dobro ili rđavo jedino stoga što je novo, jer ono što je danas staro bilo je nekada novo; dakle, ne odbacujmo ono što je dobro u novome, nego se naučimo da ga zapazimo. U pitanjima vere ne sme biti nagađanja. Za Križanića, koji je katolik, Nemci su „đavoli” i „zmajevi” koje treba izbegavati i mrzeti; u ovom sporu on je gotov da stane na stranu pravoslavnih. On je manje nepopustljiv kada se tiče odnosa između nauke i vere i slobode mišljenja, koju dopušta u pitanjima vere. Višim staležima dopušteno je da proučavaju filosofiju, kao što su je proučavali crkveni oci. Ne treba odricati svako učenjaštvo i propagirati neznanje, kao što čine Grci; ne treba se protiviti slobodi propovedanja koju zastupaju Nemci, ali je treba ostaviti episkopima, jer oni jedini dobro poznaju načela hrišćanskog morala. Ne treba prezirati isposništvo, kao što čine Nemci, da bi se predalo telesnim uživanjima, ali treba u isti mah izbegavati licemerstvo i sujeverje Grka. Iako ih ne treba slušati kada u politici preporučuju da se u svemu podražava Turskoj, ipak je nepravedno smatrati da je nečovečno i varvarsko sve što je tursko. Iako ne treba potcenjivati snagu ruske države, ipak je ne treba raspirivati i verovati u bajke i smešna pripovedanja grčkih obožavalaca koji nazivaju Moskvu „trećim Rimom”; moć ruske države ne razlikuje se niukoliko od moći ostalih zemalja.

Križanić smatra da su najopasniji neprijatelji Nemci, zbog nadmoćnosti njihove kulture, njihove obdarenosti, zbog svih pozitivnih i primamljivih strana njihovog karaktera, koji i on sam ceni. On rado priznaje da su Sloveni na sredini između divljaka i prosvećenih naroda, i povlači između Nemaca i Slovena ovo poređenje: „Naša spoljašnost nije privlačna, a tuđinci su lepi, i zbog toga se oni gorde i ponose; mi smo zatvoreni u sebe, a oni su rečiti; mi smo spora duha i prostodušni, dok su oni prepredeni. Mi smo neumereni i rasipni, ne vodimo računa o svojim troškovima i prihodima, i mi samo rasipljemo i traćimo svoju imovinu; a oni su štedljivi i grabljivi, i u svemu traže samo dobiti. Mi smo leni, mi ne volimo ni učenje ni rad; a oni su vredni i iskorišćuju svaki trenutak. Mi se zadovoljavamo svojim grubim odelom i skučenim životom; a oni su rođeni u bogatim i raskošnim zemljama. Naše reči i naše misli su jednostavne kao što su i naša dela; mi se svađamo, pa se potom mirimo; a oni su podmukli, licemerni, osvetljivi, pogled im je neiskren, oni nikada ne zaboravljaju uvredu i do smrti traže priliku da se osvete.”

Razume se da je sasvim prirodno što Sloveni teže da podražavaju tuđincima koji ih zasenjuju: „Pošto nam je jezik nesavršen a duh siromašan, oboje skoro bez ikakve lepote, mi se divimo rečitosti, duhovitosti, umu, veštini da se zabavljaju i veštom laskanju drugih; oni nas love u svoje mreže kao što lovci hvataju ptice; oni nas zauzdavaju, stežu nas za vrat i teraju nas da jurimo kolikogod oni hoće.” Da li se treba predati bez borbe? Kako se treba boriti? Iako Križanić nije ubeđen da se Sloveni mogu izjednačiti sa Evropljanima, on zna da i pored svih njihovih prirodnih nedostataka, koji im toliko škode, oni imaju i svojih dobrih osobina. Najglavnija je njihova mladost, jer se pred njima otvara čitava jedna budućnost. „Kao i pojedinac, i narodi se sporo prosvećuju. Potrebno je mnogo vremena da oni upoznadu istinu i napuste rđava shvatanja i zakone.” Na Slovene se može veoma lepo da primeni teorija o „dobima starosti” rimskog istoričara Florusa: „Neka se niko dakle ne usudi da kaže kako su nauke nedostupne nama Slovenima usled izvesne kobne sudbine, i da učenjem nećemo i ne možemo postići uspeha u tome. Nisu za godinu dana ni za jedan čas drugi narodi stekli svoje znanje, nego su se učili postepeno, ugledajući se na, jedne i na druge.” Križanić tvrdi da je Rusija na pragu prosvećivanja, jer nauke počinju da cvetaju onda kada država dostigne vrhunac svoje moći; a taj trenutak se približuje.

Na ovome proročanstvu zasniva on svoju duboku veru u posebnu misiju Rusije prema Slovenima. Ostali Sloveni nemaju svoje otadžbine, te jedino će Rusi moći da okupe rastureno stado. Ali da bi izvršila svoj zadatak, Rusija treba da se i sama brani od odnarođavanja. U ovom pitanju Križanić gubi svoju uobičajenu umerenost i oštro napada svako pozajmljivanje od tuđinaca. Rusi moraju po svaku cenu sačuvati jednostavnost svojih običaja. Istina je da su njihovi domovi sa niskim prozorima malo ugodni, i kada se u njima založi vatra, dim usled nedostatka dimnjaka ostaje u sobama, ne dopušta da se vidi i šteti vid. Ali domovi tuđinaca navode čoveka na lenost; mermerni pod u njima blista se poput oltara i „ne može čovek ni da pljune na pod a da odmah ne dođe služavka da ga obriše”; i ne treba se ugledati na Nemce koji „da bi samo održali čistoću, ne plaše se nikakvog umora”. Istina je da rusko odelo ima izvesnih nezgoda: ono je neukusno, teško i staje mnogo novaca; ono primorava čoveka da sakriva svoju džepnu maramicu u šubaru, da novac drži u ustima, noževe i hartije u sarama čizama, što izaziva odvratnost i potsmeh tuđinaca, dok je evropsko odelo prilagođeno potrebama i veoma ugodno; ali se u inozemstvu moda menja svake godine; zato Križanić preporučuje Rusima da stvore novu nošnju ugledajući se u isti mah i na istočnjačka i na zapadnjačka odela. On preporučuje takođe da sačuvaju svoj način života: „Rus, pošto se naspavao kako tako na nekoj klupi ili na svojoj peći, u potpunom odelu pod pokrivačem ili na slamnjači umesto dušeka, juri od ranoga jutra svome poslu ili u službu caru. Međutim, Zapadnjak se izležava do podne u svome toplom i mekanom krevetu; čim ustane, on seda za doručak i predaje se dokolici” — Križanić ovde pobija ono što je maločas tvrdio — „i u svojim trenucima dokolice zabavlja se igrama, pesmom i muzikom. Viši društveni redovi plivaju u izobilju, dok radnici grcaju u bedi; ali u Rusiji, hvala Bogu! svi, i najbogatiji kao i najubogiji, jedu raženi hleb, ribu, meso i zadovoljavaju se kvasom, kada nema piva, te je tako sudbina seljaka i radnika bolja u Rusiji nego u mnogim drugim zemljama.”

On odobrava onu vrstu socijalizma koju pretstavljaju zajedničke obaveze stanovništva prema državi; u Rusiji svi služe državi i rade za državu: „Seljaci oru zemlju i stvaraju hleb, vojnici podnose glad i stud, prolivaju svoju krv i daju svoj život za otadžbinu. Plemići ratuju, sudovi sude, saveti većaju i pomažu caru i narodu svojim mišljenjem i radom. Sveštenici i monasi mole se Bogu za grehove svojih bližnjih.” Jedino trgovci i intelektualci ne služe ničemu. Trgovci, kao i besposleni deo plemića, jesu neradnici; intelektualci, izuzev jednog malog dela potrebnog za državnu službu, samo su „paraziti”. Pa ipak, iako se izjašnjava za samodržnu vladavinu, Križanić ne želi da car zloupotrebljuje svoju vlast. On mu savetuje da vrši samo umerenu vlast, ograničenu „slobodama” ili povlasticama koje su dobili razni društveni staleži, i u tome duhu on sastavlja za Alekseja jedan govor namenjen narodu na trgu Lobnoe, čiji program potseća u mnogome na program Petra Velikog. Križanić je jamačno nameravao da zauzme položaj jednoga od dvojice „filosofa” koje car treba da ima pored sebe „da mu kazuju istinu”; zna se da je on ovu neobičnu ulogu imao da vrši ne u Moskvi, nego u Tobolsku kuda ga je vlada, malo naviknuta na političke rasprave u kojima je uvek podozrevala, iako nejasno, neku skrivenu opasnost, radije poslala.

U očima Moskovljana ovaj Sloven, koji je branio narodnu kulturu, rasuđivao je i sam kao kakav tuđinac, jer su oni većinom bili nesposobni da shvate širinu njegovih zamisli i oduvek su smatrali za podozrivo ono što im je bilo nerazumljivo. Ono što je kod Križanića dragoceno za savremenog istoričara, bilo je opasno za tadanju Moskvu. Jer, kao obrazovan i dovoljno nepristrasan posmatrač, Križanić se nije ustezao da ocrta živu i istinitu sliku mračnih strana ruskoga života, onih strana koje će upravo iščeznuti. Ruska kultura je spremna da izvrši ono što joj on savetuje, a to će reći da primi i usvoji umerenu količinu tuđinskih pozajmica, te da se zaštiti od nepromišljenih pozajmica. Ali je to usvajanje preteško i prekasno; u okvir stare tradicije može se uneti samo malo stvari. Složen i znalački program što ga je Križanić preporučivao ne može se više ostvariti, te će Rusija, umesto da pođe preteškim „srednjim” putem, otići u krajnosti; pa ipak, ni jednoga trenutka neće ruski narod, kao što bi se moglo dogoditi malim slovenskim narodima, doći u opasnost da izgubi svoje nacionalno obeležje.

VI. — Crkvena reforma i crkveni rascep (Šizma u XVII veku)[uredi]

Jedan od pokušaja da se nađe „srednji” put, koji bi doprineo razvitku originalne narodne kulture, učinjen je u oblasti koja je bliska narodnoj psihologiji, a to je vera. Taj pokušaj pokazuje veoma jasno zašto Križanićev savet nije mogao da bude primenjen na Rusiju njegovoga doba.

Sredinom XVII veka „smešne bajke” XVI veka liče na anahronizam; ali je opasno dirati u njih, jer u oblasti vere i religije vlada krajnji konzervatizam. Zato, kada pobožni car Aleksej stavi sebi u dužnost da obnovi narodnu crkvu, on mora da pođe jednim novim putem. Pošto on voli estetsku stranu verskih obreda i želi veličanstvenost i lepotu, nada se da će tim putem oživeti jednu formalističku crkvu i obrednu veru. Oko njega se okuplja čitava grupa mladih sveštenika koji idu za istim ciljem: njegov lični ispovednik, Stepan Vonifatjev, jedan prijatelj ovoga, Ivan Neronov iz Nižnjeg - Novgoroda, nekoliko zemljaka Neronova, protopop Avakum, obdaren znatnim književnim sposobnostima i mnogi drugi. Ova grupa trudi se da oživi veru približujući se vernima jednim načinom sasvim neobičnim za ono doba, besedom koja se govori u samoj crkvi, koja je prema Križanićevu tvrđenju jako omiljena kod Nemaca, ali koju Grci osuđuju. Ova novina jako se sviđa pastvi; svetina koju besede Neronova privlače u Kazanjsku sabornu crkvu toliko je velika, da crkva ne može da je primi; narod se tiska u porti, penje se na prozore; slušaoci plaču razneženo, a i sam propovednik ne može da zadrži jecaje. Ranija ruska crkvena služba je potpuno nerazumljiva vernima. Sveštenik i njegovi pomoćnici gledali su u njoj samo jednu formalnost koju je trebalo izvršiti, te su se žurili da što pre završe liturgiju: oni su pevali i čitali molitve u nekoliko glasova jednovremeno; prisutni nisu ništa razumevali, te nisu ni slušali. Grupa reformatora želela je da na veoma blag način oživi taj obred, da ga učini razumljivijim i prisnijim vernicima. Ali i pored sve njihove umerenosti, izazvali su živo negodovanje stare svešteničke generacije: „Vi ste licemeri, — zamera im jedan moskovski sveštenik, — vi širite jednu novu jeres, zavodite pevanje u jedan glas i poučavate ljude u samoj crkvi. Mi nikada nismo besedili u samoj crkvi, nego izvan nje. Licemeri, nečastivi je u vama!” Ova grupa bila je izabrala „srednji put” i nasula u stare mešine novo vino. Videćemo zašto ovaj put nije odveo ničemu.

Patrijarh Nikon pripadao je ovoj grupi i slagao se sa njenim shvatanjima o narodnoj religiji, i carev ispovednik Vonifatjev preporučio ga je Alekseju za patrijarha. Kada je postao patrijarh, došao je brzo u sukob sa svojom grupom na davnašnjem i uvek živom pitanju štampanja crkvenih knjiga. Ove knjige, proizišle iz jedine državne štamparije koja se zvala Pečatnij dvor, bile su rđavo otštampane; njihov tekst bio je pun varijanata. U XVI veku, da bi se ispravio taj tekst, doveden je u Moskvu Maksim Grk; ali su njegove ispravke pobudile živo negodovanje; u očima Moskovljana, dirati u neko slovo Evanđelja, značilo je vršiti skrnavljenje. Početkom XVII veka učinjen je nov pokušaj popravljanja teksta. Ovoga puta dovedeni su Rusi, učenici Kijevske duhovne akademije koji, pošto su imali nešto pojmova o jednoj tada malo rasprostranjenoj nauci, gramatici, htedoše da razjasne smisao teksta. Proučavajući tradicionalni tekst oni su otkrili ne samo pogreške prepisivača, nego i umetke ko zna kakvoga porekla koji su se razlikovali od originalnih grčkih tekstova, ali saglasni sa jednim jamačno veoma starim običajem ruske crkve. Osuditi te umetke kao pogreške, to je za jednoga Kijevljanina, kao i za jednoga Grka, značilo biti u Rusiji optužen za jeres. Jer za Moskovljane neobičnosti ruskog bogosluženja bili su najbolji dokaz da je ruska crkva, nasuprot grčkoj, ostala na pravom putu. Kada je ona postala narodna sredinom XVI veka i kada je dobila zadatak da čuva pravoslavlje čitavoga sveta, ona je baš tada izjavila da jedino njene posebnosti ispravno tumače verske dogme, te je zato ona odbila od sebe grčku crkvu. Zbog toga su Kijevljani, hoteći da povrate ugled Grcima izjavom da oni ne samo da nisu bili jeretici, nego da je u njih bila prava vera, i da moskovski patrijarh treba da stupi u vezu sa četvoricom drugih istočnih patrijaraha, izazvali žestoku prepirku. I upravo za vreme te prepirke izabran je Nikon za patrijarha. Posle iscrpnog proučavanja toga pitanja, on je raskinuo sa svojim nekadanjim prijateljima, nacionalistima, i povučen svojom odlučnom i bujnom naravi, opredelio se bezuslovno za Grke. On je čak prekoračio granice potrebnoga: „Nikon je — napominje jedan istoričar šizme, Kapterev, — zaveo kod nas grčke amvone, grčko episkopsko žezlo, grčke kamilavke i mantije, grčke melodije crkvenog pojanja. On prima grčke slikare i zlatare, počinje da zida manastire po grčkom uzoru; on ima prijatelje Grke i sluša njihove savete.” Na crkvenom saboru godine 1656 Nikon ide čak dotle da izjavljuje kako „ma da je Rus i sin Rusije, on ima veru i shvatanja jednoga Grka.” Razume se da mu pristalice narodne religije živo zameraju zbog ovakvog držanja: „Ti odobravaš zakone tuđinaca i prihvataš njihova učenja, — kaže mu Neronov, — a ranije si nam ti sam ponavljao da su Grci i Malorusi izgubili veru i snagu, i da su njihovi običaji rđavi. A sada su oni za tebe sveci i učitelji vere.” Ono što lepo karakteriše Ruse toga doba, to je da su oni nesposobni da, usled nedostatka nepristrasnosti, nađu rešenje te čudne prepirke. Kada su godine 1645 car i Nikon zatražili savet od grčkoga patrijarha Pajsija, ovaj im je prosto odgovorio da su crkveni obredi posledica istoriskoga razvitka pojedinih crkava i da nemaju nikakve veze sa verskim dogmama. On „hvali shvatanje” Moskovljana koji se plaše i najmanje greške, ali „ispravlja njihovu nameru”, jer hoće da dokaže kako „šizmatici nisu jeretici”. No u Moskvi nijedna od dveju grupa ne može da prihvati to gledište; obe grupe veruju da verski obredi imaju skoro mađijsku snagu da obezbede spas duše i da udaljavanje od njih znači izgubiti dušu. Nikon potom uspeva da dovede u Moskvu istočne patrijarhe i privoleva ih da bace anatemu na pristalice narodne crkve. Dvojica od njih, antiohiski i aleksandriski, prisustvuju crkvenim saborima 1666 i 1667 godine; oni shvataju i čine ono što se od njih očekuje. Vlada je konačno odbacila učenje o „srednjem putu” i pošla jednim od „krajnjih” puteva podražavanja, grčkim putem. Tako je izvršen onaj važni događaj u ruskoj istoriji, rascep između nacionalne crkve, koja je postala narodna, i zvanične crkve, koja je teoriski u pravu, ali nema više u svojoj pastvi iskrenih vernika. Posledice ovoga videće se za vladavine Petra Velikog.

Patrijarh Nikon pobedio je protivnike crkvene reforme, i car Aleksej, i pored svoje naklonosti prema nekolicini članova Neronovljeve grupe, stao je na njegovu stranu. Nikon ima manje sreće kad je prišao rešavanju pitanja o odnosu između crkve i države i pokušao da obnovi papsko učenje iz srednjeg veka, te da dokaže kako je svešteničko dostojanstvo iznad kraljevskoga. Aleksej ne može da trpi takvo učenje, te je Nikon, čije je neutoljivo slavoljublje izvelo iz strpljenja „preblagoga” cara, postao žrtva svoga pokušaja da stavi crkvu iznad države. Petar Veliki setiće se toga kada se bude odlučivao da od crkve načini jednu državnu ustanovu.

VII. — Duhovni život u XVII veku[uredi]

Prosveta. — U prosveti, kao i u veri, tragovi nekadanje nacionalne kulture počinju da se gube pod nadiranjem jedne više kulture, čije neizbežno usvajanje zahtevaju i savremene potrebe i zahtevi tehnike.

„Neznanje ruskoga naroda — kaže Margeret — jeste izvor njegove pobožnosti. On ne zna ni za škole, ni za univerzitete. Jedino sveštenici uče omladinu čitanju i pisanju; no malo njih se tim bave.” Ova slika je tamna, ali tačna. Tek sredinom toga stoleća, da bi mogla suzbijati versku propagandu, vlada pomišlja da osnuje u Moskvi jednu školu, makar ona bila i osnovna. Videli smo da je vlada, usled nedostatka učenih Moskovljana, dovela iz Kijeva učene ljude sumnjive vere. Da bi se ona suprotstavila latinskom učenju Kijevske duhovne akademije, otvoren je godine 1645 u Moskvi tečaj grčkog jezika. Posle toga, godine 1648, Fjodor Mihailovič Rtiščev otvara u Svetoandrejskom manastiru, koji je on sam osnovao, jednu školu u kojoj ukrajinski kaluđeri predaju, osim slovenske i grčke gramatike, još i retoriku i filozofiju. Ali ova škola nije dugo radila. Od 1650 do 1665 školski razvoj se zaustavlja. Pojava verskoga rascepa (šizme) daje mu nov polet. Crkveni sabor iz 1666—1667 godine naređuje svima sveštenicima da nauče čitanju i pisanju bar svoju rođenu decu: „Neka oni prestanu da trguju sa svešteničkim položajima — kaže on — i da stvaraju sveštenike od seljaka neznalica, od kojih nekoji ne umeju čak ni stoku da čuvaju. Kako bi oni mogli da budu pastiri ljudi? Otuda i potiču rascepi i nemiri u crkvi Gospodnjoj.” Pa ipak, prosečni Rus je ubeđen da je prava opasnost imati mnogo znanja: „Ne trudite se da vešto umujete, braćo, — može se pročitati u jednom savremenom zapisu — nego ostanite smerni. Ako te neko zapita da li znaš filozofiju, ti mu odgovori: Duh jelinski meni je nepoznat, ja nisam čitao retore i astronome, i nikada nisam zborio sa visokoučenim filozofima. Ja proučavam svete knjige zakona o milosrđu da bih oslobodio greha svoju grešnu dušu.” Još i krajem XVII veka raspravlja se ozbiljno o tome da li treba naučiti bar osnove gramatike, retorike, filosofije i teologije da bi se razumelo Evanđelje, ili pak služiti Bogu u punoj „prostodušnosti” i čitati Sveto pismo ne razumevajući mu smisao.

Od godine 1660 počinje se najzad priznavati korisnost škole. Ali, kakva ona treba da bude? Pristalice staroga pravoslavlja zahtevaju isključivo izučavanje grčkoga jezika, dok zastupnici zapadnjačkih ideja traže da se osnuje jedna „Akademija” po uzoru na Kijevsku, i da se u njoj predaje latinski. Posle dugoga kolebanja vlada se odlučuje za jedno srednje rešenje: ona usvaja jedan obiman program, ali određuje da nastavnici budu Grci. Godine 1685 stižu braća Lihudi, dva Grka za koje je patriarh dao pristanak i koji su izučavali više škole u Veneciji i Padovi. Godine 1687 učenici obeju škola povereni su njima, i tako je osnovana Akademija „sloveno - latinsko - grčka”. Isprva vlada nju iskorišćuje za ciljeve cenzure i policije. Pretvorena u neku vrstu istražnog suda, ona vrši nadzor nad svim privatnim nastavnicima stranih jezika. Jedino oni koji su učili u njoj imaju pravo da imaju poljske, latinske i nemačke knjige i druge luteranske i kalvinističke spise, da raspravljaju o religiji i da priređuju javne rasprave o veri. Strani naučnici pretstavnici „slobodnih nauka podvrgnuti su strogom nadzoru. Oni koji čuvaju knjige o „mađiji, vradžbinama i čarolijama” i druge knjige koje je crkva osudila izlažu se opasnosti da budu spaljeni. Čak ni braća Lihudi nisu mogli da ispune ono što se od njih zahtevalo. Videćemo kakva je bila njihova sudbina i sudbina Akademije za vladavine Petra Velikog. Oni nikada nisu ni predavali teologiju, jer već 1694 godine otpušteni su zato što su „uneli u proste duše latinske nepravde”. To je dokaz da čak ni ona škola na koju su pristali izvesni tradicionalisti ne može da se trpi u Moskvi i da je ona u nemogućnosti da pruži Rusiji ma i najmanji delić nauke. Na tome polju Petar Veliki imaće da počne ispočetka; on će morati da jednim mahom zavede evropsku nauku.

Naučna znanja. — S obzirom na potpun nedostatak viših i srednjih škola i na premalen broj osnovnih škola, ne može se očekivati da su naučna znanja u Rusiji XVII veka bila na velikoj visini.

Aritmetika je jedna od najmanje rasprostranjenih nauka, čak i među stručnjacima. Zna se sabiranje i oduzimanje, ali množenje i deljenje ostaju sasvim nerazumljivi. Teško se shvataju razlomci: školovan Rus ume da podeli jedan broj samo sa dva ili tri; posle toga on deli delove na isti način („polovina od polovine”, „polovina polovine jedne polovine”, itd.); da bi sabrao i oduzeo razlomke, on ih zamenjuje celim brojevima, uzimajući za osnovnu jedinicu najmanji razlomak. Izlažući prosto pravilo o deljenju sa tri, poslednji triumf nauke, pisac jedne računice oduševljava se mađijskom snagom „zlatnog preseka”: ako se na dva određena mesta stave date količine, traženi rezultat se dobiva na neki način, ali ni sam pisac ne može da kaže zašto i kako. Tek u XVIII veku pojaviće se savršeniji udžbenici. Tek godine 1647 arapski brojevi zamenjuju u jednom ruskom udžbeniku stara slovenska slova za oznaku brojeva i tako omogućuju desetični račun; ali još i godine 1676, pod izgovorom da jedna zbirka lekarskih recepata bojara Matvjejeva sadrži „cifre”, njegovi neprijatelji pretresaju mu celu kuću da pronađu tu knjigu „opasnu i protivnu zakonu Božjem”.

Euklidova geometrija ostala je nepoznata sve do vladavine Petra Velikog. Tadanji udžbenici za geometriju, koji su ustvari samo knjige o geodeziji i zemljomerstvu, sasvim su nesposobni da objasne kako se premerava ma koja površina; površina ma koga trougla izračunava se množenjem njegovih strana sa polovinom treće strane; da bi se izračunala površina kruga, izračuna se površina kvadrata koji ima isti obim. Uostalom, rukopisi tih udžbenika za geometriju pre Petra Velikog toliko su izmenjeni prepisivanjem da i ovi prosti propisi postaju nerazumljivi.

O astronomiji, razume se, ne zna se ništa. Pomoću nekoliko praktičnih načina, „mesečevog kruženja” i „sunčevog kruženja”, određuju se datumi pokretnih praznika; osim ovo nekoliko pojmova tačnih za svoje doba, svi drugi, kako u astronomiji tako i u kosmografiji, pozajmljeni su od Vizantije, gde su bili mnogo oskudniji nego kod starih Grka. Tako na primer, egipćanski kaluđer Kozma ustao je u VI veku protivu onih koji se „usuđuju da objašnjavaju položaj i oblik sveta skolastičkim silogizmima, da dokazuje sferno i kružno kretanje neba, i koji hoće da geometriskim proračunavanjima zasnovanim na sunčevim i mesečevim pomračenjima odrede oblik i položaj zemlje”. Ovim znanjima iz kojih se rađa „oholost” on je suprotstavljao svoja shvatanja; on je „iz Svetoga Pisma” saznao da je zemlja, poput Mojsijevog prestola, ravna četvorougaona površina, dvaput duža od svoje širine; na ivicama zemlje uzdiže se jedan zid koji se pri vrhu zaobljava i tako stvara nebeski svod gde obitavaju Bog i njegovi sveci; anđeli šalju na zemlju kišu koju najpre prikupe u svojim trubama; oni pokreću i zvezde. U XVI veku prodire u Moskvu pojam o devetoro nebesa za koje su prikačene zvezde, nebesko plavetnilo i gornji nebeski svod; kretanje zvezda potčinjeno je zakonima i vezano za sudbinu ljudi. Tadanje moskovsko stanovništvo, sa Maksimom Grkom na čelu, protestuje u ime slobodne volje protivu toga astrološkog fatalizma; ako se sve u svetu zbiva prema neizbežnom kretanju zvezda, onda nema ni greha ni vrline. U XVII veku jedan kijevski naučnik, Simeon Polocki, pokušava da izmiri slobodnu volju sa neminovnošću, ne odričući se ipak glavne astrološke ideje: uticaja zvezda na čovekovu sudbinu. Imena Kopernika, Keplera, Galileja i Njutna još su nepoznata u Rusiji: Petar Veliki prvi će izgovoriti Njutnovo ime.

Osnovni pojmovi iz prirodnih nauka, koji stižu u Moskvu tek u XVII veku, pozajmljeni su od srednjevekovnih enciklopedista XIII i XIV veka. Dotada su se Moskovljani zadovoljavali vizantiskim teorijama koje potiču iz prvih vekova hrišćanstva. Vizantisko delo Fiziolog, koje je prodrlo u Rusiju zajedno sa prevodom Kozmove teorije, crkva je zvanično priznala. Ali, dok je u zapadnoj Evropi ovo delo bilo veoma rasprostranjeno i postalo opšte dobro srednjevekovne misli i umetnosti, kao i neiscrpna riznica za propovednike, koji su u njemu tražili simbole, i za umetnike, koji su ih ovaploćavali, — u Rusiji je ono ostalo zatrpano u manastirskim knjižnicama i nije se upotrebljavalo sve do XVII veka, kada je otpočeo kijevski uticaj. Ovo je tada zamenjeno jednim novim delom, srednjevekovnim Bestiariumom (Knjiga o životinjama), iz koga su simboličnost i tajanstvenost isključene, ali koje još ne sadrži nijedne pozitivne opaske evropske nauke.

Medicina i farmacija imaju, silom prilika, praktičnije obeležje. Od XVI veka tuđinski lekari sve su češći na carskom dvoru. U XVII veku pojavljuju se vojni lekari. Ali tek godine 1672 odobrava se slobodno izdavanje lekova iz druge moskovske apoteke. Tada takođe tuđinski lekari počinju da imaju ruske učenike. No u tom pogledu Rusija je još uvek privržena starinskim shvatanjima. Ni Vezalova Anatomija, ni Harvejeva Fiziologija nisu poznate u Rusiji. Godine 1661 lekari farmaceutskog prikaza odobravaju rukopis jednoga Vrta svežine ili Cvetnoga vrta, koji je preveden sa jednoga latinskog izdanja iz XVI veka, a čije se nemačko izdanje pojavilo 1672 godine; u tome delu se i dalje govori o mađijskoj snazi i osobinama dragoga kamenja, o načinu kako da se razlikuju dobri dani od rđavih, kako da se nađe sreća među ljudima i da se sazna pol deteta koje će se tek roditi, itd. Najrasprostranjeniji udžbenik za farmaciju je takođe prevod, čiji je original izdat godine 1534. Istina je da se ruska farmakopeja neprestano dopunjuje narodnim receptima, koji su često zasnovani na dragocenim oprobanim zapažanjima i koji iskorišćuju lekovitost biljaka.

Dodajmo da su sva ova znanja, više manje sumnjiva i sakupljena u zastarelim izdanjima, dostupna samo veoma ograničenom broju čitalaca iz viših društvenih redova. U narodu se naučna znanja javljaju u obliku bajki, poslovica i narodnih pesama, i u tim narodnim umotvorinama književni izvori mešaju se sa mnogobožačkim predanjem i hrišćanskim povestima.

Književna znanja. — U oblasti istorije, Rusija poznaje, sve do kraja XVI veka, samo letopise pisane po ugledu na grčke hronike. Godine 1512 jedan udžbenik opšte istorije, zajedno sa istorijom Slovena, sastavljen u južnoslovenskim zemljama, prerađen je za ruske čitaoce i dodat mu je kratak pregled ruske istorije sastavljen u rodoljubivom nacionalnom duhu: to je Hronograf. Sto godina docnije, godine 1617, kada su zapadnjački i latinski uticaji potisnuli južnoslovenske i grčke uticaje, Hronograf je prerađen prema poljskim i latinskim podacima; dodati su i novi pojmovi iz kosmografije i obaveštenja o istoriji zapadne Evrope, sve do Reformacije i otkrića Amerike, kao i o ruskoj istoriji pre Dmitrija Samozvanca. U toku XVII veka ovo izdanje Hronografa neprestano se uvećava, naročito ukoliko se tiče geografije (Geografija od Merkatora prevedena je 1630 godine. Godine 1674 izlazi prvi udžbenik za rusku istoriju, Sinopsis, sa čisto autokratskim i pravoslavnim obeležjem. Ova nauka izgleda da se više obrađuje i uživa veću potporu nego druge, ali osnova istoriskog izlaganja ostaje i dalje puna legendi i bajki.

U književnosti, gramatika, čija je važnost zvanično priznata početkom XVII veka, zauzima prvo mesto. Godine 1634 pojavljuje se prvi moskovski bukvar od Vasilija Burceva, ali je to samo preštampavanje jednoga bukvara izdatog u Vilni 1621 godine. Bukvari su jedina svetovna izdanja moskovske državne štamparije koji se rasturaju u priličnom broju. Od 1648 do 1651, a to će reći za četiri godine, izišla su tri njegova izdanja, 9.600 primeraka; od 1678 do 1689 godine, a to će reći za dvanaest godina, izdato je čak 25.000 primeraka. I drugi udžbenici prodaju se isto tako dobro: Časlovac u 36.000 i Psaltir u 18.000 primeraka. No i pored svega toga, kada se saberu sve ove osnovne knjige, dolazi po jedna knjiga na 2.400 stanovnika. Iako se uči čitanje, gramatika se malo proučava. Gramatika iz 1648 godine nije ponovo izdata, i treba sačekati 1721 godinu pa da se ona prosto preštampa. To je gramatika Meletija Smotrickog, objavljena prviput u Vilni godine 1619, i ona je postavljala pravila crkvenoslovenskog jezika dopuštajući upotrebu i izvesnih reči iz jezika koji se govorio u Južnoj Rusiji. Ovaj slovenski jezik je stara veštačka tvorevina, zajednička svim Slovenima, i njega su veoma davno zaveli slovenski apostoli Ćirilo i Metodije; on se dugo očuvao usled upotrebe u crkvi. Ruski učeni ljudi koristili su se ovim gotovim jezikom pomoću koga su se u XIV i XV veku raširila u Rusiji mnoga dela što su preveli Srbi i Bugari .No iako je ovaj jezik bio Rusima prisan i razumljiv, on je za Ruse kao i za ostale Slovene ostao samo jedan uobičajen i veštački stvoren dijalekt; to je jezik sveštenstva, crkve i povlašćenih staleža. Uporedo s njim razvija se u XVII veku bogat narodni jezik, ne samo govorni, nego i u pisanim spomenicima, u aktima i čak u književnim delima (memoarima, političkim pamfletima, itd.). Književnici stare škole protive se razvitku ovoga jezika koji počinje da biva književni: „Ja mislim — piše u XVI veku na starom crkvenoslovenskom jeziku Zinovij Otenski — da su protivnici Hristovi ili prostaci izmislili da uvedu u knjige prostonarodni jezik. Meni se čini da je pristojnije da se narodni govor popravlja pomoću naučnog jezika, nego da se ovaj unižava unošenjem prostonarodnih reči.” Ovakvo držanje ruskoga sveštenstva bilo je jedan od glavnih uzroka koji su usporili razvoj ruske nacionalne književnosti i oduzeli ruskoj kulturi jedno od njenih najopasnijih oruđa u borbi protivu tuđinskih uticaja. Stil pisara poklisarskog prikaza, Kotošihina, stil seljaka Posoškova i protopopa Avakuma dovoljni su da dokažu bogatstvo, snagu i gipkost ovoga moskovskog jezika XVII veka, koji se usavršio u kancelarijama Moskve. Ali, kao i drugi elementi ruske kulture koji su se kasno razvili, i on neće moći da se odupre tuđinskim uticajima. Sa reformama Petra Velikog čitav ruski život biće preplavljen tolikim novim utiscima i novim idejama, tolikim novim materijalom za zapažanje i proučavanje, tolikim novim potrebama da se izrazi lično duševno stanje, da će ruski jezik, ponesen tom bujicom, biti preplavljen tuđinskim izrazima i rečima. Upadljiv primer nagle promene koja je nastupila u jeziku daće nam dela onih Rusa koji su za vreme Petra Velikog odlazili u Evropu, a naročito Memoari kneza Kurakina, o kojima ćemo imati prilike da još govorimo.

Ukratko rečeno, pre Petra Velikog naučna znanja su veoma malo rasprostranjena. Čitalac zavisi potpuno od kulturnijih naroda koji mu pružaju prevode, najpre od južnoslovenskih zemalja, od Srbije i Bugarske, a potom od ruskih pokrajina potčinjenih Poljskoj. Ali, ovo su prevodi samo zastarelih dela; prva grupa ovakvih dela, ranijih od XIV veka, prevode delimično originale koji potiču iz prvih vekova hrišćanstva i koji su došli u Rusiju preko Vizantije; druga grupa obuhvata zapadnjačke tekstove, ali one po kojima je Evropa živela u srednjem veku i koje je ona već odavno zamenila rezultatima novih odnosno prvih iskustava i otkrića istinski naučnih. Sa vizantiskom i slovenskom književnošću Rusija je zaostala za pet stotina godina; a sa poljskim i kijevskim delima za dvesta do trista godina. Nije dakle nikakvo čudo što je evropska nauka krajem XVII i početkom XVIII veka, koja se raširila u Rusiji za vladavine Petra Velikog, potpuno istisnula svoje prethodnice, vizantisku i kijevsku.

VIII. — Književni i umetnički život u XVII veku[uredi]

U književnosti i umetnosti XVII veka naći ćemo, samo još jače istaknuta, ista obeležja kao u prosveti.

Književnost. — Istorija ruske književnosti, sve do kraja doba Petra Velikog, može se podeliti na četiri perioda: period starih epskih legendi, čiji su se tragovi sačuvali samo u narodnoj poeziji i narodnim umotvorinama; — period prerađivanja hrišćanske srednjevekovne poezije (legende, priče i povesti ili takozvane „lutajuće” sadržine); — period novih zapadnjačkih uticaja, za kojim je nastalo buđenje osećanja, lirizma i prvih pokušaja ličnog stvaranja; — period ropskog podražavanja Zapadu. Nas ovde interesuje treći period, onaj koji pada u XVII vek i koji će biti prekinut reformom Petra Velikog. Periodi stare epske poezije koja je cvetala na dvorovima feudalnih kneževa i poezije hrišćanskih legendi već su minuli: prvi je već odavno zaboravljen, a drugi, veoma zakasnio i koji uostalom nije u Rusiji imao isti razmah kao na Zapadu, pripada XVI veku. Sa njim je iščezao uticaj hrišćanskih legendi iz prvih vekova hrišćanstva koje su došle preko Vizantije; iščezli su i svetovni romani čija je sadržina uzimana iz starih indiskih priča, iz Budine povesti, iz Trojanskog rata, iz ratova Aleksandra Velikog, iz podviga vizantiskoga junaka Digenisa, koji su došli u Rusiju u južnoslovenskim prevodima iz vremena od XI-HV veka, često u obliku zagonetaka iza kojih se nalazio njihov ključ ili u obliku pripovedaka koje se odvijaju kao klupče. Razume se da ima tragova svega toga u XVII pa čak i u početku XVIII veka, a to će reći u trenutku kada ta književnost silazi iz viših društvenih redova u narodne slojeve; ali glavna obeležja ruske književnosti XVII veka nalaze se drugde.

Dijalozi i povesti u stilu priča iz Hiljadu i jedne noći ustupaju mesto dugačkim pripovetkama sa zamršenim zapletom; sadržina „spasonosna za dušu” i „moralistička” zamenjena je „dirljivim” i „smešnim”, a to će reći da lirizam i ironija počinju da se uvlače u rusku književnost. Pojavljuju se „prijatne” ili „ljupke” povesti u kojima se govori o „slavnim” kraljevima, o hrabrim vitezovima, o lepim princezama, o princu Bovi, o Mageloni, o Petru „sa zlatnim ključevima”. Ovi romani, u glavnom prevedeni, otkrivaju ruskom čitaocu da osećanje može da bude predmet književne analize. Pojava originalnih ruskih pripovedaka pre Petra Velikog i u početku njegove vladavine dokazuje da je ova tuđinska književnost potstakla interesovanje publike. Mornar Vasilije i Neustrašivi konjanik Aleksandar, poput njihovih tuđinskih uzora, zaljubljuju se, sastavljaju čak i ljubavne stihove, preživljuju čitav niz avantura i naposletku se sjedinjuju sa draganama za kojima vatreno žude. Ali, treba napomenuti da su u svim ovakvim originalnim pripovetkama junaci naučili veštinu ljubavi za vreme nekog putovanja po inozemstvu; jer pisac se još ne usuđuje da traži tako tanana osećanja u Rusiji svoga vremena. Za vladavine poslednika Petra Velikog, ove skromne i naivne pokušaje, koji su dirljivi zbog iskrenosti i svežine osećanja, potisnuće prevodna književnost.

Plastične umetnosti. — Među umetnostima, arhitektura ima sasvim izuzetnu važnost. Tesno vezana za klimu, za materijal koji se upotrebljava pri zidanju i za životne okolnosti sredine, ova umetnost u svima zemljama ponajpre može da postane nacionalna i nezavisna. U Rusiji se prvi predznaci njene nezavisnosti mogu nazreti u crkvama sagrađenim za vreme kijevskog perioda po vizantiskim uzorima. Pravi ruski arhitektonski stil razvija se konačno i izrazito ne u građevinama od kamena, nego u građevinama od drveta, i on usvaja sredinom XVI veka oblike koji su svojstveni toj vrsti građevina. Ali, u XVII veku, crkva kritikuje taj nacionalni stil čiji je najsavršeniji primer crkva Vasilija Blaženog u Moskvi; on joj se ne čini saglasan sa tradicionalnim vizantiskim uzorima, i u ime toga istog grčkog pravoslavlja koje je ugušilo prve začetke jedne čisto narodne vere, ona svodi rusku crkvenu arhitekturu na srednje forme: primerci tih crkava iz XVII veka sačuvani su u Rostovu i u Jaroslavlju. Razume se, ove forme ne pretstavljaju više onaj strogi vizantiski tip, ali one nisu ni lična tvorevina arhitekata iz XVII veka, jer je odlučeno „da se ništa ne stvara prema ličnoj zamisli”, da se više ne grade „crkve u obliku šatora”, „nego da se gradi prema pravilima svetih apostola i svetih otaca, te da crkva ima pet kupola i da ne bude u obliku šatora”. Ovaj zastoj u slobodnom ispoljavanju nacionalnog stvaralačkog duha imao je i ovde istih posledica kao i u drugim granama umetnosti; posle reforme Petra Velikog, na opustošenom i obesplođenom polju, nije više bilo ničega što bi smetalo da se ropski podražava tuđinskim uzorima.

Osim u arhitekturi, ruski nacionalni stil stvara originalne uzorke još jedino u ornamentici. I ovde glavni motivi, koji se dobivaju kombinovanjem pravih linija, uzeti su iz arhitekture drvenih zgrada. Ove šare prelaze u ruski vez, koji podražava bojene šare iz rukopisa i ukrase sa građevina; oni će tu sačuvati neobično jak zamah, sve do trenutka kada nov procvat ruskog staralačkog duha bude nastupio u drugoj polovini XIX veka.

Pravoslavna crkva je protivnik skulpture. Kada su u XVII veku počeli njom da ukrašuju građevine, ona se usprotivila: „Ne pristoji se pravoslavnim hrišćanima da iznad vrata svojih domova stavljaju likove fantastičnih životinja, zmajeva ili bezbožnih junaka. Neka pravoslavni hrišćani ukrašuju vrata svojih domova svetim ikonama ili časnim krstovima.”

Jedino se u crkvenoj umetnosti slikarstvo razvija slobodno, pa i ono u ograničenom obimu. Rusija je pozajmila od Vizantije njenu umetnost X i XI veka, a kasnije XIII i XIV, koja je tek bila izišla iz asketske i tradicionalne nepomičnosti; ako je i bilo izvesnoga novog života u toj umetnosti, kao što smatraju moderni istoričari, nekadanja Rusija u svakom slučaju sačuvala je od njega samo jedan delić. Tek oko XIV i XV veka stvara se u Rusiji nacionalni i originalni stil, različit od grčkoga, u slikanju ikona (vizantiske škole Novgoroda i Suzdalja), i pojavljuje se prvi stvaralački genije, živopisac („zoograf”) Andrej Rublev (umro 1430 godine). U Moskvi, u XVI i XVII veku, ovo slikarstvo se razvija na carskom dvoru. U XVI veku slikareva mašta može da se razvija više ili manje slobodno. On se isprva koristi tim da kopira slikare iz italijanskog Renesansa, sa kojima je on u neospornoj vezi, naročito sa onima iz prve epohe: zato se u Blagoveštenskoj lavri, koju su godine 1547 ukrasili živopisom umetnici iz Pskova, nalaze kopije Čimabua i Perućina. Ali se javlja negodovanje protivu slikara koji rade ikone „prema svojem ličnom nadahnuću a ne prema Svetom Pismu”; crkveni sabor u svojim odlukama sastavljenim od sto članova (Stoglav) žestoko se protivi „inicijativi” novih slikara; njima se naređuje da slikaju prema starim uzorima, i u tome cilju stvaraju se udruženja slikara koji su dužni da rade pod nadzorom i vlašću sveštenih lica. Pa ipak, čak i kroz utvrđeni uzor probija lični ukus slikara koji ga vuče da slika prema živom modelu. Uzalud protopop Avakum optužuje Nikona da je hteo da zavede slikanje „po prirodi”, na „franački” način a to će reći tuđinski; čak i u carističkoj slikarskoj školi razlikuju se dva načina slikanja: slikanje ikona i slikanje živoga modela, i primenjuje se jedan ili drugi način, prema želji poručioca. Slikari sa kraja XVII veka odlučno brane svoje pravo da idealizuju ikone, a u isti mah i pravo da unesu realizam u svoje slikarstvo. U to vreme, koje je neposredno prethodilo reformama Petra Velikog, u Rusiji vlada duhovno raspoloženje koje potseća na italijanski Kvatročento. Slikari se trude da oživotvore ikone ne samo stoga što to zahteva njihova umetnost, nego i stoga što su oni prožeti dubokim verskim osećanjem. Zahvaljujući tome osećanju, oni dodaju nove predmete starim utvrđenim obrascima i menjaju način njihove obrade. Krajem toga veka suprotstavlja se čak podliniku, starom udžbeniku za ikonografiju koji sadrži utvrđene i odobrene uzore, jedan nov „kritički” tekst koji oslobađa slikara od starog utvrđenog načina rada i traži da se usvoje novi pokušaji. Ova struja u slikarstvu približava se novoj struji u književnosti; i ovde se priprema pokret za nacionalni preporod. Ali i ovde ta obnova dolazi prekasno. Pošto se nacionalna religija, usled rascepa (šizme) odvratila od slikarske umetnosti i osudila je kao odveć nezavisnu prema tradiciji, ona je izgubila svaku osnovicu i potporu. Na drugoj strani, ona je bila u odveć tesnoj vezi sa tom istom tradicijom. Prvi preporod ruske umetnosti nije uspeo iz istog razloga koji je sprečio i reformu ruske crkve: krajem XVII veka bilo je prekasno otpočeti ono što se u Evropi nagoveštavalo već u XIV veku, razvilo u XV, cvetalo u XVI, ali opalo već u XVII veku i spremalo se da ustupi mesto novim načelima.

Muzika. — Skoro je isti slučaj i sa muzikom; jedina razlika je u tome što se muzička tehnika može teže da prilagodi i što nije lako izjednačiti se sa evropskim kompozitorima. U Evropi su već odavno brižljivo proučavani postupci višetonske muzike i javila se čežnja za vraćanjem melodiji; u isti mah, iz stapanja elemenata narodne pesme i horske crkvene pesme ponikla je jedna nova muzika. U Rusiji, u muzici kao i u književnosti, narodni elemenat — koji će ostati izdvojen sve do XIX veka — ne unapređuje ni škola ni crkva, niti on obogaćuje crkvenu muziku. Crkva ne dopušta upotrebu nikakvog duvačkog niti gudačkog instrumenta, niti pak orgulja. Jedino se pevaju monotone pesme, u jedan glas, prema tradicionalnim grčkim melodijama. Veliki je napredak bilo već i samo dopuštenje koje je u XVI i XVII veku dato pevačima da po svome nahođenju unose u pevanje kadence i ukrase. Kasnije su beleženi predtonovi najboljih pevača; sačuvane su čak i pesme u više glasova, zapisane novim znacima koji još nisu savremene note. Kao i za slikarstvo, tako je carska škola pevanja u Moskvi imala važnu ulogu, iako manje značajnu od uloge novgorodske škole pevanja, u kojoj su se školovali najstariji ruski harmonisti — pomoću prostoga tritona. Tek u drugoj trećini XVII veka zavodi Kijev savremene note koje se pišu na pet linija, a takođe i nove melodije i novu harmoniju. Ali je već prekasno da se stvara ruski originalni višetonski stil; od vremena Petra Velikog, ruska muzika usvaja potpuno italijansku školu, i svetovna muzika potiskuje sasvim u pozadinu crkvenu muziku. Vladavina opere otpočinje, razume se tuđinske opere.

Iz svega što je rečeno izdvajaju se dve činjenice: najpre prekid razvoja nacionalne kulture, čiji su začeci postojali, neizbežan prekid koji je nastupio iz dva podjednako važna uzroka, zbog neospornog zadocnjenja Rusije za svojim vekom i stvarne nemogućnosti da živi usamljena u Evropi; a zatim, usled toga naglog prekida i usled toga što su viši i obrazovani slojevi ruskoga društva pali pod uticaj evropske kulture, nastupio je neminovni duhovni rascep između tih viših slojeva, podrazumevajući tu i red intelektualaca koji se tek stvarao, i između narodne mase. Ovaj prekid i ovaj rascep obično se smatraju kao posledice reforama Petra Velikog i pripisuju se ličnom uticaju preporoditelja Rusije. Međutim, istorija ruskih ustanova i ruske kulture u XVII veku dokazuje netačnost ovakvoga gledišta. Uistini, Petar Veliki samo je priveo kraju jedan razvitak koji je otpočeo pre njega i koji se nikako ne može objasniti ćudima ili ličnom voljom jednog jedinog čoveka.

IX. — Neposredni prethodnici Petra Velikog[uredi]

Vladavina Fjodora Aleksejeviča (1676—1682). — Fjodor, stariji sin i naslednik Aleksejev, dobio je, za razliku od svoga oca i dede, evropsko vaspitanje. Najslavniji naučnik od onih što su došli iz Kijeva i preko kojih je Akademija pretrpela uticaj poljske kulture, Simeon Polocki, učio ga je poljskom jeziku i dao mu osnovna znanja iz latinskog jezika. Ali je Fjodor bolešljiv; vezan je za postelju i ne dopušta mu se učešće ni u kakvim poslovima. Njegova slabost je već jasno vidljiva prilikom smrti njegovoga oca. Zbog toga bojar Artamon Matvjejev pokušava tada, kako izgleda, da predloži kao kandidata za presto svog štićenika četvorogodišnjeg Petra, snažnog i živahnog sina Alekseja i njegove druge žene, Natalije Kirilovne Nariškin; ali je on zbog toga pokušaja prognan i uzapćeno mu imanje. Patrijarh je potvrdio da je sam Aleksej, na samrtničkoj postelji, označio svog starijeg sina za svoga naslednika, a i Miloslavski, Aleksejevi rođaci po njegovoj prvoj ženi, izjasnili su se takođe za Fjodora. Ali oni od toga nemaju velike koristi. Jer car, slabe volje, okružio se mladim ljubimcima Jazikovom i Lihačovom, koji su kao i on dobili vaspitanje zasnovano na novim načelima. Već od izvesnog vremena poljska moda pojavila se u Moskvi i ispoljavala se u nameštaju, poljskim i latinskim knjigama i njihovim prevodima. Pri kraju Aleksejeve vladavine pravoslavno sveštenstvo pokušalo je da spreči širenje te „latinske” kulture koju ono izjednačuje sa katolicizmom; ali za Fjodorove vladavine, latinske ideje što su ih širili naučnici koji su došli iz Kijeva nadvlađuju „grčki” uticaj. Njihov glavni branilac, Silvestar Medvjedev, uspeo je da se u Moskvi ponovo otvori škola Polockoga (koji je umro 1680 godine), čiji je on učenik, i zauzima se za stvaranje jedne Akademije koja će — kao što smo videli — biti otvorena tek posle Fjodorove smrti, i u kojoj će preovlađivati „grčka” stranka. Preovlađivanje latinskih težnji vidi se jasno iz toga što Medvjedev sasvim slobodno propoveda katoličko učenje o pretvaranju nafore i vina u telo i krv Hristovu, što će kasnije biti proglašeno za jeres. Reformatorska stremljenja Fjodorove okoline ispoljavaju se i na drugim poljima. Tako je ponikla zamisao o obimnom vojnom preuređenju, čijim izvođenjem upravlja Vasilij Vasiljevič Golicin, koji je već stekao veliki uticaj na državne poslove. Tako je još ukinut propis o plemićskom prvenstvu, koji je već odavno bio izgubio važnost. „Knjige o rangu”, u koje porodice upisuju sva naimenovanja i proizvodstva, koja služe kao oslonac u sporovima oko prvenstva, svečano su spaljene u predvorju carskog dvora. Ipak, da bi se zadovoljilo plemstvo, rešeno je da se ustanove nove zvanične rodoslovne knjige u kojima će se nalaziti imena svih bojara koji pripadaju povlašćenom staležu. Osim toga, pod uticajem shvatanja poljskoga plemstva, pokušava se da stvori više plemstvo, sa posebnim titulama koje bi odgovarale nazivima pojedinih oblasti Rusije, a kojima bi nova geografska podela zemlje odredila granice; ali ovaj pokušaj, protivan ruskim običajima, nije uspeo.

Što se tiče Fjodorove spoljne politike, ona je miroljubiva. Mir zaključen u Bakče-Saraju okončao je godine 1681 rat sa Turcima koji je trajao već dvadeset godina.

Sofijino namesništvo (1682—1689). — Posle Fjodorove smrti, pošto on nije imao dece, pitanje nasleđa prestola izazvalo je ozbiljne nemire u Moskvi. Njegov brat Ivan, koji je trebalo da nasledi presto, bio je petnaestogodišnji mladić, slab i duhom i telom; zbog toga se Fjodorovi prijatelji ponovo okreću Petru i približuju se Nariškinima. Odmah po Fjodorovoj smrti, patrijarh Joakim pita narod okupljen pred dvorom koga želi za cara; ovaj skup, prisvojivši samovlasno prava Zemskoga Sobora, viče ime najmlađega carevog sina, kao što su Nariškini i želeli, te je Petar proglašen za cara pod namesništvom svoje majke. Ali Miloslavski, rođaci Ivanovi, odbijaju da priznadu zakonitost toga izbora. Protivu koalicije Fjodorovih ljubimaca i pristalica Nariškinovih, oni su našli potporu u pukovima strjelaca, koji su u tome trenutku jedina oružana snaga Moskve.

Ovi pukovi, smešteni po raznim krajevima prestonice, sačinjavaju neku vrstu garde ili „janičara”, kako ih nazivaju oni njihovi savremenici koji poznaju turske običaje. Kao i svi ovakvi vojnici, oni sebe smatraju za snagu koju svako treba da uvažava. Međutim, oni su jako nezadovoljni što njihov neposredni starešina, načelnik strjelečkog prikaza, ne priznaje njihov povlašćeni položaj i zloupotrebljava njihove usluge i sume namenjene za njihovu platu. Vlada je bila toliko popustljiva da ih je ovlastila, ne ispitavši dovoljno taj slučaj, da traže od svojih starešina naknadu štete i interes. Posle Fjodorove smrti oni se potpuno rasturaju i ne pokoravaju se više svojim starešinama. Miloslavski iskorišćuju tu nepokornost da otpočnu među njima oštru propagandu uveravajući ih kako je car Fjodor bio otrovan, a da su carevića Ivana baš tada udavili bojari. Na dan 15/25 maja 1682 godine, tako podbunjeni strjelci odjurili su u tvrđavu Kremlj i zatražili da se oba brata pojave na Crvenom Trgu; oni hoće da se uvere svojim očima da je Ivan živ. On ih uverava da njemu ne preti nikakva opasnost. Pa ipak pobunjenici prodiru u dvor; oni istržu iz Petrovih ruku bojara Matvjejeva koji se vratio iz progonstva i ubijaju i njega i još nekoliko rođaka carice Natalije; posle toga oni se rasturaju po ulicama Moskve i počinju da pljačkaju i ubijaju.

Glavni potstrekač ove trodnevne pobune bila je Ivanova sestra Sofija, rođena 1657 godine. Ona je po naravi bila prava suprotnost svome bratu, jer je bila živa, odlučna i strasna, i sanjala je da u Rusiji XVII veka odigra ulogu vizantiske carice Pulherije. Još za Fjodorova života ona se sprijateljila sa Vasilijem Golicinom, jednim od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. Veoma književno obrazovana, ona je imala smelosti da se odrekne staroga moskovskog običaja koji je primoravao žene da ostanu zatvorene u svome teremu i da se ne pojavljuju među svetom. Na Fjodorovom pogrebu ona je privukla opštu pažnju tužeći se glasno kako su cara otrovali, što nisu izabrali Ivana za cara, i preklinjala je da ih „puste da zdravi i čitavi otidu u tuđinu”. Posle pobune ona postavlja svog ljubimca Golicina za načelnika prikaza spoljnih poslova, a na mesto ubijenog Dolgorukija, načelnika prikaza strjeleca, ona imenuje kneza Ivana Hovanskog, koji služi kao posrednik između nje i strjeleca. Ovima se ispunjavaju svi zahtevi; razdeljuje im se nagrada od 10 rubalja svakome; dodeljuje im se počasna titula „dvorske pešadije” i podiže se čak na jednom gradskom trgu spomenik za uspomenu na događaje od 15/25 maja. A 23 maja/2 juna, izaslanici strjeleca dolaze u dvor i izjavljuju — jamačno po Sofijinom nagovoru — da oni žele dva cara, oba brata, Ivana i Petra. Jedan Sobor, parodija nekadanjega Sobora, sazvan na brzu ruku, povinuje se poslušno tome zahtevu. 26 maja/5 juna, Ivan je proglašen za „prvoga cara”, a 29 maja/8 juna, „zbog maloletstva dvojice vladara”, namesništvo je povereno njihovoj sestri Sofiji.

Sofija je postigla svoji cilj. Ali, njoj preti jedna opasnost koju je sama stvorila; to je neposlušnost strjeleca, te nove „dvorske garde”. Uživajući Sofijinu naklonost, Hovanski gaji u sebi visoke želje; priča se čak da taj slavoljubivi i površni čovek, kome prost svet daje duhovit nadimak tararuj (bumbar), gaji nadu da se popne na carski presto, sa Sofijom ili bez nje. Da bi zadobio poverenje strjeleca i od njih načinio svoje oruđe, on postaje branilac „stare vere” koju su potiskivali car Aleksej i patrijarh. Verska raspra između „staroveraca” i „nikonaca”, koja traje već dvadeset godina, nije još završena. Stari vernici nadaju se još uvek da će dokazati ispravnost svoga shvatanja, i strjelci, kao i sam narod, unapred su naklonjeni starom bogosluženju, koje oni brkaju sa verskim dogmama. Sofija je primorana da popusti njihovom navaljivanju, koje potpomaže i Hovanski. 5/15 jula 1682 godine, u Granovitoj Palati, održana je naučna rasprava u njegovom prisustvu između patrijarha i staroveraca. Ona se skoro odmah pretvara u tuču, i jedan propovednik starog bogosluženja, Nikita Pustosvjat, zlostavlja jednog arhiepiskopa nikonca. Sofija prihvata pravoslavlje svoga oca koji je, kao i Nikon, smatran za jeretika. Rasprava o tome pitanju, do koje je došlo posle mnogih teškoća, ponovo je prekinuta sa beznačajnim izgovorom, usled novih uvreda što su ih izgovorili staroverci. Potkupljivanjem se uspelo da se strjelci odreku stare vere; Nikita je pogubljen; posle osam dana uspostavljen je red. Ostao je još Hovanski sa svojim slavoljubivim težnjama i svojim planovima za vojničku diktaturu. Glas da se priprema nova pobuna toliko se uporno održava, da mnogi bojari, bojeći se strjeleca, odlaze na svoja poljska imanja, a carska porodica odlazi u selo Kolomenskoe, gde dovode i Strjemjani puk na čiju se odanost namesnica može osloniti. Uskoro potom neko je potkazao i optužio Hovanskog da priprema ubistvo carske porodice i velikog broja bojara. 14/24 septembra Sofija, koja je pošla u manastir Trojica-Sergijevo sakupila je u selu Vozdviženskaja, u kome se zaustavila, „ratnike” iz svih gradova, a to će reći trupe sastavljene od plemića, koje ona hoće da upotrebi „da bi ugušila pobunu vojske i kaznila buntovnog podanika”. Ona poziva i Hovanskog i njegove sinove, koji se ne usuđuju da ne poslušaju; otac i stariji sin su pogubljeni; mlađi sin beži u Moskvu, gde se strjelci, saznavši to, pobunjuju i zauzimlju Kremlj. Ali se u manastiru Trojica-Sergijevo, gde je Sofija stigla, već okuplja plemićska vojska. Strjelcima ne ostaje ništa drugo do da se pokore; nekolicina njih je pogubljeno; ostali su izgubili povlastice koje su bili dobili posle 15/25 maja; spomenik pobune uništen je (2/12 novembra); zapovedništvo nad strjelcima povereno je đaku Šaklovitiju, jednom od Sofijinih prijatelja.

Posle toga Sofija može spokojno da vrši namesničku vlast punih sedam godina (1682—1689). Ona je imala i svoje slavopojce: knez Kurakin tvrdi u svojim Uspomenama „da nikada u ruskoj državi nije bilo tako mudre vladavine” i da je „u to doba narodno blagostanje cvetalo”, jer je pravda „carovala” i „narodno bogatstvo se uvećavalo”. Ova pohvala je preterana i samo dokazuje da su Sofijine pristalice smatrale svoje želje za stvarnost. Isti Kurakin potvrđuje, sa više istinitosti, „da se u to doba uglađenost ponovo uspostavila među plemićima i dvoranima, i to na poljski način, i ogledala se u njihovim zapregama, u načinu života, u ukrasima i obedima”. Sofijin ljubimac Golicin smišlja reformu umerenih težnji i saobraznih narodnom duhu, ali još uvek odveć korenitih za to doba, ako je verovati Nevilu, kome je on izložio svoje planove godine 1689. Jer on pomišlja na stvaranje redovne vojske, na stalne odnose sa inostranstvom, na odašiljanje đaka u inostranstvo, na potpunu slobodu mišljenja i vere, na zamenjivanje domaće ekonomije trgovinskom, na naseljavanje Rusije, na unapređivanje trgovine, na oslobođenje seljaka koji su dobili zemlju, itd. Ovi planovi su odveć obimni da bi mogli biti ostvareni; oni su prožeti teoriskim i knjiškim shvatanjima. Petar Veliki postupaće sasvim drukčije, pomoću delimičnih mera, ostajući uvek u uzanom krugu strogo praktičnih ideja. Golicin je neosporno obrazovaniji od Petra, ali on nema čvrstu i bujnu volju kao Petar; on odlično ume da drži svečane govore na latinskom i da daje intervjue koji imaju velikog odjeka, dok Petar, koji piše s mukom i pravi mnogo pravopisnih grešaka, misli naprotiv na tehničku stranu i rukuje veoma dobro sredstvima za izvođenje svoje reforme.

Jedan od uzroka koji su sprečili Sosriju i Golicina da pređu od reči na dela jeste neuspeh njihove spoljne politike. I ovde postoji očita suprotnost između zamisli i njihovog ostvarenja. Iako je Golicin uspeo godine 1689 da zaključi u Nerčinsku ugovor sa Kinom kojim se priznaje napredovanje što ga je za sto godina izvršilo rusko naseljavanje i utvrđuje granica dveju država na reci Amuru, iako je sa Poljskom potpisao (1686) ugovor o „večnome miru” po kome je Kijev konačno pripao Rusiji, on je naprotiv pretrpeo neuspeh na Krimu. Potpisujući „večni mir”, on se obavezao da stupi u „Sveti Savez” sklopljen 1684 godine protivu Turske i da zauzme Krim. Uzalud mu general Patrik Gordon i hetman Male Rusije, Samojlovič, predočavaju opasnosti toga rata. Gordon mu ukazuje na mogućnost novih unutrašnjih teškoća u slučaju neuspeha, ali on i dalje smatra da je potrebna aktivna spoljna politika da bi se pažnja javnosti odvratila od unutrašnjih sukoba. Samojlovič mu objašnjava da plan o oslobođenju slovenskih hrišćana interesuje više Poljake i Austrijance nego Ruse, i da je nemogućno ostvariti taj plan na Krimu dok se saveznici budu borili na Dunavu. Gordon ga najzad potseća da od Rusije do Krima ima nekoliko dana hoda kroz bezvodne stepe koje Rusi još nisu naselili. Osim toga, carigradski patrijarh ga odvraća od toga pohoda, jer se boji da se sultan ne osveti na pravoslavnom stanovništvu Turske. Ali ništa nije vredelo. Sofija, posle mira sa Poljskom, objavljuje sa pouzdanjem svetu da „slava Rusije odjekuje celim svetom”, naziva sebe „samodršcem” i u jesen godine 1687 šalje Golicina sa vojskom od 100.000 ljudi da osvoji Krim.

Prvi Golicinov pohod pretrpeo je potpun poraz. Pripreme su trajale odveć dugo, a trupe su napredovale odveć sporo, te im je trebalo sedam nedelja da pređu 300 vrsta. Vojska, sastavljena od plemića i njihovih kmetova, po ruskom običaju vuče za sobom ogromnu komoru koja ometa kretanje trupa. Kao vrhunac nesreće naišao je požar stepe, za koji su neopravdano optuživali Samojloviča; pošto je uništio travu, konji su počeli da lipsavaju usled nedostatka hrane. Na 200 vrsta od Perekopa, Golicin se zaustavlja i vraća u Moskvu. Njega tamo dočekuju kao pobednika, iako on to nije zaslužio, a Sofija javno veliča izvanredne pobede ruske vojske. I iz Evrope stižu vesti o pobedama, no one su tačne; Savez je potukao Turke u Mađarskoj, Dalmaciji i Moreji. Osim toga grčki patrijarh naglašava sada potrebu da Rusi izvrše nov pohod i pretskazuje opšti ustanak na Balkanu; srpski patrijarh i gospodar Vlaške šalju ista pretskazanja. Golicin je primoran da pripremi drugi pohod. Poučen iskustvom, on odlučuje da ga preduzme u proleće, kada stepe izobiluju vodom i travom. Njemu je potrebna pobeda da bi izbegao svoj pad koji mu preti od Petra koji raste.

U februaru godine 1689 on polazi ponovo ka Krimu. Snežne vejavice i nedostatak hrane usporavaju hod, te on tek sredinom maja nailazi na neprijatelja na Perekopu. Svud oko njega prostiru se bezvodne stepe; hrana za vojsku ponestaje i stoka lipsava u masi. Umesto da se bori, on stupa u pregovore sa krimskim hanom i vraća se natrag, pošto mu je poginulo 20.000 a zarobljeno 15.000 od 100.000 ljudi.

Sofija, koja mu je pisala radosna pisma o njegovom „povratku iz Egipta”, očekuje nestrpljivo trenutak kada će „zagrliti svoga dragog Vasilija”. Ona sanja o tome da se uda za Golicina i da uvenča u isti mah i njega i sebe carskom krunom. Ali ih očekuje sasvim drukčiji rasplet, jer Petar otvoreno započinje borbu, koja se završava Sofijinim padom, Šaklovitijevim pogubljenjem i Golicinovim progonstvom.