Istorija Rusije (P. Miljukov) 21

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Pavle Miljukov


GLAVA XXI
Nikola II (1894-1917)
(nastavak)

I. — Prva revolucija. Od crvene nedelje do manifesta od 17/30 oktobra 1905[uredi]

Krajem 1904, pod plašljivim Svjatopolk-Mirskim, podjednako nesposobnim da ubedi Nikolu II da dâ ozbiljnije povlastice ili da nastavi Pleveovu politiku ugušivanja, borba protivu apsolutizma bila je gotovo isključivo vođena od socijalističkih partija, intelektualaca i zemstva. Te tri grupe opozicionera iskoristile su period relativne slobode, koja je nastala posle smrti Plevea, prvo da se organizuju i pokušaju da se ujedine, zatim da utanače i javno stilizuju svoje traženje političkih društvenih prava, tada još srazmerno umerenih. 1905, u koliko je rat protivu Japana bio sve više koban, njihova organizacija čini nagli napredak; oni nisu sada sami da napadaju autokratiju. Nova činjenica koja dominira celom godinom 1905, jeste pojava narodnih masa na političkoj areni. Na dan „Crvene nedelje” 9/22 januara 1905, prvi put u istoriji Rusije, a da to vođe pokreta ni predvidele ni htele, narod oličen u radnicima, stupa u dejstvo. Njegova pojava daje svakom opozicionom pokretu naročitu snagu i pravi ga opasnim. I ako je apsolutizam uporan u svojoj nepomirljivosti, ta činjenica nateruje ga na niz ustupaka sve više i više ozbiljnih. Manifest od 17/30 oktobra 1905 jeste, i ako ga ni vladajući nisu ni predviđali ni hteli, prvo ustavni ustupak dat od autokratije, a ovaj ustupak povućiće sazivanje prve carske Dume.

„Crvena nedelja” 9/22 januara 1905. — Dan 9/22 januara, koji otvara revolucionarnu godinu 1905, nije bio pripremljen od intelektualaca ili zemstva, već od Petrogradskih fabričkih radnika. Inicijatori njegovi nisu bile socijalističke stranke, već sveštenik Gapon, koji u isto vreme dok je imao čudan uticaj u radničkom svetu, bio je u ličnoj vezi sa policijom i ministarstvom unutrašnjih dela — te se može tvrditi da je lično vlada olakšala početke revolucije. Februara 1904 Gapon je postao pretsednik pet „radničkih udruženja”, stvorenih po načinu Zubatova, o trošku i pod zaštitom policije. Bio je to čovek sumnjive prošlosti, neobično ambiciozan i obdaren izvanrednim govorničkim darom. U „udruženjima”, od njega povećanim na dvanajest, bio je skupio do 30.000 radnika, vrlo disciplinovanih na koje je on, blagodareći svojoj demagoškoj rečitosti, a takođe i u izvesnoj meri novcu koji mu je policija davala da bi zadovoljavao potrebe svojih grupa, imao najpotpuniji uticaj. Jedanaest dana pre „crvene nedelje”, pretstavnici radnika behu objavili štrajk u fabrici Putilov, i podneli svoje uslove čisto ekonomske prirode. Sledećih dana štrajk je bio zahvatio druge fabrike, 7/20 januara 93.000 radnika, pripadajućih u 74 industrijska preduzeća nisu radila, a samo dan docnije pokret je zahvatio 1614 preduzeća i 250.000 radnika. Gapon, koji je štrajk spremao već odavno rešava da upotrebi ovaj štrajk u cilju na koji sigurno nije nikako mislila policija.

Posredstvom svojih sekcija on je uticao na radnike da idu caru i podnesu mu molbu u kojoj bi mu izneli svoje žalbe. Ta misao da se obraća caru, koja nije došla ni od socijalista ni od intelektualaca, bila je bačena samo zato da je bolje razumeju narodne mase. Ona potseća na 17 vek, na vremena Aleksija Mihailoviča. Ali tekst molbe sadržava politička prava sasvim savremena: saziv izaslanika sviju socijalnih klasa, uvođenje sviju sloboda, jednakost građana pod zakonom, amnestija političkih krivaca, ustup zemlje seljacima, osmočasovni dnevni rad, pravo štrajka itd. Završava se jednom čudnom pretnjom: „Care, ti se praviš gluv na naše molitve, ostaje nam samo još da umremo tu, pred tobom”. Gapon skuplja, u toku više javnih zborova 135.000 potpisa. Da bi se podnela molba caru, bilo je rešeno da 9/22 januara dvanaestina hiljada radnika, sakupljena iz sviju radničkih kvartova, uprave se u svečanoj povorci ka Zimskoj palati. Car je bio obavešten pismom da ako se u dva sata ne pojavi pred svojim narodom, gubeći njegovo poverenje slomiće moralne veze koje ga vezuju sa narodom i krv će poteći.

Car se povlači u Carsko Selo, 9/22 januara, vojska je postavljena na svima mestima gde povorke mogu poći. Intelektualci, predviđajući pokolj traže način da ga spreče; njihovi izaslanici ugledni književnici kao Arsenjev, Anenskij, Gorki uzalud posreduju kod Svjatopolk-Mirskog i Vitea, koji ne mogu ništa da učine; sutradan će oni biti zatvoreni pod optužbom da su hteli sastaviti privremenu vladu; radnici, u redovima, kreću iz predgrađa ka centru varoši. Oni nose ikone i careve slike, da bi pokazali vernost manifestanata vladaru. Oni su sigurni da će biti primljeni i očinski saslušani od cara. Ali ne idu daleko. Svuda, gde se god približe trupama, dočekani su puščanim metcima. To neočekivano puškaranje prvo ih zaprepašćuje, zatim ih obuzima panika videći kako padaju mrtvi i ranjeni; beže u gomilama, gonjeni vojskom i užasne scene ubijanja događaju se, u kojima i nevini prolaznici dele sudbinu manifestanata. Gonjenje i puškaranje proteže se duboko u noć. Gapon, koji je na čelu jedne grupe došao čak do ispred same Zimske palate, pao je od prvog plotuna; spasen od prijatelja, mogao je nekoliko dana docnije prebeći preko granice. Na ređim mestima, radnici, povrativši se od straha pokušavaju da se odupru; na Vasiljevskom ostrvu pokušali su da podignu barikade. Ali uopšte uzevši, demonstracija je bila sačuvala miroljubivi karakter, i nasilje izvršeno od trupa samo je time očiglednije; 1000 poginulih i toliko ranjenih bilans je toga krvavog dana, koga su nazvali „crvenom nedeljom”.

Ponovo stvaranje opozicije i ujedinjenje revolucionara. — „Crvena nedelja” otvara jedan novi period borbe između opozicije i vlade. Vlada se rešava da pokaže „čvrstinu”. Ponova se obrazuje mesto general-gubernatora Petrograda, i ono se poverava D. F. Trepovu, sinu nekadašnjeg šefa policije, poginulom od metaka Vere Zazulič. Najprisniji saradnik velikog kneza Sergije Aleksandroviča, general-gubernatora Moskve, Trepov je već na tome mestu bio razvio veliku energiju u borbi protivu revolucije u Petrogradu; on naređuj rasturanje radničkih udruženja i hapsi mnogo intelektualce. Kao što Gapon posle 9/22 januara priznaje da ga je hteo podići, tako je carev ugled u očima naroda nepopravljivo srušen. I najmiroljubiviji građani, koji su došli na trg Zimske palate da čuju cara ili da „umru” vratili su se kućama kao revolucionari. Nekoliko dana docnije, kada je car shvatio situaciju u kojoj je, Trepov je izabrao u fabrikama trideset četiri sigurna radnika, objasnio im kako treba da se ponašaju pred carem i odveo ih u Carsko Selo. Nikola II ih prima, izjavljuje im svoj „oproštaj”, moli ih da se „strpe” i da će „preduzeti mere”. Posle audijencije, serviran im je ručak, ali kad su se vratili u Petrograd, više njih bili su napadnuti od radnika iz prestonice. Ova komedija nije mogla povratiti ugled carev. Od sada se ne može više računati na legendu o vernosti i poslušnosti naroda. Ne samo da masa varoškog građanstva prilazi odjednom revoluciji, već kao gubernator, u cilju represalija pribegava često proterivanju radnika u njihova seda, revolucionarne težnje ulaze ubrzo i u seosku sredinu. Uz radničke štrajkove, koji su sve brojniji posle „crvene nedelje” i šire se na gotovo sve industrijske centre u zemlji, naročito na one u pograničnim krajevima, u Poljskoj, na Kavkazu, zapadnim gubernijama, pojavljuju se sada i agrarni nemiri koji izbijaju već od meseca marta u svim gubernijama. I intelektualci napuštaju svoj miroljubivi stav i ne manifestuju više moralno neodobravanje protiv napada oružanom rukom na žandarme i terorističke atentate koji postaju sve češći. Jedan od tih atentata socijal-revolucionara I. Kaljajeva koji bombom ubija velikog kneza Sergija Aleksandroviča, 4/17 februara, u neposrednoj blizini njegove palate u Kremlju, izaziva dubok utisak na cara. Doznavši za atentat Nikola II uhvatio se rukama za glavu i uzviknuo plačući: „Bože moj, zašto taj užasni zločin?”. Ništa ne pokazuje bolje njegovo nerazumevanje za želje naroda nego baš to „Zašto”. Dvanaest godina docnije, u trenutku svoje abdikacije, pitao se opet plačući: „Da se nisam varao 22 godine?”.

Najozbiljnija posledica „Crvene nedelje” nije u tome što je izazvala teroriste na atentate, već što je ujedinila sve opozicionare, ekstremiste i najumerenije protivu vlade. Mnogobrojna grupisanja se obavljaju, i da bi izbegla represalije vlasti, oni uzimaju oblik profesionalnih ili tehničkih „udruženja”. Verovatno, taj je način organizovanja manje pogodan nego političke stranke, ali ako su se ruski intelektualci, vođeni svojim instinktom, zadržali baš na tom prelaznom obliku, znači da je bilo još rano misliti na stvaranje pravih stranaka. Prva grupisanja su delo univerzitetskih ljudi i advokata.

U Petrogradu, pogreb studenta Savinkina, jedne od žrtava „Crvene nedelje”, služi pre svega kao izgovor za jednu impozantnu manifestaciju organizovanu od njegovih drugova i profesora. Zatim kad je Univerzitet, koji je sutradan 9/22 januara bio zatvoren, bio ponovo otvoren, njegov savet rešava da ne počne sa časovima. Krajem januara 16 članova Akademije nauka,124 profesora i 201 privat. docenata Univerziteta potpisuju, u ime ruskih naučnika, jednu izjavu koja se završava sa potvrdom da je „sloboda” nauke nepomirljiva sa savremenim ruskim socijalnim režimom. 7/20 februara na jednom sastanku, održanom na univerzitetu, studenti i profesori žigošući „zločinačku avanturu” rusko-japanskog rata i „krvave događaje od 9/22 januara, izjavljuju da su solidarni sa radnicima i intelektualcima; traže saziv Ustavotvorne skupštine izabrane opštim pravom glasa, opštu amnestiju i pravo nacionalnih manjina na autonomiju. U aprilu su stvorena tri razna udruženja profesora više, srednje i niže nastave.

Sutradan po „crvenoj nedelji” advokati se skupljaju njih 325 na broju, i pošto su diskutovali čitavu nedelju dana, izjavljuju svoje simpatije radnicima, imenuju jednu anketnu komisiju o nedavnim događajima, i organizuju protestni štrajk od 8 dana. 16/29 januara savet advokatskog reda prima predlog, u kome se izjavljuje, da promena političkog režima potrebni je uslov za pravilni rad pravde. 25 februara/10 marta prestavnici pravosuđa obe prestonice i mnogih pokrajinskih gradova slažu se da se pozovu na opštu skupštinu advokati iz cele Rusije. Oni se sastaju 28 marta/10 aprila; uzalud Trepovljevi ljudi traže da se skupština zaključi, ali ona ne prekida svoje sednice. 180 delegata, koji učestvuju na njoj rešavaju da organizuju jedno profesionalno i političko udruženje, da propagiraju ideju u korist Ustavotvorne skupštine i da se izjave solidarni sa svima partijama i grupama revolucionarnim ili opozicionim.

Mnogobrojna udruženja kao železničkih činovnika, inžinjera, književnika i t. d., ređaju se u udruženja univerzitetskih profesora. Konstatujući da imaju svi jedan zajednički ustavobranilački program iz izjave delegata zemstva od 8/21 novembra 1904, ali jako proširen i izražen mnogo snažnijim rečima, — oni se organizuju u jedan „Savez udruženja”.

Štampa se uz opšte stanje duha, i u prkos tiranije cenzure i administrativne samovolje, udružuje sa opozicionim pokretom. To stanje duha tako je jako i tako jednodušno, da se zbilja i ne primećuju ograničenja koja su mu nametnuta; štampa se služi takvom slobodom izraza kao nikada ranije. Ne samo liberalna štampa već i sama konzervativna štampa popušta opštem pokretu. Tako i liberalni list „Rus” Aleksija Suvorina-sina, objavljuje članak pod naslovom „Ozbiljni trenutak” sa „motoom”: „Još ima vremena”, koji čini snažan utisak. Pošto je izjavio, citirajući Bizmarka, da „interes države zahteva promenu ustanova, „kaže da je čas promene kucnuo za Rusiju i optužuje neaktivnost vlade. Tako isto i reakcionar knez Meščerkin priznaje potrebu „udruživanja sa narodom” i izjavljuje otvoreno: „zahvalimo Bogu što smo tučeni od Japanaca, jer bi naša pobeda pod lovorom sakrila otvorene rane.”

Vladina vrdanja i carska naredba od 18 februara — 3 marta 1905. — Vladino držanje nije tako da bi moglo umiriti opšte uzbuđenje. Vite, kao pretsednik komiteta ministara[1] određen da ostvari obećanja carskog manifesta od 29 novembra/12 decembra 1904, zbilja se bacio na posao sa svojom uobičajenom revnošću. Ali mnogobrojne komisije određene da pripreme nacrte potrebnih zakona i u kojima liberali, ne očekujući ničega dobrog odbijaju da učestvuju, najčešće, ne žure da završe posao; i ubrzo biva jasno da vlada nema nameru da stvarno da ustupke koje je obećala, već misli da zadovolji rečima.

11/24 januara, u jednom izveštaju komitetu ministara, Vite, pošto je dao strašnu sliku zloupotreba lokalnih vlasti, traži reviziju sviju zakona koji se odnose na zaštitu javnoga reda, i car daje svoju saglasnost. Ali ne čini se nikakav pokušaj da se ukinu označene zloupotrebe. Jedna komisija, u koju liberalni književnici nisu hteli da uđu, obrazovana je 23 januara/5 februara da bi se popravilo zakonodavstvo štampe. Njen pretsednik, Kobeko, pripadnik je slobode štampe. Ali dok se komisija upinje da obori administrativnu cenzuru, listovi i dalje trpe kinjenja vlasti, i Carski savet još povećava vlast ministru unutrašnjih dela koju ovaj ima nad listovima. Ukaz od 12/25 januara obećao je da će ostvariti strogo odvajanje zakonodavnih i izvršnih vlasti, i odlučio da svaki zakonodavni akt ima da bude obavezno potvrđen od Carskoga saveta i obnarodovan od Senata. Ali ministri nastavljaju, da izdaju, potpisane od cara, dekrete koji dobijaju snagu zakona. Jedna komisija je imenovana da postavi slobodu savesti, ali ona ne uspeva ništa. Široki program radničkog zakonodavstva bio je označen od Vite-a, ali komisija koja je pregledala taj nacrt, pod pretsedništvom Kokovceva, nije uspela za šest meseci da uredi ni jedan jedini projekt zakona. 29 januara/11 februara, kao posledica događaja od 9/22 januara, obrazovana je jedna naročita komisija, u kojoj su imali biti i birani delegati radenika, pod pretsedništvom Šidlovskog. Ali pošto su 420 radničkih delegata sakupljenih 17 februara/2 marta, tražili lični imunitet i slobodu govora, za komesare, potpuno i verno objavljivanje presuda, kao i ponovno otvaranje radničkih udruženja zabranjenih od vlade, car naređuje da se ta komisija rasturi, što izaziva jedan novi štrajk u Petrogradu.

Neodlučnost vlasti pojavljuje se čak i u izboru novoga ministra unutrašnjih dela. Svjatopolk-Mirskij, razočaran, slab, nesposoban za akciju, iscrpeo se. Gotovo kao posmatrač prisustvovao je događajima 2/22 januara i sledećih dana. Već odavno on je želeo da dâ ostavku, ali nije bilo lako zameniti ga. Kada odlazi 2/15 februara, on iščezava sa političke pozornice a da niko to nije ni primetio. Na savet Trepova, car mu postavlja za naslednika Buljigina, koji je bio saradnik velikog kneza Sergija Aleksandroviča u general-gubernatorstvu Moskve. Taj nekadanji gubernator Kaluge i Moskve nije običan činovnik, pokoran naredbama pretpostavljenih. On ima izgled velikog gospodina. Ali on neće da služi sumnjivim ciljevima ultra-reakcionara, još manje neće ostvariti reforme. Njegovo postavljanje nije jedno rešenje, to je samo odlaganje. Kao ni vlada, ni on nema programa, ni plan akcije. Pravi gospodar situacije nije on, već general gubernator Petrograda, Trepov, koji uživa lično poverenje cara.

Ipak, pojačanje revolucionarnog pokreta primorava vladu da nešto učini. Čak i konzervativci traže to. Oni neće ni ustavni režim kao liberali, ni Ustavotvornu skupštinu kao radikali, već oni se najradije pridružuju ideji da se vaspostavi stara ruska moskovska ustanova iz XVII veka Zemskij Sabor. Oni misle, da ako je car primoran da stupi u vezu sa pretstavnicima zemlje, ovi ne moraju biti pretstavnici intelektualaca, pa čak ni plemstva već zaraženog liberalizmom, već neka to bude sa pretstavnicima narodnih masa, seoskih klasa, koje čine 85% ruskoga naroda. Seljaci su, misle oni, konzervativci; oni žele svojinu; oni se drže čvrsto starih tradicija i neće izdati cara. Zašto da se ne obrati neposredno njima, zanemarivši više klase? Među njima vlast će naći podršku, koja joj je ogromno potrebna. Ovako shvatanje narodnog pretstavništva u saglasnosti je sa principima apsolutizma: kao u XVII veku, moguće je da narod da svoje mišljenje i da car reši. Umereni konzervativci izjašnjuju se 4 novembra 1904, zajedno sa manjinom delegata zemstva, koje predvodi Žipov, za jednu savetodavnu skupštinu; a iza njihovog mišljenja car, koji neće da se odrekne autokratije zabarikadiraće se da bi odoleo sve više rastućim zahtevima većine u zemlji.

Izvesni ministri shvataju da situacija traži od cara držanje i izjave mnogo jasnije. Od 17/30 januara 1905, na kraju svog nedeljnog izveštaja, ministar poljoprivrede Ermolov ocrtava Nikoli Drugom uznemiravajuću situaciju Rusije, neobično uzbuđenje koje obuzima društvo, pobrojava žalbe raznih grupa, ukazuje na potrebu da dobrovoljno uzima koncesije da bi izbegao nesrećne posledice, i ističe sjajnu priliku da imperator bude drugi „Car osloboditelj” Rusije. Posle malog odupiranja Nikola pristaje da sazove jedno narodno pretstavništvo i upućuje Ermolova Viteu; ali ni petnaest dana docnije on još ništa nije učinio. 31 januara/13 februara Ermolov se vraća na istu stvar jednim novim memoarom. Car saziva privatnu konferenciju i pod njegovim pretsedništvom većina naginje njegovom mišljenju. 3/16 februara Nikola izjavljuje ministrima da je rešio da se sazovu poslanici, ali zadržava pravo izbora pogodnog trenutka da to objavi carskim raspisom. Poznavajući karakter carev Vite stavlja izvesne primedbe, najzad ućuti. Tri projekta Carskog raspisa predata su caru i još petnaest dana prolaze.

Izjutra, 18 februara/3 marta, uoči godišnjice oslobođenja seljaka, zgodne prilike za publikovanje „oslobodilačke” carske obznane, ministri su se iznenadili kada su našli u „Vladinom vesniku”, umesto očekivane obznane, jedan manifest sa potpuno suprotnim idejama. Taj manifest optužuje izazivače nereda koji udaraju na temelje države, posvećene crkvom i potvrđene zakonima, kidaju veze prošlosti i sadašnjosti, i nadaju se da stvore novu državu na temeljima tuđim Rusiji. Pošto je potsetio, da je ubistvo velikog kneza Sergija Aleksandroviča „duboko ranilo narodna osećanja”, izjavljuje svoje vladarsko poverenje u požrtvovanje svoga vernoga naroda kao i u pomoć „dobronamernog” građanina. On smatra da je za sada najvažnije slomiti tvrdoglavu otpornost spoljnjeg neprijatelja i „iščupati korenje pobune” u unutrašnjosti zemlje; kad taj cilj bude bio postignut i duhovi umireni, moći će se posvetiti „obnavljanju moralnih činilaca narodnoga života”. Na završetku on priziva blagoslov Božji na „učvršćenje temelja stvarne autokratije”. U ovome dokumentu, koga je car, ne pitajući nikoga, poslao pravo u ruke ministru pravde, ceo svet je poznao odmah ideje i stil Pobjedonosceva.

Istoga dana ministri prisustvuju u Carskome Selu, pod pretsedništvom cara, nedeljnoj sednici ministarskog saveta. Posle nekoliko trenutaka neugodne tišine, Kokovcev pominje potrebu za umirenjem stranih poverilaca, Ermolov i Bugilin pokreću pitanje obznane i traže da se ima objaviti bez odlaganja. Car odgovara raspoloženo, da obznana još nije gotova; nijedan projekt, koji mu je dat, nije ga zadovoljio. Posle ručka, ministri ponovo pokreću isto pitanje i izjavljuju da ne odgovaraju za održanje reda i bezbednost osoba koje su „pod pretnjom” — t. j. izložene bombama. Car nije krio svoje nestrpljenje: „Moglo bi se pomisliti da se bojite revolucije”, reče Buljuginu. „Sire, revolucija je već počela”, odgovorio je ovaj. Tada Nikola izvadi iz džepa paket obznane koju je lično sastavio služeći se sa ona tri podneta projekta. On ga pročita i pošto ga ministri odobriše, potpisa ga, datirajući kao da je manifest objavljen toga jutra, 18 februara/3 marta.[2]

Tako su se istoga dana pojavila dva akta, koja bi bila u kontradikciji, da car nije u drugi uneo izvesne rezerve koje mu umanjuju „emancipatorsku” vrednost. Obznana, stvarno, objavljuje da će „najdostojniji”, obasuti poverenjem narodnim „biti pozvani da učestvuju „u prethodnim radovima na zakonodavnim projektima”. Ali, dodajući da će te reforme biti uvođene samo „u koliko bude bila potreba za njima”, i pod uslovom da ne kidaju „veze sa istorijskom prošlošću”, kao i da održe „nepokolebljivi karakter osnovnih zakona” on čudno sužava ulogu poslanika, već inače malo „ustavnu”. Ako i upućuje nekoliko pohvalnih reči skupštini plemstva, zemstvu i raznim socijalnim organizacijama, koje su požele sreću imperatoru prilikom rođendana carevićevog, on ne govori ni reči o njihovom traženju političkih prava ni željama javnoga mnjenja.

Ništa ne pokazuje bolje nego ova dva akta od 18 februara/3 marta koliko se poslednji ruski autokrata držao grčevito prošlosti. Treba li misliti, kao što je to pretpostavljala imperatorka Marija Fjodorovna, čije je reči prevela jedna počasna dama francuskom novinaru Burdonu, da je car hteo, potpisujući prvo manifest „da pokaže da objavljuje obznanu bez ikakvog prinuđivanja”. Bolje je reći da je tražio, kao što će činiti sve do svoje abdikacije, da umanji manifestom utisak obznane koja mu je, stvarno, nametnuta. On se igra sa svojim ministrima i svojim podanicima; u nedostatku volje, on pribegava lukavstvu.

Međutim, obznana baca potpuno u zaborav manifest kod javnog mnjenja. Bez sumnje, u dubini svoje svesti, liberali su ubeđeni u neiskrenost carevu, a radikali ne veruju ni za trenutak da on može da bude sposoban da iskreno daje ustupke. Ali štampa likuje, jer ima interesa tumačiti polu-ustupke otete od cara u smislu narodnih želja. Direktor „Novoe Vremja” Suvorin „plače od radosti, oseća se podmlađen” i tvrdi da od toga „istoriskoga dana niču krila Rusiji”; i istina je, u prkos manifestu. Od izjave delegata zemstva novembra 1904, ova obznana beleži najvažniji korak na putu ka ustavnom režimu.

Obznana ne utvrđuje način sazivanja „najdostojnijih” koji imaju da pretstavljaju narod. On poverava tu brigu jednoj komisiji, kojoj presedava Buljigin. Ali vlada, koju više zanima svršetak bitke kod Mugdena, ni najmanje se ne žuri da obrazuje tu komisiju. Mnogobrojni administrativni i socijalni organizmi traže, preplavljajući Buljigina projektima, da budu u njoj zastupljeni. 12/25 marta Buljigin izjavljuje jednoj delegaciji Opštinskog veća u Moskvi, da će pretstavnici gradova i zemstva biti u njoj. 18/31 marta zvanični kominike objavljuje da će, pored pretstavnika vlade i „ličnosti, poznate sa svoje aktivnosti učestvovati”. Petnaest dana docnije, novi kominike određuje tačno da će car imenovati komesare. 6/19 maja izjavljuje se da su „predhodni radovi” gotovo „završeni”, i da se treba „nadati” da će komisija biti sazvana za 15/28 juni. Najzad, posle tri meseca, komisija nije još pozvana; ne zna se čak ni ko je sačinjava. Pošto se čulo za Mugden, doznaje se i za Ci-Šumu. Pred novom eksplozijom javnoga protesta, vlada žuri da objavi da „komisija” Buljigina neće biti sazvana, i da bi se dobilo u vremenu, ministrov projekt biće direktno predan na ispitivanje ministarskom komitetu i Carskome savetu, kao i na potvrdu imperatoru. 26 maja/8 juna ministarski komitet studira, na brzinu, dvadeset i pet prvih članova projekta, čija sadržina počinje odmah da se prepričava u narodu. Taj projekt daje puno pravo skepticizmu liberala u pogledu na dvosmislenu obznanu od 18 februara/3 marta. I ako on predviđa Dumu, ona je u stvari samo skromna savetodavna skupština, koja neće dati narodu da upravlja njegovim suverenitetom. Njena zakonodavna uloga biće ograničena na pripremanje zakonskih projekata, koji, da bi bili završeni, treba da budu primljeni od Carskoga saveta i sankcionisani od imperatora. U budžetskoj materiji, ona će imati samo savetodavni glas, a pitanja koja se odnose na narodnu odbranu, biće izuzeta iz njene kompetencije. Način glasanja uzeće se iz principa podele klasa i potsećaće na izborni zakon zemstva iz 1864 godine.

Adresa zemstva od 26 maja/8 juna 1905. — Pomoću izvrdavanja ne može se jedna vlada izmiriti sa narodom, čiji jednodušni osećaj nije više u pitanju posle kongresa delegata zemstva, održanog u Moskvi od 24 maja/6 juna do 26 maja/8 juna 1905.

Od novembra 1904 delegati, koji su prisustvovali na kongresu zemstva, nisu pretstavljali više privatne ljude, već su bili pretstavnici svojih udruženja, i od kojih je većina imala jasna ovlašćenja; s druge strane, oni nisu bili pretstavnici jedne stranke, već jedne „koalicije” opozicionara, i njihove odluke samo su time dobijale više vrednosti. Na kongresu u početku maja (22—26 april/5—9 maj), levica kongresa od novembra 1904, obrazovana od konstitucionalista, bila je definitivno formulisala mišljenje liberala u pogledu izbornog uređenja i agrarnog problema, opredeljujući se za opšte neposredno pravo glasa, i za obavezni otkup od privatnih posednika jednog dela njihove zemlje. Ona je takođe tražila da „prva ustavna skupština” može svojevoljno „postaviti zakoniti politički režim”, to jest dati sebi prava ustavotvorne skupštine. Po svima tim tačkama u očevidnoj suprotnosti sa principima „Buljiginove Dume”, ona nije bila u saglasnosti sa grupom Šipova: ovaj se bio zadovoljio jednim „Državnim savetom zemstva”, biranih od biračkih okruga zemstva, sreskih i gubernijskih, sa dužnošću „prethodnih priprema” zakonskih nacrta, koji bi zatim imali da dobiju „definitivan oblik” kod jedne „naročite vladine ustanove”, pa da se prvima vrate na ispitivanje; ali levica je imala poražavajuću većinu: sa 127 glasova protivu 8 primljeno je bilo opšte pravo glasa, sa 87 protivu 49 neposredno pravo glasa, sa 123 protivu 13 princip narodne skupštine a ne prosto savetodavne.

Kongres u Moskvi, poslednji kongres „koalicije” sazvan od Šipova, održan je 24 maja/6 juna, posle propasti kod Ci-Šume, kada su glavne linije Buljiginovog nacrta bile poznate. Kako je trenutak bio ozbiljan i svečan, on je rešio da se neposredno obrati imperatoru i da mu, preko jedne delegacije, podnese adresu. Izabrani delegati bili su: knez Sergije Trubeckoj, knez Ž. E. Lavov-budući pretsednik privremene vlade 1917, — grof Hejden, Golovin — koji će biti pretsednik druge Dume, — Petrunkevič, Rodičev, kneževi Šahovskij i Dolgorukov, i pretstavnici opština Fjedorov i Nikitin. Adresa, sastavljana 26 maja/8 juna vrlo je jasna. Ona ukazuje na opasnost koja preti „prestolu”, vidi u ratu rezultat „zločinačkih zloupotreba” i nehatnost savetnika carevih, podvlači stanje „građanskog rata”, krivičnost „neznalačke i štetne birokratije”, koja je „ukazivala” i zanemarila izvođenje carevih naredbi. Ona se žali da, bez obzira na strašne događaje, „obećanje carevo da sazove pretstavnike naroda” nije održano i podiže se protivu namere, koje glasovi pridaju vladi, da se hoće dati pretstavništvo klasa umesto pretstavništvo naroda. Adresa moli cara „dok je još vreme”, da sazove „bez odlaganja” pretstavnike naroda „izabrane od svih podanika, bez ikakve razlike”. Ona izjavljuje da ti pretstavnici treba da „reše”, u saglasnosti sa carem „životno pitanje rata i mira, da zaključe ili odbiju uslove mira”, što će pretvoriti rat u „narodni” rat, i sakupiti sve „oko jedne jedine narodne zastave”, da treba da, u saglasnosti takođe sa carem „utvrde organizaciju obnovljene države”. Završava se rečima punim opomena: „Ne oklevajte, Sire. U ovome strašnome času narodnih iskušenja, velika je vaša odgovornost pred Bogom i Rusijom.”

Bio je to stil na koji se nije bilo naviklo u Rusiji, i Trepov izjavljuje delegatima da neće biti primljeni. Tada se ovi obraćaju neposredno Nikoli Drugom. Imperator pristaje da primi samo neke od njih — on se Petrunkeviča naročito gnuša, — ali pod uslovom da ne podnesu adresu i da saopšte Trepovu tekst svojih govora. Najzad, pošto su odbili da prime te uslove, on ih sve prima 7/20 juna u Peterhofu. Govor koji drži knez Trubeckoj, umerenijeg je tona nego adresa, i njegovi proosećani izrazi izgleda da su dirnuli cara. Nikola im odgovara jednim spremljenim govorom.

Adresa od 26 maja/8 juna poslednji je zajednički korak članova zemstva, ustavotvoraca i monarhista, jer objava nacrta Buljiginove Dume završava odvajanje koalicionaša. Na kongresu pretstavnika opština i zemstva, koji zasedava u Moskvi od 19 jula/1 avgusta do 21 jula/3 avgusta, Ustavotvorci glasaju za nacrt Ustava, sastavljen od S. A. Muramceva. Što oni ipak rešavaju da učestvuju u glasanju za Buljuginovu Dumu, samo je zato da bi nastavili borbu, da traže pravo Dume da donosi i izglasava budžete, da traže javne slobode i opšte pravo glasa. Kako smatraju da je potrebno da stupe u vezu sa narodnim masama i da se jave na izbore sa jednim zajedničkim i potpunim programom, oni rešavaju da obrazuju političku stranku, ustavotvornu i demokratsku. Trepov je uzalud izjavljivao da je taj kongres nezakonit i naređivao policiji da ga rasturi; kongresisti odbijaju da ga poslušaju. Na sledećem kongresu — poslednjem zvanično odobrenom s obzirom na izbore u Dumi, — koji se održava otvoren od 25 septembra/8 oktobra do 28 septembra/11 oktobra, primljene su glavne tačke programa buduće ustavotvorne-demokratske stranke, zvane „kadeti”.

Neredi i revolucionarni štrajkovi. — Još više su zadavale brigu revolucionarne manifestacije, koje se od početka 1905 šire po celoj zemlji, u najrazličitijim socijalnim sredinama. U gradovima one se pojavljuju najčešće u obliku štrajka političkog karaktera, sve više podvlačenog. Na sve strane štrajkači traže sazivanje ustavotvorne skupštine, birane opštim pravom glasa, i čuju se sve češće uzvici: „Dole autokratija! Živela naoružana pobuna! Sutradan po „crvenoj nedelji” izbijaju štrajkovi u pograničnim pokrajinama: u Poljskoj, u baltičkim zemljama, na Kavkazu, naročito u Varšavi, Rigi, Revalu, Vilni, Tiflisu. Zanatlijski esnafi, manje napredni, kao hlebari, obućari, kočijaši, male zanatlije idu za primerom fabričkih radnika. U februaru talas seoskih pobuna, započeo u Kurskoj guberniji, širi se po celoj Rusiji. Taktika pobunjenika menja se prema lokalnim težnjama seljaka. Negde grabe žito ili stoku od sopstvenika zemlje, seku im šumu, oru njihova polja, negde čak gone vlasnike sa imanja i pale im kuće. Na drugom mestu odbijaju da plate porez i gone lokalne vlasti. Vlasti šalju vojsku i kozake u pomoć sopstvenicima; nemilosrdno ugušivanje pobuna pojačava ogorčenost seljaka protivu plemića i autokratije. Pomoću radnika, seljaci se sakupljaju na kongrese i osnivaju, krajem juna, savez panruskih seljaka, čiji drugi kongres u novembru okuplja 187 delegata seljaka, verovatno izabranih nepravilno, često čak i na osnovu fiktivnog glasanja, ali koji ipak dolazi iz dvadeset gubernija.

Ako politička propaganda dotle nije dirnula vojsku, od 1903 počinje da se uvlači prvo među mornare, svesnije nego suvozemna vojska. U leto 1905, posada sa nekoliko brodova Crnomorske flote zadobijena za revolucionarni pokret, ide dotle da priprema plan za pobunu eskadre u Sevastopolju. 27 juna/10 jula jedna slučajna prilika — rđava hrana — izaziva pobunu mornara na oklopnjači „Potemkin-Tavričeskij.” Pobunjenici odlaze na svome brodu u Odesu, gde su bili krvavi sukobi između radnika štrajkaša i vojske. Socijal-demokrata Feldman predlaže mornarima da se iskrcaju i da tu naprave, pod zaštitom moćnih topova sa „Potemkina-Tavričevskog”, centar borbe protivu autokratije. Ali posada nije toliko zrela da bi mogla da ostvari taj plan; ne može da se reši da se iskrca i čeka da se cela eskadra iz Sevastopolja pridruži „Potemkinu-Tavričeskom”. Ova se zbilja pojavljuje pred Odesom 30 juna/13 jula, ali samo torpednjača „Georgije Pobjedonoscev” prilazi pobunjenicima. Ali već sutradan mornari sa „Georgija Pobjedonosceva” odvajaju se i rešavaju da se vrate u Sevastopolj i predadu. Oni sa „Potemkina-Tavričeskog” ne mogu ni misliti na predaju, jer su ubili više svojih oficira u početku pobune, i izbacili više metaka iz topova na Odesu. Savetuje se njihovom šefu, matrozu Matjušenku da se upravi na Rumuniju. U Konstanci rumunske vlasti predlažu im da se predadu, obećavajući im slobodu. Oni ne pristaju i odlaze u Teodosiju da bi se snabdeli životnim namirnicama i gorivom. Ali u Teodosiji vojnici pucaju na delegate sa torpednjače i zarobljavaju Feldmana i nekoliko drugih vođa pobune. 6/19 jula „Potemkin-Tavričeskij” vraća se u Rumuniju, i dva dana docnije predaje se rumunskim vlastima.

Da bi zaustavila revolucionarni pokret, vlada bi trebala da dâ ozbiljne ustupke. Ali još nije za to raspoložena. Pošto je bio izučavan od Ministarskog saveta, nacrt Buljiginove carske Dume diskutovan je u Peterhofu, na skupu kome je pretsedavao car i kome su prisustvovali i veliki kneževi. U toku diskusije car i njegova okolina jasno pokazuju da imaju više poverenja u seljake, smatrane kao vernije, nego u plemstvo, osumnjičeno da je zadobijeno za političke ideje intelektualaca. Najzad, prima se posredno pravo glasa i podela glasača na tri grupe: seljaci, veleposednici i varoški građani, koji učestvuju uzajamno sa 43%, 34% i 23% od glasačkog tela. Manifest od 6/19 avgusta, koji objavljuje stvaranje Dume razočarava toliko mnjenje da se zabranjuje, pod pretnjom hapšenja, da se javno diskutuje o političkim problemima. Oduzimajući opoziciji svaku nadu na sporazum sa vlastima, one je guraju definitivno na revolucionarnu stranu.

U borbi koja je sve življa, grupa ekstremista ili boljševika socijal-demokratije igra važnu ulogu. Od njenog trećeg kongresa, održanog u Londonu od 12/25 aprila do 27 aprila/10 maja, ona je prvo rešila da učestvuje u izborima za Dumu da bi organizovala održanu pobunu i da pomaže pobedu jedne građanske republike, u nadi da osigura ulazak svojih pretstavnika u privremenu vladu koja će slediti za proglašenjem republike. I ako je bila pristala da pomaže srednji stalež „onoliko dugo koliko bude uz revoluciju, ili bar samo uz opoziciju, „ta grupa je bila rešila da upozna radnike o „antirevolucionarnom i antiproleterskom karakteru pokreta demokratske buržoazije”. Ali posle manifesta od 6/19 avgusta, ona se ne ograničava samo, kao demokratska buržoazija, da ne priznaje Dumu, ona rešava da bojkotuje izbore. U septembru, ona počinje da primenjuje parolu: „Organizujmo revoluciju!”, koju je bio bacio nešto ranije 9/22 januara socijal-demokrata Parvus. Taj Parvus pokušava da grupiše delimične radničke štrajkove i da priprema opšti štrajk. Od jeseni propaganda među radnicima ogromno je olakšana, kada su studenti koristeći se autonomijom univerziteta, otvorili univerzitetske amfiteatre za narodne mitinge, i on ih trpi pod uslovom da se ne produžavaju na ulici. Skupovi postaju sve mnogobrojniji, govori sve više oduševljeni i predlozi sve revolucionarniji. Pokušaj opšteg štrajka tipografskih radnika u Moskvi uspeva potpuno; listovi ne izlaze od 2/15 do 18/31 oktobra i Petrogradski tipografski radnici od svoje strane iz solidarnosti štrajkuju tri dana. U Moskvi je stvorena, u saradnji sa socijal-demokratijom, prva organizacija ujedinjenih radnika: „sovjet” poslanika tipografskih i litografskih radnika.

Štrajk tipografa nije bio dovoljan da ostvari opšti štrajk. Na protiv, štrajk željezničara, zaustavljanjem saobraćaja i veza, koji bi paralisao život zemlje i omeo mere vlasti, bio bi sposobniji da u tome uspe. Da bi ga predupredilo vlada saziva u Petrogradu 3/16 oktobra kongres železničkih službenika, pod izgovorom da traže popravku svojih materijalnih uslova. Ali 9/22 oktobra taj kongres traži politička prava koja zahteva cela zemlja: ukidanje opsadnog stanja i smrtne kazne, ličnu slobodu i sve političke slobode, pravo nacionalnih manjina da sami raspolažu sobom, sazivanje ustavotvorne skupštine i nekažnjivost štrajkača. Na glas da su pohapšeni delegati, službenici železnice Moskva—Kazan stupaju u štrajk. Za tri naredna dana štrajk osvaja celu železničku mrežu Moskve, i veza sa Petrogradom je prekinuta 11/24 i 12/25 oktobra.

U raznim centrima države pojavljuju se u isto vreme izvršne organizacije, komiteti za štrajkove, savezni saveti, sovjeti radničkih izaslanika. Od svih tih organizacija najvažnija je sovjet petrogradskih radničkih izaslanika, koji se sastaje prvi put 13/26 oktobra. On nije, kao što ga definiše Lenjin u novembru „ni radnički Parlament ni nezavisna proleterska organizacija, već borbena organizacija, sa unapred određenim ciljem”. Njegova namera je ostvarenje boljševičke parole: oružana pobuna, privremena vlada, demokratska republika i ustavotvorna skupština. Opšti štrajk za njega je samo sredstvo za borbu protivu autokratije; on počinje odmah da oruža radnike, da organizuje „borbene bataljone”. Politička traženja koja upućuje vladi ista su kao i tipografskih radnika.

U istome času, kongres članova zemstva i Saveza za oslobođenje održava se u Moskvi, sa ciljem da organizuje stranku narodne slobode, ustavno-demokratsku stranu, zvanu „kadet”. „Kadeti” priznaju težnje štrajkača: brzo uspostavljanje javnih sloboda, slobodu zbora i ustavotvornu skupštinu, biranje poslanika opštim jednakim pravom glasa, neposrednim i tajnim, opštu amnestiju političkih krivaca; dakle, njihove težnje iste su kao „sovjeta”, samo ne pristaju na oružanu pobunu.

Manifest od 17/30 oktobra 1905. — Vladi nije više moguće da silom uništi revoluciju, koja je već poljuljala snagu autokratskog režima; garnizoni su slabi i malo sigurni, a aktivna vojska nije se još vratila iz Mandžurije. Ni stvarni diktator, Trepov, ne beznačajni ljudi kakvi su ostali ministri, nisu u stanju da umire zemlju. Po opštem mišljenju zvaničnog sveta samo jedan čovek može to da uspe. To je Vite, koji, zato što je zaključio Portsmutski mir, dobio je titulu grofa i vraća se iz Amerike kao pobednik. I Nikola II pristaje da primi njihovo mišljenje.

9/22 oktobra Vite predaje caru jednu pretstavku u kojoj izjavljuje da treba izabrati jednu od dve mogućnosti: ili vaspostaviti jaku diktaturu da bi se ugušila buna, ili „podariti ustanove i priznati ustavnu organizaciju koja bi odgovarala političkim željama jasno izraženim od većine ruskih društava i koja bi stvarno jamčila solidnost građanskih sloboda narodu. On ne krije da prva solucija njemu ne daje nikakav izgled na uspeh, a na drugoj naročito ostaje, na onome što on naziva: „Zakoniti red” iz straha da izgovori reč „ustavnost”, koja je odvratna caru. Da bi se postavio taj red, on misli da treba dati jedinstvo vladinom delu i dati dokaza potpune iskrenosti u ostvarivanju obećanih reformi, osiguravajući slobodu izbora u carskoj Dumi, imajući poverenja u narodno pretstavništvo i poštujući njegovo dostojanstvo. Odmah, prisni prijatelji dvora rade na tome, da akt koji bi dao slobode ne bude potpisan od Vitea; dobročinstva dodeljena narodu od cara, tvrdio je Trepov, ima da budu objavljena u manifestu samoga cara, da bi tako podigla i njegov prestiž. I car je za to, i traži od Vitea nacrt manifesta. Taj nacrt njemu je predat u Peterhofu 15/28 oktobra. Kako mu se ne dopada, on određuje Goremikina i Barona Budberga da sastave dva druga u kojima više nije reč o davanju prava zakonodavstva Dumi i koji, u mesto da ovlašćuju vladu da bdi na uvođenju obećanih sloboda, objavljuju samo davanje prava slobode narodu — želi se, kao što mu je kazao Trepov, da slava toga davanja prava ozari cara, a ne „pretsednika buduće republike”, kako već zovu grofa Vitea na dvoru. Vite, kome car šalje oba nacrta, odgovara da pisac primljenog nacrta treba da se imenuje za pretsednika saveta. Kako u to vreme vlada opšti štrajk, on je potreban na dvoru i 17/30 oktobra ponovo je pozvan u Peterhof. Car je uvek neodlučan, ali veliki knez Nikola Nikolajevič, prestravljen železničarskim štrajkom i uplašen idejom da će biti naimenovan za diktatora, preti da će se ubiti ako car ne potpiše manifest sastavljen od Vitea. Tada se car rešava i potpisuje manifest 17/30 oktobra.

Ovaj manifest, koji bez obzira na mnoge nepotpunosti, otvara prvu pukotinu na apsolutnoj vlasti carevoj, i zbog toga Nikola neće nikada oprostiti Viteu što ga je terao da potpiše, — „nameće vladi dužnost da izvrši čvrstu volju cara”: 1) „da ustupi narodu sigurnu građansku slobodu, osnovanu na stvarnoj ličnoj slobodi, slobodi savesti, slobodi reči, zbora i udruživanja”; 2) da „prizna nepokolebljivi princip kojim nikakav zakon ne može stupiti u važnost bez odobrenja carske Dume, i da osigura izabranicima naroda mogućnost da stvarno saučestvuju u kontroli zakonitosti dela „vlasti”; 3) „dozvoliti da učestvuje na izborima Dume — ne odlažući već zakazane izbore i u koliko prestojeći saziv Dume to bude dozvoljavao —: klase narodne, koje su do sada bile potpuno lišene prava glasa, ostavljajući novom izbornom zakonu brigu da razvije princip opšteg prava glasa”.

U svome izveštaju, objavljenom u isto vreme kad i carski manifest, Vite podvlači uslove pomirenja vlasti i naroda. Po njegovom mišljenju neredi nisu ni efekat propagande ekstremista, ni posledica mestimičnih nedostataka režima, već rezultat „želje celoga ruskoga društva da dobije zakonski poredak osnovan na građanskim pravima”. Ne čekajući da Duma ozakoni novo stanje stvari, potrebno je odmah ostvariti glavne principe „slobodu štampe, savesti, zbora, udruživanja i ličnu slobodu”, kao i jednakost sviju građana pred zakonom „ma koje bili vere i nacionalnosti”. — „Vlada će zatim imati za dužnost da postavi zakonski poredak, saglasan jasno izraženim političkim željama većine u zemlji”. Kako je nemoguće da zemlja od 125 miliona stanovnika koji pripadaju raznim narodnostima, primi i prilagodi se od jednom principima novoga oblika vladavine, to je „neophodno potrebno stvoriti jednu vladu homogenu i sa istim ciljem”. — „Vlada ne treba da pravi smetnje rešenjima Dume.” — „Poslovnik Dume može se menjati i dopunjavati, ukoliko se budu pojavili njeni nedostatci, a i prema potrebama.” — Isto tako je neophodno uvesti u carski savet izabrane članove kako bi se ostvarili „pravilni odnosi između te ustanove i Dume.” — Najzad, da bi se ostvarile sve ove mere, treba, boreći se protivu „svih radnji koje otvoreno prete društvu i državi, osloniti se na zakon i na prisnu vezu sa umerenom većinom društva”, i pokazati se „veran i iskren” u primenjivanju novih zakona. Očevidno, Vite namerno podvlači sve šupljine režima. Kako nijedan uslov koji on nabraja neće biti ostvaren, njegov izveštaj objašnjava unapred zašto manifest od 17/30 oktobra nije doneo smirenje.

II. — Od manifesta od 17/30 oktobra 1905 do sastanka Dume[uredi]

Dok široka masa pozdravlja sa oduševljenjem manifest od 17/30 oktobra, i politički realni ljudi dočekuju ga sa obazrivošću, njima na suprot, ultra-reakcionari i revolucionarne partije napadaju ga iz raznih razloga, ali sa podjednakom energijom. Period vremena između objave i sastanka prve carske Dume ispunjen je njihovom ogorčenom borbom.

Opozicione partije koje su dotle bile spojene da bi se borile radi zajedničkog cilja, propasti autokratije, odvajaju se čim su otele od cara prve ozbiljne povlastice. Svaka od sada gleda da sama ostvari svoje ciljeve: najumereniji se zadovoljavaju jednom savetodavnom skupštinom; drugi zahtevaju pravi ustavni režim; socijalisti priželjkuju demokratsku republiku i preporučuju oružani ustanak radnika; seljaci, malo zahvaćeni propagandom, ostaju u strani od političkog pokreta i zadovoljavaju se dobijanjem zemlje od plemstva; vlada nastavlja da ih smatra kao verne pripadnike autokratije. Ali nasuprot svemu tome, protivnicima reformi vraća se hrabrost i udružuju se. Industrijalci napuštaju politiku liberala, koju su dotle pomagali, kad se radnici udružuju protivu njih, kao pretstavnika kapitalističkog režima. Seljaci terorišu plemstvo oduzimajući mu zemlju, napadajući zamkove i njihove stanovnike, ali gotovi su uvek da se s plemstvom sporazumeju, kao što i čine po cenu teških žrtava čim „vlast odlazi”, a koje plemstvo uzima sebi natrag čim se „vlast povrati”. Plemstvo organizuje brzo odbranu svojih privilegija, stvarajući Savez plemstva, koji grupiše najreakcionarnije među svojim pripadnicima. Taj savez iskorišćuje što ima još vernosti prema caru u najnazadnijim slojevima seoskog stanovništva, kod malih zanatlija naprimer; među njima regrutuje članove za jedno udruženje otvoreno monarhističko, Savez ruskoga naroda uz saradnju policije i novčanu pomoć vlade, plemstvo pokreće protivu revolucionarnog pokreta otvorenu borbu, u toku koje razvija nacionalističke i antisemitske instinkte, i ide do terorističkih postupaka. Ukoliko se kontra-revolucionarne snage organizuju, car zaboravlja svoje brige, i vlada ponovo uzima svoj raniji stav. Nikola II kaje se što je popustio, i grof Vite čini mu se sve više i više potreban. Uoči saziva prve Dume, kada mu je Vite nabavio novac i trupe koje su mu bile potrebne da bi se mogao odupreti, on se oseća dovoljno jak da može lako da stupi u borbu sa narodnim prestavništvom, koje je sam pozvao.

Ustav radnog kabineta Vite-a. — Pošto je objavio manifest 17/30 oktobra, car po potrebi postavlja Vite-a za pretsednika ministarskog saveta. Zbog toga mora da otpusti svoje ranije savetnike. Buljigii rado odlazi, čak sa najvećim zadovoljstvom. Nikola, čija je nezahvalnost prema svojim vernim službenicima glavna crta njegovog karaktera, rastavlja se vrlo hladno sa svojim nekadanjim učiteljem, Pobjedonoscevim, glavnim ideologom autokratije; ali, on neće da se liši usluga diktatora toga vremena, đenerala Trepova, glavnoga krivca, međutim, za nemoć vlade pred narodnim ustankom. Nikola ga uklanja sa mesta general-gubernatora Petrograda i pomoćnika ministra unutrašnjih dela, i postavlja ga, neobaveštavajući Vite-a u svoju najbližu svitu kao komandanta dvora Peterhofa. Zamenjujući Petrograd gde besni revolucija za mirnu carsku rezidenciju, Trepov još više povećava svoj uticaj na cara, na koga se ne može mnogo uticati ako se ne vidi stalno. Od sada, Nikola će sve videti kroz njegove naočari, a carica zbog uspomene na usluge koje je učinio kao saradnik velikoga kneza Sergija u Moskvi, prema njemu gaji isto poverenje. Vite je zato kazao u svojim uspomenama: „Uglavnom, Trepov je postao neodgovorni šef vlade, a ja odgovorni pretsednik vlade, i to još bez uticaja.”

Omrznut od carskoga para s jedne strane, Vite ne može, s druge strane, da računa na podršku pripadnika reformi. Ovi poslednji znaju koliko su dvosmislene i slabe slobode date od cara. Oni isto tako znaju da prisustvo Vite-a na vlasti nije dovoljna garancija, da će se vlada starati da „verno i iskreno” sprovodi razvijanje političkih sloboda, proširenje prava glasa i povećanje prava Dume. Verni sluga Aleksandra III i ubeđeni monarhista, Vite očigledno nije najpogodniji za pretsednika jednog ustavotvornog kabineta. Otuda, on uzalud poziva u početku novembra liberalne šefove da uđu u njegov kabinet. On poziva prvo u Petrograd dva delegata za kongres zemstva, kneza G. E. Lvova i mladog F. Kokoškina, koji zahtevaju da ustavotvorna skupština, izabrana opštim pravom glasa, pripremi Ustav. Pred ovim zahtevom on se okreće na desno krilo kongresa zemstva, ka A. Ž. Gučkovu, D. N. Šipovu, Stankoviču, knezu Trubeckoju, kojima traženi uslovi od Lvova i Kokoškina izgledaju prenagljeni, pa čak i revolucionarni. Ali on namerava da uzme u svoj kabinet u isto vreme kad i njih, kao šefa policije, starog reakcionarnog birokratu R. N. Durnova. Nijedan liberalni politički šef ne može da pristane da radi u zajednici sa Durnovim, koga je nekada Aleksandar III oterao sa položaja šefa policije[3], govoreći: „U roku od dvadeset četiri časa oslobodite me od toga bednika!” Posle Stankoviča i E. Trubeckoja, Gučkov i Šipov izvlače se, navodeći između ostaloga da nisu pretstavnici mišljenja većine u zemstvu. Najzad Vite rešava da sastavi jedan privremeni „radni” kabinet, sa ministrima koji se nisu kompromitovali u svojoj ranijoj karijeri.

Crne centurije i pogromi. — Ubrzo se opaža da se stvarna vlast izmiče iz ruku grofa Vite-a. Prvih dana zanesenosti iza 17/30 oktobra mnogobrojne povorke i mitinzi organizuju se po svima varošima u Rusiji; razvijaju se crvene zastave, peva se Marseljeza; млади говорници држе ватрене говоре. Али те мирољубиве демонстрације опште радости су одмах обојене крвљу.

Čim je objavljen manifest, Savez ruskoga naroda grupisao je pretstavnike krajnje desnice. Njen vođa, Doktor Dubrovil organizuje, pod zaštitom Durnova, i sa podrškom velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, sa kojim je ovaj imao lične sastanke, kontra-manifestacije koje prolaze ulicama pevajući: „Bože, cara hrani.....” noseći nacionalne ambleme, ikone i slike Nikole II.

U tučama, koje se događaju između dveju grupa manifestanata, policija pomaže „crne centurije” (stotine), — ime dato kontra-manifestantima monarhistima i nacionalistima. Ovi su uvek imali za dužnost da upute mržnju gomile protivu Jevreja, koje su optuživali da su krivi za revoluciju i gužve su se uvek pretvarale u pogrome. Samo u nedelji koja je sledovala 17/30 oktobru, računa se da je bilo 100 pogroma za koje je vreme ubijeno 3.000 lica i oko 10.000 ranjeno. Najstrašniji pogrom dogodio se u Odesi: trajao je četiri dana, skoro 5.000 lica, ljudi, žena, dece bili su ubijeni, a više od 1500 stanova opljačkano. Saradnja policije u pogromu je očevidna, i istraga to potvrđuje. U samoj upravi policije, na očigled šefa, komandanta eskadrona Komisarova, štampani su, na mašinama uzapćenim od republikanaca, pozivi na pogrome, koji su se obilato razdavali po unutrašnjosti Rusije. Kad je to Vite doznao i saopštio caru, primetio je da je Nikola znao za to. Posle pogroma u Gomelu, na jednom raportu koji optužuje jednog žandarmerijskog oficira Podgoričanina, Nikola II je duhovito zabeležio: „zar se to mene tiče?” Crne centurije imale su prećutno odobrenje cara.

Pobune u Kronštatu i Sevastopolju i rasturanje sovjeta u Petrogradu. — Sovjet radničkih pretstavnika u Petrogradu, uveren da štrajk nema izgleda na uspeh rešava 18/31 oktobra i 19 oktobra — 1 novembra, da ga prekine 21 oktobra — 3 novembra u podne. U isto vreme on rešava da nastavi borbu za dobijanje ustavotvorne skupštine. On usvaja kao sretstvo akcije, oružanje proletarijata i stvaranje narodne milicije, sa ukidanjem policije i povlačenjem garnizona iz varoši. Oni traže još opštu političku amnestiju o čemu manifest nije rekao ni reči, ali dekret 22 oktobra — 4 novembra donosi samo delimičnu amnestiju. Levo krilo socijal-demokratije vrši pripreme za oružanu pobunu, i u više varoši na Jugu pojavljuju se barikade već od 17/30 oktobra. Ali, kako su radenici još vrlo rđavo naoružani, sovjeti moraju da koče svoj borbeni polet. 29 i 30 oktobra — 11 i 12 novembra oni pokušavaju da dobiju neposrednom akcijom, slobodu govora i štampe, i osmočasovni radni dan. Ali industrijalci, koji su do tada bili neutralni prema političkoj akciji radnika, odbijaju traženje osmočasovnog rada, pretnjom lock-out, i kako počinju svoju pretnju da privode u delo, sovjet mora da odloži ostvarivanje svojih želja. Rad se nastavlja pod istim uslovima kao i pre.

Boljševici teraju još energičnije sovjete na pripreme oružane pobune. Od 26 do 28 oktobra — od 8 do 10 novembra, pod uticajem socijalističke propagande, izbija pobuna mornara i vojnika u Kronštatu. Rđavo organizovana brzo je ugušena pukovima Garde, dozvanim iz Petrograda; 1200 mornara je uhapšeno i pronose se glasovi da će biti izvedeni pred ratni sud. Istoga datuma, zbog radničkih štrajkova, opsadno stanje objavljeno je u Poljskoj. Da bi pomogli mornare u Kronštatu i poljske radnike, sovjet iz Petrograda naređuje novi politički štrajk od 2/15 novembra. Ova demonstracija otkriva samo potpuni rascep između umerene opozicije i revolucionara, kao i zamor radničke klase. Čisto politički štrajk bio je propao. Sovjeti žure da ga prikažu kao isključivo demonstrativan i obustavljaju ga 7/20 novembra, s obzirom na odlučujuću borbu „koja se priprema”. U ostalom, vlada zvanično izjavljuje, da mornari iz Kronštata neće biti izvedeni pred ratni sud i da je opsadno stanje ukinuto u Poljskoj. Kadetska partija, koja je podržavala oktobarski štrajk, izjavljuje da je ovaj poslednji velika taktička i politička greška. Vođe sovjeta tvrde da je on naprotiv„uzdrmao prvi put iz obamrlosti vojničke mase”, i pripremio za uspeh naoružanu pobunu.

Pobuna posade flote iz Sevastopolja, koja izbija 11/24 novembra izgleda da im daje za pravo. Mornari biraju „sovjet mornarskih prestavnika”, razoružavaju oficire, teraju ih sa brodova i iz kasarni. Kao u Kronštatu, i kao ranija pobuna. na „Potemkinu-Tavričeskom” ova pobuna nema politički karakter; ona je samo izraz nezadovoljstva mornara, zbog nametnutih teških uslova za život. Uopšte, pobunjenicima nedostaje organizacija, a i nemaju izrađena politička uverenja, dok vojnici pukova u varoši nisu ih hteli pomagati. Pobunjenici poveravaju vođstvo poručniku Šmitu, „velikom entuziasti umerenih težnji”, pripadniku „kadeta”, i veoma omiljenom kod mornara. Šmit se prima vođstva, ali pod uslovom da se ne proliva krv i da se dodadu uz profesionalne zahteve i nacionalne težnje za jednom ustavotvornom skupštinom. U međuvremenu, vlasti razoružavaju sumnjive brodove i admiral Čuknin posećuje lično eskadru, opominjući mornare da ostanu verni zakletvi koju su dali. 14/27 novembra uveče, Šmit odlazi na brod „Očakov” sa namerom da postane gospodar cele eskadre. Ali osim „Očakova” još samo sedam ili osam brodova ističu crvenu zastavu. Pri svem tome, u ime eskadre crnoga mora, Šmit telegrafiše caru i traži sazivanje Ustavotvorne skupštine. 15/28 novembra, u tri časa posle podne, obalske baterije i topovi sa brodova koji su ostali verni vladi, bombarduju „Očakov”, koga kiša granata i metkova onesposobljava za borbu. Šmit pokušava da se spase plivanjem, ali uhvaćen, bude odveden u tvrđavu „Očakov”. Tek u februaru 1906, jedan sud, veoma pristrasan, osudio je toga dobrog čoveka na smrt. Njegovo pogubljenje 18 februara 1/3 marta 1906, na ostrvu Berezanu, učinilo je vrlo mučan utisak na rusko javno mnenje.

Događaji u Sevastopolju privlače najzad pažnju vlasti na sovjete radničkih pretstavnika, te „druge vlade”, kako je ironično naziva Suvorinov reakcionarni list „Novoe vremja”. Njihovi neuspesi oslabili su njihov moralni autoritet. Vite se rešava da ga završi. 26 novembra/9 decembra, on hapsi predsednika sovjeta Hozar-Kustaleva. Nesposoban da izazove novi štrajk ili oružanu pobunu, sovjet predaje svoje dužnosti jednom proširenom egzekutivnom komitetu. 2/15 decembra taj komitet objavljuje svoj protest, u obliku „finansiskog manifesta”, u kome poziva svet, da bi se ubrzalo finansisko bankrotstvo vlade, da ne plaća porez, da povuče novac iz štedionica i Državne banke tražeći novac u zlatu. To je Vitea bilo dirnulo u najosetljivije mesto, jer je on baš tada bio u toku pregovora za zajam u inostranstvu. Zato energično reagira odmah, obustavlja listove koji su bili prinuđeni da objave manifest i optužuje sudu njihove direktore; 5/18 decembra, on hapsi u lokalima Udruženja slobodne ekonomije sve članove sovjeta, dve stotine trideset na broju.

Pobune u Moskvi. — Daleko od toga da slomije revolucionarni pokret, hapšenje radničkog sovjeta u Petrogradu gura ga krajnjim sretstvima, ka oružanoj pobuni. Posle pobune u Sevastopolju, nemiri su se raširili po zemlji: u vojsci, gde vojnici povedeni od rezervista, t. j. seljaka behu se pobunili u Kijevu, Ekaterinodoru, Elizabetpolju, Kursku, Lomši, Moskvi; po selima, gde su seoske pobune mnogobrojne; u radničkim centrima po provinciji, gde su se pojavili sovjeti radničkih delegata. 26 novembra/5 decembra jedan sovjet je sazvan u Moskvi od „federativnog komiteta” revolucionarne partije. Posle hapšenja članova sovjeta u Petrogradu, Moskva uzima upravu revolucionarnog pokreta.

6/19 decembra sovjet u Moskvi rešava da se odupre hapšenjima u Petrogradu opštim političkim štrajkom, koji će početi sutradan i treba da se pretvori u oružanu pobunu. Delegati dvadeset i devet željezničkih linija, sakupljeni na konferenciji u Moskvi, pristaju na to rešenje. „Borbeni bataljoni”, sastavljeni od boljševika, ima da rade na tome da povuku za sobom vojnike. Ali ovoga puta vlasti paze. Vite, obavešten već odavno da se sprema oružana pobuna u Moskvi, tražio je da mu se na vreme tamo pošalju trupe iz Petrograda, i postavio je za general-gubernatora varoši admirala Dubasova, poznatog sa svoje energije. Dani 7/20 i 8/21 decembar prolaze dosta mirno. Ali 9/22 decembra trupe opkoljavaju Fidlerovu školu gde se skupljaju „borbeni bataljoni”, i na njihovo odbijanje da se predadu, one ih bombarduju. Istoga dana, štrajkači počinju da podižu na brzu ruku barikade po ulicama i gvozdenim žicama da sprečavaju pristup. Ali ne primaju borbu na svojim slabim barikadama i beže na prvo približavanje trupa. Noću borba postaje življa. „Borbeni bataljoni” pucaju sa prozora i krovova kuća na policiju i kozake koji pokušavaju da poruše barikade. Dubasov, koji ne veruje mnogo u trupe iz Moskve, čeka dolazak Garde i pazi naročito na Petrogradsku željezničku stanicu. Od 11/24 decembra, sa ostatkom svojih trupa on osvaja razne kvartove varoši. 15/28 decembra, najzad, stiže Semenovski puk, pod komandom pukovnika Mina i potpukovnika Rimana. Oni naročito šalju svoju „kaznenu ekspediciju” protivu željezničara moskovske okoline, i streljaju nemilosrdno činovnike i željezničke radnike. Jedan moskovski kvart, Prešnja, branjen od 200 do 300 radnika, daje vladinim trupama očajan otpor. U noći 17/30 decembra, taj kvart je opkoljen i bombardovan, ali radnici se još brane. Tek 20 decembra 1905/2 januara 1906, pobuna je bala potpuno ugušena. Petrogradski revolucionari, iscrpljeni svojim ranijim borbama, nisu došli svojim drugovima u pomoć.

Izborni zakon od 11/24 decembra 1905. — Ako ugušena pobuna u Moskvi nije bila kraj metežima u provincijama, glavni štab revolucije je savladan. Ali trebalo je pripremati sazivanje Dume. Manifest od 17/30 oktobra obećavao je delimičnu reviziju izbornog zakona da bi se povećao broj birača. Opšte pravo glasa bilo je udružilo mnogo privrženike. Čak i umereni politički ljudi tražili su ga sa mnogo navaljivanja. Šta više, i vladajuće sfere, koje su duboko verovale u vernost seljaka, a i konzervativci, bili su gotovi da pristanu na to, u nadi da će se glasovi intelektualaca koje su mrzeli, utopiti u ogromnoj masi seljaka. Šipov i Gučkov bili su se sami ponudili da rade na nacrtu zakona o opštem pravu glasa.

Ali Vite ima svoj lični projekat, koji zadržava način grupnog glasanja, proširujući udeo radenika i malih zakupaca. On ga predaje ministarskom komitetu. Počinje nova diskusija na naročitom skupu, kome je predsedavao car, između pristalica za grupno glasanje u opšte pravo glasa. Jedan konzervativac, grof Bobrinski, koji je do sada napadao ovaj poslednji, brani ga govoreći: „ da nikakav drugi način neće zadovoljiti Rusiju”. Vite brani energično svoj projekat, koji je najzad primljen. Novi izborni zakon objavljen je 11/24 decembra 1905, i 12/25 februara 1906, datum sastajanja Dume određen je za 27 april/10 maj 1906.

Zakon od 11/24 decembra ne menja ni najmanje predviđeni način glasanja za „Buljiginovu Dumu” u izbornom statutu od 6/19 avgusta 1905. Glasači su podeljeni na tri grupe ili kurije: zemljoposednici — to su većinom plemići, — varoški glasači i seljaci. Izbori imaju dva stupnja, pa čak i četiri za seljake: glasači iz prve kurije, na broju 1918 za 51 provinciju evropske Rusije, izabrani su od izbornih skupova distrikata, oni iz druge kurije, na broju 1.344, izabrani su od izbornih skupova varoških; oni iz treće kurije, „upolnomočeniji” ili „delegati” seljaka, na broju 2.474 izabrani su od izbornih skupova distrikata, samih biranih na drugome stupnju od svojih birača (volost). Svi ovi glasači skupljaju se u provincijalne skupove. U svakome od ovih skupova „delegati” seljaka biraju prvo, sami, svog poslanika za Dumu — ima svega 54 poslanika seljaka[4], — zatim svi glasači biraju ostatak provinciskih poslanika, čiji broj, proporcionalno broju stanovništva, menja se od 1 do 15 — ima ih za svega 330 mesta —, i 26 velikih gradova imenuju zasebno 28 poslanika. Dakle 412 poslanika Evropska Rusija šalje u Dumu, koja ima još poslanike i za Poljsku, Sibir, Kavkaz i nekoliko drugih oblasti Rusije.

Na suprot svemu ovome, novi izborni zakon menja izborno pravilo. Prema statutu od 6/19 avgusta, da bi se bilo glasač na prvome stupnju treba ne samo imati 25 godina, već zadovoljiti i sledeće uslove: u distriktu imati nepokretno imanje razne veličine — od 100 do 600 deciatina (ruska mera: 1 deciatin — 1 hektar 925 metara kv.) — ili makakvo drugo imanje u najmanjoj vrednosti 15.000.— rubalja; u varošima, plaćati najmanje 50 rubalja poreze ili biti vlasnik jedne kuće ili zakupac stana vrednosti 1500 rubalja. Od sada imati ma kakvo imanje, plaćati ma kakav porez, imati zakupni ugovor ma kakvog stana za jednu godinu dovoljni su. Pored toga, radnici dobijaju pravo da glasaju u svojoj zasebnoj kuriji, i njihov predstavnik učestvuje, u provinciskim skupovima, u izboru poslanika za Dumu. U prkos toga proširenja prava glasanja, zakon od 11/24 decembra mnogima izgleda vrlo malo liberalan, naročito socijalističkoj stranci koji ostaje pri svome rešenju da bojkotuje izbore.

Sukob između cara i Vitea. — Od obnarodovanja manifesta 17/30 oktobra i naimenovanja Vitea za pretsednika ministarskog senata, carevo raspoloženje mnogo se izmenilo. Januara 1906 on prima delegaciju Saveza ruskoga naroda, koja mu pretstavlja doktora Dubrovina, i udostojava ih da primi, za sebe i carevića, znake članstva crnih centuria, koje su mu ovi ponudili. Kako ga ovi mole da sačuva netaknutu autokratiju, on im obećava da će uskoro „sunce istine zablistati po ruskoj zemlji.”

Ovaj preokret ga dovodi u protivnički stav u više mahova u početku 1906 prema svome pretsedniku ministarskog saveta.

Bio je poslednji trenutak za smirivanju duhova. Najokoreliji konzervativci, kao Trepov, bili su složni u priznanju da treba eksproprisati delimično velika nepokretna imanja — od kojih su seljaci uostalom već uzeli izvestan deo zemlje, — ako im se želi sačuvati ostatak imanja ili osigurati im otštetu. Ovo mišljenje hteo je Vite da ostvari preko ministra Kutlera, vrlo dobrog poznavaoca agrarnog pitanja, i naložio mu je da spremi projekat zakona eksproprijacije. Dok je Kutler radio na tome zakonu, panika koja je ranije bila ovladala plemstvom, stišala se. I sada vlasnici imanja videli su u Viteu i Kutleru samo revolucionare, koji su ih hteli da opljačkaju. Vite odmah obustavlja pripremanje projekta za eksproprijaciju, ali nije mogao potpuno da spreči ogovaranje. Uticajni plemići požale se caru. Nikola odmah razdvoji Vitea od Kutlera, i ovaj poslednji bi smenjen u februaru, ne dobivši uobičajenu naknadu, t. j. ulaz u Carski savet ili u Senat.[5]

Rđavo raspoloženje carevo prema Viteu, potsticano žalbama plemstva, primećuje se sve više i više. Na navaljivanje desnice Nikola misli da uvede u kabinet Krivošajna i Ruhlova. 12/25 februara Vite piše caru da neće moći da brani pred Dumom i izmenjenim Carskim savetom preduzete mere po njegovoj volji i bez njegovog (Viteovog) pristanka, i moli ga da ne menja ministarski kabinet pre sastanka Dume. Što posle ovoga pisma, kao što primećuje u svojim Memoarima, on ostaje još dva meseca i protiv careve volje na vlasti, to je samo zato što imaju potrebu za njim. U nestašici novca i vojske, „situacija ostaje neizvesna”. Kada „bude zaključio veliki zajam u inostranstvu i osigurao brz povratak transbajkalskih trupa” i kada se sazove Duma, moćiće se i bez njega, jer „makoja bilo budala izaćiće onda na kraj sa revolucijom.”

Ubeđen da će vojska iz Mandžurije biti, po svome povratku u Rusiju „elemenat reda”, on radi svim silama da ubrza njen povratak. Otuda, kada dozna da je, od 17/30 oktobra „zaražena revolucionarnom duhom”, on uzima na sebe da naredi ćeneralima Renenkamfu i Meler-Zakomelskom da preduzmu ekspediciju u Sibir. Ova ekspedicija pošto je u februaru ugušila pobune na najnemilosrdniji način, vaspostavlja na Transibirskoj željeznici neredima prekinuti saobraćaj i omogućava da se brzo izvede povratak trupa iz Mandžurije. Na suprot tome, bez njegove volje, šalje se na Letonske seljake, pobunjene protivu nemačkih plemića, đeneral Orlov, ljubimac caričin, i na potstrek samoga cara pritisak u Livoniji dobija neobično svirep karakter. Pogubljenja, proterivanja seljaka, pretresi, hapšenja, pritisak na sve moguće načine, sve su češći po celoj Rusiji u početku 1906, i svedoče progres reakcije. Oni ne vode smirivanju. Otuda, socijalisti-revolucionari, koji su održali svoj kongres od 11/24 do 17/30 januara, odgovaraju serijom atentata, krunisanih uspehom, protivu vlade i činovnika policije.

Zaključenje zajma u Francuskoj. — Čim je postavljen za predsednika ministarskog saveta, Vite je mislio da zaključi zajam kako bi učvrstio monetarnu cirkulaciju, kojoj je pretilo rđavo stanje javnih finansija. Prema svom ličnom priznanju, on se žuri da pregovara pre saziva Dume; он неће да се о томе дискутује на трибини из страха да посланици не направе алузије на ужасе рата, и да „банкари не поставе горе услове и да влада у потреби за новцем, не изгуби слободу акције.” Он започиње преговоре са француском владом и француским банкарима за закључење зајма од 2.250 милиона франака са 6% интереса. Француској је потребна подршка Русије на конференцији у Алжезираку. И ако је француско мнење свесно опасности, која прети од Dume, ako se zajam da pre njenog sastanka, Ruvie će ipak isplatiti zajam na traženje Vitea, pod uslovom da Rusija pomaže Francusku u marokanskom pitanju; on obećava da otvori upis zajma čim pogodno rešenje bude za Francusku izvedeno u Alžeziraku. Ali marokanska konferencija se odugovlači, i naslednik Ruviea, Poenkare brine se da zna da li ruska vlada ima prava da napravi zajam bez intervencije Dume. Viljem Drugi, besan protivu Vitea, koji je pomogao da se pokvari sporazum rusko-nemački u Bjerksu, zabranjuje nemačkim bankarima da upisuju ovaj ruski zajam. U Americi, Morganova banka sledi njegovom primeru. Ipak, 5/18 aprila 1906, tri nedelje pre sastanka Dume, ugovor o zajmu je potpisan. Ruska vlada ima od sada mogućnost da vodi rat protivu Dume.

Pripremanje „osnovnih zakona”. — Manifest od 17/30 oktobra bio je samo obećao, a da ne ostvari postavljenje novog političkog režima. Ostalo je da se obećanje pretvori u stvarnost. Po već tradicionalnoj ideji ruskih intelektualaca, primljenoj od novih levičarskih političkih partija, Ustavotvornoj skupštini, izabranoj opštim pravom glasa, pripadalo je pravo da obnaroduje ustavne zakone. Konzervativci i reakcionari podržavali su, na suprot, ideju da ništa ne treba da bude izmenjeno prema nekadanjoj organizaciji ikao veruju da novi režim treba da bude oktroisan od starog režima, kako bi se sve mere sigurnosti mogle preduzeti za odbranu Suverenovih prerogativa od pretenzija narodnog pretstavništva koje će se sakupiti.

U tom smislu on priprema projekt „osnovnih zakona”[6] pozajmljen od najkonservativnijih primera — Ustava Pruske, Austrije i Japana, — koga je bio spremio državni sekretar baron Ukskul i jedna komisija, kojoj je pretsedavao grof Solskij, a za čiju se inicijativu duguje đeneralu Trepovu. On ga nalazi suviše liberalnog, i predlaže razne amandmane namenjene da održe sve prerogative cara u slučaju rata i spoljne politike, da proširi znatno njegovu moć uredaba i njegovo diskreciono pravo u administrativnom smislu, da ograniči preimućstva Dume u budžetskom domenu i da odbaci princip odgovornosti ministra pred narodnim pretstavnicima, primljen od komisije Solskij. Pošto je uspeo da mu sve izmene primi ministarski savet, on podnosi caru svoj definitivni projekat 20 marta/2 aprila 1906. Desetak dana docnije, taj projekt je ispitivan od jednog skupa veledostojnika carstva i velikih kneževa, pod pretsedništvom Nikole Drugog. U toku diskusije, Goremikin brani tezu da treba zabraniti Dumi da se izjašnjava o eksproprijaciji plemićske zemlje u korist seljaka, a ako ipak pređe preko toga, da se rasturi. Vite se protivi sa gorčinom, kako da se tako može postupiti sa Dumom.

U isto vreme dok se rade „osnovni zakoni”, dva vrlo važna ukaza objavljena istoga dana, 20 februara/5 marta, menjaju organizaciju i poslovnik Carskoga saveta i Dume. Prvi ukaz dodaje broju Carskoga saveta, imenovanom od strane cara, i članove izabrane od sveštenstva, plemstva, zemstva, univerziteta, trgovine i industrije, i Carski savet postaje Gornji dom, sa pravom zakonodavne kompetencije ravne Dumi, čije prenagljenosti može da spreči, i da joj koči reformatorsku aktivnost. Drugi ukaz, iako daje Dumi više prava nego projekt od 6/19 avgusta 1905, ipak graniči njenu kompetenciju, skučava prava njenih članova i uređuje njene metode rada.

Izbori za Dumu i ostavka Vitea. — Uput od 17 februara/2 marta bejaše utvrdio način izbora; ukazi od 4/17 marta bejahu ozakonili dosta strog način udruživanja i organizo-vanje javnih skupova; ukaz od 8/21 marta jamči slobodu izbora koji se ima obaviti u tri datuma, 26 marta/8 aprila u prvoj grupi gubernija, 14/27 aprila u drugoj grupi, i 20 aprila/3 maja u trećoj.

Suprotno predviđanjima vlade, videlo se, već od rezultata prvih izbora da seljaci neće poslati u Dumu poslušnu većinu. Socijalisti bojkotuju izbore, i radikalna stranka tek stvorena, stranka slobode naroda, zvana „kadeti”, dobija najveći broj izabranih. Sve preziranje dvora pada tada na Vitea, koji je hteo izborni zakon od 11/24 decembra, više liberalan i slobodu izbora. Njegova situacija postaje, po samom njegovom priznanju, neizdržljiva: „Car me izbegava”, piše on u svojim uspomenama, „on se služi izgovorima, preduzima masu raznih mera bez mene, pa čak bez mog znanja.” Smatrajući da je njegova dužnost završena, pošto je savladao revoluciju i zaključio zajam, on nudi 14/27 aprila svoju motivisanu ostavku: ne odobrava akciju ministra unutrašnjih poslova, Durnova, koji nastavlja da ugnjetava narod pošto je ranije ugnjetavao revolucionare „a to je izazvalo većinu stanovnika i uticalo da se izglasaju u Dumi ekstremistički elementi;”[7] njemu nije moguće da brani pred Dumom dela Durnova, izvršena „bez njegova znanja i nasuprot njegovog mišljenja”, kao što „ne može da deli mišljenje konzervativaca sa krajnje desnice, od čega je Durnov u poslednje vreme napravio političko vjeruju da problemu agrarnom, jevrejskom, konfesionalnom i t. d.; on ne odobrava u agrarnom pitanju taktiku Goremikina koji „unapred utvrđuje karakter aktivnosti Dume”; napadnut s leva od revolucionara i liberala, „on nije podržavan od desnice, od plemića i visokih činovnika, ultra-konzervativaca, koji izazivaju svoje nepoverenje prema delima, pa čak i prema namerama ljudi koji im se ne dopadaju”; kakva bila politika kojoj bi se prišlo, izmirenje ili „krajnje mere”, on ne može korisno da posluži između vlade i Dume; најзад, он потсећа да преговарајући за зајам ослободио је Цара од потребе да прави концесије странкама. Ова објашњења, тако ретка у устима једног руског министра, и тако изванредна својом политичком јасношћу и osećanjem gordosti koje ih oživljava, nisu bila napisana da obore predubeđenje carevo. Car odmah prima Viteovu ostavku 16/29 aprila, čije povlačenje povlači i sve njegove saradnike. — Čak i Durnovu je zahvaljeno.

Goremikin je postao pretsednik ministarskog saveta. P. A. Stolipin, koji će prvi put igrati političku ulogu prvoga reda, dolazi na Durnovo mesto kao ministar unutrašnjih dela; Izvoljski zamenjuje Latedorfa u spoljnim poslovima; V. Kokovcev postaje ministar finansija; Stišinski, privrženik plemstva i konzervativac, ministar poljoprivrede i Šteglovitov, koji je prešao u tabor konzervativaca, ministar pravde, dok grof Širinski-Šihmatov, koga je i sam Pobjedonoscev kvalifikovao kao reakcionara, zamenjuje liberalnoga grofa Oboljenskog, kao generalni punomoćnik Svetoga Sinoda.

Obnarodovanje „osnovnih zakona” (27 april/10 maj 1906). — Osnovni zakoni, koje je Vite skicirao, nisu još bili objavljeni, kad je on napustio vlast. Obnarodovanje njihovo bilo je odloženo, jer se Trepov, u poslednjem trenutku, bojao da neće odgovoriti željama naroda. On je dao bio tekst nekolicini liberalnih političkih ljudi, koji su mu 18 aprila/1 maja sugerirali nekoliko neophodnih ispravki. Ali dan saziva Dume približavao se i pitali su se već brižno da neće sama Duma diskutovati o „ustavu”. Otuda Vite, i ako povučen sa vlasti, goni Cara da objavi osnovne zakone. Nikola popušta na njegovo navaljivanje. U poslednjem trenutku, 27 aprila/10 maja, na sam dan saziva Dume, on ih obnaroduje, pošto ih je unekoliko izmenio.

Nove uredbe, stvorene ukazom od 20 februara/5 marta o organizaciji i poslovniku Gornjega doma, kao i osnovni zakoni objavljeni 27 aprila/10 maja 1906, udaraju na to da ograniče prava narodnog pretstavništva.

Ako Duma postaje stvarno zakonodavno telo, pošto ni jedan zakon ne može biti objavljen ni ukinut bez njenoga učešća, njena nadležnost je čudnovato ograničena prerogativima carevim i Gornjega doma.

Car, kome osnovni zakoni produžavaju titulu „autokrate”, čuva i dalje vrlo široke prerogative. Pre svega, vojska i mornarica, i sva pitanja koja su sa njima u vezi,[8] diplomatija, zaključivanje ugovora, pravo objavljivanja rata i zaključenja mira, sve što se tiče nasledstva prestola, na carskome dvoru, na imanjima Krune, u „apanažama”, tiče se samo njega samog. On zadržava i sva prava prema pravoslavnoj crkvi. On utvrđuje, po svojoj volji, otvaranje i zatvaranje godišnjih zasedanja Dume; он може чак и да је растури, под условом да одреди, у Указу растурања, датум избора и сазива нове Dume. On ima pravo, u slučaju „hitnom” — a taj izraz „hitno” može biti, kao što će se videti, vrlo rastegljiv, sam davati zakone između godišnjih zasedanja Dume, ali u toku od dva meseca po otvaranju parlamentarnog zasedanja, on treba da te „hitne zakone” preda na odobrenje Dumi, koja može da ih odbije. On ima zakonodavnu inicijativu. U pravnom smislu, oba doma raspolažu srestvima da preduzmu posredno tu inicijativu; svaki od njih, zbilja, ima pravo da predloži predloge izmena u zakonima, i čak da ih svojevoljno diskutuje, kad po isteku jednoga meseca ministarstvo odbija da ih pretvori u zakonske projekte, u stvari, to pravo je suviše posredno da bi bilo efikasno. U svakome slučaju, Duma ne može da menja, svojom ličnom inicijativom, ni osnovne zakone, ni izborni zakon, koji, sa svoje strane, ni car ne može u ostalom da menja bez učešća Donjega doma. S druge strane, Duma ima veoma skučenu finansijsku nadležnost. Kao osnovu za izdatke, ona ima da uzme takvu kakva je iz budžeta za 1906; u tome ne može ništa da menja, već samo glasanjem odvojeno, novi zakon za svaki paragraf koji ima da se menja. A još ona i ne zna sve redovne izdatke. Izdatci, zvani „zagarantovani”, kao izdatci dvora, serviz anuiteta državnih dugova itd. izuzimaju se iz njene diskusije.[9] Što se tiče drugih kredita, koji su, većinom takvi da se ne mogu tačno odrediti unapred, i koji se određuju približno u početku svake godine, na primer državna režija, ona ih može odbaciti; ali, u tome slučaju, krediti odgovarajući ranijem budžetu odobreni su automatski vladi. Ona ne može, dalje, da zna za troškove rata ili za ratne pripreme, za troškove u hitnim slučajevima, za trgovačke ugovore, koncesije železnicama, za izmene carinskih tarifa i inostranih zajmova. Najzad, administracija i primenjivanje zakona zavisi samo od cara kome su odgovorni svi činovnici i ministri. Duma ima pravo[10] interpelacije protiv nezakonitih i samovoljnih postupaka ministara i njihovih potčinjenih, ali ministri nisu odgovorni pred njom: interpelisani ministar može odbiti odgovor, ili odložiti svoj odgovor, sa mesec dana; ako se i posle toga roka Duma još uvek interesuje za to pitanje i presudi većinom od dve trećine ministrov odgovor kao nedovoljan, pretsednik Gornjega doma referiše o tome caru.

Carski savet, koji je na brzu ruku pretvoren u Gornji dom i koji ima pravo, kao Duma, da izglasava zakone, sastavljen je tako da koči volju Donjega doma. Car imenuje polovinu članova; druga polovina je birana za devet godina i obnavlja se trećinom članova; 50 od vladinog „zemstva” među kandidatima koji plaćaju vrlo veliki porez; 18 od plemstva, 6 od pravoslavnog sveštenstva, 6 od Akademije nauka, univerziteta, 12 od trgovačkih berza i industrijskih saveta. Od svih izabranih članova, samo pretstavnici intelektualaca i trgovaca mogu da budu liberali, ali njih je svega 12 od 92. Što se tiče članova imenovanih od cara, i čija se lista utvrđuje svake godine, oni ne smeju biti liberali, jer se mogu odmah opozvati. Otuda carski savet propuštao je samo projekte zakona podnošene od vlade; za deset godina, od 1907 do 1917, samo je jedan stvoren inicijativom Dume, projekt zakona slobode savesti; uspeo je da dobije svoj agreman — ali nije dobio veto carevo; svi ostali odlazili su tamo da spavaju kao u „grobu”.

Odredbe osnovnih zakona, kao i njihovo obnarodovanje, jasno pokazuju da je Duma imala neograničena prava. Prva ruska Narodna skupština sastala se bila u vrlo nepovoljnim prilikama. Ne samo da je revolucija bila pobeđena na barikadama Moskve, već i liberalni pokret, koji je dat manifestom 17/30 oktobra, bio se zaustavio. Težnjama naroda suprotstavlja se strah plemstva i monarhije; jedni se boje za svoja dobra drugi za neprikosnovenost potpune vlasti. Nejednaka borba počinje.

III. — Prva Duma ili „Duma narodnog preziranja”[uredi]

(27 april / 10 maj do 7/20 jula 1906)

Saziv Dume. — Prva carska Duma nazvana je „Duma narodnog preziranja”. Međutim, kad se sakupila, 27 aprila/10 maja 1906 još nije „preziranje” bilo ispunilo duše poslanika. Toga dana, njihovo raspoloženje bilo je isto onako čisto kao vedro nebo. Kao da su bili zaboravili sve neprijatne okolnosti koje su pratile sazivanje Dume: nesavršenost izbornoga zakona, objavljivanje osnovnih zakona koji ograđuju prava skupštine, nesakrivena zla volja visokih činovnika, neprijateljski stav privilegovanih, nepoverenje carevo. Oni misle samo na jednu stvar, da prisustvuju sazivu prve ruske narodne skupštine, pozvane da daje zakone, da menja stari režim, da zadovolji narodne težnje, drugim rečima da započne eru nove istorije Rusije, o kojoj se snevalo već odavno i za koju se toliko snaga žrtvovalo, toliko krvi prolilo. Pred snom koji je postao stvarnost, sve ostalo činilo se sporedno, beznačajno i lako da se popravi.

Prva sednica Dume bila je u Zimskoj Palati. U raskošnom dekoru carske palate. Poslanici koji su nosili redengot, seosko odelo, kostime raznih nacionalnosti, ili crne svešteničke rize, bili su okruženi nagizdanim uniformama časnika Dvora. Pod ispitivačkim pogledima dvorana, novodošavši su mogli samo da osete oko sebe prisustvo jednog koliko starog, toliko prema njima neprijateljski naklonjenog sveta. Ali taj svet pretstavljao je prošlost, i od sada će se sve promeniti. Car, u svome govoru — dobrodošlici, ne izgleda da odriče tu nadu: „neka ovaj dan, završava on, beleži od sada moralnu obnovu Rusije, i preporod naših energija! Ja ću lično osigurati postojano bitisanje institucija, koje sam Vam podario”.

Na izlazu iz Zimske Palate, poslanici su prevezeni Nevom u stari dvor Potemkina „Tauridskog kneza”, preuređen da primi prvi ruski Parlamenat. Usput, oni idu duž zatvora „Krst”, gde se zatvorenici guraju oko prozora, mašu maramicama i viču: „Amnestija!”, koju reč prihvata i gomila sa ulice. Opšta amnestija, zaborav svega što je smatrano do sada kao politički zločin, pojavljuje se kao prirodna i logična kruna završene borbe, zaloga i simbol pomirenja. Obezbediti je, to je za poslanike prva od njihovih dužnosti, sveta dužnost prema zemlji i glasačima. Kako nemaju prava da je narede, oni hoće da prve njihove reči, koje odjeknu sa tribine Dume, njoj budu posvećene, i oni određuju I. Petrunkeviča, nekadanjeg člana zemstva u Tveru, patrijarha ruskog neoliberalizma, koji je uživao poštovanje svih svojih kolega, da je traži. Pošto su, jednoglasno, izabrali za pretsednika S. A. Muromceva, čije se govor starao da odredi prava Dume, s obzirom na prerogative suverenove, oni počinju da rade.

Sastav i borba stranaka u Dumi. — Sastav Dume je dosta složen. S početka prilično nejasan, razbistrava se malo po malo, i poslanici se dele u devet raznih grupa: 178 (37,4%) pripadaju radikalnoj stranci Slobode naroda ili „kadetima”; 94 (19,6%) radničkoj stranci, 32 (6,7%) Poljskom Kolu, 26 (5,4%) umerenoj stranci Miroljubiva obnova, 17 (3,5%) socijal-demokratima,[11] 12 (2,5%) grupi nezavisnih autonomista, 12 (2,5%) progresističkoj stranci, 6 (1,3%) stranci Demokratskoga preobražaja, i 100 (20%) nisu upisani ni u kakvu grupu.

Ako se klasiraju po narodnosti 59% poslanika su Veliko-Rusi, 17% Ukrajinci i Belo-Rusi, 22% su stranog porekla (Poljaci, Balti, Muslimani, Jevreji); oni su svi dakle, u velikoj većini, (75%) pravoslavne vere. Ako se uzme u obzir njihov socijalni položaj, najmnogobrojniji su seljaci (45%), zatim plemići (37%), 14% su pravi velikoposednici; 25% su zemljoradnici; 25% bave se slobodnim profesijama (advokati, lekari, učitelji, profesori univerziteta); 6% samo su industrijalci i trgovci. U stranci Sloboda naroda kulturni nivo je najuzdignutiji, ali u radničkoj partiji, koja pretstavlja veliko šarenilo mišljenja, ima najviše seljaka. Ove dve partije, istinu reći, pretstavljaju većinu u Dumi; имају заједнички циљ: борба; противу старога режима у политичком и социјалном смислу. Ипак, њихови погледи на тактику у тој борби су јако различити, и чак супротни. Радничка партија удружује у себи два различита елемента, праве сељаке и интелектуалце социјалисте. Сељаци долазе у Dumu sa naivnim ubeđenjem da ona sve može učiniti, da od nje zavisi i podela zemlje i stvaranje zakona, koje oni smatraju za potrebne. Socijalisti hrabre njihova verovanja, i ako ne dele njihove iluzije. Baš zato što znaju da ih političke prilike stvaraju nemoćnima, oni su gotovi da žrtvuju Dumu. Oni vide samo jedan način: da organizuju narodne mase i da prenesu političku borbu sa ustavnog terena na revolucionarni teren. „Mi hoćemo da povučemo ruski narod u jedan pokret, koji će biti nemoguće zaustaviti”, — kaže jedan od njihovih vođa , Aladen. „Vreme je da se razume”, kaže jedan drugi, Žilkin, „da smo mi svedoci jedne džinovske borbe, i da smo mi dovedeni ovde kao izvidnici te narodne vojske, koja nas je poslala napred da zauzmemo mesta”. Otuda oni smatraju da Duma može sve da kaže: „Mi smo svemoćni zakonodavci i mi samo treba da hoćemo”, tvrdi isti Aladen. Njihovo shvatanje te svemoći je vrlo prosto: „Duma će diktirati jedan zakon, i narod će primiti na sebe da ga izvrši”. Imajući punu slobodu rada, Duma treba da ima istovremeno zakonodavnu moć sa izvršnom i sudskom vlašću; da bi organizovali narod, poslanici će stupiti u neposrednu vezu sa svojim glasačima i obrazovaće mesne komitete koji će, u vezi sa Dumom, rešiti agrarna pitanja, kao i pitanja snabdevanja u slučaju gladi i t. d.; osnovni zakoni, ministri, postojeće zakonodavstvo i poslovnik Dume u njihovim su očima samo sitni detalji, nepotrebne formalnosti, o kojima ne treba voditi računa; ti ministri mogu se i oterati, jer u ostalom oni ne pripadaju Dumi. Kada jedan ministar izjavljuje korespodentu Times-a, da je Duma „samo jedna revolucionarna skupština u obliku sovjeta radničkih prestavnika”, Aladen, odgovara da je to najbolja pohvala koja se mogla reći za skupštinu: „Sovjet ima sjajnu prošlost i nema ničega vređajućeg u rečima ministrovim”. Zbilja, shvatanje radničke partije o ulozi Dume, koje isto imaju i socijal-demokrati, potseća tačno na onu za vreme revolucionarne moći koju su sovjeti radničkih izaslanika 1905 pokušali da organizuju, i koju će reorganizovati sa mnogo više uspeha, sovjeti radnika i vojnika za vreme druge revolucije.

Da je ovakvo shvatanje bilo cele Dume, verovatno da bi trajanje ove skupštine bilo vrlo kratko. Srećom, grupa koja je brojem i političkim iskustvom svojih članova najvažnija, partija Slobode naroda ili „kadeti”, sprovodi taktiku manje opasnu i korisniju, koju je već ranije, utvrdila na svojim kongresima. Ona shvata da je bezuslovno potrebno ostati u strogoj zakonitosti, i ako je ne smatraju za savršenu. Ona računa, da radeći tako u samoj Dumi, i podržavajući je što je moguće duže, širi postupno prava Parlamenta. Zato, ona misli da treba izbegavati sukobe sa vladom svaki put kad ne bi borba imala zakonsku osnovu, ali iskoristiti prava data Dumi. Na primer, rešeno je da se pokrenu najvažniji problemi za narod, kao agrarno pitanje, i strogo ustavnom borbom ići ka rešenju, ne dopuštajući da je zadrži eventualna vladina opozicija. Na suprot levom krilu opozicije ona ne računa na neku brzu akciju narodnih masa da bi održala Dumu, jer je svesna da takav postupak ne može uspeti, ako se nije prethodno organizovao i da revolucionarni način rada najmanje je sposoban da ostvari ovu organizaciju.

Borba, koju izaziva ovo neslaganje taktika između dveju najjačih partija u Dumi, stvara rad ustavnog centra veoma delikatnim. Na svakom koraku on se sudara sa teškoćama koje prebrođuje samo po cenu stalne opreznosti i velike veštine. Nema sumnje, kad vlada udari na celokupnu Dumu, ona ima protiv sebe sve partije jednodušne. Ali čim bi kriza prošla, borba počinje. Ona je naročito pomagana spolja preko vođa levičarskih partija koji nisu izabrani za Dumu, ali žele da je posluže na svoj način. Oni udaraju naročito na kadetsku partiju, koja se brani od njihovih spletaka. Oni je napadaju da je izdala narodnu stvar, prestavljaju sav njen parlamentarni rad kroz neprijateljsku svetlost, i sporazum grupe s leva sa „desnicom” Dume, malobrojnom i bez uticaja, povećava opoziciju i stavlja „kadete” u manjinu.

Borba vlade i Dume. — Razmirice levice zabavljaju vladu, koja smatra da ne treba raditi sa Dumom.

U početku, taktika Goremikina je da se pravi da ne zna za nju. Ministri se ne pojavljuju u Tauridskoj palati i ne predaju joj zakonske projekte. Tek 15/28 maja pojavljuje se jedan mali nacrt, čuven od tada, o postavljenju jedne staklene bašte i jedne perionice na Univerzitetu u Dorpatu. Izgleda da hoće da osude Dumu na nerad — i Goremikin misli da će ga držanje poslanika u tome pomoći mnogo, — da bi je posle oglasio za „nesposobnu za rad”, kao što će je zbilja i optužiti. Ali „kadeti” su ozbiljno rešeni da rade. Ako ne mogu da pretvore Dumu u Ustavotvornu skupštinu, oni se rešavaju da preduzmu odmah ostvarivanje reformi, bez kojih bi manifest od 17/30 oktobra ostao mrtvo slovo na hartiji. Oni su gotovi da podnose predloge zakona po svojoj ličnoj inicijativi, i ako ta procedura, prema osnovnim zakonima, treba da im zadrži diskusiju za jedan mesec, a jedan mesec, u tim prilikama, čitava je večnost; svedok je nestrpljenju onaj publicista koji je već prvih dana postojanja Dume uzviknuo na jednom skupu: „Tri dana su prošla, a Duma još ništa nije uradila!”. Sa „kadetima”, većina Dume rešava da se baci bez odlaganja na rad. Svesni svoje odgovornosti prema narodu, poslanici su rešeni da rade danju i noću. Da bi sve išlo po dobrom ustavnom redu, Duma počinje sa sastavljanjem odgovora na govor carev u Zimskoj palati, koji smatra kao prestonu besedu. Tekst „kadeta”, sa izvesnim popravkama bez vrednosti od strane radničke stranke, na petoj sednici izglasan je gotovo jednoglasno; samo šest glasova sa umerene desnice glasali su protiv, i koji su se, sa grofom Hejdnom na čelu povukli iz sale zasedanja da ne bi oslabili efekat jednoglasnim primanjem. U toj znamenitoj adresi, Duma, verujući u carevo obećanje da će od njegove strane oktroisane ustanove ostati „postojane”, izlaže program koji ima da ostvari potpuno i normalno razvijanje Rusije: priprema zakonskog projekta za opšte pravo glasa; ukidanje izuzetnih zakona koji kriju administrativnu samovolju; proširenje, u saradnji sa carem, kome pripada takođe inicijativa, izbornih i budžetskih prava Dume; обнародовање јасних закона о личној слободи, слободи савести, речи и штампе, удруживања, збора и штрајка, потпуна једнакост свих грађана пред законом и укидање свих изузетних права и привилегија класа, народности, вере или пола; укидање смртне казне; правилник аграрног питања полазећи од принципа насилног одузимања земље; признање праведних накнада разним народностима; најзад образовање једног министарства одговорног Dumi, da bi se učinio kraj svemoći činovnika, koji dele cara od naroda, i osiguranje harmonične saradnje zakonodavnih i izvršnih vlasti. Ona imenuje delegaciju koja će predati caru tu adresu, i koju je nemoguće bilo smatrati kao „revolucionarnu”, jer odbija sve prevratničke namere krajnje levice.

Ustavne stranke nadale su se da će viđenje sa carem pojačati njihovu situaciju prema ministarskom savetu. Ali posle tri dana grozničavog čekanja, Duma doznaje od Gormikina da car odbija da primi njenu delegaciju. „Kadeti” jedva uspevaju, ali sa velikom mukom, da zadrže radničku stranku da od toga ne pravi pitanje sukoba. 13/26 maja Goremikin, u prisustvu svih ministara, koji se tom prilikom prvi put pojavljuju u Dumi, čita poslaniciima odgovor vlade na njihovu adresu. Ako i daje neke ustupke po pitanjima sporednih vrednosti, on odlučno odbija glavna traženja Dume: smatra da iskustvo još nije pokazalo potrebu za menjanje izbornog zakona, i da mu je dužnost da izjavi „da nasilno oduzimanje zemlje je neprihvatljivo”; on ne veruje da Duma ima prava čak i da govori o traženju promene osnovnih zakona, jer „ne može biti u pitanju njihova revizija na inicijativu Dume”, on je zato da treba usvojiti zakone „oktroisanih sloboda”, ali to samo zato „da bi se dala administrativnim vlastima uspešna srestva da otklone zablude”; podvlači čvrstu odluku ministarskog saveta da održi izuzetne zakone zbog „ubistava, pljačke i izazivajućih nasilja, koja se vrše na celoj teritoriji države”; najzad, on potseća da Duma ima, protivno odlukama vlade, samo jedno pravo, pravo interpelacija.

Ovaj odgovor koji, šta više, uzima ton prebacivanja u stvari je objava rata. Ona vređa i najumerenije poslanike, kao grofa Hejdena, koji izjavljuje, da vladino odbijanje uništava nadu za miroljubivom saradnjom. „Kadeti”, pošto su odgovorili Goremikinu preko svojih najboljih govornika, Nabokova i Rodičeva, sastavljaju, u saradnji sa radničkom partijom, tekst jednog dnevnog reda kojim Duma izjavljuje: „posle odbijanja vlade da zadovolji zahteve naroda, bez čijeg ostvarenja ni smirenje zemlje ni plodna aktivnost narodnog pretstavništva nisu mogući”, ona odbija svoje poverenje neodgovornoj vladi. Ovaj oblik ukora primljen je sa samo 7 glasova manje.

Ipak, ni ministri, ni car neće da iz ovog ustavnog prekida izvedu zaključke koji se nameću. I ako je većina Dume bila primila ustavnu taktiku, vlada je rešena da pokaže da nema ustava u Rusiji. Ministri grabe svaku priliku da pokažu svoje neprijateljsko držanje prema Dumi.[12] Poslanici koji prvi put imaju prilike da se izjasne otvoreno o zloupotrebama i nezakonitim delima administracije, hoće prirodno to da iskoriste; oni gomilaju interpelacije i pitanja — bilo ih je predato 373. Ali zakon dozvoljava vladi da ne odgovori pre nego prođe mesec dana. Ona iskorišćuje svoje pravo, čak i kad se tiče pogubljenja, koje je Duma htela da spreči, ili pogroma, koji se događaju neki put dok se drže sednice. Na takvo držanje, prirodno, Duma počinje da gubi hladnokrvnost i pravi žestoke scene opstrukcije sprečavajući da govore na tribini vladini komesari, koji joj saopštavaju ministarska odbijanja. Radi naznačenja ona glasa za zakon kojim se ukida smrtna kazna, i kada vlada traži kredite za pomoć krajevima zahvaćenim glađu, ona joj smanjuje kredit na strogo potreban minimum i daje joj ga pod uslovom da kontroliše upotrebu.[13] Duma šalje i jednu anketnu komisiju, u Bjelostok, da ispita na licu mesta razloge pogromu, koji se tamo desio, i poslanik knez Irusov, nekadanji gubernator Besarabije, optužuje policiju da je sama organizovala pogrom.

Naročito na agrarnom pitanju kao što je predvideo Goremikin, vlada i Duma dolaze u sukob. Zbog želje seljaka da to pitanje vide rešeno što je moguće pre, „kadeti”, i ako su imali nameru da se bave samo projektima ustavnih zakona, čim je sazvana Duma, rešili su da ga stave na dnevni red. Prema tome, oni pripremaju pokret veoma radikalan, koji se inspirisao pogledima partijske levice, i biraju za pretsednika agrarne komisije jednoga od ljudi koji je najbolje znao to pitanje, M. Hrcenštajna. Da bi odložili definitivni sukob i da bi mogli, dobivši u vremenu, upoznati narod sa potrebom parlamentarnog rada, oni odbijaju da pomažu radničku partiju koja predlaže da se objavi kratko i jasno, pod vidom dekreta Dume, odluka koju će doneti Skupština. Isto tako, oni nisu ni najmanje pripadnici ideje da se organizuju mesni komiteti, pomoću kojih bi hteli članovi revolucionari Dume — kao što će se desiti 1917 — ne toliko da reše agrarni problem na licu mesta, grabljenjem zemlje, koliko da osiguraju revolucionarnu organizaciju stanovništva, pred odlučujućom bitkom čiji izgled će odrediti njihovu taktiku. — Ono što zadržava takođe pretresanje agrarnog problema, to je veliki broj govornika, — blizu 200 — koji su se prijavili da izlože svoje poglede; svi seljaci i radnici žele da uzmu reč i debata traje do 18 juna/1 jula. Zadatak agrarne komisije bio je složen; otuda tek uoči rasturanja Dume, Hercenštajn uspeva, pošto je doveo u vezu poglede raznih partija, da ona primi kao osnovne principe reforme one iz projekata „kadeta”.

Zabrinut aktivnošću agrarne komisije, Goremikin rešava da je prestigne. 20 juna/3 jula izlazi u „Vladinom vesniku”, jedan zvanični kominike. U tome broju, rasturenom u stotine hiljade primeraka, on izjavljuje da je vlada predala svoj sopstveni projekt agrarnog zakona; da se pod vrlo povoljnim uslovima, državna zemlja podeli seljacima i da im pored toga omogući da kupe posrestvom Seljačke banke, zemlju koju bi vlasnici dobrovoljno hteli prodati, zatim da su glasovi o nasilnom otuđivanju privatne zemlje potpuno lažni, i da seljaci daleko od toga računaju na revoluciju, treba da neguju svoju nadu samo u miroljubivi rad i brigu cara. Ovaj kominike nije uspeo da poljulja poverenje seljaka u Dumu, gde sede toliko njihovih ljudi, već da je to samo izazivanje skupštine koja, u jednom takvom pitanju, ne može da dozvoli slično nepriznavanje njenog zakonodavnog značaja.

Pošto je cela zemlja tako reći zauzeta sukobom između vlade i Dume, svi su poslanici saglasni da izjave narodu da agrarno pitanje ne može biti rešeno bez učešća Dume, i da ja ona u toku pripremanja svog sopstvenog projekta, koji iznosi jedno rešenje različito od onog iz vladinog kominikea. Agrarna komisija predaje 27 juna/10 jula projekt „poziva narodu” od strane carske Dume. „Poziv” izražava nadu da će „narod čekati u spokojstvu i miru dok Duma završi svoje poslove” t. j. „pripremanje jednog zakona, zrelo razmišljenog i datog u zakonskoj formi”. Ali taj „poziv” nailazi na neodobravanje od strane radničke partije. Njeni pretstavnici predlažu da se izjavi da Duma ne sumnja da je podržavana od naroda u ostvarivanju svojih namera. Jedan od njih, Žilkin, naglašava da Duma ne može da jamči da će agrarni zakon biti onakav kakvog ga je ona htela, i da zato ne može tražiti od naroda da mirno čeka:.„Ono što treba sada da bude, nije to mir i spokojstvo, već nespokojstvo ... Mi treba da govorimo o organizovanoj borbi ... Preziranje treba da raste da bi uništilo stari režim i stvorilo novi”. „Kadeti”, daleko od toga da sleduju radenicima, .daju neke ispravke u „pozivu”; dodaju, na primer, jedan stav da objasne da pod nasilnim oduzimanjem zemlje treba razumeti kao što je i agrarna komisija to primila, „ustupak radnicima, seljacima, shodno zakonskim pravilima, a za pravednu naknadu pomoću vlasti oduzete zemlje”. Radnička partija uzima kao razlog ovu ispravku i glasa protiv „poziva”, koji zbog uzdržavanja Poljaka, biva izglasan sa samo sto dvadeset četiri glasa „kadeta”.

„Poziv” nije imao ničega „neustavnog”, inače i samo „ustavna” partija ne bi glasala za njega, a levica Dume ne bi našla da je suviše malo revolucionaran. Pa ipak, Goremikinova vlada pomoću njega rastura Dumu.

Rasturanje Dume. — Vlada se ipak rešavala pre nego što je donela odluku o rasturanju Dume. Većina poslanika bila ,je ubeđena da je Duma neprikosnovena; naročito oni sa levice tvrdili su da njeno postojanje sprečava revoluciju i vlada, zajedno sa radničkom partijom, verovala je da narod ne bi primio mirno vest o njenom rasturanju. Otuda, u isto vreme, traže se u okolini vlade i naročito Dvora, mogućnost veza sa umerenim elementima Dume. D. N. Šipov, kome se obraćaju, izvlači se, izjavljujući, sa svojom uobičajenom iskrenošću, da on ne prestavlja većinu. Za vreme jedne audijencije, koju mu je car dao, on ga savetuje da povede pregovore sa „kadetima” vodećom strankom Dume i predlaže kombinaciju P. N. Miljukov—S. A. Muromcev. Car, shodno svojoj navici da u prisustvu ideje koje su suprotne njegovima, — postavlja pitanja svome sagovorniku i daje utisak kao da deli njegovo mišljenje, — pravi se kao da prima tu kombinaciju. Po njegovoj naredbi, pregovori počinju između Miljukova i Stoljipina. Oni otkrivaju da vlada ne misli ni na kabinet isključivo „kadetski”, ni na koncesije dovoljne da zadovolje većinu Dume. Vođeni kao potpuno privatni razgovori, zbog stanja duhova u skupštini, pregovori su prekinuti čim se veza učinila nemogućom između vlade, koja ne priznaje čak ni mogućnost postojanja ustava, i ustavotvorne stranke u Dumi.

Vlada se rešava da rasturi Dumu. Kako Goremikin ne može da se odluči na tu opasnu meru, izvršenje je najzad povereno T. A. Stoljipinu, pozvanom za pretsednika ministarskog saveta. On ranije preduzima vojne mere, ne samo u prestonici, već i u celoj Rusiji. Datum rasturanja nije utvrđen, izgleda, do poslednjeg trenutka. U petak 7/20 jula, za vreme sednice Dume, Stoljipin traži od pretsednika Dume, da zakaže za ponedeljak 9/22 njegov odgovor na interpelaciju o pogromu u Bjelostoku. A u nedelju 9/22 poslanici koji dolaze izjutra u Tauridsku palatu, nalaze sva vrata zaključana i čuvana od stražara, dok jake vojne snage, sa artiljerijom zauzimaju okolne ulice da bi sprečile pobunu.

Duma nije „raspuštena” već „rasterana” kao banda zločinaca, a da se nisu hteli pomučiti ni da obaveste njenog pretsednika. Kominike koji objavljuje njeno raspuštanje ne označava, kao što predviđa član 105 osnovnih zakona, datum novih izbora, nasuprot članu 86 istoga zakona, on određuje, datum saziva nove Dume za posle 1/14 decembra, tj. posle proteklog roka za koje vreme parlamentarna debata o budžetu treba da bude završena; najzad ukaz rasturanja Dume nije potpisan ni od jednog ministra, i niko formalno nije za nju odgovoran. Pred ovim povredama osnovnih zakona budućnost izgleda mračna i verovalo se da više neće biti Dume.

Prva Duma, kao što je kazao jedan od njenih najomiljenijih članova I. Petrunkević „imala je ozbiljne mane”. Ona nije znala da se snađe u mnogim prilikama, ali kako je i mogla, kada je bila prva „narodna skupština”. Zamisao o njoj mogla je biti savršenija; ali zar nije čudno da je dobri narodni zdravi razum, u prkos svim preprekama i nemogućnostima izbornog zakona, znao da tamo pošalje prestavnike, bez sumnje nesavršene ali kvalifikovane. Temperament poslanika bio je malo življi, žustrost po nekoga od njih lomila je mir diskusije, i njihovo bunjenje uzimalo je neki put prostačke oblike; ali atmosfera u kojoj su živeli i radili nije bila pogodna ni za moralnu ravnotežu, ni za mir, ni za parlamentarnu uglađenost. Sve su te mane bile nadoknađene njihovom potpunom vernošću narodnoj stvari, živim osećanjem njihovih dužnosti prema zemlji i dubokom verom u narod, u kojoj se nalazi velika budućnost Rusije. Trajanje prve Dume bilo je kratko, ali trag koji je ostavila u političkom i socijalnom životu zemlje jeste dubok; brazda koju je zaorala podigla je ranije nedirnutu zemlju, i nikakva reakcionarna snaga neće moći da vrati zemlju u njeno prvobitno stanje. Bez obzira na njenu prividnu nemoć, ona je pokazala zemlji svu snagu i važnost narodnog prestavništva, jedino sretstvo naroda za zadobijanje svojih prava, svoje slobode i prosperiteta. Ona je pustila dubokog korena da njeno rasturanje nije se moglo istrgnuti iz narodne svesti: pojam narodnog pretstavništva ostaje živ, i bez obzira na sve napore vlade i njenih reakcionarnih podrživača, narod stavlja svu svoju nadu u drugu Dumu.

IV. — Od prve do druge Dume[uredi]

(9/22 jula 1906—20 februara/5 maja 1907)

Viborški apel. — 9/22 jula, istoga dana kada je vlada zatvorila vrata na Tauridskoj palati, P. N. Miljukov — koji je znao da je rešeno da se rasturi Duma — skuplja kod N. Petrunkeviča, već od četiri sata izjutra, poslanike članove centralnog komiteta „kadetske” partije. Svi prisutni su saglasni da se ne mogu rastati, a da ne protestvuju. Verni svojim principima strogo ustavnim, oni odbijaju misao bune na koju misle radenici i socijal-demokrati, i slažu se da idu do krajnjih granica parlamentarnih prava. Prema tome, oni rešavaju da bace jedan „apel” u kome pozivaju narod da odbija plaćanje poreze i da se regrutuje, dogod datum izbora druge Dume ne bude objavljen. Oni znaju dobro da taj „apel” ne može da pokaže odmah rezultat, pošto se skupljanje regruta i plaćanje poreze vrši tek na jesen, ali hoće da dobiju u vremenu da bi znali stanje duha u narodu, i prema njegovom držanju da organizuju pasivnu odbranu; osim toga, za njih je to prilika da dopuste javnom nezadovoljstvu da se izrazi. Oni znaju i to, da se izlažu gonjenju vlasti i gubitku svih svojih građanskih prava za iduće zakonodavne izbore, ali oni pristaju, bez razmišljanja, na tu žrtvu. Tekst projekta za „apel” je odmah sastavljen i saopšten pretstavnicima radničke stranke, koji primaju kako ideje tako i oblik „apela”. Kako je potpuno nemoguće da održe sastanak u Petrogradu, da bi diskutovali i glasali o ovom „apelu”, rešava se da se ide u Finsku, gde su u više mahova ranije, držani kongresi zabranjenih partija u Rusiji. U veče istoga dana, 180 poslanika: „kadeta”, radenika i socijal demokrata — sastaju se, na četiri sata železnicom od Petrograda, u Viborgu, u hotelu Belvedere, gde ostali stižu još i sutra dan izjutra. Na opšti zahtev, pretsedništvo je povereno S. A. Muromcevu. Pretstavnici „levice” pristaju uz predlog „kadeta”, kao na minimum opštih zahteva sviju, ali sebi zadržavaju pravo da lično idu dalje i preko toga minimuma. 10/23 jula, u podne, debata o tekstu „apela” još nije bila završena kad guverner Viborga potraži pretsednika Muromceva. Pošto ga je obavestio da je dobio naredbu iz Petrograda da spreči njihov sastanak, i objasnio mu nezgodnu situaciju u kojoj se nalaze finske vlasti, on moli poslanike da se dobrovoljno rasture. „Apel” je na brzinu primljen, potpisan od svih prisutnih i odnet u Petrograd. Socijal-demokrati i radnici preduzimaju zatim organizaciju pobune u Viborgu i Kronštatu, ali „kadeti” odbijaju da se pridruže njihovoj akciji.

Prve mere Stoljipina. — Narod ostaje gluv na „apel” iz Viborga. Na suprot tome, krajnja desnica u vezi sa savezom plemića, traži od vlade, u nedostatku celokupnog uspostavljanja autokratije, korenitu izmenu izbornog zakona da bi osigurala većinu u Dumi pripadnicima vraćanja na stari režim. Ali ministar Stoljipin, iz straha od narodnog protesta ne sme da ide tako daleko, i zakon od 11/24 decembra 1905 ostaje na snazi za nove izbore.

Za vreme prvih dana po rasturanju prve Dume, dok javljaju za velike agrarne nemire u Voroneži, Odesi i Šuši (Kavkaz), za vojničke bune u Poltavi, Brest-Litovskom, Sviborgu i na Baltičkom moru, na krstarici „Pamjat Azova”, Stoljipin pokušava da se približi umerenim liberalima. On vodi pregovore sa D. N. Šipovom, grofon Hajdenom, knezom G. E. Ljvovim i A. Ž. Gučkovim da ih uvede u svoj ministarski savet. Šipov i Ljvov stavljaju svoje uslove: polovina ministarskih portfelja za njih i njihove prijatelje i obećanje, da bi primenio glavne tačke manifesta od 17/30 oktobra i ostvario ozbiljnu agrarnu reformu, da će projekti zakona biti predati Dumi. Stoljipin odbija; „Samo vlade koje su pred propašću, primaju tuđe programe”, odgovara on pismeno. Pod tim uslovima, umereni se izvlače; grof Hajden izjavljuje, šaleći se, da su ih hteli uzeti da budu „u svojstvu zakonite dece kod žena lakog morala”. Samo, Gučkov rešava se da sarađuje sa vladom, ali ne pristaje da uđe u vladu i obećava samo svoju saradnju kao poslanika i šefa vladine partije ili „oktobrista”.[14]

5412/25 avgusta, Stoljipin je predmet atentata; ali on se spasava od bombe koja ruši jedan deo njegove vile i ubija skoro trideset osoba. Od tada, on se odlučno opredeljuje za represalije. Iskorišćuje član 87 osnovnih zakona koji ga ovlašćuje, u slučaju potrebe, da izdaje „privremene” zakone, za vreme prekida rada Dume, s tim da ih ima podneti Parlamentu u roku od dva meseca od poslednjeg saziva, i objavljuje hitne zakone. 19 avgusta/1 septembra jedan zakon vaspostavlja ponovo vojni sud, a vojne ekspedicije poslate su u krajeve zahvaćene pobunama. Hitne mere takođe su preduzete da bi sprečile novu Dumu da ne donese korenita rešenja po agrarnom pitanju. Stoljipin je primio doktrinu nekih plemićskih publicista koji su govorili da sve zlo dolazi otuda što seljaci, pošto su dobili svoje oslobođenje 1861, nisu bili asimilovani od drugih klasa, da su sačuvali naročiti način korišćenja zemlje (mir) i umesto da se njima upravljalo po opštim zakonima (knjiga X zakona), njima se upravljalo po lokalnim običajima. Ukaz od 5/18 oktobra 1906 ukida sve ostatke režima izuzimanja, kome su seljaci bili podređeni. Ukaz od 9/22 novembra cilja da izmeni kolektivnu seosku imovinu u imovinu individualnu: svaki seljak ima pravo da zahteva od svoje opštine da njegova parcela bude odvojena od opštinskog zemljišta. Ovo pravo koristiće naročito najbogatiji, koji će, pomoću vlasti, dobiti najbolje parče. „Računajući na jake”, vlada, kako računa da će podeliti seljake, tako se nada da će, odvraćajući njihovu pažnju od zemlje plemića, stvoriti jednu novu klasu, kao neku vrstu klase kandidata za vlasnike nekretnina, koji treba da pomognu nekadanju upravljajuću klasu, koja siromaši i lišava se sve više i više zemlje

Izbori za drugu Dumu. — Stoljipin se naročito bavi i priprema izbore za drugu Dumu. Ako je sačuvao stari izborni zakon, on je rešen da ga napravi bezopasnim; u tome smislu, njegov pomoćnik u ministarstvu unutrašnjih poslova, Križanovski, ekspert u veštini da pravi pritisak na volju glasača ne dirajući u slovo zakona, dolazi mu hitno u pomoć; i Senat, svojim „objašnjenjima” koja menjaju zakon, pomaže takođe njegove poglede.

Važno je pre svega doći do političkih ličnosti koje su se u prvoj Dumi pokazale kao nepomirljivi protivnici vlade. Odmah posle rasturanja saziva, represalije su primenjene protiv njenih članova. Poslanici seljaci, koji su se vratili svojim kućama, naročito su gonjeni: njima je čak izrično bilo zabranjeno da daju računa biračima o svojim mandatima; traži se način da se pohapse i proteraju, ali u tome se ne uspeva uvek, jer su seljaci ubeđeni da su njihovi najbolji branioci oni koje vlast goni, i zato se po neki put odupiru oružjem. Sudska gonjenja preduzeta su protivu 180 poslanika, od kojih su 120 iz „kadetske” stranke, zato što su širili Viborški „apel”. Kako je dovoljno biti optužen, pa zakonom biti lišen prava da se bude biran, elita intelektualaca i političkih ljudi tako je odvojena od izborne borbe: „Duma će biti bez glave”, izjavljuje sa zadovoljstvom ministar unutrašnjih poslova. Uskoro, vlada, pošto je udarila po vođama, udara na same političke stranke. Svaka izborna akcija zabranjena je strankama koje nisu „odobrene”; a „odobrene” su samo stranke sa krajnje desnice, Savez ruskoga naroda, stranka Gučkova ili oktobriste i stranka Miroljubive obnove; a još i one, kojima pripadaju umereni, koje je Stoljipin hteo da uvede u svoj kabinet; razume se, odbijena je dozvola stranci „kadeta”.

U isto vreme, svi oni od kojih se očekuje pomoć na izborima, naročito sveštenstvo, mobilisani su; zabranjeno je i državnim i privatnim činovnicima da stupaju u neodobrene političke stranke, a sveštenstvu je naređeno od njihovih starešina da učestvuje na izborima. Blagodareći „objašnjenjima” Senata, i najdemokratskiji elementi izbrisani su iz glasačkih spiskova. Na kraju 1906 godine 260 dnevnih listova zabranjeno je, a 207 urednika optuženo sudu; u mesecu januaru 1907, u sred izborne borbe, 77 drugih publikacija je zabranjeno i 60 urednika još je okrivljeno. Sve je stavljeno u pokret da se onemoguće zabranjene stranke, a ide na ruku dobronamernim, koji raspolažu zvaničnim organom Stoljipinovim „Rosija”; na izbornim skupovima, nema sredstava kojima se ne služi; kandidature neželjenih poslanika su odbačene, kandidati iz opozicije gonjeni su.

Kakav je rezultat ovih manevara? Krajnja desnica dobija 63 izabranih, umerena desnica ili partija oktobrista 34, „kadeti” 123, poljska stranka 39, levica ili radnička stranka 97, razne socijalističke stranke (socijalisti-revolucionari, socijal-demokrati i socijal-„populisti”) 83; 22 poslanika ne pripadaju nijednoj stranci. Kraj svih napora, vlada nije mogla dobiti poslušnu većinu. Njeni kandidati su tek otprilike jedna petina Dume, dok sva opozicija skupa ostaje otprilike jednaka onoj u prvoj Dumi — smanjila se samo za 1% (68% umesto 69%).

Ono što pada u oči u drugoj Dumi, to je napredak ekstremnih stranaka, koje ne misle da se zadrže samo na ustavnoj borbi. Krajnja desnica ulazi u Dumu sa čvrstom namerom da je potpuno uništi i da vaspostavi autokratiju. Plemstvo joj je naklonjeno, kao i moćna dvorska stranka; ona raspolaže mrežom „sekcija” koje, preko ugovorenih izjava, pokušavaju da daju netačnu sliku o javnom mnjenju; ona ima jednu tajnu organizaciju, Savez ruskoga naroda, koja prima oružje od vlade i pribegava terorizmu protivu političkih neprijatelja.[15] Isto tako, na krajnjoj levici, socijalisti, koji prvi put otvoreno uzimaju učešća na izborima, i čiji je broj sada tri puta veći, misle samo na svoje rušilačke ciljeve; oni još uvek imaju nade i veruju da će ih energična akcija Dume pomagati da organizuju narodne mase i da će izazvati jednu moćnu revolucionarnu struju. Samo stranka centra, „kadeti”, jasno je rešena da upotrebi sva prava koja joj daju osnovni zakoni, da učvrsti narodno pretstavništvo i navikne vladu, kao i narod, na metode parlamentarne borbe. Ali ona je malobrojnija nego u prvoj Dumi, jer umesto 37,4%, ona ne broji više od 24% poslanika.

V. — Druga Duma[uredi]

(20 februar/5 mart—3/16 juni 1907)

I ako je druga Duma bila delimično više desničarska nego prva, stanje duhova svih stranaka opozicije mnogo je izmenjeno od rasturanja Dume jula 1906. Sjajne nade koje su se rađale prilikom saziva prve Dume, bile su iščezle. Znalo se da narodno pretstavništvo nije neprikosnoveno, i da vlada može lako da slomije taj slabi instrument, a da se narod ne protivi. Takođe, tada se manje brinulo za vlast nego za svoj lični položaj; znalo se da Duma neće moći da živi ni više ni manje nego dok bude mogućnosti da se izbegavaju smrtni udarci; „Čuvajte Dumu!” to je parola koju primaju i same socijalističke stranke, dobacujući ih i „kadetima” da se njome pouče. Od svoje strane, vlada neće odmah sukob sa Dumom; na protiv, upućujući joj projekte zakona i budžeta, manifestuje želju da sarađuje sa njome.

Prva pretnja je vladina izjava koju 6/19 marta čita Stoljipin. Da ne bi odali svoje proteste koji bi poslužili kao razlog za rasturanje Dume, ona primenjuje taktiku ćutanja, koju prekidaju samo socijal-demokrati. Uostalom, sama izjava, koja tumači upućene joj projekte zakona, sasvim je umerenog tona; ona prima čak i reviziju vladinih projekata od strane Duminog saziva. Samo u govoru koji daje na kraju, da bi odgovorio socijal-demokratima, koje odvaja jasno od svih drugih opozicionih stranaka, Stoljipin se pokazuje nepomirljiv. On kaže „volja vladareva nije ovlastila Dumu da izjavljuje svoje nepoverenje vladi” i završava uzviknuvši: „Vi me nećete zbuniti!”

I ako nije glasala protiv te izjave Stoljipinove, Duma nije razoružala svoje protivnike. 16/29 marta, istoga dana kada je poslanik Izlos ubijen od tajne organizacije krajnje desnice, jedan crni krst objavljen je u „Ruskoje znamja” (Ruska zastava). Na taj znak, kao što im je naredio još 28 februara/13 marta, poslanik Puriškevič, sekcije Saveza ruskoga naroda objavljuju rat Dumi tražeći njeno rasturanje i promenu izbornog zakona. Ali vlada ostaje, u stvari, na starim pozicijama i ne pomišlja da se lišava koristi od privremenih zakona, koje ima prava da izdaje dva meseca po sazivu Dume. Kada levičari traže da se odmah ukinu vojni sudovi, zavedeni takvim zakonima,[16] Stoljipin odgovara 13/26 marta odlučnim tonom: „Ako želite ukidanje vojnih sudova, zauzdajte crveno ludilo i razoružajte se vi prvi!” To je značilo da je on celu Dumu smatrao solidarnom sa terorističkim strankama; i tražio je od nje „osudu terora” kao uslov za njen opstanak, i kako ona nije htela da podigne rukavicu i brani vladu svojim moralnim ugledom, ona će živeti do kraja sesije, pod stalnom pretnjom njenog rasturanja.

Duma ipak pristupa ozbiljno poslu. Ona pristupa ispitivanju agrarnog problema i budžeta koji vraća, u prkos levici, nadležnoj komisiji. Diskusija o ovim pitanjima ne ostaje čisto tehničke prirode. „Kadeti” su vodili računa o stvarnosti i, čuvajući ipak glavne crte projekta agrarnog problema, oni su u saradnji M. Kutlera, koji je postao poslanik, znatno izmenili taj nacrt, za koji vlada nije izjavila da je neprihvatljiv. S druge strane, oni se upinju da organizuju rad Dume i da bude što više uspešan. Oni izglasavaju novi poslovnik, po kome se ograničavaju govori poslanika, rezerviše jedan dan u nedelji za interpelacije, čiji je talas bio potopio prvu Dumu, posvećuje dve večernje sednice ispitivanju projekata sporednog značaja, i sve ostalo vreme diskusiji čisto administrativnih zakona, na pr., o projektima reforme pravosuđa i lokalnih self gouvernement, koji se ne mogu smatrati kao projekti o ukidanju smrtne kazne, amnestiji i t. d. — političkim manifestacijama. Zbog teškoća i sporosti na koje nailaze predlozi neposredno dati od Dume, oni su smatrali da treba početi sa diskusijom o ministarskim projektima. U nedostatku stabilne većine, moraju da održavaju stalni kontakt među raznim partijama i njima da pripreme opšti plan parlamentarnih poslova.[17] Petnaest komisija Dume neumorno rade na nacrtima zakona i budžeta. U prkos vladi, koja te poslove koči svim sredstvima, ona se protivi da se pozovu strani stručnjaci u zasedanje i odbija da im da potrebna obaveštenja i završava krajem maja pregled zakona o lokalnoj sudskoj organizaciji, o ličnoj slobodi, o zakonima objavljenim u smislu paragrafa 87 osnovnih zakona o slobodi savesti i o zavođenju obavezne nastave. Agrarna komisija slaže se da se usvoje osnovni principi projekata „kadeta”. Komisija za lokalne autonomije nastavlja korisno svoj rad. Druge komisije ispituju nacrte na radničkom zakonodavstvu, o opsadnom stanju, o obimu budžetske nadležnosti Dume i t. d.

Ovi stvarni rezultati aktivnosti Dume samo pojačavaju zavist njenih neprijatelja. Oni se boje, kako je zabeležio, uoči izbora 14/27 novembra 1906 kongres Saveza plemstva da „jaka zbog iskustva u prošlosti, ona uzima korektno i uljudno ponašanje, da joj se ne može ništa prebaciti, i sakrivena autoritetom koji joj daje prividna zakonitost njene aktivnosti, ona izdaje kobne zakone” za plemstvo! Da bi sprečili da se parlamentarizam „utvrdi u Rusiji”, Duma da „postane stalna ustanova” i Rusija da „prestane da bude velika sila”, oni su želeli uspeha strankama krajnje levice na račun „kadeta” i izbore „što je moguće gore”. Zato poslanici sa desnice upinju se da kompromituju Dumu, gurajući svoje kolege sa levice na nepromišljena dela, čak i glasajući sa njima da bi ustavni centar stavili u manjinu. Oko polovine aprila, Savez plemića, sakupljen u Petrogradu, upućuje neposredno caru jednu peticiju u kojoj traže raspuštanje Dume i izmenu izbornog zakona. Plemići se boje naročito da, ako Duma izdrži do letnjeg odmora, poslanici će sa levice otići u narod da izazivaju, i svojom propagandom potstiču nove agrarne pobune. Njihov strah uostalom nije baš sasvim lišen osnova, jer socijalisti su još uvek naklonjeni organizovanju revolucije pomoću mesnih komiteta, kao što i priznaju, u više mahova, na tribini.

Centar, kome počinju da prilaze poslanici seljaci sa levice, shvatajući važnu ulogu Dume u stvaranju agrarnih reformi, mnogo se napreže da izbegne svaki sukob sa vladom odbijajući predloge socijalista, i smicalice levičara koji sprečavaju njenu obazrivu akciju. Pored terorističkih atentata koje izvode ne samo „borbene legije” socijalista-revolucionara, već takođe i nova organizacija „maksimalista“,[18] ona vodi u vojsci revolucionarnu propagandu koja zabrinjuje vladu i zbog koje je uhapšeno više socijal-demokrata. Neizbežni sukob priprema se za 7/20 maj, kada je stavljena na dnevni red interpelacija socijal-demokrata o nasiljima policije u domu poslanika Ozola.[19] Sutradan, na pitanje desnice, Stoljipin tvrdi da su 13/26 aprila 28 lica uhapšena pod optužbom da su pripremali atentat protivu cara i velikog kneza Nikole Nikolajeviča. 1/14 juna on odlazi u Dumu, i pošto je zahtevao tajnu sednicu, on traži hapšenje 55 socijal-demokratskih poslanika, t. j. cele parlamentarne frakcije stranke, koju smatra kao zločinačko udruženje i koju optužuje da ima u celoj zemlji čitavu organizaciju za izazivanje oružane pobune i olakšavanje demokratske republike; izjavljuje da 16 poslanika ima da budu uhapšeni odmah, i da su pisani dokazi inkriminisanih dela nađeni prilikom pretresa kod Ozola. Duma je tako stavljena u neobično nezgodnu situaciju. Treba da se izrazi po pitanju koje zadire duboko u princip parlamentarnog imuniteta. Krivice koje se pripisuju socijal-demokratskim poslanicima, iako na prvi pogled verovatne, izgledaju vrlo sažete i nemaju istu težinu za sve okrivljene. S druge strane, nije više bio u pitanju pojedinačni imunitet, kao što je bilo slučajeva ranije za poslanike okrivljene za političke zločine i upućivane naročitoj komisiji Dume, već kolektivna optužba protivu jedne stranke. Rad socijal-demokrata poznat je već davno; zašto se tek sada okrivljuje? Očevidno, razlozi političke prirode mešali su optužbe iz opšteg prava. Posle diskusije, Duma šalje traženje Stoljipinovo svojoj komisiji koja treba da preda svoj izveštaj za dvadeset i četiri časa.

Znalo se već nekoliko dana da je rasturanje Dume već rešena stvar. Činjenica da Stoljipin neće da čeka rezultat rešenja komisije dokazuje dovoljno da njegovo traženje podizanja imuniteta je samo jedan izgovor. Sutradan, 2/15 juna, Duma se sastaje sa uverenjem da drži svoju poslednju sednicu. Na dnevnom redu je projekt zakona o lokalnom pravosuđu. Jedan sat i po pre kraja sednice, levičari traže da se obustavi diskusija kako bi se mogao da odbaci budžet i ukinu agrarni zakoni obnarodovani na osnovu § 87 osnovnih zakona. Ona se nada da će te manifestacije, koje ne mogu imati praktičnog značaja, olakšati njenu propagandu, jer računa da iskoristi ovo rasturanje izazivanjem narodne pobune. Ali jasno je da takva taktika može samo da diskredituje čak i princip narodnog pretstavništva, u trenutku kad je inače u ozbiljnoj opasnosti. Centar se ne povodi za njima, i diskusija o projektima sa dnevnog reda proteže se u miru do zaključenja sednice. Izveštaj naročite komisije nije gotov, ostavljen je za sutradan. Ali ta sednica nije se održala. Uzalud, u noći 2/15 juna, poslanici Maklakov i Struve pokušavaju da ubede Stoljipina da kolebanja komisije imaju razloga; stav vlade je rešen.

3/16 juna Duma je rasturena, novi izbori zakazani za 1/14 juli i saziv treće Dume za 1/14 novembar. U isto vreme, objavljen je novi izborni statut, koji se ne može okvalifikovati zakonom, jer je neposredno nasilje osnovnih zakona, koji stavljaju ispravke izbornog zakona na saglasnost Dume. Desničarske stranke koje inače trijumfuju, ne kriju da izjave da gledano s tačke gledišta osnovnih zakona, to je pravi državni udar. To je za njih dokaz više, da nema Ustava u Rusiji: „Car ga daje, car ga povlači!” To je formula, koja pokazuje njihovo mišljenje. Optužbe koje manifest od 3/16 juna iznosi, lišene su osnova. Ustvari, njen veliki zločin bio je što nije htela da osudi stvar, i u isto vreme što je odbila moralnu podršku vladi. Objavljivanje novog izbornog statuta ne ostavlja nikakvu sumnju u duboke razloge i ako nepriznate njenog rasturanja. Taj statut nije mogao biti ni sastavljen ni otštampan za jednu noć; on je rezultat sloge između plemstva i vlade, i nije prost slučaj da je Duma rasturena baš u trenutku kada to umetničko delo izborne umetnosti, od Križanovskog, izlazi iz štampe. Zemlja se ne vara; ona shvata da je druga Duma čisto i jasno žrtvovana interesima plemstva.

VI. — Treća Duma, ili Duma plemića (1907—1912)[uredi]

„Vladin blok” i opozicija. — Izborni statut od 3/16 juna 1907 izveden je iz prakse Napoleona Trećeg. On dopušta ministru unutrašnjih dela i njegovim ljudima da menjaju granice izbornih okruga i da dele glasače na grupe (proizvođače, sopstvenike i t. d.) od kojih svaka ima prava da imenuje svoje izaslanike, na pr., sveštenstvo može biti sabrano u socijalne „kolegijume”, a mali sopstvenici nepokretnosti podeljeni na razne „kolegijume” prema veličini njihovih imanja: stanovnici varoši su po istom pravilu, podeljeni na dve „kurije” koje biraju svaka isti broj poslanika, prva obuhvatajući velike sopstvenike, druga sve ostale birače, Broj poslanika izabranih od seljaka u svakom distriktu, broj varoških glasača prve „kurije” udešen je tako da sabran sa brojem sopstvenika imanja, daje većinu nad glasačima seljacima sabranim sa gradskim glasačima iz druge „kurije”. U stvari, u izbornim saborima provincija (gubernija) koje biraju poslanike, broj glasača je obrnuto proporcionalan prema broju biranih izaslanika grupa: tako, jedan poslanik dolazi na 230 velikih posednika, na 1000 bogatih građana varoši, na 15.000 građana srednjeg staleža, na 60.000 seljaka i na 125.000 radnika. Vlada ima dakle načina da utiče stvarno na birače. I ona to čini mnogo više nego političke stranke. Njena parola je: „Borba protivu revolucije” i svi njeni napori idu za uspehom stranaka „pokornih zakonu”. Jedan ugovor između Stoljipina i šefa stranke oktobrista, A. Ž. Gučkova, osigurava ovoj vladinoj stranci pomoć desnice i nacionalista, podržavanih — a može se reći i stvorenih — od vlade.

Ova druga Duma tako dobijena razlikuje se ogromno od prve Dume: ona ima veliki deo pripadnika vlade. Vladina većina sadrži u sebi tri desničarske grupe, a i nacionaliste i oktobriste, dakle više od 300 članova na 442. Opozicija, koju vode „kadeti” smanjena je na nešto više od 100 članova; u njoj su: na desno, progresisti sa 23 poslanika i grupa muslimana sa 8, u centru 54 „kadeta” i na levo, 13 radnika i 20 socijal-demokrata. Između većine i opozicije, poljska frakcija, sastavljena iz poljskoga kola i grupe poljsko-litvano-belo-Rusa sa 18 poslanika, ostaje slobodna i glasa čas za jedne čas za druge.

Većina uzima ime „vladin blok”. Oktobristi, koji su se rešili da sprovode svoj program „pacifikacije i reforme”, vode prvu reč. Zarobljenici stranaka koji sede sa njihove desne strane, i željni da posluže ideologiji vlade, koja je osigurala njihovu pobedu, oni se pokazuju kao vrlo rđavi „ustavotvorci”.

Većina proglašava članove opozicije neprijateljima otadžbine, optužuje ih da pripremaju propast države i da su pod kobnim uticajem Jevreja; ona isto tako sumnja na nacionalističke grupe, na Poljake, i muslimane, kao i na druge grupe manjinskih naroda.[20] Ne samo govornici sa desnice već i oni iz centra, oktobrista, napadaju bez uvijanja celinu opozicije, a naročito „kadete”. Jedan velikoposednik iz Besarabije, Puriškević, i jedan inženjer iz Kurska, Markov Drugi, koji sede na klupama krajnje desnice, stekli su neugodnu slavu što su stalno ubijali ugled narodnim prestavnicima i organizovali ispade protivu šefova levice; ali uvek kad su napadali opoziciju, na račun principa ustava, narodnog pretstavništva i na račun ugleda Dume, bilo je pomoću većine i gotovo uvek sa odobravanjem vladinih sfera i reakcionarne grupe oko dvora. Opozicioni poslanici bili su isključeni iz komisija za vojsku i mornaricu, pod izgovorom da nemaju dovoljno patriotizma. U početku, atmosfera je tako puna mržnje, napadi pogrdama na neke između njih tako su jaki, načini da im se ubiju ugled tako bestidni, da je situacija tih govornika bila neobično mučna. Prekidani uzvicima uvredljivim i organizovanim lupanjem po klupama desnice, oni imaju velikih teškoća da brane svoje ideje. Ipak, od treće sesije, odnosi između opozicije i oktobrista popravljaju se znatno. Ovi počinju da se pokazuju snošljiviji prema svojim protivnicima među kojima ima vrlo velikih stručnjaka i parlamentaraca. Kada hoće da ostvare svoj čisto tehnički program: saniranje budžeta, razvijanje vojske, uvođenje izvesnih liberalnih reformi neosporne koristi, kao što je mesno pravosuđe i narodna prosveta, i stvaranje zemstva po srezovima, oktobristi su primorani da traže pomoć od opozicije.

Politika rusifikacije. — Pomagana većinom Dume, vlada produžava politiku ugnjetavanja narodnih manjina. Iako sumnja na sve nacionalne manjine u carstvu, prema Finskoj najjače se ispoljava njena narodna politika. Prema ugovoru od 1809 između Sabora u Borgi i Aleksandra Prvog veliko vojvodstvo Finska spojena je sa Ruskim carstvom, ostavljajući joj ipak njenu nezavisnost i njen ustav. Međutim i vladi i nacionalistima bilo je nesnošljivo da na nekoliko vrsti od Petrograda postoji jedna nezavisna provincija, koja još uživa jedan evropski ustav. Zato Stoljipin prihvata politiku general-gubernatora Bobrikova, koji je u početku vladavine Nikole II, bio obustavio ustavni režim. Od samog početka 1908 godine, pošto je bilo naređeno od imperatora da će otsada general-gubernator i njegov pomoćnik biti imenovani po predlogu ruske, a ne finske vlade, on gura poslanike „vladinog bloka” da podnose seriju veoma oštrih interpelacija protivu Finske, i u kojima naročito traži da Ruska vlada stavi sva finska rešenja pod svoju kontrolu. Uredbom od 20 maja/2 juna 1908 „koja se tiče postupka za finske poslove u vezi sa interesima carstva”, on utvrđuje da vlasti velikog vojvodstva ne mogu od sada upućivati nikakve predloge imperatoru bez prethodnog mišljenja i odobrenja ministarskog saveta. Zatim ponovo uzima u rasmatranje pitanje zvano zakonodavstvo carstva, postavljeno manifestom od 3 februara 1899. Jedna mešovita komisija, sastavljena od šest Rusa i pet Finaca, ima za dužnost da izdvoji finske poslove i zakonodavstva carstva. Predlozi ruskih članova ove komisije primljeni su od Ministarskog saveta, i pretvoreni u zakon. Gazeći finski ustav, ovaj projekt stavlja u zavisnost zakonodavstvu carstva veliki broj bitnih pitanja velikog vojvodstva, na primer obavezu da učestvuje u troškovima označenim kao rashodi carstva, vojnu obavezu, položaj Rusa i prava ruskih podanika u Finskoj, primenu narodne prosvete i lokalnog krivičnog zakona interesima carstva, uredbu o javnim skupovima udruženja, štampu i uvoz stranih knjiga, monetu, poštu i telegraf,. carinu i t. d. Predat Dumi krajem marta 1910 godine, diskutovan na plenarnoj sednici 23 maja/5 juna, podiže vatrene proteste, ne samo od opozicije, već i od nekih članova „vladinog bloka”: R. N. Miljukov, u ime „kadeta”, Rodičev, Lučickij, đeneral Babljanskij, Bulat, među opozicionarima, baron Mejendorf iz vladine partije i rođeni sestrić Stoljipinov, brane finsku stvar i pravdu, smatrajući da ovaj projekt gazi u isto vreme finski ustav i osnovne zakone ruske. Ali uzalud. Želeći da se umili po svaku cenu vladi, koja je tvrdila ali nije mogla da dokaže da je njen projekt neophodan i zakonit, većina rešava, da skrati diskusiju i da ubrza glasanje. Raspra se sprovodi u takvoj šovinističkoj atmosferi, prava manjine su otvoreno pogažena da oko 120 članova opozicije i nekoliko članova većine rešavaju da napuste salu i povlače se. Izglasan za jedan sat,[21] zakon je konačno primljen 31 maja/13 juna od Dume zatim od Carskoga saveta. Posle njegovog obnarodovanja 17/30 juna, vlada izglasava u obe ruske skupštine[22] dva nova zakona, jedan kojim dodeljuje svim ruskim podanicima u Finskoj ista prava kao i finskim građanima, drugim uslovljava da će do nove naredbe, vojna obaveza za Finsku biti zamenjena novčanom porezom, plaćenom iz finske državne blagajne ruskoj blagajni.

Vlada i „vladin blok” sporovode podjednako nacionalnu politiku prema drugim narodnostima u carstvu, a naročito prema Poljacima i Jevrejima. Projekti zakona podneti su za stvaranje opštinskih organizacija gradova na Kavkazu, u oblastima na severo-zapadu, na jugo-zapadu i u Poljskoj, koji predviđaju obrazovanje naročitih izbornih koleža za ruske opštinske birače i ako su ovi u vrlo velikoj manjini u više varoši; za opštinske izbore u Poljskoj oni predviđaju tri koleža: poljski, ruski i jevrejski, dodeljujući najmanji broj opštinskih odbornika Jevrejima i ako oni čine većinu stanovništva poljskih gradova. Jedan drugi projekt, izdvajanje Kelma, nazvan „četvrto delenje Poljske” ranjava najosetljivije nacionalno osećanje Poljaka; i u tome projektu radi se na tome da se grupišu narodnosti koje nisu poljske, (pravoslavne) u dve gubernije, Lublina i Sedlica, i obrazuje treća gubernija Kelmeka, koja će biti odvojena od Poljske.

Što se tiče jevrejskog pitanja, bilo je stavljeno na dnevni red od strane kongresa Saveza plemića, koji preuzima političku upravu zemlje za vreme treće Dume. Ogorčena antisemitska kampanja je otpočela u Dumi, sa očevidnim pristankom centra i vlade; govornici sa krajnje desnice, Markov Drugi, Puriškevič, Zamislovskij drže bezbrojne govore protivu Jevreja, predlažući, prilikom svakog novog projekta zakona, da se isključe iz vojske, iz zemstva, iz opštinskih uprava, i da se ograniči njihovo već inače teško primanje u škole.

Politika staleža i agrarni zakoni. — Ističući svoj borbeni nacionalizam, većina, koja sprovodi pokorno socijalni i politički program kongresa Saveza plemstva, radi na zaštiti plemstva, čiji veliki posedi nestaju. Nije bez razloga da je narod nazvao treću Dumu „Duma plemića”. Kao i vlada, i većina je zahvaćena idejom A. D. Pazuhina, maršala plemstva u guberniji Simbirskoj i poznatog saradnika Pobjedonosceva i Katkova za vreme vladavine Aleksandra Trećeg, da plemići, sluge države, treba da „ponovo postanu prvi stalež Carstva”. Da bi dopunili zakon od 1890, koji je osiguravao plemstvu većinu u zemstvu i stavljao upravu distrikta u ruke maršala, biranih od njihovih skupova, više zakonskih i administrativnih mera pojačavaju njihovu nadmoćnost u lokalnoj administraciji, i njima dodeljuje povoljnije uslove kredita u hipotekarnim bankama

Ta politika staleža objašnjava žurbu sa kojom Duma prima mere, koje se odnose na problem seljaka, naročito primljeni zakoni za regulisanje svojine zemlje seljaka, i organizovanje lične sopstvenosti seljaka. Zakon od 14/27 juna 1910, koji potvrđuje i pojačava ukaz od 9/22 novembra 1906,[23] i koji je sam dopunjen zakonom od 29 maja/11 juna 1911, radi na tome da zameni kolektivnu svojinu seoskih opština malim privatnim imanjima. Taj zakon treba, tako misli Stoljipin, da popravlja tu „oskudicu sa zemljom”, zbog koje seljak tako ljuto pati. Ne bi se mogli razumeti politički razlozi ako se ne dovedu u vezu sa ovim naporom plemstva da brani ostatke plemićske sopstvenosti zemlje od pritiska seoskih masa. Besumnje, taj princip je čak i pravičan, jer seljačka privatna sopstvenost prestavlja jedan savršeniji tip agrarne eksploatacije nego stari režim agrarnih opština, koji sprečava seljake da uvode u obdelavanje zemlje potrebna tehnička nova sretstva, ali način na koji ga Stoljipin primenjuje surovo gazi pravo koje, prema zakonu od 1861, seoske opštine imaju na svoju zemlju, i zbilja, i ako su bili sopstvenici i pravno i stvarno, opštine mogu biti prisiljene, prema zakonu od 1910 i 1911, da ustupaju opštinsku zemlju, i da dopuste stvaranje novih privatnih imanja. Otuda, u gubernijama, gde su agrarne komisije, organizovane od Ministarstva poljoprivrede, primenjivale zakon, seljaci su se podelili na dve neprijateljske grupe: seljake, privatne sopstvenike, koji koristeći pravo zakona napuštaju zajednicu i stvaraju nezavisna imanja na najboljim parcelama zemljišta oduzetim od svojih suseda, s jedne strane; i seljake, članove zajednica, koji energično brane zajedničku zemlju od apetita njihovih protivnika povlašćenih od strane vlade, s druge strane.

Tako, zakonodavstvo Stoljipina neobično je kompliciralo agrarno pitanje. Starome antagonizmu plemića i seljaka dodaje se sad još i novi sukob seljaka privatnih vlasnika zemlje i seljaka koji su ostali u zajednici. Za vreme revolucije 1917, ovaj sukob, stvoren od Treće Dume, biće moćni faktor socijalnog pokreta na selu.

Ova socijalna politika, i ako povlađujući „glavni staležplemstva, ide ipak u susret glavnim potrebama zemlje, koja polazi putem širokog razvijanja industrije. Ona zapostavlja interese varoši, koje su se od vladavine Aleksandra Trećeg ogromno razvile, i koje su postale veliki industrijski i intelektualni centri, koji upravljaju javnim mnjenjem, ali nisu dobili u „Dumi plemića” pretstavništvo, odgovarajuće njihovom značaju. Ta politika gleda samo kako da podvrgne interese ogromnog ruskog carstva interesima jedne klase, sebične kaste koja se degeneriše i proređuje i sprečavajući normalno razvijanje razmene dobara zaustavlja ekonomski polet kojim je obeležen početak XX veka.

Približavanje oktobrista i opozicije. — U Rusiji, opšti interesi kao i interesi seljaka, bili su branjeni od intelektualaca demokratskih tendencija koji su se uvek zalagali za narod, i od kojih su mnogi pripadali štampi, univerzitetu, opštini i zemstvu — a ovi, uprkos izbornom režimu zakona od 1890, umeli su, zbilja, da sačuvaju tradiciju od 1864, to jest brigu za dobro seljaka. U Dumi, oni su to pre svega kao opozicija, — od kojih je više uglednih članova izabrano od varoši, prihvatili program socijalnih i demokratskih reformi, formulisani od prve Dume u svome odgovoru na prestonu besedu. Ali uskoro, i sam centar brine se zbog reakcionarne politike koju vlada, zarobljenog plemstva, mora da primenjuje.

Od 1908 nesporazum između te politike i tendencija centra jasno se ispoljava. Vođa oktobrista, Gučkov, stupa u borbu protivu ministra mornarice koji, kao i ministar vojske, krije se od kontrole Dume. S obzirom na ograničenje prava narodne skupštine ova borba dobija karakter napada na prerogative vladareve. Podržavan od opozicije, centar prihvata da brani prava Dume što se tiče vojnih i mornaričkih zakona. Član 96 osnovnih zakona daje centru pravo da daje zakone izvan parlamenta po pitanjima koja se odnose na vojsku i mornaricu, ali koji ne zahtevaju nove kredite. Vlada to upotrebljava vrlo široko, čim su potrebni novi krediti, budžet đeneralštaba mornarice mora biti pretresen i glasan od skupštine. Duma se time koristi da pravi uštede. Car odbija da potvrdi budžet tako izmenjen i carskom naredbom poverava brigu Stoljipinu da ograniči odgovarajuću kompetenciju skupštine i vlade u koliko se to tiče zakonodavstva vojske i mornarice. Propis o načinu otvaranja novih kredita za potrebe vojske i mornarice, objavljen 24 avgusta/6 septembra 1909 god. ograničava već ogromna budžetska prava Dume, ali ministra vojske i mornarice shvataju to na najsamovoljniji način i koriste se da unesu nove rashode, ne stavljajući ih na prethodno pretresanje skupštine. U toku jedne interpelacije u Dumi o nezakonitosti uredbe od 24 avgusta/6 septembra, govornici opozicije: Miljukov, Maklakov itd. dokazuju da ta uredba, objavljena bez pristanka Dume, izopačuje osnovne zakone. Ali većina, zajedno sa oktobristima, ipak glasa za vladu i interpelacija biva odbijena sa 161 glasom protivu 100.

Centar se susreće takođe sa levicom da brani budžetska prava Dume. Ona su neobično ograničena; znatni deo budžeta, videlo se, „neprikosnoven” je i izmiče pred svima kritikama ili izmenama od strane Dume. U proleće 1908, u toku diskusije povodom budžeta, administracije železnica, pred skupštinu je iznet predlog njene budžetske komisije da se obrazuje jedna anketna komisija za železnice. Na tvrđenje poslanika Miljukova da parlament ima prava da pravi ankete, ministar finansija Kokovcev tvrdio je protivno i izgovara čuvenu reč: „Hvala Bogu! mi nemamo parlamenta”. Ove reči izazivaju žestoke odgovore, ne samo od govornika iz opozicije, Miljukova, već i pretstavnika oktobrista, grofa Uvarova. Pretsednik Dume, oktobrista Komjakov izjavljuje da su reči Kokovceva „deplasirane” ali mora, nekoliko dana docnije u punoj sednici da se izvini zbog toga ministru. Iste godine, jedan ukaz imperatora, bez saglasnosti Dume, produžava privremene kredite ministru saobraćaja i poslanik sa desnice, nacionalista grof V. Bobrinski, predlaže, u znak protesta, da se smanje ti krediti za jednu rublju. Većina Dume, koja je po pitanjima mnogo važnijim i kad su u pitanju bili krediti od više miliona, bila ne jednom popuštala pred vladom, ovoga puta prihvata naklono ovaj predlog, koji, u stvari, ima vrednost samo jedne proste opomene. Za vreme dve poslednje sesije trećeg saziva, naročito oktobristi i opozicija saglašavaju se dosta često na budžetskom terenu. Ali kada, „kadeti” iznose jedan projekt zakona za reviziju budžetskih zakona koji ograničavaju do krajnosti nadležnost Dume i daju ovoj obična prava Donjega doma svih zemalja, oktobristi ne idu za njima, saglašuju se sa nacionalistima i sa desnicom, i odbijaju projekt.

Držanje oktobrista zabrinjuje vladu. Od proleća 1909, dok je pretsednik ministarskog saveta bio bolestan i boravio na Krimu, vladini krugovi behu pustili ideju da zamene kabinet Stoljipina jednom kombinacijom još više desničarskom kao i da bi pripremili dolazak jedne vlade čisto reakcionarne, i napravili prevagu nad „ustavnom” politikom većine oktobrista, upravljane od Gučkova, jedan deo oktobrista, vođen od poslanika Gololobova, bio se odvojio od centra da bi prišao desnici. Posle sednice od 22 februara/7 marta 1910 na kojoj Gučkov održava govor protivu vlade i obraća pažnju na činjenicu „da je žalosna potreba za jednim izuzetim režimom prestala i da, u sadanjim prilikama, njegovi prijatelji i on ne vide više razloge koji mogu da opravdaju zadržavanje vaspostavljanja građanskih sloboda”. Stoljipinu nije više moguće da računa na poslušnost sredine. Iz bojazni da ne vidi da se učvršćava većina levice, koja je u više mahova povodom budžeta za obnovu mirovnih sudova i organizaciju zemstva, po kantonima otvoreno ustajala protiv njega, on traži kod desnice podršku protivu centra. Pomoću poslanika iz Besarabije, P. N. Krupenskog, on okuplja čvrsto sve pretstavnike desnice, ultra monarhiste nacionaliste i oktobriste, disidente grupe Gololobova, na broju 150. U isto vreme, u Dumi, on počinje, sa drugim ministrima, da često napada oktobriste, koje optužuje da prave opoziciju, ne samo vladi, već i prestolu, i desnica ih naziva „Mladoturci”. Gučkov, koji je ipak nedavno još davao svoju prijateljsku pomoć vladi, gubi svoju popularnost u desničarskim krugovima i naročito na dvoru. Držanje vlade, a i briga za iduće opšte izbore, jer njihova politika nije zadovoljila glasače koji prete da ih se odreknu, — gone oktobriste da naglase svoj opozicioni stav. U toku debate o uvođenju zemstva u zapadnim gubernijama, oni napadaju vladin projekt, naročito odredbe koje osiguravaju ruskom elementu ogromnu nadmoćnost u zemstvu. Jedan od njih podnosi predlog da se postavi poljska proporcija od 30%o u zemstvu i njegov predlog, i pored ličnog mešanja Stoljipinovog, odbačen je sa samo 7 glasova većine. Glasanje zakona od strane Dume, u junu 1910 ne završava sukob. Iduće godine, zbilja u martu, pošto je carski savet odbacio zakon, Stoljipin ukazom carevim obustavlja rad oba doma za vreme od tri dana i prema § 87 osnovnih zakona, obnaroduje odmah zakon u obliku u kome je bio izglasan od Dume. Taj samovoljni akt približava Dumu i carski savet u protestu protivu uvrede zakonodavnim telima, i Gučkov, kome je jasno da je njegov savez rasturen sa Stoljipinom, daje ostavku na položaj pretsednika Dume, na kome je bio od povlačenja Kromjakova.

Savez vlade sa krajnjom desnicom i represalije prema univerzitetima. — Oduzimajući malo po malo prerogative Parlamentu, već inače jako skučene od osnovnih zakona, vlada postaje sve više nepopularna, nezadovoljstvo osvaja i najskromnije domove naroda koji je podržavao oktobriste. Razmimoilaženja koja ga odvajaju sve više od centra, primoravaju Stopljina da se okrene ka desnici, i da objavi pripreme idućih opštih izbora. Njegov cilj je da uspe u rasparčavanju političkih snaga što bi mu omogućilo da dobije, sa desnicom i nacionalistima, bez oktobrista, potpuno pokornu većinu. Ali 5/18 septembra, on je smrtno ranjen, za vreme pozorišne prestave u Kijevu, od nekoga Bogrova, revolucionara i člana Ohrane.[24] Njegov naslednik Kokovcev, ne donosi nikakve značajne promene u vladinoj politici. On nastavlja da priprema izbore četvrte Dume, naslanjajući se samo na nacionaliste i desnicu. Represalije, izvedene protivu univerziteta u Moskvi, i u nekoliko i protivu univerziteta u Petrogradu od strane novoga ministra prosvete Kasoa, imenovanog 1910, bile su najbrutalnije manifestacije vladine reakcije. Koso, veliko-posednik u Besarabiji i nekadanji profesor građanskog prava na univerzitetu u Moskvi, stavlja u penziju, u početku 1911, rektora i podrektora toga univerziteta, Manjulova i Menzbira. Uvređeni ovom povredom autonomije univerzitetske nastave, većina profesora univerziteta izjavljuje svoju solidarnost sa svojim rektorom i podrektorom, i stavljaju do znanja da neće moći više da zadrže svoje katedre ako vlada ne pristane da povrati oba izabranika univerzitetskog saveta. Ministar, veoma zadovoljan u sebi, što se profesori „sa levice” povlače svojevoljno, odriče da promeni odluku. Moskovski univerzitet gubi tako mnogobrojne naučnike i odlične profesore. Kaso ih zamenjuje sa profesorima provincijskih univerziteta koji, pošto su primili svoja naimenovanja iz ruku ultra-reakcionarnog ministra, postaju verni podržavaoci njegove politike u pogledu na višu nastavu. Na univerzitetu u Petrogradu, protivu volje profesora od kojih je većina protivna njegovoj politici, Kaso imenuje isto tako kandidate sa desnice na više praznih katedra. U isto vreme, da bi zamenio profesore koji su dali ostavke, on šalje više desetina mladića, koji su dobili svoje diplome, da se spremaju za profesore u inostranstvu; i ti stipendisti izabrani od ministra, često su u opreci sa željama univerziteta.

Beleške[uredi]

  1. Počasna titula koju ne treba mešati sa titulom pretsednika ministarskog saveta.
  2. U svojim memoarima Više opisuje ovaj događaj malo drukčije.
  3. Zato što je iskoristio svoj autoritet u nekakvoj ljubavnoj intrigi u koju je bio umešan.
  4. 51 za 51 guberniju i za 3 administrativne okruge, zvane „oblasti”.
  5. To je taj isti Kutler koji je radio, docnije, sa kadetskom strankom, na redakciji jednog agrarnog zakona, predviđajući nasilnu eksproprijaciju; po njegovom projektu vlasnici bi bili obeštećeni pravednom novčanom naknadom za deo zemlje, koji im se oduzimao i delio seljacima.
  6. Za ovaj izraz uzet je ruski naziv, osnovnie Zakoni”. Francuski izraz bio bi „Ustav”, ali kako ustvari ovde nije bilo pravoga Ustava, mi upotrebljavamo ruski izraz, koji bolje odgovara samoj suštini stvari.
  7. Na to je car odgovorio da je Duma levičarska zbog suviše liberalnog izbornog zakona od 11/24 decembra, a i zbog inercije konzervativnih elemenata naroda, kao i zbog vlasti koje su se uzdržavale da se mešaju u izbornu borbu, što se nikada ne događa u drugim zemljama.
  8. Oni prestavljaju u budžetu od 1908, 1.164.000.000 rubalja odnosno 47% od svih izdataka.
  9. Ipak, kad su i tu potrebni novi krediti, oni moraju biti izglasano od skupštine.
  10. Poslanici nemaju prava da lično interpelišu. Svaka interpelacija mora biti potpisana od 30 poslanika i podneta Dumi, koja je prima ili odbija. Interpelatori govore dakle u ime svojih grupa.
  11. Ovih 17 izabranih i pored bojkota glasanja objavljenog od stranke, većinom su sa Kavkaza. Na kraju ovog zasedanja bilo je 26 socijal-demokrata.
  12. Tada „Vladin vesnik” objavljuje telegrame krajnje desnice, upućene caru, u kojima se traži rasturanje dume. Kada je 16/29 maja jedna interpelacija tražila da se odgovori ko je odgovoran za ovo objavljivanje, Goremikin, osam dana docnije odbija da odgovori.
  13. Skandal, u koji je bio umešan pomoćnik ministra unutrašnjih dela Gurko, zbog upotrebe tih kredita opravdao je to nepoverenje.
  14. Tako su nazvani, jer se njihova politika aktivnosti zasniva na principima manifesta od 17/30 oktobra 1905 g.
  15. Ovoj organizaciji pripada u deo ubistvo Hercenštajna, malo docnije po rasturanju prve Dume, kao i njegovog prijatelja, poslanika Jakoba, za vreme zasedanja druge Dume.
  16. Ti su zakoni poništeni tek 20 aprila/3 maja.
  17. Ovaj način rada počeo je donositi plodove tek krajem trećega meseca rada.
  18. Grupa sa anarhističkim namerama, koja smatra socijalističku taktiku bezuspešnom i pribegava oštrim metodama (ubistva, otimanje imanja i. t. d.)
  19. Policija je upala kod Ozola, u trenutku kad je kod njega bilo više ljudi, i za vreme tog pretresa, ona je pretresla više prisutnih ljudi, od kojih su četvorica bili poslanici.
  20. Izborni statut od 3/16 juna smanjio je broj poslanika Poljaka od 37 na 14, poslanika azijskih poseda od 44 na 15, a onih sa Kavkaza od 29 na 10.
  21. Samo 187 poslanika, od 307 koji su bili u početku sednice u sali ostalo je u klupama; i od ovih 23 glasalo je protivu predloga.
  22. U novembru 1911 od strane Dume, u januaru 1912 od Carskoga saveta.
  23. On se razlikuje samo u toliko što oglašava za privatna imanja seljačke parcele, u selima gde nije bilo delenja zemlje, za vreme od 24 poslednje godine; a da bi sprečio otuđivanje zemlje sirotih od strane kuluka (bogataša), taj zakon ograđuje pravo slobodne prodaje tih parcela drugom seljaku.
  24. Ohrana (bezbednost), tajna organizacija političke policije, čiji početci penju se u vremenu terosističkih zavera protivu Aleksandra II.