Istorija Rusije (P. Miljukov) 20

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Pavle Miljukov

GLAVA XX

Nikola II (1894-1917)

I. — Održavanje reakcije

Kada je Nikola II stupio na presto posle smrti svoga oca, koji je umro od zapaljenja bubrega u Livadiji na Krimu 20 oktobra/1 novembra 1894 godine, imao je dvadeset i šest godina. Aleksandar III trudio se da ga pripremi za vladarski poziv, ali su ga s jedne strane slabost njegovog karaktera i nestalnost naravi, a s druge strane uticaj sredine u kojoj je odrastao i živeo pre stupanja na presto učinili potpuno nesposobnim da vlada svojom ogromnom carevinom.

Vaspitanje Nikole II. — U svojoj mladosti Nikola II je naročito bio pod jakim uplivom svoga oca, prema kome je osećao duboko poštovanje pomešano sa strahom i kome se slepo pokoravao. Aleksandar III, koji je bio gospodar i despot u svojoj porodici, gde su njegova volja i svaka njegova najmanja želja važili kao zakon i gde su svi strepeli kada bi se on razgnevio, bio je stavio u dužnost glavnom pravozastupniku Svetoga Sinoda, Pobjedonoscevu i generalu Daniloviću da prema njegovim nazorima upravljaju vaspitavanjem carevića. Nedovoljno obrazovan i odveć malo inteligentan da bi mogao osetiti praznine u svome sopstvenom naučnom obrazovanju, on je smatrao, kao i njegovi dvorani koji su pridavali mnogo više važnosti lepom držanju i etikeciji nego obimnoj kulturi, da će njegov sin biti dovoljno naučno obrazovan kad bude znao koliko on. Od svoga domaćeg učitelja, Engleza M. Hitsa, Nikola je naučio engleski jezik savršeno — znao je takođe vrlo dobro francuski i nemački; od njega je naučio jahanje i sportske vežbe, kao i sva pravila lepog ponašanja. Njemu ima da zahvali što je bio, kako ga Vite često naziva u svojim Uspomenama, „lepo vaspitan čovek”. Pobjedonoscev ga uči da je autokratija najbolji način upravljanja koji može da ima Ruska carevina. Ali njegova nedovoljna sposobnost i slabo interesovanje da stekne ono mršavo intelektualno obrazovanje za koje se smatralo da mu je neophodno, često su obeshrabrivale njegove nastavnike i njegovoga oca. Kada se popeo na presto, on je znao taman koliko i najveći broj oficira garde, u kojoj je i on, radi dopunjavanja svoje teoriske spreme iz vojne veštine, služio kao pešadiski, konjički i artileriski oficir. On je uostalom pokazivao mnogo više naklonosti za život u puku nego za izučavanje istoriskih, pravnih i socijalnih nauka. Sa svojim drugovima iz Preobraženskog puka, husarima ili artilercima iz garde, on je živeo kao mlad i veseo oficir. Sa njima je, kada su bili van vojne službe, večeravao, veselio se, išao na razne pretstave, udvarao se ljupkim mladim ženama, kao na primer igračici Kšesinskoj u koju se zaljubio i jedno vreme je uzeo za prijateljicu, te su ova uživanja za njega bila mnogo privlačnija nego umni rad.

Godine 1891, sa svojim bratom Georgijem i mnogobrojnom pratnjom, u kojoj je bio i njegov rođak grčki princ Đorđe, pošao je na dugo naučno putovanje po Grčkoj, Egiptu, Indiji, Kini i Japanu, sa povratkom preko Sibira. U Japanu, za vreme posete jednom hramu, jedan japanski policijac, Sanco Cuda, zadao mu je snažan udarac sabljom po glavi; i da nije grčki princ Đorđe uspeo da spreči drugi udarac, on bi izvesno bio ubijen. Od te rane ostala mu je skleroza koštanog tkiva, koja mu je pritiskivala mozak i izazivala česte i jake glavobolje.

Karakter Nikole II. — Nikola II nema prirodnih sposobnosti koje bi mogle nadoknaditi nedovoljnost njegovog školskog obrazovanja. Slabe volje i blag, on je lako podlegao uticaju svoje okoline: pre svega uticaju svoga oca — a njegovi savetnici, na primer Pobjedonoscev, umeće da iskoriste očev ugled da bi uticali na odluke sina, — zatim, u samom početku njegove vladavine, suparničkom uticaju svoje majke, carice Marije Fjodorovne i velikih kneževa, naročito Aleksandra Mihajloviča, muža njegove sestre, i svoga pašenoga Sergeja Aleksandroviča, general-gubernatora Moskve. Zatim pada pod uticaj dveju „Crnogorki”, kćeri crnogorskog kneza Nikole. Ove dve kneginje, vaspitane u Petrogradu i udate za dva brata, velike kneževe Petra i Nikolu Nikolajeviče, zadobijaju poverenje mlade carice — koja će ih kasnije omrznuti i zvati samo „crne žene” — čineći joj sitne lične usluge. One su zavele modu spiritizma i druženja sa raznim „svetim ljudima”, kao što je bio „doktor” Filip, koga su one dovele iz Francuske i koji iskorišćuje lakovernost cara i carice obećavajući im sina, deleći im amajlije i ojačavajući njihovo verovanje u božansko poreklo carske vlasti.

Ali svi ovi uticaji iščezavaju postepeno pred sve većim uplivom što ga nad njim vrši carica. Ćerka hesenskog velikog kneza Ludviga IV, Aliks od Hesena, rođena 1872 godine, bila je po svojoj majci unuka engleske kraljice Viktorije. Vaspitana na engleski način, ona zna dobro engleski, i na tome jeziku dopisuje se sa svojim mužem. Sa Nikolom se upoznala na dvoru Aleksandra III, dok se bavila u Rusiji kod svoje sestre Jelisavete, žene velikoga kneza Sergija Aleksandroviča. Verila se u proleće 1894 godine, a postala mu je žena pod imenom Aleksandra Fjodorovna na nepun mesec dana po njegovom stupanju na presto 14/26 novembra iste godine. Po svojoj spoljašnosti više je ličila na Engleskinju nego na Nemicu. Visoka, lepa stasa i pravilnih crta, ona daje utisak jedne hladne, zatvorene i veoma samovoljne prirode. Svojom čvrstinom i odlučnošću ona je u duhovnom pogledu snažnija od Nikole. Lako je zadobila ljubav i odanost svoga muža. U početku se ne meša u politiku, ali u drugom delu njegove vladavine ona se sve više meša u upravne poslove carevine i neprestano bodri carevu naklonost ka reakcionarstvu.

Iako lako podleže tuđem uticaju, Nikola II, kao što se često događa ljudima slabe volje, može ponekad da bude i neobično uporan, kada se tiče pitanja kojima on usled lične sklonosti ili tuđeg mišljenja pridaje naročitu važnost. On je naročito nepopustljiv u svemu što se tiče apsolutne i isključive vlasti koja mu pripada po pravu nasleđa. On je krajnje nepovereljiv prema onima u koje ponekad i s razlogom sumnja da hoće da ograniče potpunost njegove samodržne vlasti. Bio ministar ili carev lični prijatelj, svaki ko mu se učini da krnji njegova prava može biti uveren da će pasti u nemilost. Takva će biti sudbina Vitea koga on ne mari mnogo i kome nikad neće oprostiti što je učestvovao u ustavnoj reformi iz 1905—1906; istu će sudbinu doživeti i nekoliko ministara koji će za vreme Svetskoga rata pokušavati da ga odvrate od preuzimanja vrhovnog komandovanja vojskom.

Njegovo ubeđenje da mu je vlast podarilo samo Proviđenje i uporno zahtevanje da se poštuju sva njegova prava samodržnog vladara ne smetaju mu da uvek bude ljubazan sa nepokornim ministrima, čak i kada je odlučio da ih smeni, a ponekad i pošto je već potpisao njihovo smenjivanje. Ukoliko se dan njihovog padanja u nemilost približava, utoliko njegovo ophođenje sa njima postaje sve ljubaznije i prijateljskije. Više puta su ministri, posle audijencije pri kojoj ih je Nikola veoma srdačno dočekao, našli po povratku svojoj kući obaveštenje da su smenjeni. Prema znacima osobite blagonaklonosti koju će im car ukazati, iskusni dvorani moći će da pretskažu skori pad nekoga od njegovih savetnika.

Veoma skroman i bojažljiv, Nikola II se oseća veoma neprijatno usled svoga neiskustva u državnim poslovima. Ako se njima savesno bavi, on to čini iz osećanja dužnosti, ali preko volje. Više nego njih i više nego dvorski život, voli on porodične radosti. On je zadovoljan samo kada je u društvu svoje žene i svoje dece. Carica, veoma ohola, osetila se uvređena što nije dovoljno srdačno dočekana pri svom dolasku na dvor — ali je tome kriv pre njen zatvoreni karakter. Zato su ukinuta primanja na dvoru, i carski par, smeštivši se u Carskom Selu, konačno se povukao u uski i jednostavni porodični život. Prvom prilikom, pošto je smenio komandanta dvorske garde Čerevina, jednog grubog alkoholičara, i na njegovo mesto postavio generala Gesea, jednog ništavnog čoveka spremnog na svaku niskost, Nikola II oduzima zvanje ministra dvora grofu Voroncovu, ljubimcu carice majke, koji mu se čini odveć gord, da bi ga dao baronu Frederiksu, dobroćudnom starčiću, koji nimalo ne smeta njegovom porodičnom životu i koji mu je duboko odan. I tako se dvor usamljuje i odvaja ne samo od naroda, već i od najvišeg ruskog društva.

Održavanje autokratije i reakcije. — U javnosti, koja nije dovoljno obaveštena o ličnosti novoga cara, već sama činjenica da je jedan mlad car, oženjen nemačkom princezom zapojenom engleskim shvatanjima, došao na mesto jednog nazadnjačkog vladara, pobudila je nadu u ublaženje režima što ga je zaveo Aleksandar III. Rado se veruje da će novi vladar prigrliti liberalnije ideje i da će se pokazati naklonjen ustavnoj reformi koju svi tako žarko žele. Nada koja bodri sve redove stanovništva ispoljava se u mnogobrojnim rezolucijama u kojima guberniska zemstva i opštinski odbori pozdravljaju stupanje na prestonovoga cara. Veoma umerene u osnovi i formi, one tvrde da je neophodno potrebno vratiti se liberalnim reformama iz 1860—1870 godine i izražavaju nadu da će nova vladavina značiti doba ekonomskog i političkog napretka za Rusiju. Neke od njih, naročito rezolucija zemstva Tverske gubernije, govore o potrebi da se stvore zakonodavne ustanove za celu carevinu. Reč Ustav još nije spomenuta, ali se ustavne ideje bude u ruskom društvu.

Poslanici koje su izabrala zemstva, plemićske skupštine i opštinski odbori da bi otišli da pozdrave mladoga cara i da mu podnesu želje onih koji su ih poslali, trebalo je da budu primljeni 17/29 januara 1895 godine. Uoči toga dana saznalo se da se Nikola II, pod uticajem Pobjedonosceva i nekolicine savetnika njegovoga oca, pokazao veoma nezadovoljan poslanicom zemstva Tverske gubernije. Prilikom audijencije, na koju nije primljen jedan od poslanika Tvera, F. I. Rodičev, car je kratko rekao: „Srećan sam što vidim izaslanike svih društvenih staleža okupljene ovde da mi potvrde svoja osećanja vernosti. Ja verujem u iskrenost tih osećanja kojima su se Rusi vazda odlikovali, ali sam saznao da su se tu skoro u zemstvima čuli glasovi onih koji su dopustili da ih obuzme bezumni san o učestvovanju poslanika zemstva u unutrašnjoj državnoj upravi. Neka svako zna da ću ja, posvećujući sve svoje snage sreći svoga naroda, braniti načela autokratije isto tako nepokolebljivo kao i moj pokojni otac. Ja to otvoreno objavljujem.”

Nije se moglo jasnije reći da ništa nije izmenjeno, da se ništa neće izmeniti i da pomišljati na Ustav znači zanositi se „bezumnim snom”. Ovaj govor, čiji je tekst bio unapred sastavljen i koji je car pročitao, ličio je na program vladavine. On je prouzrokovao duboko razočarenje kod okupljenih izaslanika i javnosti. Posle toga preduzete su kaznene mere protivu celog zemstva Tverske gubernije i protivu dvojice njegovih izaslanika, Rodičeva i Golovačeva: oni su lišeni prava da učestvuju u izborima za zemstva, opštine i skupštine plemstva; unesena su ograničenja u rad zemstva uopšte. Na taj način javnost je konačno mogla da se uveri u uzaludnost svojih nada. Novi car je grubo odgurnuo prvu priliku koja mu je bila ponuđena da izmiri društvo sa vlašću i da mu ulije poverenje.

Nikola II ne samo da nije nameravao da napusti politiku svoga oca, već je hteo još da je pojača. On je najpre zadržao na dotadanjim položajima sve ministre Aleksandra III, Pobjedonosceva, Vitea i Deljanova. Kada je trebalo izabrati nove ministre, iako je u početku slušao savete svojih prijatelja, on ubrzo počinje da radi samo po svojim ličnim sklonostima, usled kojih mu se čine nepodnošljivi nezavisni karakteri i liberalne težnje. Kada je smenio ministra unutrašnjih poslova Ivana Durnovo, koji se nije sviđao njegovoj majci, predložili su mu umesto njega Plevea ili Sipjagina. Ali po savetu Pobjedonosceva, koji izjavljuje „da je Pleve nitkov, a Sipjagin glupak”, on postavlja 3/15 aprila 1895 godine Goremikina, koji je isprva uživao glas liberala, pa se zatim lako prilagodio idejama vlade. Ali mu on ne može da oprosti njegovu liberalnu prošlost, te 21 oktobra/2 novembra 1899 godine Goremikin sa iznenađenjem saznaje, dok se nalazio na putu, da ga je zamenio njegov nekadašnji suparnik Sipjagin. Caru je malo stalo da li je Sipjagin „glupak”, kako kaže Pobjedonoscev, ili pak čovek osrednje inteligencije i ograničena znanja, kako ga je ocenio Vite 1895 godine. On mu se sviđa zato što je, kao što je opet kazao Vite, „čvrsto odan plemstvu”, duboko privržen autokratskom načelu i ubeđeni pristalica patrijarhalnog poretka u pokrajinskoj upravi. Dok je ministar saobraćaja Krivošejin smenjen zato što je osumnjičen za utaje i zamenjen, u nedostatku drugih kandidata, jednim štićenikom carice majke, nasuprot tome, zbog svoje relativne nezavisnosti smenjen je ministar vojni, general Vanovski; a njegov poslednik, general Kuropatkin, koji će umeti da se dodvori svojom pokornošću, svojom sposobnošću da razonodi cara svojim izveštajima i da zabavlja carski par za vreme ručka na koji će on imati izuzetnu čast da bude uvek pozivan, naimenovan je po ličnom izboru Nikole II.

II. — Ekonomski i finansiski rad Vitea (1894—1903)

Pored savetnika koji su u prvom delu vladavine Nikole II naginjali reakciji, ministar finansija Sergej Vite zauzima posebno mesto. On ostaje veran liberalnim tradicijama Bungea, koji se za vladavine Aleksandra III trudio da vodi savremenu i racionalnu ekonomsku politiku.

On ne pripada visokoj birokratiji i visokom plemstvu koje sačinjava carevu okolinu.^[1] On je došao iz železničke službe, gde je počeo karijeru kao skroman činovnik na železnicama u jugozapadnoj Rusiji i prešao postepeno kroz sve položaje počev od šefa stanice do direktora. Za vreme rusko-turskog rata 1877—1878 godine već je stekao glas izvanredno sposobnog starešine, ali je naročito kao direktor železnica mogao ispoljiti sve svoje sposobnosti, sve do onoga dana kada ga je Aleksandar III postavio za ministra saobraćaja, a zatim za ministra finansija. Za vreme čitave svoje ministarske karijere ostaje on nov čovek. On se nikako nije mogao naviknuti ni na birokratsku atmosferu, ni na kastinski duh koji je vladao na dvoru. U dnu duše, kao što dokazuju njegove Uspomene, on prezire većinu ministara Nikole II i ne pridaje veliku važnost ni samome caru. Uostalom, ni njegove kolege ni car ne vole ga mnogo, iako odaju čast njegovom smislu za vođenje državnih poslova, njegovoj veštini i preduzimljivom duhu; oni ga trpe stoga što ne mogu da mu nađu zamenika koji je dorastao zadatku.

Došavši za ministra finansija 1892 godine, Vite je ostao na tome položaju sve do 1903 godine. Za tih jedanaest godina izvršio je značajno delo. S jedne strane potpomagao je svim silama ekonomski preobražaj Rusije, ubrzavajući razvitak industrije, naročito metalurgije i tekstilne industrije. S druge strane, trudi se da poboljša finansiski sistem, da stvori stabilnu monetu i da uravnoteži državni budžet.

Građenje železnica. — Od 1894 do 1905 godine, železnička mreža udvostručila je svoju dužinu, penjući se od 29.394 na 59.718 vrsta. Nove pruge grade delom država, delom akcionarska društva. Ali država otkupljuje mnoge privatne pruge koje su prvorazredne važnosti: godine 1894 pruge Petrograd—Moskva, Petrograd—Varšava i Moskva—Nižnji Novgorod, koje je eksploatisalo Generalno Društvo ruskih železnica; godine 1895 sve pruge jugozapadne železničke mreže, u dužini od 3.296 vrsta; godine 1896 prugu Moskva—Brest Listovsk; ukupno za šest godina, od 1891 do 1897, 14.201 vrsta železničke pruge. Na taj način država ne samo da uzima u svoje ruke upravu nad železničkom politikom, već sama eksploatiše glavne pruge i drži tri četvrtine celokupne železničke mreže u zemlji.

Razvitak železničke mreže i tarifna politika mnogo su doprineli da se potstaknu proizvodne snage Rusije. Oni su naročito ubrzali njen industriski preobražaj, jer su učinili kraj ekonomskoj izdvojenosti mnogih mesta i omogućili da se kapitali upotrebe za iskorišćavanje prirodnih bogatstava zemlje i za osnivanje novih fabrika i industriskih preduzeća. S druge strane, građenje železnica iziskuje saradnju mnogih pomoćnih industrija, naročito metalurgiske, kao što je izrada šina, lokomotiva, vagona, itd., koje vlada potpomaže svim sredstvima, Nasuprot tome, eksploatacija železničke mreže nameće državi prilično teške žrtve. Bruto prihodi ne mogu da pokriju ni troškove eksploatacije, ni amortizaciju kapitala uloženih u građenje novih pruga. Od godine 1900 država je primorana da izdaje znatne sume da bi obezbedila tu amortizaciju. Ti deficiti, koje je imala da ispita jedna komisija obrazovana 1903 godine pod pretsedništvom Ivaščenkova, člana Carevinskog Veća, potiču naročito iz ustanovljavanja relativno niske diferencijalne tarife i iz građenja pruga, posebice pruge Bologoe-Kolock, koje su sasvim nerentabilne, ali imaju neosporno veliku strategisku važnost.

Najvažnija železnička pruga sagrađena u tome periodu je neosporno Sibirska pruga koja, nastavljajući se prugom istočne Kine, spaja Petrograd sa Vladivostokom, prelazeći ceo Sibir i severnu Mandžuriju. Dugačka 8.731 vrstu, ona je naišla na veoma velike teškoće pri građenju u mnogim oblastima, naročito u oblastima tajga, prostranih i barovitih sibirskih šuma, zatim u pustinjama i planinama koje leže na južnoj obali Bajkalskog Jezera. Ona je progutala velike kapitale, 375 miliona rubalja; svaka vrsta stala je državnu blagajnu 70.000 rubalja. Pruga istočne Kine, koju je sagradilo jedno privatno akcionarsko društvo, bila je još skuplja: ona je zahtevala 375 miliona rubalja, što čini 150.000 rubalja od jedne vrste, dok je u to vreme normalna cena jedne vrste železničke pruge u evropskoj Rusiji stajala samo 45.000 rubalja. Ali su ove pruge, osim svoje vojne i političke važnosti, koje ćemo kasnije videti, otvorile rusko pa čak i svetsko tržište sibirskim proizvodima.

Industriski razvitak. — Rusija ima ogromna prirodna bogatstva, većinom još neiskorišćena: petrolej na severnom Kavkazu i u zakarpatskim oblastima, mangan na Kavkazu, kameni ugalj u slivu Doneca, gvožđe na Uralu i u oblasti Jekaterinoslava, a zlato i platinu u Sibiru. Ruskoj rudarskoj industriji nedostajali su kapitali da bi ga mogla zauzeti važno mesto u evropskom pa čak i u svetskom industriskom životu. Ove kapitale našao je Vite u inostranstvu, bilo zaključujući državne zajmove, bilo potpomažući stvaranje akcionarskih društava u kojima preovlađuju strani akcionari. Od Francuske, svoje saveznice, zatražila je pre svega Rusija finansisku pomoć: od 1888 do 1896 godine uzajmila je od nje, u 13 mahova, 5.519 miliona, a od 1901 do 1906, 2,424 miliona zlatnih franaka. Dok udeo stranog kapitala ne prelazi godišnje sumu od 1,500.000 rubalja između 1831 i 1888 godine, a 5,000.000 između 1889 i 1894, oni se penju na 21 milion u 1895, a na 52 miliona u 1896, na 38 u 1897, na 98 u 1898 i na 93 u 1899 godini.

Zahvaljujući stranom novcu, Vite učvršćuje u Rusiji industrije skorašnjeg porekla i potpomaže stvaranje novih. Od 1894 do 1899 godine već stvorena akcionarska društva razvijaju znatno svoju delatnost povećavajući svoja sredstva novim emisijama akcija i obligacija, dok se u isto vreme osnivaju 927 novih društava sa nominalnim kapitalom od 1.420 miliona rubalja. Godišnje povećanje industriskog kapitala penje se od 26 miliona rubalja između 1878 i 1887, i od 42 miliona između 1888 i 1892, na 161 milion između 1894 i 1897 godine. Francuska i belgiska akcionarska društva stvaraju mnoga preduzeća kojima daju veliki polet. Naročito se sliv reke Doneca iz osnova preobražava: stepa se brzo pokriva rudnicima i fabrikama; palanke, kao na primer Bahmut i Lugansk, postaju varoši; beznačajne varoši, kao što su Jekaterinoslav, Rostov i Taganrog, postaju veliki industriski centri. U svima industriskim oblastima stanovništvo se povećava, a po varošima niču novi kvartovi naseljeni skoro isključivo radnicima.

Radničko zakonodavstvo. — Razvitak industrije povlači za sobom i stvaranje sve mnogobrojnijeg radničkog staleža, te se uskoro ispoljavaju i predznaci organizovanog radničkog pokreta.

Štrajk, to glavno sredstvo radnika za odbranu njihovih interesa, krajem XIX veka u Rusiji je ne samo zabranjen, već je smatran kao javni zločin; već samo učestvovanje u štrajku je kažnjivo delo. Pri svem tom, u toku poslednjih deset godina XIX veka štrajkovi se umnožavaju. Njihova učestalost zabrinjuje vladu, te se ona rešava da se pozabavi položajem radnika i trudi se da stvori radničko zakonodavstvo. Za vreme prethodne vladavine bilo je ustanovljeno zvanje inspektora rada sa zadatkom da nadgledaju proizvodnju i uslove života fabričkih radnika. Njihov broj je povećan, te su krajem HIH stoleća sva industriska preduzeća, velika i mala, podvrgnuta njihovoj kontroli. Posle nekoliko bojažljivih pokušaja da se zaštite žene, deca i mladići koji rade u fabrikama i industriskim preduzećima, vlada objavljuje zakon od 2/14 juna 1897 godine. Žestoki štrajkovi, koji su počeli da izbijaju u raznim krajevima zemlje, nagnali su vladu da i pored oštrog negodovanja industrijalaca, koji su se opirali i samom regulisanju uslova rada, ubrza obnarodovanje toga zakona.

Ovaj zakon znači prvi pokušaj da se u Rusiji ograniči trajanje dnevnog radnog vremena. On ga utvrđuje na 11½ časova za odrasle. Ipak, nadležni ministri mogu da odobre poslodavcima da ga produže, kada uslovi rada nekoga preduzeća to zahtevaju, kao što obratno mogu da ga smanje u preduzećima gde je rad naročito štetan po zdravlje. Za radnike koji rade noću, makar samo delimično, maksimum je deset časova. Taj zakon takođe teži da obezbedi radniku odmor nedeljom i praznikom. On stavlja poslodavcu i radniku brigu da se neposredno sporazumeju o prekovremenim časovima rada, ali nijedan radnik ne može se primorati da radi prekovremeno, osim u industrijama koje to neminovno zahtevaju, kao na primer u hemijskoj industriji i sezonskim industrijama, koje moraju neprekidno raditi za izvesno određeno i obično kratko vreme.

Iako inspektori rada imaju dužnost da paze na strogo primenjivanje zakona, ipak on ne predviđa kazne; zato se u praksi krivice poslodavaca retko kažnjavaju. S druge strane, obraćanje za pomoć inspektoru, koji može da igra ulogu sudije u sporovima između poslodavaca i radnika, ostaje kao jedino sredstvo da se spreče sukobi pri radu; ne postoje ni primiritelni ni izborni sudovi. Zato Vite još uvek oprezno zavodi mešanje države u odnose između poslodavaca i radnika.

Novčana reforma. — Čitavim nizom mera, koje je preduzimao između 1895 i 1897 godine, Vite ustaljuje kurs rublje, stvara zlatnu rezervu i zavodi zlatno važenje.

Novčani sistem, poljuljan emisijama novčanica sa prinudnim kursom za vreme rusko-turskog rata 1877—1878 godine, nije se mogao ustaliti za vreme cele vladavine Aleksandra III. Novčanice su se zamenjivale za zlato samo sa ažijom od preko 30 od sto. Usled toga je rublja u inostranstvu bila postala predmet spekulacije, a naročito na Berlinskoj berzi. Da bi ustalio njen kurs i zaštitio je od fluktuacija koje su bile posledica spekulacija na evropskim tržištima, Vite se rešio da izvrši njenu devalorizaciju. Pošto je najpre dopustio istovremeni opticaj papirnog novca, koji je priman po dnevnom kursu, i zlatnog novca, trudio se da na osnovu približne vrednosti rublje utvrdi nepromenljiv kurs zamene novčanica za zlato. Carskim ukazom od 29 avgusta/10 septembra 1897 godine ustaljena je vrednost papirne rublje na dve trećine zlatne rublje i odlučeno da će nove emisije novčanica, koje će se odobravati samo „u granicama koje budu strogo nametale hitne potrebe novčanog opticaja”, morati biti garantovane zlatnom podlogom. Ova podloga utvrđena je na polovinu iznosa emitovanih novčanica, sve dok on ne pređe 600 miliona rubalja; preko te sume, novčanice će morati biti u potpunosti zagarantovane zlatom, po ustaljenom kursu; drugim rečima, svaka novčanica od 15 rubalja biće garantovana jednim carskim zlatnikom, koji sada ne vredi 10 zlatnih rubalja, kao što je vredeo ranije, već 15 papirnih rubalja. Nove novčanice, emitovane počev od 14/26 novembra 1897 godine, nose sledeću napomenu: „Državna Banka zamenjuje novčanice za zlato bez ograničene sume, po kursu 1 rublja za 1/15 zlatnika.” Posle papirnog novca, i zlatnom novcu smanjena je vrednost. Nov metalni novac od 5 i 10 rubalja iskovan je, ali on sadrži samo jednu odnosno dve trećine zlatne težine ranijega zlatnika. On je prispodobljen novčanicama, te nova zlatna rublja vredi samo dve trećine nekadašnje rublje.

Da bi ostvario ovu novčanu reformu, Vite je bio primoran da stvori jaku metalnu podlogu, sposobnu da garantuje stare novčanice zaostale u opticaju, a tako isto i nove. On je to izveo postepeno, delom pomoću zajmova, a delom pomoću budžetskih viškova. Državna blagajna je sa svoje strane izvršila otkup ranije iskovanog novca i kupovala zlato u polugama. U vreme reforme, onda kada je nominalna vrednost novčanica u opticaju dostigla 1.121 milion rubalja, zlatna podloga pretstavljala je vrednost od 900 miliona rubalja, što je bila sasvim dovoljna garantija.

Stvaranje jednog stalnog novčanog važenja, nove zlatne rublje, do čega je dovela Viteova reforma, omogućiće da se bez prepreka prebrodi period finansiskih teškoća koje je izazvao rusko-japanski rat.

Monopol alkohola. — Pored posrednih poreza i carinskih taksa, glavni izvor budžetskih prihoda krajem XIX veka jeste monopol alkohola koji je Vite zaveo.

Proizvođači alkohola i vinarski trgovci na veliko iz istočnih pokrajina trudili su se da dobiju monopol prodaje votke. Kako su opštine imale pravo da odobravaju ili zabranjuju trgovinu alkoholnim pićima na svome području, oni su prigrabljivali sve dozvole kupujući ih, a u gradovima su pridobijali naklonost opštinske uprave poklanjajući znatne sume novca za „dobrotvorna dela”. Gospodareći tom trgovinom, oni su se sporazumevali na svojim redovnim kongresima o utvrđivanju cena, koje su mogli po svojoj volji podizati, snižavajući u isti mah kvalitet votke.

Njihove zloupotrebe potstakle su Vitea da njihov monopol zameni državnim. On u tome vidi način da zaštiti stanovništvo od prevara, kontrolišući kvalitet votke, i da obezbedi državnoj blagajni jedan važan izvor prihoda. Zakonom od 6/18 juna 1894 godine monopol prodaje alkoholnih pića zaveden je u četiri gubernije, Permskoj, Ufskoj, Orenburškoj i Samarskoj. Zatim je postepeno proširavan i na južne gubernije, pa na zapadne, i najzad na središnu Rusiju. Otada država kontroliše proizvodnju alkoholnih pića, koje ona jedino ima pravo da prodaje potrošačima; ona postaje jedini kupac pecara i fabrika alkohola; ona utvrđuje cenu i vrši raspodelu porudžbina. Čitava jedna grana narodne proizvodnje, utoliko važnije što je zemlja pretežno zemljoradnička, dolazi pod tesnu zavisnost od države, koja joj obezbeđuje stalni otkup i relativno visoke cene, te joj stvara prilično povlašćen položaj.

Kao što je Vite bio predvideo, ovaj novi monopol, nasuprot eksploataciji državnih železnica, postao je izvor velikih prihoda za državnu blagajnu. Godine 1904 bruto prihodi od ovoga monopola dostižu sumu od 543 miliona rubalja, a čista dobit 376 miliona. Ali javnost i štampa, izuzev nekoliko listova odanih vladi, dočekuju ga nepovoljno, a kako on pretstavlja glavni odeljak prihoda, nazivaju državni budžet „budžetom pijanstva”.

Budžetska ravnoteža. — Kada je nasledio Višnjegradskog, Vite je zatekao prilično teško finansisko stanje, ali je on istrajnim naporom uspeo da uspostavi ravnotežu budžeta i da je održi za sve vreme svoga ministrovanja.

S jedne strane on deli budžet na dva odvojena dela, na redovan i vanredan budžet: prema zakonu od 4/16 juna 1894 godine, kao vanredni izdaci imaju se smatrati građenje novih železničkih pruga, otkupljivanje od strane državne blagajne privatnih železničkih pruga, prevremena isplata državnih dugova, troškovi prouzrokovani ratom ili opštim nedaćama, kao što su neplodne godine, epidemije, itd. S druge strane povećava on državne prihode povećavajući iznos postojećih poreza, posebice posrednih poreza, a naročito zavodeći, kao što smo videli, monopol prodaje alkoholnih pića. On ubrzo raspolaže viškom prihoda koji upotrebljava bilo za prevremenu isplatu državnih dugova, bilo za rezervni fond državne blagajne. Na taj način uspeva on da, konvertovanjem mnogih zajmova, da smanji teret interesa državnih dugova.

Pogoršanje poljoprivredne krize. — I pored sve svoje obimnosti, ekonomska politika Vitea ima jedan veliki nedostatak. Potpomažući prvenstveno brzu industrijalizaciju zemlje, vlada zanemaruje ili šteti interese zemljoradničkih masa, a to je utoliko veće zlo, što je poljoprivreda u Rusiji glavni izvor narodnog blagostanja, te je usled toga ona temelj celokupne nacionalne privrede.

Međutim, poljoprivredna kriza stalno se pogoršavala od oslobođenja seljaka. Ona je naročito oštra na jugu, gde se najviše proizvodi žito za trgovinu. Godine 1900 broj seljačkih parcela spao je između 51 i 36 od sto od broja iz 1861 godine, žetveni prinos između 88 i 62 od sto, broj stoke između 83 i 51 od sto, potrošnja rakije između 63 i 37 od sto, dok se cifra neplaćene poreze povećava između 782 i 2.015 od sto, a preseljavanje seljaka po unutrašnjosti zemlje povećava se između 708 i 2.023 od sto. Beda seljaka povećava se povišavanjem poreza koji postaju sve teži: od 1883 do 1892 godine poreske dažbine povećavaju se za 29 od sto, a od 1893 do 1902 za 49 od sto, dok se broj stanovništva za to vreme povećava samo za 16 odnosno za 13 od sto. Iako je Vite uspeo da za osam godina, od 1893 do 1900 godine, stvori zlatnu rezervu od jedne milijarde rubalja, ipak suma neplaćene poreze povećava se za 314 miliona rubalja, koju seljaci ne mogu da plate, i državna blagajna mora da utroši 275 miliona da bi pomogla onima koji pate od oskudice. Jedan zvanični izveštaj, podnesen Carevinskom Veću u decembru 1902 godine, mora da prizna da „poreska sposobnost stanovništva ima granica” i da bi „svako povećavanje poreza bilo nekorisna i čak neizdržljiva mera u sadašnjem ekonomskom stanju”. Kupovna moć seoskog stanovništva, koje uglavnom sačinjava unutrašnje tržište, tako je slaba, a fabrička proizvodnja koju se Vite trudio da razvije povećala se tako brzo, da je potrebno izvoziti u inostranstvo, ispod cene koštanja, jedan deo fabričkih proizvoda, na primer šećer i gvožđe, i naplaćivati ih ruskom seljaku dva ili tri puta skuplje nego inostranom kupcu.

Industriska politika Viteova doprinela je dakle da se pogorša poljoprivredna kriza. Zato je ona našla svojih protivnika među zemljoradničkim plemstvom, koje traži unapređivanje poljoprivrede i manje se brine da ima zlatno važenje, a više da ima „jevtin” novac, pa bio on metalan ili papirni. Uostalom, i sam Vite najzad uviđa teškoće sa kojima se bori poljoprivreda. Pri kraju svoga ministrovanja on uviđa da u Rusiji interesi poljoprivrede zaslužuju bar toliko isto pažnje koliko i interesi industrije. Zato 4/16 aprila 1902 godine, sa odobrenjem carevim, obrazuje jedan odbor koji će pod njegovim pretsedništvom proučavati potrebe poljoprivrede. Da bi prikupio podatke potrebne za svoj rad, ovaj odbor organizuje u unutrašnjosti zemlje guberniske i okružne odbore sastavljene od članova zemstava i poljoprivrednih stručnjaka, ukupno 11.000 odbornika. Ali godine 1903 Vite pada u nemilost, napušta ministarstvo finansija, i 1904 godine rat sa Japanom prekida rad toga odbora.

III. — Porast opozicije i priprema revolucije (1894—1904)

Negodovanje koje izaziva reakcionarna politika vlade dobiva sasvim nov obim. Ono se više ne ograničava samo na prosvećene krugove. Razume se da još uvek ekstremni radikali ili socijalisti i školska omladina sačinjavaju kadar revolucionarnih boraca, ali oni menjaju taktiku, organizuju se i obezbeđuju sebi potporu naroda, naročito varoških radnika. Nezadovoljstvo, pojačano grubom politikom Plevea, ne širi se samo u svim staležima ruskoga društva, već obuzima i sve inorodne narode. Uzalud Pleve računa na rat sa Japanom da bi slomio unutrašnju opoziciju; spoljni porazi samo ubrzavaju revoluciju.

Organizovanje i rad socijalističkih stranaka. — Ekonomske prilike potpomažu širenje socijalističkih ideja među seljacima i radnicima. Na selu, seljaci su uvek odveć neprosvećeni i siromašni da bi težili da pojačavanjem poljoprivrednog rada uklone nezgode relativne prenaseljenosti. Zato se oni žale da je nedostatak zemlje izvor svih nedaća. Najbolji način da se na njih utiče jeste tvrditi kako je potrebno povećati površinu njihovih parcela, i to povećanje biće svrha svih radikalnih planova za agrarnu reformu. U gradovima, gde je nagli razvitak industrije uvećao njihove redove, fabrički radnici pate isto koliko i seljaci; rđavo plaćeni, nezaštićeni i pored zakona iz 1897 godine od eksploatisanja od strane poslodavaca, oni će revolucionarima davati trupe koje su im dotada nedostajale. Posle prekida od deset godina, revolucionarni pokret oživljuje. Ali nova generacija revolucionara, koja je odrasla pod vladavinom Aleksandra III, razlikuje se od prethodnih. Ona nema njihov idealizam. Nasuprot tome, ona je mnogo sposobnija za „naučnu analizu”. Prožeta idejama Karla Marksa, ona predviđa da će razvoj industriskog kapitalizma sam od sebe i mehanički dovesti do socijalizma, i ona nalazi u „ekonomskom materijalizmu” filosofsku i istorisku osnovu svoga „naučnog” socijalizma.

Mladi ruski „ekonomistički” marksisti kritikuju oštro svoje prethodnike „populiste”, koji i dalje tvrde da u Rusiji, čak i u nedostatku svakog kapitalizma, režim agrarne zajednice seljaka mora dovesti do ekonomskog kolektivizma. Oružje koje oni propovedaju je čisto profesionalno, a to je radnički štrajk radi čisto ekonomskih ciljeva. Oni su slavili pobedu kada su 1896 godine, bez ikakve vidne pomoći intelektualaca, radnici iz dvadeset i dve fabrike pamučnih tkanina organizovali u Petrogradu jedan grandiozan štrajk, kakav se još nikad nije video u Rusiji i za vreme koga se preko 30.000 radnika služe samo miroljubivim sredstvima da bi postigli radno vreme od deset i po časova dnevno. Njihova propaganda je toliko miroljubiva, da i pored strogosti cenzure mogu da izlažu napismeno svoje ideje i da kritikuju populiste u formama koje zakon dopušta.

Ali uskoro stare vođe socijal-demokrata koje su izbegle u inostranstvo, Plehanov i Akselrod, ustaju protivu njihovog oportunističkog tumačenja i brane „pravi” marksizam od „ekonomizma” i „revizionizma”. Godine 1894—1895 jedna tajna organizacija, „Savez za postignuće oslobođenja radničke klase”, stvara se u Petrogradu. On ubraja u svoje članove Lenjina i Martova i odvaja se od „javnih marksista”. Stavljajući revolucionarnu akciju u prvi red, on joj postavlja kao neposrednu svrhu jedan politički cilj: oboriti autokratiju i zadobiti političku slobodu pridružujući se „svakom društvenom pokretu koji bi ustajao protivu ostataka ropstva i daljeg postojanja kastinske podele”. 1/13 marta 1898 godine osniva se u Minsku, na prvom kongresu kome prisustvuju samo deset delegata raznih grupa, „Ruska socijal-demokratska stranka”. Krajem 1900 godine njen organ Iskra počinje da izlazi u inostranstvu, pod uredništvom Lenjina, i odlučno je upućuje ka revolucionarnoj akciji. Drugi socijal-demokratski kongres, održan u Brislu i Londonu u julu i avgustu 1903 godine, potvrđuje napredovanje te težnje. On uspostavlja jedinstvo stranke desetkovane policiskim progonima, i na zahtev Lenjina, koga je tada podržavao Plehanov, zavodi u njoj najstrožiju centralizaciju. Ali protivu ove centralizacije, koju je nametnula partiska većina, bore se nacionalne grupe, a naročito jevrejski Bund. Ona će izazvati dugu i oštru borbu između „većine” ili bolšinstva koje ide za Lenjinom — i čiji će članovi kasnije uzeti naziv boljševici — i „manjine” — budućih menjševika — koje predvode Martov i Akselrod. Za pet godina, od 1895 do 1900, socijal-demokratska stranka organizovala je 220 radničkih štrajkova, u kojima je učestvovalo ukupno 200.000 štrajkača, objavila 30 brojeva jednog tajnog lista, štampanog na šest raznih mesta, a njenih 5.942 člana uhapšeno je.

Krajem 1900 godine, nekadašnja populistička revolucionarna stranka „socijalista-revolucionara” reorganizuje se i otpočinje izdavanje svoga lista Revolucionnaja Rossija. Godine 1901—1902 ona ujedinjuje sve mesne grupe u Rusiji, čiji broj dostiže ubrzo 49. Ona upravlja svoju akciju na dve tačke u kojima su socijal-demokrati naročito slabi. S jedne strane, dok se socijal-demokratija, čiji je agrarni program jedva ocrtan i nedovoljan, brine samo o radničkoj klasi i propoveda organizovane manifestacije radnika, dotle se ona jasno izjašnjava za podržavanje zemlje i njenu razdeobu onima koji je obrađuju, i stvara jedan „agrarni savez” za širenje svojih ideja po selima. S druge strane, da bi vodila pojedinačnu borbu sa vladom i vratila se svojim nekadašnjim terorističkim metodama, ona organizuje jedan „borbeni bataljon” sastavljen od najoduševljenijih pretstavnika omladine. Uzrujanost koja neprestano vlada među studentima svih univerziteta i koju vlada nemilosrdno suzbija — tako na primer kozaci grubo rasturaju jednu manifestaciju koja je bila priređena blizu crkve Kazanjske Bogorodice u Petrogradu — povoljna je za vraćanje terorizmu. „Privremena pravila” koja dopuštaju da se kao disciplinska mera primenjuje uzimanje u vojsku studenata, navela su bivšeg studenta Karpoviča da jednim metkom iz revolvera ubije 14/27 februara 1901 godine reakcionarnog ministra prosvete Bogoljepova. Uzalud novi ministar, general Vanovski, koji je za vreme Goremikinove vlade vršio prilično nepristrasnu istragu među studentima, zamenjuje „privremena pravila” jednim „srdačnim nadzorom” i trudi se da utiša siromašne studente organizujući za njih internate, kao i prosvećenu javnost skraćujući programe iz latinskog i grčkog jezika, koji su oličavali školsku reakciju. Neredi i dalje traju, i 11/24 aprila Vanovski mora da ustupi mesto Sengeru, pristalici klasičnih studija, koji isto tako bezuspešno pokušava da uspostavi mir stvarajući disciplinska veća sastavljena od profesora. Ali studenti ne samo da ostaju i dalje pri svojim univerzitetskim zahtevima, već njihovo komešanje dobija sve jače političko obeležje: „Mi tražimo ne reforme, nego reformu” — a to znači Ustav, — to je lozinka koja se širi u javnosti. Drugi teroristički atentat dokazuje napredovanje toga duhovnog stanja: 2/15 aprila 1902 godine, Balmašev ubija ministra unutrašnjih poslova Sipjagina.

Nezadovoljstvo seljaka, zemstva i inorodaca za vreme borbene vlade Plevea (1902—1904). — Posle Sipjaginovog ubistva, Nikola II se ne koleba pri izboru njegovog naslednika. Po savetu jednog reakcionarnog novinara, kneza Meščerskog koji ima nad njim veliki uticaj, on postavlja Plevea, toga „nitkova” kako ga je nazivao Pobjedonoscev. Inteligentan činovnik, ali karijerista bez načela i renegat koji je dvaput menjao svoju veru, Pleve započinje svoju ministarsku karijeru jednim poklonjenjem manastiru Trojica-Sergejevo; u nadi da će pridobiti naklonost dvorskih pobožnjaka, on odlazi da klekne pred moštima svetoga Sergeja. Njegovo ministrovanje je kobno po Rusiju i autokratiju. Svojom krajnje reakcionarnom politikom on gura u revoluciju onaj deo stanovništva koji je dotada bio ostao izvan društvenog komešanja: seljake, zemstvo i narodne manjine.

On odmah počinje da suzbija agrarni pokret koji se javio u martu 1902 godine među seljacima u Poltavskoj i Harkovskoj guberniji. On je smenio poltavskog gubernatora Belgarda, koji nije uložio dovoljno energije da oružjem uguši pobune, a obasipa počastima harkovskog gubernatora, kneza Obolenskog, koji izaziva ogorčenje u celoj Rusiji zbog svirepog batinanja seljaka. Zatim kažnjava teškom novčanom kaznom sve seljake, ne trudeći se da razlikuje nevine od krivaca. Njegovo grubo postupanje dovodi do očajanja opoziciju, i kada je Obolenski postao žrtva jednog atentata, ministrova okolina stiče ubeđenje da će i on zacelo biti ubijen i pored svih predostrožnosti kojima se okružuje.

Stvarajući odbor za proučavanje potreba poljoprivrede i organizujući po okruzima odbore za prikupljanje podataka za njegov rad, Vite se nadao da će uticati na umerene elemente zemstava, te da tako suzbije posledice Pleveove politike. Ali, kao što je i trebalo očekivati, okružni odbori nisu se ograničili na uski zadatak koji im je bio dodeljen. Oni spajaju poljoprivredni problem za opštiji problem stvaranja jednog ustavnog i zakonskog poretka u Rusiji: njihovi liberalni članovi misle, prema Monteskjeovim rečima koje je naveo jedan od njih, „da seljaci ne stiču obrazovanje ukoliko više proizvode, već ukoliko imaju veću slobodu”. Pleve iskorišćuje ovakvo duhovno stanje protivu Vitea. Pošto je uspeo da stavi pod svoju vlast mesne odbore, počeo je da progoni njihove liberalne članove, zabranio im da proučavaju „opšte probleme”, kao na primer pitanje narodnog prosvećivanja, samoupravu zemstava, zakonski položaj seljaka, itd... Ali je uspeo samo da pojača opozicioni duh u zemstvima; a naročito su kinjenja kojima je tlačio njihove statističare, u kojima je nazirao revolucionare, samo još više zbližila njihove umerene elemente sa naprednijim.

Pošto su javni skupovi bili zabranjeni, pretstavnici zemstava iz raznih gubernija bili su uobičajili, počev od 1900 godine, da se povremeno sastaju u Moskvi na privatne „razgovore”. Oni su tu donosili odluke o zajedničkoj akciji: tako su godine 1901 tražili obaveznu osnovnu nastavu, proširenje programa osnovnih škola, ukidanje telesnih kazni. U junu 1902 godine, saobrazno želji zbora održanog u martu mesecu u Petrogradu, stvaraju oni jedan tajno svoj organ u inostranstvu, list Osvoboždenije, koji je najpre izlazio u Štutgartu, a zatim u Parizu i čiji je urednik bio P. Struve, koji je bio napustio socijalizam radi liberalnih ideja. U leto 1903 godine, uz saradnju intelektualaca i univerzitetskih profesora, oni osnivaju u Rusiji jedno tajno udruženje, Sojuz Osvoboždenija, koji je odbijao „borbu klasa i revolucionarnu borbu”, a nameravao da ostvari jedinstvo javnog mišljenja na terenu jednog demokratskog ustava — i iz ovog Saveza proizići će 1905 godine Konstituciono-demokratičeskaja stranka ili „kadeti”^[2].

Razume se da je Pleve ubrzo saznao za te tajne sastanke delegata zemstava. Devetnaest maršala plemstva, zato što su na njima učestvovali, dobili su ukor od cara, ali su ga primili ravnodušno. Ni strožije kazne, na primer smenjivanje kneza Petra Dolgorukova sa položaja pretsednika stalne delegacije jednoga okružnog zemstva, nisu imale većeg uticaja. Liberalna stranka pravoga plemstva, kneževa i grofova, prelazi otvoreno u opoziciju. Pleve čak počinje da računa na neki spoljni rat da bi svršio sa unutrašnjim opozicionarima: „Da bi se sprečila revolucija”, kaže on generalu Kuropatkinu, „potreban nam je jedan mali pobednički rat”. Uveren da će lako pobediti mali Japan, „te majmune” kako on rado kaže, car se nije ustezao da započne rat koji je Pleve želeo. Taj rat će ga, naposletku, primorati da se pokori narodnim zahtevima koje je želeo da uguši.

Najzad, Pleve je izazvao i ogorčio nacionalne manjine, Fince, Poljake, Jermene i Jevreje.

Kao ministar za Finsku od avgusta 1899 godine, on je tamo sprovodio politiku generala Bobrikova, koji se proslavio svojim radom na porusavanju baltičkih pokrajina. Finci su smatrali veliku kneževinu Finsku za zasebnu državu, u kojoj je car samo veliki knez, ograničen u svojoj vlasti osnovnim zakonima koje su priznavali svi ruski carevi, i narodnim pretstavništvom, Dijetom. Bobrikov, naprotiv, saobrazno shvatanjima ruskih nacionalista koji su uspeli 1898 godine da on bude postavljen za general-gubernatora Finske, smatrao je ovu zemlju za običnu pokrajinu ruskoga carstva, koja se razlikovala od drugih jedino svojim posebnim mesnim ustanovama. Njegovo gledište, sa kojim se slagao i ministar vojni Kuropatkin, potvrđeno je proglasom od 3/15 februara 1899 godine,kojim se naređuje stapanje finske vojske sa ruskom vojskom, nekolikim ukazima kojima se između 1900 i 1904 godine proširuju prava ruskog jezika i ruskih podanika u Finskoj, povećava vlast general-gubernatora, ograničava sloboda štampe i zbora, itd... Odmah po objavljivanju proglasa, finska opozicija pokazuje se jednodušna; jednom peticijom, koju je potpisalo preko 500.000 lica, protestvuje se odmah protivu gaženja Ustava. Ali se na to nije obratila nikakva pažnja. Car odbija da primi jednu deputaciju od 500 lica poslanu u Petrograd da mu preda tu peticiju, pa da bi primenio svoje odluke, menja sastav finskih upravnih vlasti i Senata. Ali narodna opozicija, ne samo da nije obeshrabrena, već se pojačala posle obnarodovanja u julu 1901 godine jednoga novog vojnog zakona. Sveštenstvo odbija da pročita tekst toga zakona u crkvama. Drugu jednu peticiju, još oštriju od one iz 1899 godine, potpisalo je 473.000 lica, među kojima i mnogi državni činovnici, koji se nisu bojali da se izlože gonjenju. Stanovništvo umnožava prepreke pozivanju pod oružje klase 1902 i organizuje „štrajk vojne službe”: 59 od sto regruta nije se prijavilo. Opšti gnjev navodi najzad 5/18 juna 1904 godine jednog mladog činovnika Senata, Eugena Šaumana, da ubije Bobrikova, i javnost odobrava to ubistvo. Posle ruske revolucije, car će biti primoran da osudi rad Bobrikova i da proglasom od 23 oktobra/5 novembra 1905 godine opozove sve mere suprotne finskom Ustavu.

U Poljskoj, gde je u mladosti Pleve izvršio jedno od najodvratnijih dela izdavši svoga dobrotvora, jednog poljskog vlastelina, posledice politike porusavanja pokazuju se. General-gubernator, knez Imeretinski, jedan umereni političar, konstatuje „da je nezadovoljstvo opšte” i da se „revolucionarni pokret širi i po onim društvenim slojevima koje još nije bio zahvatio”, da su ruski činovnici „neznalice i grubijani” i da je potrebno učiniti kraj progonjenju poljskog jezika i katolicizma „ako se želi da se zemlja umiri”. Ali ovi saveti za umerenost nisu poslušani.

Na Kavkazu se narodni otpor, ponikao za vladavine Aleksandra III, još pojačao, naročito otkako je za general-gubernatora bio postavljen knez Golicin 1897 godine. Ovaj se nije zadovoljio samo zatvaranjem jermenskih škola, kao što je počeo da čini za vreme prethodne vladavine. Godine 1902 on predlaže da se konfiskuju imanja jermenske crkve, čiji prihodi služe izdržavanju narodnih škola. Ovaj predlog je toliko bezmislen, da mu se većina ministara usprotivila. Ali Pleve potpomaže taj predlog, te se i car izjašnjava za konfiskaciju. Jermenski narod, duboko povređen u svom verskom osećanju, brani oružjem imanja svoje crkve, i u nekoliko varoši dolazi do krvavih sukoba sa ruskim trupama. Ruska državna uprava ići će kasnije dotle, da će potsticati Tatare protivu Jermena i stvaraće kao neku atmosferu pogroma.

Ali se Pleve naročito žučno obara na Jevreje, uz podršku jednog dela dvorana, naročito velikoga kneza Sergija Aleksandroviča, koji je odmah po svom naimenovanju za general-gubernatora Moskve izvršio ono čuveno proterivanje 20.000 moskovskih Jevreja 1891—1892 godine. On odlučuje da se „revolucija udavi u jevrejskoj krvi”; u isti mah se on nada, razdražujući do vrhunca nacionalne mržnje, da će na taj način odvratiti narod od revolucionarnih ideja. Pod neposrednim voćstvom jednog policiskog agenta i uz saradnju reakcionarnih monarhističkih krugova, on priprema u Kišinjevu jedan pogrom, koji izbija na Uskrs 8/21 aprila 1903 godine, traje dva dana i završava se naglo, kada je iz Petrograda naređeno da prestane. Ohrabrena podrškom vlasti, pijana gomila uništava jevrejske domove, juriše na njihove stanovnike, kolje ih bez obzira na uzrast, pljačka njihova imanja: 500 kuća i stanova je opljačkano i razoreno, 131 lice ubijeno ili teško ranjeno, 500 lako ranjeno. Zabranjeno je štampi da spominje ovaj pogrom, ali Tajms objavljuje pismo u kome Pleve naređuje guverneru Besarabije da ne pribegava oružanoj sili u slučaju pogroma da se ne bi „pobudila ozlojeđenost ruskog stanovništva prema vladi”. 29 avgusta/12 septembra iste godine drugi jedan pogrom, potpomagan direktno od trupa, izbija u Gomelu. Mohilevski gubernator izjavljuje Jevrejima: „Sami ste krivi, jer rđavo vaspitavate svoju decu.” Pleve im otvoreno kaže: „Prestanite sa revolucijom, pa ću i ja prestati sa pogromima”. Ali ne samo da ih time nije uplašio, već je još više razvio u njima revolucionarne težnje i nacionalistički duh.

Ni njegova radnička politika nije ništa srećnija. Pre njegovog dolaska na vlast, policija je bila prihvatila usluge jednog moskovskog studenta, Zubatova, koji joj je predložio, u cilju da se obuzda radnički pokret, da organizuje radničke zborove uz pripomoć vlade. Oko 1900 godine Zubatov je na taj način osnovao u Moskvi, Petrogradu, Odesi i nekim drugim varošima „radničke saveze”, prema kojima je vlada bila toliko popustljiva, da su u slučaju štrajka njihovi pretstavnici primoravali industrijalce da zadovolje radničke zahteve. Pleveu se rad Zubatova učinio opasan, te ga je otpustio, ali se nije odrekao njegove metode, zubatovštine. Ali, iako je verovao da kontroliše radnički pokret, on ga je na taj način samo pojačavao.

Njegova politika grubog ugušivanja i kažnjavanja imala je završetak kakav se i mogao očekivati. 15/28 jula 1904 godine, dok se kolima vozio ka železničkoj stanici da ode u Peterhof da caru podnese izveštaj, njega je raznela bomba socijaliste-revolucionara Sazonova.

Opozicija u početku vlade popuštanja Svjatopolk-Mirskoga (1904). — Ubistvo Pleve, koje pada u isto vreme kad i ruski poraz u Mandžuriji, izaziva kod cara mnogo dublji utisak nego prethodni atentati. Ovoga puta, u mesto da izabere za ministra unutrašnjih dela jednog kandidata sa desnice, car imenuje kneza Svjatopolk-Mirskog. Pošten i pravičan, ali slabog karaktera i bez ikakvog iskustva velike politike, novi ministar nije na visini svoje dužnosti. Ipak može da umiri opoziciju odgovarajući željama cele zemlje. Pre njegovog naimenovanja, on je izložio caru svoj plan: pomiriti rusko društvo sa vladom, zadovoljivši ga u njegovim legitimnim pravima kojima je vreme da se ostvare, kao i nacionalne manjine ispunjujući im njihove opravdane zahteve. Verujući u odgovor cara, koji mu je izjavio da je njegovog mišljenja, Svjatopolk-Mirskij obećava pretstavnicima štampe da će raditi u tome smislu.

Njegovo imenovanje hrabri odmah opoziciju umerenih, zemstva i intelektualaca, čiji su pretstavnici, proterani od Plevea, pozvani da se vrate iz izgnanstva. U avgustu 1904 zemstva rešavaju da održe kongres za sastavljanje peticije caru i da njemu podnesu ustavne reforme. U isto vreme, Savez za oslobođenje, koji pretstavlja elemenat naprednijeg mnjenja, rešava da organizuje, u jesen, jednu seriju banketa u raznim gradovima Rusije na kojima bi doneo rezolucije ustavnog i demokratskog duha, da bi pomogle traženju reformnih prava kongresa zemstva. Obavešten o sazivanju toga kongresa, Svjatopolk-Mirskij predlaže delegatima zemstva da se okupe u Petrogradu, a ne u Moskvi, kao što je bila njihova namera. Oni pristaju, ali 1/14 novembra, kad su već delegati stigli u Petrograd, kongres je zabranjen. Mogu da drže samo privatne sastanke. Od 6/19 do 8/21 novembra, na njima oni diskutuju i primaju jedanaest paragrafa znamenitog dokumenta koji je kao „Traženje prava” ruskoga liberalizma. U toku debate, glavna razmimoilaženja pojavila su se između većine (108), koja je ustavotvorna i manjine (27) koja, pod voćstvom Šipova, protivi se ograničenju nezavisnih prava carevih. I ako su svi poslanici baš jednodušni u traženju nepovredivosti doma, lične slobode, slobode savesti i vere, slobode reči, štampe, zbora i udruživanja, jednakosti građanske i političke za sve, za seljake kao i druge socijalne klase, za demokratizaciju zemstva i proširenje njihove nadležnosti, na suprot tome, većina, sama izjasnila se za dodeljivanje narodnom pretstavništvu izbornih prava, prava da glasa budžet i da kontroliše administraciju. Tražena politika prava kongresa u Petrogradu, koji u isto vreme daje oblik budućim kongresima 3emstva, priznata su u čitavoj seriji lokalnih sastanaka, održanih krajem 1904 i u početku 1905. Javni banketi, organizovani od Saveza za oslobođenje, razvijaju ih u još radikalnijem značenju. U decembru 1904, pretstavnici Saveza za oslobođenje sastaju se u Parizu sa nekoliko grupa socijalista-revolucionara i manjinskih patriota, da bi se dogovorili kako da se bore protiv autokratije. Ako pojedini saveznici rezervišu pravo da izaberu svoju odgovarajuću taktiku, oni određuju zajednički cilj: postavljanja jednog demokratskog režima, osnovanog na opštem pravu glasa i na pravu datom svakoj narodnosti da upravlja sama sobom.

Ukaz od 12/25 decembra 1904 i objavljivanje reformi. — 3emstva nisu mogla lično davati svoje želje caru, kao što su želela da čine. Ipak, Svjatopolk-Mirskij sudi da je potrebno da vodi računa o traženju koje su izrazili na jednom privatnom skupu, ali dat sa njihovom prećutnom potvrdom. On podnosi paru projekt ukaza koji daje ruskim podanicima neke slobode i objavljuje uvođenje izabranih članova u Carski savet.

Car saziva ministre i postavlja im ovo pitanje: treba li nastaviti politiku Plevea, ili s obzirom na širenje revolucionarnog pokreta da se zadovolje želje umerenih elemenata društva? Pobjedonoscev smatra da vera zabranjuje caru da izmeni politički režim. Vite, naprotiv, izjavljuje da će nastavljanje reakcije odvesti sve u propast, da postojeći režim nailazi na negodovanje sviju društvenih klasa, ali da se ne može izmeniti, a da se „ne ide neminovno onome što se zove Ustav”. Po carevom nalogu, on sastavlja projekt ukaza koji potpisuju svi članovi konferencije. Ali uoči obnarodovanja ovog ukaza Nikola Drugi doziva Vitea, i u prisustvu velikog-kneza Sergija Aleksandroviča izražava mu svoju sumnju u oportunost da se neki od izabranih članova prime u Carski savet. Vite primećuje da „po njegovoj duši i savesti” ovo primanje članova biće stvarno prvi korak prema ograničenju apsolutne vlasti, i da prema tome „ako je Nj. Veličanstvo došlo do iskrenog i neopozivog ubeđenja da se ne može sprečiti opšti istorijski tok, treba da zadrži ovaj paragraf u ukazu, ali ako Ono nalazi da je takav oblik vladavine prihvatljiv, bilo bi pametnije da se briše ovaj paragraf”. Car u sporazumu sa velikim knezom Aleksandrovičem, odgovara da nikada, ni u kom slučaju, on neće da dopusti da dođe do parlamentarnog režima, jer ga smatra kao „štetnog po narod, koji je Bog njemu poverio, ”i tako, paragraf koji se odnosi na narodno pretstavništvo brisan je. Ipak, kada u ukazu od 12/25 decembra 1904 car proklamuje da mu pripada u dužnost da čini „dobro državi, koju mu je Bog poverio”, i da misli zadržati „neprikosnovene osnovne zakone carstva”, on dodaje u protivrečnosti sa gornjim izjavama: „Ali ako se jako oseti potreba za nekom izmenom, verujemo da je neophodno da se ona učini, čak i ako bi ta reforma uvela u zakonodavstvo neku značajnu novinu. „Ukaz koji ne čini nikakvu aluziju na politička prava i slobode - kao da se „potreba” već nije „živo osetila”- poziva, u opreznim izrazima, ministarski savet da prouči sledeće tačke: pretvaranje seljaka u slobodne seoske građane, koji uživaju sva svoja prava; dodeljivanje radnicima blagodeti socijalnog osiguranja; pojačanja nezavisnosti zemstva i opština; obezbeđenja „tolerancije” raznim verama; revizija „nesnosnih” zakona za strane narodnosti, ukidanje „preteranih ograničenja” slobodi štampe, vaspostavljanje „potrebne nezavisnosti” sudova,, „održanje zakona u svoj njegovoj sili” i ograničenje „diskrecionog prava administrativnih vlasti” u suzbijanju izgreda. U isto vreme pojavljuje se objava vlade, koja zabranjuje, pod pretnjom kazne, svima ustanovama i udruženjima, ma kakva bila, da se bave pitanjima, čije im ispitivanje zakon ne dopušta, i traži od štampe „da učini što je potrebno da se umiri javno mnenje.” Naravno, ukaz Od 12/25 decembra 1904 nije zadovoljio nikoga, Neslaganje između želja javnosti i namera vlasti, suviše je veliko.

IV. — Spoljna politika od 1894 do 1905

Spoljna politika prvog dela vlade Nikole Drugog miroljubiva je u Evropi, a osvajačka na krajnjem Istoku. S jedne strane, ona radi na utvrđivanju francusko-ruskog saveza, da osigura. Austro-ruski sporazum na Balkanu, i da sazove Prvu Hašku konferenciju. S druge strane, posedanje Mandžurije i njene aspiracije na Koreju dovode je u sukob sa Japanom i prouzrokuju Rusko-japanski rat.

Pojačanje francusko-ruskog saveza. — Nikola Drugi ostaje veran savezu, koji je sklopio njegov otac. U oktobru 1896 on dolazi u Francusku, gde mu je priređen oduševljeni prijem, Iduće godine, u avgustu 1897. pretsednik Feliks For vraća mu posetu i prisustvuje velikim svečanostima u Petrogradu i Peterhofu. U avgustu 1899, francuski ministar spoljnih poslova Delkase pregovara u Petrogradu o jednom novom sporazumu: izmena tajnih pisama između njega i njegovog ruskog kolege Muravjeva (9 avgust) vezuje trajanje vojnog sporazuma od 1891. Francusko-ruski savez time je pojačan.

Austro-ruski sporazum 1897 i program u Mircštegu 1903. — Austro-rusko suparništvo na Balkanu slabi. Rusija sve više gleda prema krajnjem Istoku, kuda Viljem II stara se da je što više uputi. S druge strane Austro-Ugarski ministar spoljnih poslova Goluhovski pokazuje se pomirljiv.

U aprilu 1897 Austro-Ugarska i Rusija sklapaju Petrogradski sporazum. One objavljuju da su „rešene da održe opšti mir, načelo reda i Status quo” a tajno se sporazumevaju da ako status quo ne bi mogao biti održan, odbace unapred svaki zavojevački duh” na Balkanu, i to da to načelo bude poštovano od svake druge sile, koja bi pokazala protivne namere. Pored toga, izrađuju program reformi u Makedoniji. Porta kao obično, preduhitri stranu intervenciju objavljujući svoj sopstveni projekt reformi (novembar 1902) i imenuje Hilmi-pašu za generalnog inspektora. Ali Rusija i Austro-Ugarska ne popuštaju i 22 februara 1903, u zajedničkom memorandumu traže od Porte ozbiljniju reformu administracije policije i finansija, kao i učestvovanje stranih stručnjaka u reorganizovanju žandarmerije.

Rusija se lojalno pridržava politike status quo. 1903, kada se Makedonski ustanak proširuje, ministar spoljnih poslova Lamsdorf izjavljuje da car nikad neće pomagati „revolucionarne pokrete u Makedoniji”. U februaru 1903, zvanični „Ruski vesnik” izjavljuje da i ako Rusija želi da štiti „životne potrebe i normalne interese hrišćanskih narodnosti u Turskoj”, ona neće da žrtvuje „ni jednu kap krvi svojih sinova, ni najmanji delić ruske narodne imovine, ako slavenske države, u prkos mudrim savetima koji su im davali, traže da izmene nasilnim i buntovničkim sretstvima stanje stvari utvrđeno na Balkanskom poluostrvu”. 9 oktobra 1903 god. u Mircštegu u Štajerskoj, carevi Austro-Ugarske i Rusije i njihovi ministri spoljnih poslova utvrđuju nov program reformi namenjenih obezbeđenju hrišćanskih narodnosti u Makedoniji i dva „civilna agenta,” Austro-Ugarski i Ruski, dodeljeni su generalnom inspektoru da bi kontrolisali izvršenje toga programa. 1905 prestavnici Engleske, Francuske, Nemačke i Italije postavljeni su da pomognu „civilne agente”; Porta se pomirila sa ovim nadzorom tek kad su se pojavile lađe stranih sila pred Dardanelima.

Mircšteški program kao da je utvrdio definitivno izmirenje između dva glavna takmaca na Balkanu. Neki novinari i političari u njemu vide početak nove ere. U stvari, on je samo primirje. Pre svega, Austro-Ugarska iskreno se ne odriče prevlasti na Balkanu, gde će Erental, koji nasleđuje Goluhovskog 1906, da produži staru politiku Habsburgovaca. S druge strane, programi reformi nisu u stanju da povrate mir u Makedoniji, gde makedonska tajna organizacija istraje u borbi protiv turske vlasti.

Prva Haška konferencija 1899. — 12/24 avgusta 1898 godine ministar spoljnih poslova Muravjev objavljuje, da Nikola Drugi želi saziv jedne međunarodne konferencije, koja bi se bavila smanjenjem naoružanja, ublažavanjem ratnih postupaka, i mirnim rešenjem međunarodnih sukoba: „održanje opšteg mira, i po mogućstvu smanjenje naoružanja koje pritiskuje sve narode, „piše on,” pokazuje se u sadašnjem stanju celoga sveta kao ideal, kome bi trebalo da teže napori sviju vlada.

„U ubeđenju da ovaj uzvišeni cilj odgovara najosnovnijim interesima i legitimnim željama sviju sila, carska vlada veruje da bi sadašnji trenutak bio vrlo zgodan za traženje, putem međunarodne diskusije, najefikasnijeg sretstava da se svima narodima obezbedi blagodet jednog stvarnog i trajnog mira, i pre svega učini kraj progresivnom razvijanju sadašnjeg naoružanja...

„Obuzeti tim osećanjem Nj. Veličanstvo blagoizvolelo je narediti mi da predložim svima vladama, čiji su pretstavnici akreditovani pri carskom dvoru, saziv jedne konferencije koja bi se bavila ovim ozbiljnim problemom.

„Ova bi konferencija bila Božjom pomoću, jedno srećno pretkazivanje za vek koji ima da otpočne; ona bi sakupila u moćni snop napore sviju država, koje iskreno teže da doprinesu triumfu velike koncepcije opšteg mira na elementima pobune i neslaganja. Ona bi učvrstila u isto vreme njihove sporazume solidarnim priznanjem principa privlačnosti i prava, na kojima se zasnivaju bezbednost država i sreća naroda.”

Svojim cirkularom od 18/30 decembra 1898 Muravjev skicira konkretni program konferencije:

1) sporazum koji bi utvrdio nepovećanje za vreme, koje se ima odrediti, sadašnje vojne snage na zemlji i moru, kao i ratne budžete u vezi sa njima; prethodno proučavanje puteva kojima bi bilo u budućnosti moguće smanjivanje gore pomenutih snaga i budžeta;

2) zabrana upotrebe u armijama i flotama ma kojeg novog vatrenog oružja i novih eksploziva, kao i baruta moćnijeg od onog koji je sada u upotrebi koliko za puške, toliko za topove;

3) ograničenje upotrebe u suvozemnoj borbi naročito moćnih eksploziva koji već postoje i zabrana bacanja ma kakvih projektila ili eksploziva sa balona ili sličnih sretstava;

4) zabrana upotrebe u ratu na moru podvodnih torpiljera (podmornica) ili drugih sretstava za uništavanje iste prirode; obaveza da se ne grade u budućnosti ratne lađe sa „šiljatim kljunom”;

„5) prilagođenje odredaba Ženevske konferencije od 1864, pomorskom ratu, uzevši za osnovu dopunske paragrafe od 1868;

„6) Neutralizacija na osnovu gornjega, lađa ili barki, određenih za spasavanje davljenika, za vreme ili posle pomorskih bitaka;

„7) Revizija deklaracije koja se odnosi na ratne zakone i običaje, izrađene 1874 na briselskoj konferenciji, a koja još nije ratifikovana;

„8) prihvatanje u principu običaja posredovanja i dobrovoljne arbitraže u slučajevima zato pogodnim, da bi se sprečili naoružani sukobi, između naroda; sporazum o načinu njihove primene i uspostavljanje jednoobrazne prakse u njihovoj primeni.”

18 maja 1899 pretstavnici 26 sila sastaju se u Hagu da održe Prvu konferenciju mira. Bez sumnje, ona ne uspeva da olakša teret oružanog mira, koji pritiskuje Evropu. Ona ipak prestavlja jednu glavnu etapu u razvitku međunarodnog prava. Ruska inicijativa, sa francuskom pomoću vodila je seriju sporazuma od najveće važnosti.

Građenje istočno-kineske železnice i zakup poluostrva Liao-tung. — Januara 1895, posle smrti Žiera, koji je za sve vreme vladavine Aleksandra Trećeg vodio rusku spoljnu politiku, portfelj spoljnih poslova poveren je ruskom ambasadoru u Beču, knezu Lobanovu-Rostovskom. Novi ministar, u punom sporazumu s Nikolom Drugim^[3] i njegovim savetnicima, obraća svu svoju pažnju krajnjem Istoku.

U proleće 1895 Kinesko-japanski rat završava se pobedom Japana. Ugovor o miru, zaključen u Šimonosaki, dodeljuje Japanu ostrvo Formozu, poluostrvo Liao-tung, sa tvrđavom Port-Artur, kao i pristanište Niu-Čuang u južnoj Mandžuriji. Pored toga, ovaj ugovor čini Koreju potpuno nezavisnom od Kine. Rusija, Nemačka i Francuska protestvuju protiv teritorijalnih prisvajanja na azijskom kontinentu i u isto vreme kada traže vraćanje Kini poluostrva Liao-tung, Port-Artura i Niu-Čuanga, one koncentrišu znatne pomorske snage u zalivu Čili. Japan je primoran da popusti, i ako dobija, kao oštetu, povećanje ratne štete koju ima Kina da mu plati, on je ipak lišen glavnog ploda svoje pobede.

Rusija se žuri da izvuče koristi, za svoju intervenciju, u korist Kine. Ona vidi mogućnost da izmeni trasu, sa Trans-sibirske pruge. Puštajući liniju kroz severnu Mandžuriju ona ne bi samo smanjila za 514 vrsti rastojanje od Irkutska do Vladivostoka, već bi uštedila većom lakoćom radova velike troškove za građenje. Zato joj treba pristanak. Da bi stekao prijateljstvo Pekinga, Vite pomaže Kinu da u Francuskoj pozajmi novac koji joj je potreban da plati ratni dug Japanu. Zatim stvara Rusko-kinesku banku i izdejstvuje za Francusku i Rusiju veće učestvovanje u administraciji kineskih carina. 1896 kineski car šalje Li-hu-Čang, vice kralja Pe-čili-a, koji vodi kinesku politiku da ga prestavi na krunisanju Nikole Drugog. Ruska vlada to iskorišćuje da bi sa Kinom ugovorila odbranbeni savez protiv Japana, i da bi se Rusko-kineskoj banci dala koncesija za građenje Trans-mandžurske ili Istočno-kineske železnice. Konvencija od septembra 1896, koju je potpisao kineski poslanik u Petrogradu i direktorijum Rusko-kineske banke, ovlašćuje banku da izgradi i iskorišćuje Trans-mandžursku prugu, čiju je trasu Čita-Karbin—Vladivostok, odredio Vite. Ubrzo je osnovana privatna kompanija Istočno-kineske železnice: njeno sedište je u Petrogradu. Pretsednik njenog upravnog odbora imenovan je od strane Kineske vlade, a članovi upravnog odbora od strane akcionara. U stvari, kontrolu nad kompanijom Istočno-kineske železnice i nad Rusko-kineskom bankom ima ruski ministar finansija. Iza ta dva privatna preduzeća stoji ruska država i sprovodi, saznanjem sviju, političko delo najvećeg zamaha, postepeno prodiranje Rusa u severnu Mandžuriju.

Sledeće godine, u decembru, posle zauzeća Kijau-čeu-a od strane Nemaca, ruska eskadra na navaljivanje novog ministra spoljnih poslova Muravjeva, zauzima Port-Artur. Kinesko-ruskom konvencijom od 27 marta 1898, Rusija uzima pod zakup, za period od 25 godina i koji se može ponoviti, južni deo poluostrva Liao-tung sa Port-Arturom i Ta-lien-Uan-om; dobija pravo da podigne u Port-Arturu i na poluostrvu jedno ratno i trgovačko pristanište, i da poveže Port-Artur sa Mandžurskom linijom istočno-kineske železnice. Prema tome, kompanija istočno-kineske železnice dobija koncesiju jedne nove linije, Harbin—Port-Artur preko Mugdena i Liao-jang-a sa krakom ka kineskom pristaništu In-ku, na severnoj obali zaliva Liao-tung, što otvara celu južnu Mandžuriju i poluostrvo Liao-tung ruskom političkom uticaju. Ona time dobija i misiju da organizuje pomorsku plovidbu u vodama Tihog okeana i da podigne u zalivu Ta-lien-uan, rusko trgovačko pristanište nazvano „Dalnji”. Građenje Dalnjeg staje ruske finansije znatne sume, ali se one troše bez oklevanja u prkos kritikama štampe, a naročito sibirskih novina, koje tvrde rusko-japanski rat potvrdiće ta predviđanja da u slučaju iskrcavanja neprijateljske vojske na poluostrvo Liao-tung, novi grad ima svakako da služi kao glavna baza za vojne operacije prema Port-Arturu.

Suparništvo rusko-japansko u Koreji. — U isto vreme kad Rusija stupa u Južnu Mandžuriju i dok se utvrđuje na poluostrvu Liao-tung, ona teži da svoj uticaj rasprostre na Koreju, koja je po ugovoru u Šimonasaki postala, u načelu, nezavisna. Tu ona dolazi u sukob sa Japanom, koji je tražio da Korejsko kraljevstvo postane nezavisno, da bi ga u stvari stavio pod svoj protektorat.

Kralj Koreje, Li-kuj, spočetka mirno prima uticaj japanskog ministra koji mu nameće niz reformi, i daje mu tehničke savetnike da ih ostvari. S druge strane, naklonost kraljice kao i naklonost njene stranke Min, neprijateljski raspoložene prema reformama, na strani su Rusije; zahvaljujući njoj, dolazi do izvesnog preokreta na dvoru u korist Rusa, i ministri koji su pristalice Japana, opozvani su. — Međutim izbija narodna buna u oktobru 1895; buntovnici napadaju kraljevski dvor, ubijaju kraljicu i njene pristalice. Kralj ponovo dolazi pod tutorstvo Japana do februara 1896. U to vreme, pomorske trupe koje je ruska ratna lađa „admiral Kornilov,” iskrcala u Šemulpo-u, rasturaju vođe japanske stranke i prihvataju kralja koji se posle svog bekstva iz kraljevskog dvora stavlja pod rusku zaštitu, gde živi do februara 1897, čuvan od ruskih pomorskih strelaca. Kad se Li-kuj vratio u dvor on poveru ruskim oficirima komandu svoje lične garde, kao i garde kraljevskog dvora. Rusija i Japan obavezuju se ugovorom u Seulu (14 maja do 29 jula) da će poštovati nezavisnost Koreje, čiji kralj dobija titulu cara, ali njihovo se suparništvo i dalje nastavlja.

Rusko suparništvo na Koreji sve više izaziva Japan, tim pre što se Rusi utvrđuju u Mandžuriji koju su oni, prisiljeni od strane evropskih sila, morali da vrate Kini. Posredovanjem barona Rozena, ruskoga ambasadora u Tokiju, ruskoj vladi je predloženo da jasno odredi zone japanskog i ruskog uticaja na krajnjem istoku. Japan je spreman da Rusima prepusti Mandžuriju i poluostrvo Liao-tung, ako se njegov uticaj prizna u Koreji i pristao bi da od reke Jalu napravi granicu između dva suprotna uticaja. 1898 godine posle okupacije Port-Artura, Rusija pri-staje na izvesne koncesije. Jedan rusko-japanski ugovor od 25 aprila 1898 god. ponovo garantuje nezavisnost Koreje, gde dve ugovorne stranke među sobom dele koncesije i trgovačke koristi. Iz straha od intervencije Engleske, koja je poslala jedan deo svoje eskadre u Šemulpo, Rusija ostavlja Japanu slobodu i opoziva iz Seula svog finansijskog savetnika i vojne instruktore. Da se umiri Japan, koji je već od 1897 počeo da povećava svoju vojsku i mornaricu i utvrđuje moreuz Cišuma da preseče ruske veze između Port-Artura i Vladivostoka — što je Ruse potstaklo da pokušaju da se utvrđuju sa Korejske strane, u blizini luke Ma-san-po, — bilo je potrebno da Rusija u najmanju ruku poštuje ugovor od 1898. Naprotiv, car se uprkos Viteu i Kuropatkinu, povodi za politikom osvajanja i materijalnog profita na Krajnjem Istoku, koja će Rusiju i Japan još više da razdvoji. Dva su uticaja koji naročito dejstvuju na Nikolu Drugog.

Najpre uticaj Viljema Drugog koji želi da slomije evropsku ravnotežu, uspostavljenu francusko-ruskim savezom. Da skrene pažnju Rusije sa Evrope, da je istisne sa Balkana u korist Nemačke i Austro-Ugarske, nemački car stalno je upućuje ka krajnjem Istoku. U prepisci sa Nikolom Drugim, on voli da ga naziva „carem Pacifika, dok sebe naziva „Carem Atlantika. On se nada da će ruska ekspanzija dovesti do sukoba sa Engleskom. i da će, dovodeći Francusku, koja teži da se približi Britanskom carstvu, u težak položaj, u isto vreme oslabiti i francusko-ruski savez.

Zatim je Nikola Drugi pod uticajem Jedne vojne stranke, koja je naprosto jedna poslovna stranka, a čije je sedište u samom dvoru. Već od 1898 preduzimljivi poslovni čovek Vonljalžarski predlaže obrazovanje društva za eksploataciju prirodnih bogatstava Koreje, bogate gvožđem, ugljem, šumama, zlatom. Njegova namera je da od Korejske vlade dobije koncesiju i da uzimajući malo po malo u svoje ruke celu Koreju, pripremi njenu aneksiju Rusiji. Pošto je veliki vojvoda Aleksandar Mihailovič prikazao ovaj plan, car ga odobrava kao statute objavljene u „Listu zakona” 1899; društvo, zahvaljujući podršci ruske diplomatije, dobija neke koncesije šuma. Bokserski ustanak odlaže preduzeće, na čije čelo je došao nekadanji oficir Bezobrazov, koji kupuje koncesije za otprilike 80.000 rubalja i gradi jedan mlin na levoj obali Jalua, u japanskoj uticajnoj zoni. Ali ove koncesije, suprotne obavezama kojima se Rusija obavezala prema Japanu, podižu proteste vlade u Tokiu.

Vojna okupacija Mandžurije od strane Rusije. — Bokserski ustanak 1900 nije samo upravljen protivu propagande stranih ministara, već takođe i protivu davanja teritorijalnih zakupa strancima, kao i protivu građenja železnica. To je prilika da Rusija vojnički okupira Mandžuriju. Dok jedan deo trupa maršira na Peking, gde ima da se sastane sa vojnim kontingentima drugih sila, ostatak osigurava zaštitu Transmandžurske železnice. Pošto je završen bokserski ustanak, i pored žalbe Kine koja traži da se evakuiše njena teritorija, Rusija zadržava svoje trupe u Mandžuriji, pod izgovorom da sigurnost željeznica u građenju zahteva još njihovo prisustvo.

To držanje približava dva suparnika Rusije, Japan i Englesku. Englesko-japanski ugovor od 20 januara 1902 garantuje nezavisnost Kine i Koreje, priznavajući ipak naročite prednosti Japanu u Koreji. On osigurava Japanu, u slučaju rata sa Rusijom, neutralnost Engleske, i njeno vojno mešanje u slučaju da neka druga sila — na Francusku se misli — stane na stranu Rusije. Ugovor važi za pet godina i automatski se obnavlja, osim otkaza jedne ugovoračke strane godinu dana ranije, pre isteka roka.

Rusija odmah gleda da zaključi francusko-ruski ugovor. Ali Francuska se koleba da li da uzme tačno određenu obavezu podržavanja ruske aktivne politike na Krajnjem Istoku. Prema izjavi od 20 marta 1902, dva saveznika, pošto su potvrdili princip neprikosnovenosti Kine i Koreje, obećavaju da će „se starati prema raspoloživim sretstvima” da čuvaju svoje naročite interese na Krajnjem Istoku, protivu „napadačkih namera trećih sila”... Na navaljivanje Francuske, kojoj je obećala da će evakuisati Mandžuriju, Rusija se obavezuje, rusko-kineskim ugovorom od 9 aprila, da ostvari evakuaciju u tri etape, svaku od šest meseci pre 8 oktobra 1903, pod uslovom da kontroliše sporazum potpisan između Kine i Rusko-kineske banke 1896, da bi se štitile željeznice u Mandžuriji.

Prekid rusko-japanskih odnosa. — Tek što je počelo izvršenje rusko-kineskog ugovora, kada se Bezobrazov i njegovi ortaci pojavljuju na sceni. Bezobrazov koji je postao državni sekretar, pridodat lično imperatoru, odlazi na Krajnji Istok, gde ne samo da pregovara o novim koncesijama sa obe strane obale Jalua, već se dogovara i sa admiralom Aneksejevim, glavnim komandantom Port-Artura, kako bi zadržao evakuaciju. Kada drugi rok evakuacije dolazi, 8 aprila, ruske trupe se ne kreću; samo je Mugden evakuisan. Vite i Kuropatkin uzalud se protive toj politici, koja će odvesti u rat. Koterija, koja okružava Bezobrazova, moćna je. Kompaniju, koja je obrazovana da eksploatiše koncesije Jalua, čine ljudi kao admiral Abaca, sekretar imperatora za stvari Istoka, grof Ignjatijev, član Carskoga saveta, grof Handrikov, kraljičin veliki dvoranin, knez Jusupov; izvesni koncesionari imali su dosta uticaja da provuku, na eksploatisane teritorije, ruske vojnike, preobučene u radnike. Ova banda „avanturista najgore vrste” kako ih zove Kuropatkin, „lopova” kako ih zove Vite, nalazi na samom dvoru najvišu podršku ministra unutrašnjih dela, svemoćnoga Plevea, koga oni ubeđuju da revolucionari stoje iza Japanaca, i da će jedan brzi i pobednički rat omogućiti vladi da završi za uvek sa revolucionarnim pokretom.

Daleko od toga da pozove na odgovornost odgovorne za obustavljanje evakuacije, Nikola Drugi naređuje Aleksijevu da preda Kini 18 aprila listu uslova kojima podređuje primenu ugovora od 1902 Tako, on traži da Kina prizna samo Rusiji naročita prava u Mandžuriji, i da tamo ne mogu biti drugi stranci osim Rusi. Ovaj zahtev izazvaće žive proteste ne samo Japana i Engleske, već i Severnih Američkih Sjedinjenih država, koje nude svoju materijalnu pomoć Kini. Spremajući se grozničavo za rat, Japan pokušava još da pregovara. 12 avgusta 1903 on predaje Rusiji, koja pristaje da pregovara, projekt ugovora međusobne obaveze poštovanja nezavisnosti i integriteta Kine i Koreje, priznanje interesa Japana u Koreji, i naročitih interesa Rusije za preduzimanje željeznice u Mandžuriji, međusobno osiguranje da ugovorači neće smetati jedni drugima u njihovom industrijskom i trgovačkom razvijanju, priznanje Rusije isključivog prava Japanaca da posreduju, u interesu napretka i dobre uprave, u Koreji. I sutradan po predaji toga projekta, Nikola Drugi, dekretom, imenuje admirala Aleksejeva namesnikom na Krajnjem Istoku, i rešava da diplomatski pregovori između Tokia i Petrograda budu vođeni od Aleksejeva, koji će ih predati „naročitom komitetu Krajnjeg Istoka”, kome pretsedava car. Novi „vice-kralj” otišao je vezan za Bezobrazova, koji dolazi kod njega kao njegov ministar spoljnih poslova. Vite, koji radi za umerenost i mir, i koji je u sukobu sa velikim knezom Aleksandrom, pretsednikom finansijskog komiteta, pozvan je da dâ ostavku i ukloni sa počasnih dužnosti pretsednika ministarskog komiteta. To je triumf kompanije sa Jalua. Kako nepromišljeno objavljuju „Zvanične novine” vice-kralja, imenovanje admirala Aleksejeva ima za cilj da osigura rusku nadmoćnost na Tihom Okeanu.

Uzalud baron Rozen, ambasador Rusije u Tokiu, obaveštava Petrograd da, ako se Rusija ne odrekne Koreje, rat je neizbežan. Bezobrazov i njegova banda, koji vide u osvajanju Koreje sredstvo da se brzo bogate, baš hoće rat. Sam Bezobrazov s početka sastavlja ili bar pregleda više ruskih nota poslatih iz Petrograda Japancima; on sam docnije upravlja pregovorima kad su oni bili oduzeti od ministra spoljnih poslova, pa predati vice-kralju i preneti u Tokio. Kad Japan predlaže da se vaspostavi oko Jalua neutralna zona 50 km. široka, on odbija. On gleda samo da dobije u vremenu da bi pojačao ruske trupe u Mandžuriji, i prenos pregovora na Krajnji Istok razvlači rešenje. Tek mesec dana docnije, 3 oktobra, Japan dobija prvi odgovor, u kome Rusija izjavljuje da želi da sačuva Mandžuriju za sebe, ne obećavajući reciprocitet Japanu u Koreji. Japan odgovara 30 oktobra, ali treba da čeka do 21 decembra da bi dobio ruski odgovor, koji odbacuje njegove protivpredloge. Ta izračunata sporost traje do kraja. Tokio zahteva odgovor po pitanju evakuacije ruskih trupa; odgovara se da je imperator otputovao za Darmštat, a da je kraljica bolesna. 13 januara 1904 Japan upućuje nove uslove Petrogradu, koji ne odgovara. 27 januara traži završni odgovor za kraj januara ili početak februara. Ne dobivši ga i videći ruske trupe da se koncentrišu duž Jalua, Japan prekida diplomatske pregovore 5 februara, a u noći između 8 i 9 februara, bez prethodne objave rata, japanski torpiljeri napadaju rusku flotu u pristaništu Port-Artura i sedam ruskih velikih jedinica onesposobljuju za borbu.

Rusko-japanski rat (1904—1905). — Duboko uverena u svoj prestiž, Rusija nije verovala u mogućnost japanskog napada. S druge strane, ona tek što je bila izišla iz perioda velike finansiske krize. A kad počinje rat, ona nije ni sasvim spremna. U Aziji ona ima samo 120 bataljona, i još rasturenih po ogromnoj površini Sibira, u krajevima oko Amura i u Mandžuriji, a da se one stave u ratno stanje, potrebno im je 40 do 50 dana. Plan mobilizacije predviđa prvu partiju iz Evrope od dve armije i četiri rezervna diviziona, svega 128 bataljona. Ali zbog ogromnog rastojanja — više od 7.500 vrsti, — i vrlo slabog kapaciteta željeznica sa samo jednom prugom kroz Sibir i Istočnu Kinu, potrebe za stalnim slanjem trupa i materijala, inače kabastog, a zbog nedovršenosti Transsibirske pruge vojska je primorana da prolazi 60 vrsti pešice po ledu, preko Bajkalskog jezera, koncentracija pojačanja trupa zahteva više meseci. Još nešto, Port-Artur, glavno pristanište ruske flote u Tihom okeanu, bio je samo delimično utvrđen; uoči prekida odnosa, ministar vojske Kuropatkin, prilikom svoje posete, ocenio ga je da je nesposoban da izdrži napad Japanaca.

Na suprot tome, blagodareći moćnoj ratnoj floti i mnogobrojnoj trgovačkoj floti, japanska vojska, koja je uređena po evropskom načinu i obuhvata pre svega 13 divizija, odnosno 156 bataljona, u ratnom stanju, biće dopunjena u toku neprijateljstava sa 20 brigada rezerve; dakle sa 160 bataljona, može biti preneta vrlo brzo na kontinent, i prema tome, odmah uzeti učešća u borbama.

Japan ima i moralni prestiž. On se pripremao već odavno i sa tvrdoglavošću za borbu protivu svog moćnog suseda, i on je svestan da od te borbe zavisi njegova budućnost. Za Rusiju, to je samo jedan kolonijalni rat. Ako su važni interesi u pitanju, oni nemaju ničega vitalnog za narod. Narod se čak upravo ne oseća ni ugrožen; ne može da shvati zbog čega ga odvajaju od njegove zemlje i šalju u daleku Mandžuriju, da se bije sa Japancima, o kojima nije nikada ni čuo.

Osuđena za dugo vremena da vodi defanzivan rat, Rusija koncentriše svoje glavne trupe između Liao-Janga i King-Čeua. Japan, kome je njegov nagli napad na rusku flotu dao nadmoćnost na moru, rešava da iskrca svoje prethodnice u Koreji, da ih baci brzo na Jalu i preteći da preseče željezničku prugu od Mugdena za Liao-Jang, da učini Ruse nepokretnima, i da iskrca ostatak svojih armija na poluostrvo Liao-Tung. U prkos ozbiljnih gubitaka, nanesenih od japanskih torpiljera ruskoj floti, u noći između 8 i 9 februara, neprijateljski admiralisim Togo, koji je dobio u dužnost teški zadatak da brani iskrcavanje svih japanskih trupa, biva uznemirivan od ruske flote u Tihom okeanu, kojom komanduje odlični admiral Makarov. Tek posle njegove smrti, kada se potopio na krstarici „Petropavlovsk”, potonuloj od eksplozije neprijateljske mine 31 marta/13 aprila, Togo je bio siguran od iznenadne opasnosti.

Prva ozbiljna bitka na suvu bila je 18 aprila/1 maja, na Jalu, između prvih japanskih armija đenerala Kurokia i istočne ruske vojske, koja je bila na granici Mandžurije. To je veoma bolan poraz za rusko nacionalno samoljublje. Japanci su bili zaokrenuli svoje levo krilo i primorali Ruse da se povuku do ogranaka Fen-Čung-Lina, i zauzimaju Fin-Kuln-Čen.

Nekoliko dana docnije japanski transporti prilaze Eliotskim ostrvima, blizu poluostrva Liao-Tunga, i iskrcavaju trupe u Pi-Ce-Vu. Ove trupe preduzimaju ofanzivu ka jugu, i 13/26 maja zauzimaju pozicije X' cing-Joa, smatranog za ključ Port-Artura i Dalnjeg. Od toga trenutka su Port-Artur i njegov garnizon, jak dva diviziona pešadije, otsečeni od ostalog dela ruske vojske, zvane Mandžurske armije, koja pod komandom Kuropatkina nastavlja još uvek svoju koncentraciju u okolini Liao-Janga na 148 do 198 vrsti od bojnoga polja. Posle bitke kod H'cing-Joa, Japanci, koji nastavljaju da se iskrcavaju, prvo u Pi-Ce-Vu-u, zatim u Ta-Ku-Šanu, poveravaju dužnost da osvoji Port-Artur zasebnom koru četiri diviziona armije đenerala Nogia, i upravljaju dve armije đenerala Oku i Nodzu protiv ruske armije Kuropatkina.

Ovaj poslednji odupire se spajanju neprijateljskih snaga, koje idu na njega, armije Kurokia i armije Okua i Nodzu, i pokušava da ih tuče dok su još odvojene. Na biranje mu je ili da napusti odmah armiju Kurokia koji preti Mugdenu, ruskoj najbližoj bazi, ili da udari na južnu japansku armiju, koje vode Oku i Nogzu, da bi došao opet u vezu sa Port-Arturom. U oba slučaja treba da napusti stav iščekivanja i da pređe u ofanzivu. Ali on se ne usuđuje. I pored navaljivanja vice-kralja Aleksejeva, koji traži da se brzo oslobodi blokade Port-Artur, gde je ruska flota Tihog okeana nepomično zatvorena, on ipak smatra da treba da i dalje gomila trupe koje mu stalno dolaze iz Evrope. Ova taktika dovodi do niza neodređenih borbi, obustavljenih pre završetka, u Va-Fang-Čou, Da-Ši-Čaou, Kan-Čenu i na visovima Fen-Šung-Lina ali one oduzimaju malo po malo ruskoj armiji nadu u pobedu i dozvoljavaju da se tri japanske armije spoje u okolini Liao-Janga.

Ovoga puta Kuropatkin, koji je dobio pojačanja,^[4] primoran je da primi veliku bitku koju traže Japanci, pod komandom maršala Ojama. Rusi, koji imaju 200 bataljona, imaju brojnu nadmoćnost; ali organizacija mnogo bolja japanskih rezervnih trupa čini snagu protivnika gotovo jednakim. Posle serije pokušaja, koji od 11/24 do 16/29 avgusta dovode u vezu prethodnice, velika bitka počinje 17/30 avgusta na obalama Liao-Junga, gde su se Rusi utvrdili. Oni se biju sa iznenađujućom otpornošću, i u prkos žestokih napada, Japanci ne mogu da ih pomaknu sa pozicije. Ali od večera 17/30 avgusta, posle svih odbijanja frontalnih napada, Ojama naređuje armiji Kurokia da počne sa prelazom reke Tapusi-He, da bi zaobišao levo krilo Kuropatkina. Ovaj manevar rešava sudbinu cele bitke na Liao-Jangu. Kuropatkin, istina naređuje jednom delu svojih trupa da pomognu krilo u opasnosti, ali taj njegov manevar ne uspeva, i od večera 20 avgusta/2 septembar on je primoran da se povlači ka Mugdenu, što čini uostalom u najvećem redu. I ovoga puta nije vodio bitku do kraja. Obazrivost, oklevanje i nemanje poverenja u svoje trupe biće karakteristika ruske komande za sve vreme rata.

U toku septembra, Mandžurska armija^[5] dobija pomoć, za kojom ima veliku potrebu. Pored ostalog admiral Aleksejev dodaje joj i šestu sibirsku armiju, koja je bila pod njegovom zapovešću. Kuropatkin raspolaže sada sa 260 bataljona, i smatra da ima dovoljno efektiva da pređe u ofanzivu, koju Port-Artur, opkoljen sa svih strana od Japanaca, očekuje više nego ikad. Njegov plan je da zaobiđe desno krilo japanske armije, ukopane na istoku, u planinama, dok se njegove glavne snage nalaze takođe u planinama, na severu Liao-janga. Ali nedostatak brdske artiljerije i tegleće stoke otežava ovaj manevar, i čim je naredba pala kineskim nabavljačima stoke, oni odaju Japancima ruski plan. Ovi odmah pripremaju kontra manevar: da ostanu u defanzivi u planinama, a da udare u dolinu, ne bi li Ruse okrenuli ka zapadu. Rusi stupaju u ofanzivu 21 septembra/4 oktobra, ali nekoliko dana docnije oni su primorani da se zaustave, jer su planine neosvojive, a Japanci odgovaraju kontra-ofanzivom na njihov centar i njihovo desno krilo. Kuropatkin brzo napušta taj ofanzivni plan i utvrđuje se defanzivno duž reke Ša-ho. Na celom tom frontu nižu se ogorčene bitke, koje traju do jutra 4/17 oktobra. U noći 3/16 Japanci zauzimaju položaj „Pošumljeni vis”, koji dominira ruskim položajima, i tamo postavljaju topove i mitraljeze. Ali sledeće noći, jednim smelim napadom Rusi zauzimaju ponovo taj vis i krste ga „Putilovskaja”, po imenu đenerala Putilova, koji ga je oslobodio. Ovim sjajnim uspehom završava se bitka zvana kod Ša-hoa, koja je trajala više dana, ali nije dala definitivni rezultat. Za vreme ove ofanzive, Rusi su napredovali samo 19 vrsta u južnoj okolini Mugdena. Oba protivnika, iscrpljena ostaju na svojim pozicijama i duž Ša-hoa operacije prestaju, za vreme od četiri i po meseca. Oni se ukopavaju, prave branike od bodljikave žice i skupljaju što više ognjenih grla. To je početak rovovske borbe, koja se toliko razvila za vreme svetskog rata.

Dok su se armije Kuropatkina i Ojame ukopavale u Mandžuriji, armija Nogija nastavljala je opsadu Port-Artura. U junu, garnizon je morao da napusti prednje odbranbene linije i povukao se na same bedeme utvrđenja. Ovo povlačenje izložilo je varoš i unutrašnje pristanište, gde je bila ukotvljena ruska flota, bombardovanju japanske opsadne artilerije. Da ne bi bila uništena u pristaništu, flota je reskirala očajni pokušaj da izađe 28 jula/10 avgusta i dođe do Vladivostoka. Ali na moru ona se sudara sa vrlo jakom japanskom flotom, i u toku borbe izgubi svoga komandanta, admirala Vithefta. Nekoliko brodova moglo se skloniti u neutralna pristaništa, drugi, koja nisu bila izbačeni iz borbe, kao u Sevastopolju, da pojačaju odbranu grada. Od 4/17 do 10/23 avgusta đeneral Nogi pokušao je da Port-Artur osvoji jurišem. Posle tog neuspeha koji ga je stajao velikih gubitaka i uverio u nemogućnost da zauzme tu tvrđavu napadima, on se rešio na lokalne i progresivne napade.

Obustava operacija kod Mugdena dozvolila je Japancima da obrate svu svoju pažnju na opsadu Port-Artura. Kuropatkin uviđa da zauzeće toga pristaništa znači propast cele ruske flote na Tihom okeanu, — osim nekoliko krstarica u Vladivostoku, — i izazvaće novo i mučno razočarenje u Rusiji. Ali i da se reši na ofanzivu ne bi mogao to da učini pre iduće godine, odnosno, pošto dobije pomoć iz Evrope, a koja mu dolazi u razmacima. Japanci su rešeni da to svrše ranije. Od kraja oktobra oni žestoko napadaju naročito na nekoliko tačaka, koje izgledaju važne, na Visoko brdo, koje dominira gradom i pristaništem, na utvrđenja broj 2 i 3, i šanac br. 3. Rusi se brane očajno i sva ta nejednaka borba samo je dugi niz herojskih podviga. Tek 22 novembra/5 decembra, Japanci zauzimaju Visoko brdo i 15 dana docnije dohvataju se utvrđenja broj 2, gde gine herojski vođa odbrane, đeneral Kondratenko; a zatim pada i utvrđenje br. 3. Od tada dani utvrđenja su izbrojani. 20 decembra 1904/2 januara 1905, đeneral Šteselj, komandant mesta predaje se. Ipak Port-Artur se branio više od sedam meseci. Njegova predaja nije zadovoljila samo samoljublje Japanaca, koji pošto su ga već jednom osvojili 1894, morali su, pritešnjeni od Nemačke, Francuske i Engleske, da ga vrate Kinezima već ona oslobađa svu Nogijevu vojsku, koja će moći da pođe na mandžursku-rusku armiju. Time ona još više obeshrabruje Ruse, već jako onespokojene zbog gubitka cele flote. Oni su toliko demoralisani da im nastavak rata izgleda bez ikakvog smisla.

Da bi podigao moral svojih trupa, a i da bi sprečio Nogi-evu armiju da pođe na sever, Kuropatkin organizuje u početku januara jedan napad konjice na Hin-Kon i železnicu Port-Artur— Liao-jang. Taj pohod, vođen od đenerala Miščenka, ne uspeva da zadrži Nogia. Maršal Ojama, koji je dobio pojačanje u brigadama rezerve, sredinom februara ima celu Nogijevu armiju na raspoloženju. Ruska vojska, koja je tako isto pojačana^[6], podeljena je u tri armije: druga na desnom krilu sa đeneralom Gripenbergom, treća u centru, sa đeneralom Kolbarom, i prva na levom krilu sa đeneralom Linevićem pod vrhovnom komandom Kuropatkina, koji postaje generalisim na mesto admirala Aleksejeva, pozvanog u Petrograd. Snage oba protivnika, od kojih svaki ima 250 do 300 hiljada bajoneta, gotovo su jednake. Kuro-nuara 1905, đeneral Šteselj, komandant mesta, predaje se. Ipak centracije japanskih trupa. Druga armija, koja treba da obiđe levo krilo Japanaca, ima s početka nešto uspeha: oko 15/28 januara ona je osvojila svu okolinu Sandepua. Ali Kuropatkin zadržava svoju ofanzivu i vraća trupe natrag, kad čuje da Japanci koncentrišu svoje snage prema ruskom centru, trećoj armiji. Pošto se mesec dana rešavao da započne ponovo prekinutu ofanzivu, uvideo je da više tome nije vreme: Japanci su ga preduhitrili, jer armija Nogia koja je došla od Port-Artura, preduzela je pokret, obišavši obe obale reke Liao-ho. U više mahova on pokušava da se odupre japanskim manevrima, ali i pored herojskog držanja pojedinih jedinica on ne može da spreči Nogia da razvije svoj napad. On je prinuđen da povuče svoje desno krilo ne samo ka zapadu, već takođe i ka severu, da bi branio Mugden, odakle polazi na sever jedina železnička pruga i najbolji put zvani „Put Mandarina”. Bitka oko Mugdena okreće se u prilog Japanaca. Bojeći se da ne preseku otstupnicu nekim njegovim jedinicama, Kuropatkin u noći 25 februara/10 marta počinje da se povlači ka severu. On se povlači boreći se i sakuplja svoje trupe tek severno od Tije-Linga, na položajima Si-pin-han. Ustupa vrhovnu komandu đeneralu Lineviću, koga zamenjuje na čelo prve armije.

Posle poraza kod Mugdena, novo i teško iskušenje očekuje Ruse, propast druge eskadre Tihog okeana. Od početka rata Petrograd je bio rešio da pošalje na Krajnji Istok flote Baltičkog i Crnog mora. Ipak, samo Baltička flota, pod komandom admirala Roždestvenskog, bila je pošla na put oktobra 1904. Sastavljena od brodova vrlo različitih tipova i brzine, primorana da vuče za sobom transporte hrane i uglja, ta flota, od kojih su pojedine jedinice imale da pređu 16.400 milja, prešla je taj dugi put kroz tri okeana sa velikom sporošću. Tek krajem aprila, početkom maja 1905, kad se Port-Artur već predao i prva eskadra Tihog okeana nije više ni postojala, Roždestvenski koncentriše sve svoje brodove blizu obale Anama, i nema drugog cilja, nego da pokuša da dođe do Vladivostoka. On rešava da se probije kroz moreuz Cu-šime. Njegovi brodovi vrlo spori, pretovareni ugljem, nedovoljno oklopljeni, naoružani topovima slabog domašaja, suviše su ispod snage neprijateljske flote. 14/27 i 15/28 maja, za vreme jedne nejednake bitke, oni su razbijeni od japanske artiljerije. Osim dve oklopljene krstarice, i dva kontra-torpiljera, koji uspevaju da pobegnu i da dođu do Vladivostoka, većina je potopljena; ostali, sporiji, opkoljeni su i zarobljeni.

Propast kod Cu-šime, rešava kraj neprijateljstava. Ruska vlada, zabrinuta zbog revolucionarnog pokreta, koji pomažu ratni porazi, rešena je da zaključi mir. Sa svoje strane, Japan želi da završi jedan tako skupi rat, i tajno traži posredovanje pretsednika Severnih Sjedinjenih Američkih Država. Pozvane od strane pretsednika Ruzvelta da započnu pregovore o miru, zaraćene strane pristaju.

Portsmutski mir (1905). — Punomoćnici: Vite, baron Rozen, pređašnji ambasador u Tokiu i profesor Marteis od strane Rusije, baron Komura i ambasador u Vašingtonu Takahira od strane Japana, sastaju se u avgustu, u Portsmutu (New-Hampshire) u Severnim Sjedinjenim Američkim državama.

Zahtevi Japanaca, jako obimni, veoma su ponižavajući za Ruse. Ustupanje ostrva Sahalina i poluostrva Liao-tunga, eva-kuacija cele Mandžurije, ustupanje ratnih brodova interniranih u neutralnim zemljama, ograničenje ruskog naoružanja na Krajnjem Istoku i ratna šteta od 600 miliona dolara. Ruski punomoćnici ustaju energično protivu tri poslednja uslova. Japan, koji je obnovio svoj savez sa Engleskom, s početka je nepopustljiv, ali pod pritiskom pretsednika Ruzvelta i Engleske, na kraju, biva ipak umereniji i napušta uslove koji bi osramotili Rusiju.

Ugovorom u Portsmutu potpisanom 23 avgusta/5 septembra 1905 Rusija priznaje protektorat Japana nad Korejom, odriče se poluostrva Liao-tung, ustupa japancima Port-Artur i Dalnji sa svim postrojenjima i železnicom koja im pripada i južni deo ostrva Sahalina, ustupa mu prednosti u ribolovu severno od Vladivostoka, a priznaje mu radi boljih odnosa i pre no što zaključe jedan novi trgovinski ugovor prednosti najpovlašćenijeg naroda, i rešava se najzad da evakuiše Mandžuriju.

Ma koliko da su teški bili uslovi za samoljublje Rusije, ruska vlada nije mogla više da odlaže potpisivanje mira, jer je revolucija već bila počela.

Beleške

↑ ^{Gde je, kao nagradu za ulogu koju je odigrao prilikom pregovora o miru sa Japanom u Portsmautu, dobio 1905 grofovsku titulu.}
↑ ^{Ovaj naziv dolazi od početnih slova K. D. (Ka De) kojima se označavala ta stranka.}
↑ ^{1896 ovaj izjavljuje Viljemu Drugom: „Ja se ni najmanje ne interesujem za Carigrad. Sve moje interesovanje i moje oči otpravljeni su ka Kini”.}
↑ ^{Peta sibirska armija 10 i 17 armija i prvi bataljoni prve armije pešadije.}
↑ ^{Ona zahvata sada prvu, drugu, treću, četvrtu i petu sibirsku armiju, kao i prvu, desetu i sedamnaestu armiju pešadije.}
↑ ^{Ona je povećana sa osmom i šesnaestom armijom i sa pet brigada pešadije.}

[ftn1-1] {Gde je, kao nagradu za ulogu koju je odigrao prilikom pregovora o miru sa Japanom u Portsmautu, dobio 1905 grofovsku titulu.}

[ftn2-2] {Ovaj naziv dolazi od početnih slova K. D. (Ka De) kojima se označavala ta stranka.}

[ftn3-3] {1896 ovaj izjavljuje Viljemu Drugom: „Ja se ni najmanje ne interesujem za Carigrad. Sve moje interesovanje i moje oči otpravljeni su ka Kini”.}

[ftn4-4] {Peta sibirska armija 10 i 17 armija i prvi bataljoni prve armije pešadije.}

[ftn5-5] {Ona zahvata sada prvu, drugu, treću, četvrtu i petu sibirsku armiju, kao i prvu, desetu i sedamnaestu armiju pešadije.}

[ftn6-6] {Ona je povećana sa osmom i šesnaestom armijom i sa pet brigada pešadije.}

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]