Istorija Rusije (P. Miljukov) 19

←< 18. glava

ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov

20. glava >→

GLAVA XIX

Aleksandar III (1881-1894)

I. — Pobeda reakcije

Ličnost Aleksandra III. — Aleksandar III popeo se na presto u najboljim godinama svoga života. Rođen godine 1845, kao mlađi sin Aleksandra II, on je po redu nasleđa postao prestolonaslednik tek 1865, posle smrti svoga starijeg brata Nikole, koga je pokosila tuberkuloza. Dok je Nikola bio živ, sva pažnja njegovih roditelja bila je posvećena njemu, i oni su se trudili da mu pruže što bolje vaspitanje. Međutim na Aleksandra, koji je smatran samo za običnog velikog kneza osrednje obdarenog, nije se obraćala velika pažnja; ni o njegovom školskom obrazovanju ni o moralnom vaspitanju nisu se naročito starali. Ali kada je postao carević, uloženo je dosta truda da se dopuni i proširi njegovo znanje: među njegovim nastavnicima nalazio se tada čuveni istoričar Solovjev i K. P. Pobjedonoscev, ugledni pravni pisac.

Predavanja ovih uglednih profesora donela su nešto ploda. Solovjev je naročito uspeo da pobudi u careviću interesovanje za rusku istoriju. Pobjedonoscev pak zadobio je nad njim veliki uticaj u jednoj oblasti koja uostalom nema ničega zajedničkog sa naukom. Ali prave studije ne interesuju mnogo Aleksandra. On iz njih izvlači utoliko manje koristi, što uskoro skreće svoju pažnju na drugu stranu. Godine 1866 on se venčava sa ćerkom danskog kralja Kristijana IX, Sofijom-Frederikom-Dagmar, koja je posle prelaska u pravoslavnu veru dobila ime Marija Fjodorovna. Porodični život kojim on posle toga živi nije nimalo pogodan za učenje, te predavanja uskoro prestaju. Nasuprot tome, carević počinje da se upućuje u vođenje državnih poslova. Za vreme rusko-turskog rata (1877—1878), on komanduje jednim dosta jakim odredom vojske, pa iako ne igra važnu ulogu u vojnim operacijama, on se nalazi na zgodnom mestu da posmatra rđave strane rata. Poslednjih godina vladavine svoga oca on prisustvuje konferencijama na kojima se raspravlja o najglavnijim pitanjima unutrašnje politike. Ministri počinju da vode računa o njegovom mišljenju; i sam grof Loris-Meljikov, čiji je uticaj međutim veoma veliki u 1880 godini, trudi se da dobije njegovu saglasnost za sve zakonske predloge koje priprema.

Već pri stupanju na presto, karakter i shvatanja Aleksandrova jasno su ocrtani. Skroman i jednostavan u svom privatnom životu, dobar otac porodice, on živi mirnim životom, okružen svojom porodicom i nekolicinom bliskih prijatelja. On brižljivo izbegava svaku paradu i raskoš. On nikada nije menjao svoje navike, i do svoje smrti više je voleo manje sobe nego raskošne odaje velikih dvorova. Ali je isto tako do kraja svoga života toj jednostavnosti života pridružio i veliku grubost u ponašanju, koju su neki smatrali za otvorenost. Postavši car, on i dalje neće paziti na izraze i reči kojima se služi. U beleškama i primedbama na aktima koja mu se podnose na potpis nailazi se svakog časa na grube izraze ne samo o njegovim podanicima, podrazumevajući tu i njegove ministre, već i o ministrima stranih država, pa čak ponekad i o njegovim najbližim rođacima. To nije samo nedostatak vladanja sobom usled nepotpunog vaspitanja i samovoljne naravi, već je to isto tako posledica ličnog ubeđenja da mu njegovo zvanje carevića ili cara daje jedan potpuno izuzetan položaj.

„Car Aleksandar III”, pisaće poznije u svojim uspomenama grof Vite, jedan od njegovih najoduševljenijih obožavalaca, „imao je nesumnjivo osrednju inteligenciju i sasvim prosečne sposobnosti.” Nekolicina njegovih saradnika, u svojim uspomenama, ocenjuju ih još nepovoljnije. I zaista, njegova inteligencija je dosta ograničena, i njegovo zakasnelo naučno obrazovanje nije je moglo dovoljno razviti da bi se njegov horizont mnogo proširio. Zato on prirodno ostaje sav prožet ultra-monarhističkim shvatanjima i ubeđenjima koja su oduvek bila u tradiciji ruske carske dinastije. On ne može da shvati drugi oblik državnog uređenja osim apsolutne monarhije; i najmanje ublaženje apsolutizma njemu se čini kao veliko zlo, i on je ubeđen da samo naivni i kratkovidi ljudi mogu pasti u pogrešku da tako nešto usvoje. Za vreme svoje vladavine, kada je pročitao jedan izveštaj svoga poslanika u Tokiju u kome se kaže da je pretsednik japanske vlade izjavio kako ustav koji je proglašen u Japanu odgovara potrebama i stepenu kulture japanskog naroda, on dopisuje na tome izveštaju ove reči: „Jadnici, naivčine, glupaci.” On ne može ni da zamisli takvu „glupost” u svojoj zemlji; on ne vidi u Rusiji mesta za „odvratni liberalizam”; autokratija, koju je predvidelo i koju štiti Proviđenje, treba da u njoj ostane nepokolebljiva. Za života svoga oca on je odlučan reakcionar. Pobjedonoscev, njegov nekadašnji nastavnik, zadobija nad njim veliki uticaj, jer povlađuje njegovim samovoljnim sklonostima i ubeđuje ga da reforme potkopavaju davnašnji poredak u Rusiji, taj jedini i jedino pravični oslonac samodržne vlasti. „Ta ličnost sva prožeta verskom zatucanošću”, kako za Pobjedonosceva kaže jedan savremenik, „ima pakosnu narav, razdražljivu ćud i slabo zdravlje; to je čovek koji se pokazao kao otvoren protivnik napretka i reforama koje su zavedene u Rusiji za vlade Aleksandra II.” Pod njegovim uticajem carević se vrlo brzo pokazuje kao odlučan protivnik političkog rada svoga oca. Ukoliko se proširuje reformatorska delatnost, carevićevo negodovanje ispoljava se sve jasnije. Ustanovljavanje jednakosti u pravima između raznih društvenih staleža, ma koliko ta jednakost bila nepotpuna, zatim širenje i demokratizacija nastave, ograničavanje cenzure, zavođenje načela javnosti i nezavisnosti sudova, sve te reforme njega ogorčuju: „Mužik, tvrdi on, treba da ostane na svome mestu, a naročito ne treba da pokušava „da se ugura u gimnaziju”; za štampu kaže da je „šugava”, a za nove sudove da su „revolucionarni”. Razume se, kada car, na inicijativu svoga brata Konstantina, pita za savet početkom 1880 godine neke poverljive ličnosti o jednom zakonskom predlogu o proširenju prava zbora i dogovora plemstva, zemstva i opštinskih odbora, kao i o sazivanju na savetodavnu skupštinu izaslanika zemstva i opštinskih odbora velikih gradova, on odlučno ustaje protivu te namere. On tvrdi da će tako sazvani izaslanici biti samo „nesnosni lajavci, advokati...”, koji ne samo da neće pomagati vladu, već će joj još više otežavati rad. Uzalud mu veliki knez Konstantin čini jedan ustupak predlažući da se zabrani biranje advokata u projektovanu skupštinu. „Prestolonaslednik”, beleži u svom dnevniku jedan od članova konferencije, „je odlučno protivan svakoj organskoj izmeni postojećeg stanja i smatra za kobnu svaku ustavnost”.

Iako izgleda da ova mišljenja dovode ponekad carevića u opoziciju prema njegovom ocu, ipak ona odgovaraju raspoloženju jednog prilično velikog broja ruskih plemića, koji se osećaju povređeni u svojim pravima oslobođenjem mužika i drugim reformama, i koji sanjaju o tome da više ili manje potpuno uspostave stari režim. Ta mišljenja deli naročito visoko plemstvo, koje pretstavlja najbližu okolinu carske porodice. Malo po malo okuplja se oko carevića čitava jedna stranka plemića, koji podržavaju i razvijaju njegova konzervativna osećanja. Njegovi najbliži prijatelji podvrgavaju svaki reformatorski postupak Aleksandra II živoj i oštroj kritici i odlučno izjavljuju da treba učiniti kraj tim reformama koje nikakva stvarna potreba zemlje ne opravdava, već koje odvraćaju Rusiju sa njenoga istoriskog puta i vode je ka propasti. Oni prikrivaju svoje kastinske težnje velom nacionalističkih teorija i rasmatranjima o nesaglasnosti ruske i zapadnjačke kulture. Pod izgovorom da žele obezbediti red u zemlji, oni žude za vlašću; oni ustvari žele da se vrate starom oprobanom sistemu o savezu između samodržne vlasti i plemstva.

Aleksandar III penje se dakle na presto bez prirodne obdarenosti i bez širokih političkih pogleda. On je duboko ubeđen u opravdanost autokratije i u svoju spasonosnu ulogu. Samovoljan od prirode, on je gotov da odlučno brani svoju vladarsku vlast. U isti mah on je raspoložen da se njom posluži da bi uspostavio kastinski režim i da bi učvrstio povlastice viših društvenih staleža, na prvom mestu plemstva. Putem što ga je sam sebi obeležio, rešen je da ide sa svom upornošću koja ga karakteriše.

Usamljivanje carevih ubica i opadanje terorizma. — Pristalice udruženja „Narodna volja” čvrsto su verovale da će ubistvo Aleksandra II biti znak za narodni ustanak, da će javnost potpomoći njihove zahteve i da će zastrašena vlada biti primorana ako ne da kapitulira, a ono bar da čini ustupke. Zato 1/13 marta, odmah posle atentata, centralni izvršni odbor toga udruženja upućuje, u obliku pisma novome caru, jedan poziv narodu. On traži zavođenje jednog režima stvarne političke slobode i sazivanje jedne ustavotvorne skupštine birane široko demokratskim glasanjem; u zamenu za to, on se svečano obavezuje „u ime revolucionara i pred licem otadžbine i celoga sveta” da će prekinuti svako dalje nasilje i da će „ubuduće raditi za dobro naroda”.

Suprotno njegovom očekivanju, nikakav pokušaj pobune ne prati smrt Aleksandra II. Revolucionari, čije su se skoro sve snage istrošile za vreme terorističke periode i od kojih je većina najaktivnijih boraca bila uhapšena odmah sutradan po atentatu, nemaju ni dovoljno vođa ni dovoljno članova, i odveć ih je malo da bi mogli sami pripremiti pobunu. S druge strane, narodne mase, na čiju su spontanu pobunu oni računali, ostaju mirne. Kako su one ostale neupućene u političku borbu koju je vodio jedan deo obrazovane društvene klase, one nisu mogle uvek da shvate smisao te borbe; šta više, one ponekad i ne znaju da ta borba postoji. I pored veoma teških uslova života, narod ni iz daleka nije bio u onako uzrujanom stanju kao što su rado verovali revolucionari. U svakom slučaju, ako je i bio nezadovoljan, to nezadovoljstvo nije bilo upereno protivu carske vlasti; jer car se njemu ukazuje pre kao mogućan zaštitnik u borbi za život. Nije dakle carevo ubistvo moglo izazvati pobunu radničkih i seljačkih masa, lišenih svake organizacije. U izvesnim oblastima seljaci su čak u tome videli samo osvetu plemstva protivu onoga koji ih je oslobodio. Držanje obrazovanih krugova prema atentatu od 1/13 marta razočaralo je i borce Narodne volje. Liberalni elementi su odveć slabo organizovani i odveć izloženi vladinim strogim merama da se ne bi bojali da će se kompromitovati ako se druže sa revolucionarima. Zato liberalni pokret koji su očekivali teroristi nema nimalo širine. On se svodi na nekoliko manifestacija, uostalom veoma malobrojnih, zemstva i plemićskih skupština, koja upućuju peticije vladi tražeći da se sazovu izaslanici stanovništva, te da se tako saznadu prave potrebe i žalbe cele zemlje. Iako sastavljene u ispravnom i umerenom tonu, ove tako neobične peticije privlače pažnju vlade, ali kao ni slične želje što su ih dostavljali retki pojedinci, ni one nisu sposobne da, makar i zbog svoje malobrojnosti, načine na vladu neki jači utisak.

Ubistvo vladara bilo je beskorisno. Ne samo da je revolucionarna organizacija, koja zahteva ukidanje autokratije, potpuno usamljena, već ona i dalje naglo slabi. One njene vođe koje nisu bile pogubljene u isto vreme kad i direktni vinovnici atentata, ili koji nisu bili osuđeni na dugogodišnju ili večitu robiju, morali su da se sklone u inostranstvo. Početkom 1883 godine, od svih članova centralnog izvršnog odbora Narodne volje, koji je do juče bio tako opasan, jedino je Vjera Figner ostala slobodna u Rusiji. Ali kada ju je prokazao jedan revolucionar, potplaćen od žandarma, uhapšena je i ona posle nekoliko meseci. Revolucionari koji su umakli policiji pokušavaju da obnove centralni izvršni odbor i čitavu organizaciju Narodne volje. Ali German Lopatin, koji se sa nekoliko drugova vratio iz inostranstva, uskoro je takođe uhapšen, i ubrzo policija uspeva da pohvata sve najaktivnije revolucionare koji su nameravali da nastave rad svojih prethodnika. Ovoga puta Narodna volja, koja je uspela da izvrši nekoliko atentata na stubove autokratije, oborena je; ona se neće više nikad podići.

Njen poraz prouzrokovao je zastoj u socijalnom i političkom pokretu. Napuštajući terorizam, cela zemlja, kojoj je nedostajalo političko iskustvo i koja nije mogla da stvori nikakvu organizaciju izvan zavereničkih krugova, prestaje u isti mah da se interesuje za politiku. Zastrašeni i obeshrabreni nemilosrdnom reakcijom koja će besneti svuda, najnapredniji duhovi trudiće se da otsada vode miran život u svojim domovima i povući će se u čisto intelektualnu aktivnost. Oni će mirno snositi sva kinjenja kojima će se vlada poslužiti da bi ostvarila svoj ideal „čvrste ruke”. Jedino će u toj opštoj začmalosti nekoliko iznenadnih manifestacija buntovnog duha potsetiti da će se prekinuta borba možda nastaviti jednoga dana. Tako su godine 1887 sedam zaverenika, od kojih su šestorica bili studenti Petrogradskog univerziteta i jedan mladić koji je tek završio školovanje u Duhovnoj akademiji, smislili da ubiju Aleksandra III. Policija, pošto je saznala za njihovu zaveru, pustila ih je da dovrše svoje pripreme i pohapsila ih tek u trenutku kada su snabdeveni bombama izlazili na ulicu da vrebaju prolazak carev; posle suđenja petorici od njih, među kojima i Uljanov, stariji brat Uljanova-Lenjina, budućeg osnivača sovjetske države, obešeni su; druga dvojica zatvorena su u tvrđavu Šliselburg. Ali su to usamljeni pojedinci. Oni se ne oslanjaju ni na kakvu moćnu organizaciju, nemaju nikakve veze sa starim revolucionarima i ne predaju svoju dužnost nikome.

Sukob između Loris-Meljikova i Pobjedonosceva, i pobeda konzervativaca. — Nova vlada ne pomišlja nijednog trenutka da popusti pred zahtevima koje je Narodna volja iznela u svome pismu caru. Ali kakva će biti njena politika? Loris-Meljikov smatra za potrebno da i dalje radi po sistemu koji je zaveo poslednjih meseca vladavine Aleksandra II: s jedne strane strogo ugušivanje revolucionarnog rada, a s druge strane, ostvarenje reforama koje bi mogle u isti mah da zadovolje hitne potrebe naroda i dadu zadovoljenje onom delu prosvećenih krugova koji, ma da usvajaju liberalne ideje, ne traže korenitu promenu političkog i socijalnog poretka. Drugi članovi vlade, naprotiv, smatraju da Loris-Meljikov ide odveć daleko opasnim putem liberalnih ustupaka i da progonjenje revolucionara, iako je uspešno i vraća stvarno mir zemlji, treba da se dopuni odlučnom konzervativnom ili bolje reći reakcionarnom politikom. Njih predvodi Pobjedonoscev, koji je na kratko vreme pred smrt Aleksandra II postao glavni pravozastupnik Svetog Sinoda, te kao takav i član Ministarskog saveta. Za vreme pokojnoga cara on se ograničio na to da samo negoduje protivu politike Lorisa-Meljikova, ali je od prvih dana novoga režima počeo otvoreno da se bori protivu nje.

Uoči svoje smrti, Aleksandar II bio je pristao da u jedan naročiti odbor sakupi izvestan broj izaslanika pokrajinskih skupština da pre podnošenja Carevinskom Veću ispita nekoliko zakonskih predloga koje je, vlada predložila. Loris-Meljikov podvlači potrebu da se usvoji i odmah obnaroduje ova odluka. Aleksandar III ne protivi se tome, ali on hoće da najpre dostavi tu odluku na ispitivanje jednoj posebnoj komisiji sastavljenoj od ministara, načelnika odeljenja u Carevinskom Veću, nekoliko velikih kneževa i staroga grofa S. G. Stroganova, nekadašnjeg prvog guvernera sinova Aleksandra II. Sednica te komisije, sazvane 6/18 marta, na pet dana po smrti Aleksandra II, pružila je priliku protivnicima Lorisa-Meljikova da snažno napadnu toga ministra. Prvi je otpočeo napad grof Stroganov. On kaže za projekt reforme da je koban, jer kada bi on bio usvojen, „vlast bi prešla iz ruku apsolutnog vladara, koji je sada neophodno potreban Rusiji, u ruke raznih propalica koji nimalo ne misle na opšte dobro, već samo na svoju ličnu korist”. Zatim, okrenuvši se caru, dodao je: „Ovaj put vodi pravo ka Ustavu, koji ja ne želim ni vama ni Rusiji.” Ministar pošta Makov izražava se u istom smislu: taj projekt po njegovom mišljenju znači samo „ograničavanje apsolutne vlasti”; „njegovo ostvarenje odvelo bi: Rusiju u propast... ; u mutnim danima koje zemlja preživljuje treba misliti jedino da se učvrsti vlast i uguši pobuna”. Što se tiče Pobjedonosceva, on drži jedan neobično dirljiv govor. I on tvrdi da bi „Komisija za redakciju” koju je predložio Loris-Meljikov dovela do ograničenja apsolutne vlasti. „Hoće se da se zavede ustav u Rusiji”? uzvikuje on, „ili bar da se načini prvi korak na tome putu ... Međutim, šta je ustav? Zapadna Evropa daje nam odgovor na to pitanje. Ustavi koji tamo postoje služe kao oruđe svakoj nepravdi, svakom podzemnom radu. Izabrani poslanici ne izražavaju nikad mišljenje naroda. I sada se hoće, za našu nesreću, za našu propast, da se zavede kod nas ta šarena laž tuđinskog porekla, koja nam ništa ne treba. Rusija je bila moćna zahvaljujući autokratiji, zahvaljujući uzajamnom i bezgraničnom poverenju, zahvaljujući tesnim vezama koje postoje između naroda i njegovoga cara... Oni koje nazivaju poslanicima zemstva samo kopaju jaz između cara i naroda”. Krivicom „praznoglavih brbljivaca”, nastavlja on, „ruski politički život pošao je pogrešnim putem. Kada su oslobođeni mužici, nije stvorena jaka vlast bez koje ne mogu biti neobrazovane mase”. Nasuprot tome, osnovane su pokrajinske i opštinske ustanove, te nekorisne „ćeretaonice”; zavedene su nove sudske ustanove, „advokatske ćeretaonice”; najzad, data je sloboda štampi, toj „najopasnijoj ćeretaonici” koja „kudi i kritikuje vlasti”. A sada se predlaže da se po stranom uzoru ustanovi „jedna vrhovna ćeretaonica”, i to u trenutku „kada zemni ostaci velikodušnoga cara, koga su usred bela dana ubili Rusi, nisu još smešteni u grobnicu”.

U svojim odgovorima, Loris-Meljikov, pretsednik ministarskog odbora Valujev, zatim ministri vojni Miljutin, finansija Abaza, narodne prosvete Saburov i pravde Nabokov, državni kontrolor Solski i veliki knez Konstantin Nikolajevič trude se da dokažu kako taj projekt „ne sadrži ni senku Ustava”, da je „Komisija za redakciju koja se predlaže samo jedna savetodavna ustanova, koja ne bi mogla sputavati moć odlučivanja vlade, i da bi njeno stvaranje bilo veoma korisno, jer bi ona donela umirenje širokoj javnosti koja je ostala odana i da bi se pomoću nje saznale narodne potrebe.”

Predlog Lorisa-Meljikova nije ni odbačen ni usvojen: on je prosto upućen jednoj novoj komisiji. Ali se mišljenje Aleksandra III jasno ocrtalo. Ono je otvoreno nepovoljno po ministre koji su pokazali da su pristalice toga predloga. Pobjedonoscev se trudi svim silama da održi cara u tom osećanju. On u tome potpuno uspeva. Posle nekoliko nedelja Aleksandar III mu piše: „Današnja konferencija ostavila je na mene mučan utisak. Loris, Miljutin i Abaza vode nesumnjivo istu politiku i hoće na svaki način da nas dovedu do pretstavničke vlade. Ali, sve dok ne budem ubeđen da će od toga zavisiti sreća Rusije, jasno je da se to neće dogoditi. Uostalom, nema izgleda da ću ja jednoga dana biti ubeđen u korisnost takve mere; ja sam isuviše uveren da je ona štetna... Sve više dolazim do ubeđenja da se od tih ministara ne može više očekivati ništa dobro.” Pobjedonoscev, koji potstiče svoga nekadašnjeg učenika protivu Lorisa-Meljikova i ministara koji ga podržavaju, ne štedi ni carevog strica, velikog kneza Konstantina. On ga pretstavlja ne samo kao pristalicu ograničavanja apsolutne vlasti, već i kao pretendenta na krunu; on ga sumnjiči čak da je bio umešan u revolucionarnu zaveru koja je prouzrokovala smrt Aleksandra II. Osim toga, on revnosno preporučuje caru da u svakoj prilici pokazuje svoju čvrstu volju i trudi se da ga ubedi kako se društvo neće umiriti „sve dok vlada ne pokaže svoju snagu postupcima dovoljno jasnim da ne ostave nikoga u sumnji”. On ga uverava kako je potrebno da uputi narodu jedan proglas lišen „svake dvosmislenosti”, i nudi se da on sastavi predlog za njega. On hita da mu preda privatna pisma i izveštaje, čiji pisci takođe žele da dokažu potrebu da se sačuva ugrožena autokratija i pretstavljaju Lorisa-Meljikova kao jednog opasnog slavoljupca koji, zanesen svojim liberalnim iluzijama, nije umeo da sačuva život Aleksandra II. Njegova podmetanja i saveti donose uskoro plod. „Ministri”, piše Aleksandar III svome bratu Vladimiru 27 aprila/9 maja, „obećavaju mi neprestano da će preduzeti mere koje bi zamenile moj proglas, ali pošto ja ne uspevam da dobijem od njih nijedan odlučan postupak, a međutim uzrujanost duhova i dalje postoji i mnogi ljudi očekuju nešto izvanredno, odlučio sam da se obratim K. P. Pobjedonoscevu i da mu stavim u dužnost da sastavi za mene nacrt jednog proglasa. U tome proglasu, pravac koji ja želim dati državnim poslovima treba da bude jasno ocrtan, kao i moja namera da nikad neću pristati na ograničenje apsolutne vlasti, koju smatram kao korisnu i potrebnu Rusiji.”

Nijedan ministar nije obavešten o zadatku što ga je dobio ili bolje reći za koji je zamoljen Pobjedonoscev. Oni su za njega saznali tek kada je tekst proglasa, u kome vladar ispoveda svoju veru „u snagu i pravednost apsolutne vlasti” i objavljuje svoju volju „da je učvrsti i da je zaštiti za dobro naroda od svakog oštećenja”, bio već konačno usvojen i njegovo objavljivanje odlučeno. Ne može više biti sumnje da je car izgubio veru u svoje glavne savetnike. Zato, kada je 29 aprila/11 maja objavljen taj proglas, Loris-Meljikov, Miljutin i Abaza podnose ostavke. Ministar prosvete Saburov bio se već oslobodio svoje dužnosti iz drugog jednog razloga, i njega je zamenio baron Nikolaj. Aleksandar III očekivao je isto tako i ostavku velikoga kneza Konstantina na položaj glavnog admirala. Ali kako je veliki knez bio rešio da je ne podnosi, njegov carski bratanac, koji nije mogao da ga trpi u svojoj vladi, smenio ga je sam sa njegovog položaja. Pobjedonoscev može sada da slavi svoju pobedu, jer su najugledniji liberalni ministri sa kraja vladavine Aleksandra II uklonjeni iz nove vlade.

Poslednji liberalni otpori i rad Bungea i Ignjatijeva. — Pobeda konzervativaca još nije konačna, jer izbor novih ministara ne odgovara potpuno idejama i željama Pobjedonosceva i njegovih pristalica. Grof Ignjatijev zamenio je Lorisa-Meljikova u ministarstvu unutrašnjih poslova, a Bunge, raniji potsekretar Abaze zamenio je ovoga u ministarstvu finansija. Obojica, kao i baron Nikolaj, ministar prosvete, nisu voljni da se sasvim odreknu politike koju je vodila pređašnja vlada. Razume se, nije više u pitanju da se puste izabrani poslanici da učestvuju u izradi zakonskih predloga, ali planovi za reforme koji su pripremljeni za vreme ministrovanja Lorisa-Meljikova sa ciljem da se poboljša ekonomsko stanje narodnih masa i dalje privlače pažnju novih ministara, a naročito ministra finansija Bungea, koji je bio član i ranije vlade.

Bunge preduzima čitav niz mera, od kojih je neke pripremio njegov prethodnik, a neke je on sam zamislio.

Pre svega, on olakšava poresko opterećenje seljaka. On zavodi, pod uslovima koje određuje vlada, otkupljivanje seljačkih parcela zemlje u svim slučajevima kada to otkupljivanje nije još zaključeno prijateljskim sporazumom između spahija i njihovih nekadanjih mužika. S druge strane, kako je taj posao otkupljivanja bio već vrlo unosan za državu, ali kako je platežna moć seljačkog stanovništva jako opala, vlada unekoliko snižuje otkupnu cenu. Iz istih razloga, a osim toga iz pravnih pobuda, ona je obnarodovala jedan zakon kojim se najpre smanjuje, a kasnije sasvim ukida lični porez, koji je pritiskivao jedino niže slojeve društva. Ipak, da bi se naknadila šteta koju će ova mera prouzrokovati državnoj blagajni, vlada preduzima odmah drugu jednu meru koja se ne slaže mnogo sa načelima socijalne pravde. Jer, propisujući da se obaveza otkupljivanja proširi i na zemljišta državnih seljaka, ona primorava ove da za otplaćivanje svoga duga polažu državnoj blagajni otplate koje su za njih veći teret nego što je bila zakupnina koju su joj ranije plaćali. Na taj način jedan veliki deo poreskih tereta, kojih je ceo seljački stalež bio oslobođen, pada sad na jednu kategoriju seljaka koji se, istina, u odnosu na sve ostale nalaze u povlašćenom ekonomskom položaju. Osim ovih delimičnih izmena finansiskog sistema, Bunge je smanjio dotle isključivu ulogu policije u prikupljanju poreza. On je ustanovio zvanje finansiskih inspektora, koji su imali u isti mah dužnost da kontrolišu prikupljanje poreza i da ispituju platežnu moć poreskih obveznika.

U isto vreme kada je olakšao poreske terete većine seljaka, trudio se i da im obezbedi jaču državnu pomoć i da unapredi poljoprivredu. Od godine 1880 bilo je jasno da nedostatak zemlje, do čega je dovela primena reforme iz 1861 godine pretstavlja, zajedno sa težinom poreza, osnovnu prepreku poboljšanju seljačkog stanja. Prvi lek koji se nameće jeste u tome, da se poveća površina zemljišta koje obrađuju seljaci. Bunge se zalaže da reši taj problem. Uz pripomoć Ignjatijeva on uspeva da osnuje Državnu zemljoradničku banku, koja bi pomoću zajmova pomagala najoskudnijim seljacima da kupe zemlju i kojoj država u početku dodeljuje godišnju pomoć od pet miliona rubalja za te poslove.

On se isto tako stara da radnicima poboljša uslove rada. Rusko zakonodavstvo nije se u pravom smislu nikad interesovalo za to pitanje i nije pokušavalo da ga reguliše. Unutrašnja organizacija fabrika i industriskih preduzeća, i odnosi između poslodavca i radnika uređivali su se slobodno između obeju strana, ili tačnije rečeno bili su ostavljeni na volju poslodavaca. Eksploatisanje rada nije znalo za granice. Godine 1880, u Moskovskoj guberniji na primer, radni dan je vrlo retko bio ispod 12 časova; obično je bio 13 ili 13 i po, a ponekad je dostizao ili prelazio čak i 15 časova; u drugim industriskim oblastima, dnevni rad od 14 ili 15 časova pa čak i više nije bio redak izuzetak. S druge strane, rad žena i mladeži nije bio regulisan nikakvim pravilnicima, te su ga industrijalci strahovito zloupotrebljavali. Najzad, mnogi fabrikanti primoravali su svoje radnike da kupuju sve najpreče životne potrebe u njihovoj kantini; prodajući im veoma skupo te proizvode, oni su ostvarivali dvostruku ili trostruku dobit na njihovu štetu. Bunge se trudio da pruži zakonsku zaštitu bar ženama i deci zaposlenim u industriji. Od godine 1882 čitavim nizom zakona ograničava se trajanje njihovog dnevnog rada i organizuje se državna kontrola uslova toga rada. Država je postavila svoje nadzornike po fabrikama da paze na poštovanje ministarskih odluka i da se obaveštavaju o uslovima života radnika.

Ovo radničko zakonodavstvo je samo površna mera čija se bitna nedovoljnost ističe usled njegovog nepotpunog primenjivanja. Zakonska zaštita odnosi se samo na rad žena i dece, a vlada postavlja tako malo nadzornika po fabrikama, da većina industriskih preduzeća i nisu podložna nikakvoj kontroli.. Isto tako, slaba sredstva kojima raspolaže Zemljoradnička banka ne dopuštaju joj da razvije svoje delovanje u velikom obimu. Uostalom, s obzirom na ekonomsko stanje oskudnijih seljaka, njeni kreditni uslovi su odveć teški. Otuda proizilazi da posle tri godine ima mnogo neplaćenih otplata, te zabrinuta uprava Banke počinje da prodaje žurno zemljišta svojih dužnika, pa menjajući politiku, trudi se otsada da za svoje dužnike uzima prvenstveno imućnije seljake. Najzad, smanjenje poreskog opterećenja seljaka, iako je bilo znatno, ipak je još nedovoljno. No i pored svega toga, rad Bungeov znači poboljšanje stanja narodnih masa, naročito seljaka. Ublažujuće teškoće — već dosta vidne pri kraju vladavine Aleksandra II — koje je prouzrokovala reforma iz 1861 godine, taj rad je bio nastavak zadatka koji je sebi bio postavio Loris-Meljikov.

Grof Ignjatijev, direktni poslednik Lorisa-Meljikova u ministarstvu unutrašnjih poslova, složio se sa Bungeom. Iako se on nije odrekao ideje svoga prethodnika da se i stanovništvu pruži mogućnost učestvovanja u državnim poslovima, ipak je on za postignuće toga cilja pribegao bojažljivijim načinima. Umesto da sazove poslanike zemstva i gradova, kao što je hteo učiniti Loris-Meljikov, on je sam izabrao među ljudima iz unutrašnjosti koji su se istakli kao javni radnici „stručnjake”, da sa njima raspravlja o merama koje je vlada nameravala da preduzme. U dva maha, godine 1881, primenjuje on taj način i dostavlja više pitanja kojima se bavila vlada na pretres „stručnjacima”. On ide i dalje. U saglasnosti sa slavenofilskim krugovima, pod čijim je uticajem bio, on smišlja da uspostavi nekadašnji 3emski Sobor „da bi se caru dala mogućnost da sazna želje cele zemlje”. On želi da u toj skupštini, koja treba da bude čisto savetodavna, okupi pravoslavne crkvene velikodostojnike, članove Carevinskog Veća i Senata, ministre, maršale plemstva iz svake gubernije, pretsednike glavnih guberniskih gradova i nekojih glavnih okružnih gradova, kao i pretstavnike svih društvenih staleža iz svih oblasti Rusije. On namerava da udesi da se prvo zasedanje toga sabora održi na dan krunisanja Aleksandra III, te u tom cilju priprema maja 1882 godine nacrt proglasa koji namerava da podnese caru na potpis.

Taj predlog bio je uzrok njegovog pada. Konzervativci nisu oborili Lorisa-Meljikova zato da bi trpeli da njegova politika i dalje živi, čak i u onako ublaženom obliku kakav joj je dao Ignjatijev. S druge strane, starinsko obeležje predloga ministra unutrašnjih poslova oduzelo mu je takođe naklonost liberala. Zato Pobjedonoscev, snažno potpomognut od Katkova, nema mnogo muke da izdejstvuje odbacivanje tih predloga i da potpuno ocrni njihovoga tvorca u očima cara. Ignjatijev je smenjen sa svoga položaja.

Pobeda reakcije i postavljanje Tolstoja za ministra unutrašnjih poslova. — Po savetu Pobjedonosceva, Aleksandar III postavio je na mesto Ignjatijeva grofa D. A. Tolstoja, nekadašnjeg ministra prosvete Aleksandra II, koji ga je bio uklonio sa položaja na zahtev Lorisa-Meljikova. Ovo postavljanje označava potpunu pobedu reakcionarne grupe kojim upravlja Pobjedonoscev. Otsada je vlast u rukama jednog pretstavnika plemića-spahija, jednog branioca reakcije rešenog da istrajno i sistematski ostvari glavnu ideju plemstva, koju jedan savremeni spis ovako obeležava: „Treba da na čelu svakog sreza bude po jedan gospodar plemićskog porekla.” Već na prvom sastanku sa Aleksandrom III, koji ga je pozvao da sa njim razgovara o njegovom postavljenju. Tolstoj mu izjavljuje da on „ne zna za seljačku Rusiju”. Ako i postoji neka seljačka Rusija, ona je za njega samo jedna bezoblična materija koju ima da mesi plemićska Rusija: „Vaši pretci”, kaže on caru, „stvorili su Rusiju, ali su je stvorili našim rukama.” Ulogu koju on pripisuje plemstvu u prošlosti želi on da mu sačuva i u sadašnjosti i u budućnosti. On je dakle ogorčeni protivnik svih reforama Aleksandra II koje su oštetile povlastice plemića, i on sebi stavlja u zadatak da radi na uspostavljanju tih povlastica, pa makar i menjao ustanove i metode prethodne vladavine koje ne slažu sa njegovim shvatanjima. Vratiti plemstvu političku prevagu, štititi svim sredstvima njegove ekonomske interese i obezbediti mu u društvenoj hijerarhiji što je moguće povlašćenije mesto, to je Tolstojev program, koji i vlada usvaja. Odmah posle krunisanja 1882 godine, u govoru koji je održao sreskim poglavarima koji su bili pozvani na tu svečanost kao izaslanici seljaka, Aleksandar III ih poziva da ne poklanjaju veru namerno raširenim glasovima o mogućnosti nove podele zemlje i preporučuje im odlučno da se u svakoj prilici pokoravaju „svojim” maršalima plemstva. To znači da on smatra maršale plemstva kao prirodne i zakonite, ako ne i direktne, starešine seljačkog staleža. Posle tri godine, 1885, u proglasu koji je objavio prilikom stogodišnjice Povelje koju je Katarina II podarila 1785 godine plemstvu, on izražava želju da vidi, i u buduće kao i u prošlosti, „da ruski plemići zadrže prevagu u komandovanju vojskom, u pokrajinskoj upravi i u sudstvu, u širenju, na primer, propisa vere i vernosti, kao i zdravih načela narodnog prosvećivanja”.

Ustanovljavanje „zemljoradničkih načelnika” i sudska reakcija. — Ubeđen da je zaista potrebno organizovati „jednu upravnu vlast koja bi bila čvrste ruke i bliska narodu”, i koja bi se zasnivala na načelu odeljenosti pojedinih staleža, grof Tolstoj predlaže da se stvori jedna nova sudska i upravna ustanova, a to je zvanje zemljoradničkih načelnika (zemskij načalnjik). Njegov plan je toliko protivan svim postojećim sudskim i upravnim običajima i unosi u njih toliku zabunu, da je Carevinsko Veće, koje je međutim konzervativno, u većini njemu protivno. Ali se Aleksandar III složio s njim i godine 1889 dao mu zakonsku snagu.

Novim zakonom ukidaju se svuda, osim u nekoliko velikih varoši, izabrane primiritelne sudije, koje je bio ustanovio Aleksandar II. U varošima su njih zamenile gradske sudije, koje postavlja ministar pravde i od koga one delimično zavise, a u okruzima „zemljoradnički načelnici”, koje bira ministar unutrašnjih poslova, na preporuku maršala plemstva, iz redova plemića dotične oblasti. Zemljoradnički načelnici imaju mnogostruke nadležnosti. Pored dužnosti sudija nad celokupnim stanovništvom njihovoga područja i kontrolora seljačkog sreskog suda, oni vrše i dužnost administratora i raspolažu u odnosu na seljačko stanovništvo i njegove izabranike veoma velikom vlašću, koja ide dotle da im daje pravo da izriču i disciplinske kazne. Da bi neko postao zemljoradnički načelnik, nije potrebno da bude mnogo školovan: plemić koji ima izvestan određen broj desjatina u tome mestu može to postati, i to ne samo bez pravnih studija, već i bez završenog srednjoškolskog obrazovanja. Tako seljački stalež dobija svemoćne plemićske tutore, kod kojih rođenje može potpuno da naknadi nedostatak pravnih znanja i koji se određuju uz saradnju plemstva, ali potpuno zavise od gubernatora. Jasno je da će pri vršenju svojih dužnosti ovi tutori, u kojima Tolstoj oličava „vlast čvrste ruke i koja je bliska narodu”, biti u mnogome podložni klasnim predrasudama i da će samovoljom i svojom ćudi zameniti zakonitost. Ali ovakav izgled ne može da zastraši ministra, jer ga je on, ustvari, kada je stvarao zemljoradničke načelnike, bio predvideo i on odgovara njegovim željama.

Reakcija u oblasti sudstva ne ograničava se samo na skoro potpuno ukidanje primiritelnih sudija. Godine 1885, načelo o nezavisnosti i nekretnosti sudija stvarno je ukinuto: ministar pravde dobija pravo da od svih sudija traži objašnjenja i da na njih primenjuje, u izvesnim slučajevima, disciplinarne mere kao što su premeštanje ili smenjivanje sa položaja. Godine 1887, javnost na sudskim pretresima je takođe ograničena. Godine 1889, porotni sudovi gube nadležnost za parnice čiji ishod posebno interesuje vladu.

Režim samovolje. — Sa dolaskom na vlast Tolstoja, samovolja je dobila slobodno polje, naročito u administraciji, gde ona odgovara starim tradicijama ruske birokratije i gde više starešine raspolažu dovoljnim sredstvima da utiču na svoje potčinjene. Odmah po svom postavljanju, ministar unutrašnjih poslova postavlja i hrabri radije one gubernatore koji su rešeni da podržavaju plemstvo i da se ne osvrću mnogo na zakonitost kada treba primeniti shvatanje o „čvrstoj ruci”, naročito kada su u pitanju seljaci. Gubernatori ubrzo usvajaju ministrovo gledište i nameću ga i svojim potčinjenima. Administrativna samovolja, koju se raniji režim trudio da ograniči, sada je svuda ponovo procvetala. Njeni glavni pretstavnici završavaju svoju karijeru u Carevinskom Veću i u Senatu, tim najvišim državnim ustanovama. Oni koji se tako nagrađuju ponekad su toliko ozloglašeni, da godine 1890 Manasein, ministar pravde, koji je međutim bio veoma prilagodljiv čovek, preklinje Aleksandra III „da ima milosti prema Senatu i da ga ne unižava postavljanjem sumnjivih ličnosti”, i da ne uvodi u njega izvesne počasne gubernatore čije bi naimenovanje moglo „pretstavljati uvredu u očima ostalih senatora”. Takva traženja, razume se, niukoliko ne menjaju utvrđeni poredak.

Ograničavanje pokrajinske i opštinske samouprave. — Režim samovolje ne može se prilagoditi mesnoj samoupravi, pa čak i kada je ona relativna. Zato Tolstoj smišlja plan da iz osnova izmeni zemstva i opštinske ustanove i da na njih primeni, kao i na ostale grane administracije, načela birokratske uprave. On umire pre nego što je stigao da ostvari svoju nameru. Ali njegov naslednik, I. N. Durnovo, vodi istu politiku, prihvata tu nameru i pomoću zakona iz 1890 i 1892 godine menja iz osnova statute zemstva i gradova.

Zakon iz 1890 godine o zemstvima zavodi načelo starešinstva društvenih staleža pri izboru poslanika za pokrajinske skupštine i povećava procenat plemićskih poslanika na račun svih ostalih pretstavnika koji nisu plemići. Pre godine 1890, u 30 gubernija, plemići i činovnici imali su od 42 do 43 od sto, a seljaci od 38 do 39 od sto svih poslanika u okružnim zemstvima. Otsada će u ovim gubernijama udeo plemića biti 57,1 od sto, varoškog i zemljoradničkog građanstva 13,3 od sto, a seljaka 29,6 od sto. Osim toga, seljaci umesto da neposredno biraju svoje poslanike, određuju sada samo kandidate, od kojih gubernator bira njihove pretstavnike. Ali i same te kandidate imenuju zemljoradnički načelnici. Tako sastavljenim zemstvima potpuno gospodare plemstvo i pretstavnici vlasti. Oni su osim toga potčinjeni kontroli državne uprave. I ne samo o zakonitosti, već i o umesnosti njihovih odluka može da se izjašnjava gubernator; on ima pravo da im se suprotstavi kad god smatra da su one u suprotnosti sa opštim potrebama države ili su očevidno štetne po mesne interese. Najzad, u izvesnim slučajevima, vlada zadržava za sebe čak i pravo da imenuje i članove stalnih pretstavništava zemstava.

Zakon iz 1892 godine, kojim se menja „statut gradova”, prožet je istim duhom. Umesto nekadašnjeg izbornog sistema „triju staleža”, on zavodi biranje po okruzima, ali podižući birački cenzus, on znatno smanjuje broj birača: on spada od 21.000 na 8.000 u Petrogradu, od 20.000 na 7.000 u Moskvi, i približno u istim razmerama u svim ostalim varošima. Taj zakon smanjuje isto tako i broj opštinskih odbornika koji je bio utvrđen „Statutom” iz 1870 godine. Na taj način upravljanje opštinskim poslovima postaje isključivo pravo jednog veoma malog broja ljudi, koji pretstavljaju deo stanovništva koji je najbogatiji i najmanje zainteresovan dobrim vođenjem opštinskih poslova. U isto vreme zavisnost opštinskih odbora od centralne državne uprave postaje sve tešnja .Sve odluke opštinskih odbora mora da potvrdi državna uprava, koja i ovde ne kontroliše samo njihovu zakonitost, već i umesnost. Pretsednike i članove izvršnih nadleštava koje biraju opštinski odbori moraju da potvrde državne vlasti. Celokupnu njihovu delatnost strogo kontroliše osim toga državna administracija, od koje oni stvarno više zavise nego od opštinskog odbora koji ih je izabrao. I pored njihovog izbornog obeležja, oni su sada samo neka vrsta činovnika centralne državne uprave. Jednom rečju, opštinske ustanove su, možda još više nego zemstva, stavljene pod strogo birokratsko tutorstvo sa ciljem da se sačuva politički režim i da se brane interesi povlašćenih staleža.

Porusavanje graničnih pokrajina. — Od poljskog ustanka 1863 godine, krajnji konzervatizam izjednačio se sa ruskim nacionalizmom. Svaki napad na politički režim smatran je kao atentat, izvršen ili potstaknut od inorodaca, na stare ruske tradicije. Zato nacionalisti ističu potrebu da se u svemu i svuda obezbedi apsolutna prevaga ruskog elementa nad inorodcima. Pošavši putem reakcije, vlada je usvojila nacionalistički program i jednu politiku koja je bila otvoreno neprijateljska prema oblastima sa neruskim stanovništvom, kao i uopšte prema inorodcima.

Politika porusavanja je naročito živa u velikoj kneževini Finskoj i u Poljskoj.

Aleksandar II smatrao je Finsku kao državu koja je priključena Rusiji i koja ima svoje naročito uređenje zajemčeno njenim ustavom. On joj je konačno bio priznao poseban vojni statut. Aleksandar je isprva nastavio politiku svoga oca. Počev od 1881 godine on je počeo da stvara finske vojne jedinice. Godine 1886 podario je finskoj Dijeti pravo zakonodavne inicijative. Ali, ukoliko se njegova reakcionarna politika pojačava, on sve više smatra Finsku kao jednu prostu pokrajinu prisajedinjenu Rusiji, čiji režim i sopstvene ustanove mogu biti menjane po jednostranoj volji ruskog samodržnog vladara, i on se trudi da je raznim načinima što tešnje spoji sa Rusijom. Godine 1890 on stavlja finsku poštansku i telegrafsku službu pod rusko ministarstvo unutrašnjih poslova. Iste godine, pod izgovorom da se ne slaže sa ruskim zakonima, on obustavlja primenu finskog kaznenog Zakonika, koji je Dijeta izglasala a on lično potvrdio godinu dana ranije. Izmenjen i tako podnesen Dijeti koja ga usvaja, ovaj Zakonik je potvrđen 1892 godine, a stavljanje na snagu određeno za 1894 godinu. Ove mere, a naročito komentari koje one izazivaju u upravnim krugovima, čija je želja da ne vode računa o finskom ustavu očevidna, imaju dubok odjek u Finskoj. Javno mišljenje te velike kneževine, koja je skoro cela uvek davala dokaza o savršenoj lojalnosti, počinje da se menja, te misao o borbi protivu carske vlasti za odbranu narodnih sloboda postaje u njoj sve popularnija.

U Poljskoj Aleksandar III i dalje strogo primenjuje oštri režim zaveden posle ustanka iz 1863 godine. On se nada da će na taj način oduzeti Poljacima svaku nadu u nezavisnost njihove zemlje i da će tešnje vezati poljske pokrajine za Rusiju. U zvaničnim aktima i samo ime Kraljevine Poljske, koje izaziva pomisao na jednu zasebnu i odvojenu zemlju, ustupa mesto jednom novom nazivu, Oblasti Visle. Da bi se što više porusila celokupna uprava te zemlje, Poljaci su isključeni iz državne službe u samoj Poljskoj i u graničnim gubernijama zapadne Rusije; državni činovnici poljskoga porekla i katoličke vere mogu biti samo u središnim oblastima carevine. Godine 1885 upotreba ruskog jezika, izuzev za nastavu veronauke i učeničkog maternjeg jezika, nametnuta je osnovnim i srednjim školama. Godine 1892 proširena je upotreba ruskog jezika i na samu nastavu katoličke vere. U isto vreme, „usled potpune nemogućnosti da se zavede opšti nadzor u borbi protivu izvesnih potajnih rovarenja poljsko-katoličke propagande, a naročito protivu potajne nastave”, objavljen je jedan „privremeni pravilnik o merama za suzbijanje potajne nastave u severozapadnim i jugozapadnim gubernijama”, koji je neobično strog: vaspitavati decu na njihovom maternjem jeziku postaje zločin koji vlasti strogo kažnjavaju. Razume se, ovakvom politikom ne samo da se nije postigao željeni rezultat, već je ojačalo neprijateljsko raspoloženje poljskoga stanovništva protivu autokratije i njegovu odvratnost prema ruskom jeziku i ruskoj kulturi koje su mu hteli nametnuti.

Godine 1887 pomišljalo se da se zavede obavezno učenje ruskog jezika u višim islamskim školama; ali se ograničilo, godine 1890 — iz straha od njihovog protivljenja, na to da se od muslimanskog sveštenstva zahteva da zna ruski jezik. Iako umerenije, porusavanje je i na Kavkazu imalo za posledicu da ogorči mesno stanovništvo protivu ruskoga gospodarstva i da pripremi povoljno zemljište za separatističke pokrete.

Antisemitska politika. — Neprijateljsko raspoloženje i nepoverenje vlade prema inorodcima ispoljava se naročito protivu Jevreja, čija se prava, koja su međutim već dosta ograničena, za vreme cele vladavine Aleksandra III i dalje smanjuju.

Pre svega, teritorija na kojoj im je dopušteno da stanuju, čuvena „zavičajna zona”, znatno je stešnjena. Od godine 1882 zabranjeno im je da stanuju u seoskim naseljima čak i u samoj „zoni”, a tako isto — pod izgovorom da se zaštite seljaci od mogućnog iskorišćavanja od njihove strane — da tu kupuju nepokretna imanja. Godine 1887 pristup u varoši Rostov na Donu i Taganrog zabranjen im je, izuzev nekoliko povlašćenih i malobrojnih kategorija. Godine 1891 dolazi novo ograničenje, koje pogađa veliki broj Jevreja. Jevrejskim zanatlijama, koji imaju potrebne stručne isprave i koji su dotada imali pravo da se nastanjuju i izvan „zavičajne zone”, zatvoren je pristup u Moskvu i Moskovsku guberniju. Posledice ove odluke su utoliko teže, što je ona imala povratnu snagu: 17.000 lica isterani su iz svojih domova, a veoma veliki broj pretrpeo je vrlo teške materijalne štete, koje su išle čak i do potpune propasti.

S druge strane trudilo se da se Jevreji uklone iz slobodnih profesija. Godine 1887, zavođenjem numerus clausus-a ograničen je broj onih koji mogu biti primljeni u srednje i više škole. Da bi se „uspostavila normalnija srazmera između broja jevrejskih i hrišćanskih učenika”, jednim ministarskim raspisom utvrđen je procenat jevrejskih učenika od 10 od sto od broja svih učenika u mestima „zavičajne zone”, 5 od sto izvan te zone, a 3 od sto za Petrograd i Moskvu. Iako imućni Jevreji, u krajnjem slučaju, mogu da izbegnu tu teškoću uzimajući svojoj deci domaće učitelje ili šiljući ih u inostranstvo, ipak su oni oskudniji, kojih je najviše, dovedeni na taj način u nemogućnost da svojoj deci pruže malo šire obrazovanje. Godine 1889, oni koji su studirali pravne nauke gube jedan deo svojih prava, jer ne mogu da budu advokati, te čak i posle završene pripravničke službe ostaju i dalje pripravnici. Ova nepravda osudila je sjajne advokate, od kojih su neki bili ponos ruskog pravobranilaštva, na bedno stanje.

Najzad vlada, koja i dalje u svim Jevrejima vidi samo neku vrstu građana nižega reda, briše ih potpuno, „Statutom gradova” iz 1892 godine, iz spiskova opštinskih birača. Za gradove u „zavičajnoj zoni” ostavlja državnoj upravi brigu da među Jevrejima koji imaju biračko pravo na osnovu cenzusa izabere izvestan broj opštinskih odbornika, no taj broj ne sme da pređe deseti deo od ukupnog broja opštinskih časnika.

Verska reakcija. — Antisemitska politika, koja nije upravljena samo protivu jevrejske vere, već i protivu jevrejske rase, praćena je jednim čisto verskom reakcijom. Vlada, koja propoveda vraćanje „vekovnim ruskim tradicijama”, a posebno tesnoj vezi između prestola i oltara, hoće da podržava državnu religiju. Ona se u tom cilju služi svim sredstvima, pa čak i progonjenjem.

U isti mah kada zabranjuje Kalmucima i Burijatima, koji su bili lamajske (budističke) vere, da podižu hramove i da vrše svoje obrede, ona se trudi da ih snažnom propagandom pridobije za pravoslavlje; vlasti grubo progone one koji, pošto su se pokrstili, makar samo forme radi, hoće da se posle toga vrate svojoj prvobitnoj veri.

Katolici i luterani su takođe izloženi kinjenju. Ali se najgrublje postupa sa onima koji su se odvojili od pravoslavne Crkve, a naročito racionalističke sekte pneumatomaka (duho-boraca) i Stunde (sekta nemačkog porekla), koje su u to vreme jako raširene među seljacima. Pravoslavno sveštenstvo, koje upućuje i hrabri Pobjedonoscev, šalje u borbu protivu njih naročite misionare, kojima državne vlasti pružaju stvarnu pomoć. Opet na navaljivanje Pobjedonosceva organizuju se protivu njih prava hajka. Njihove obredne skupove zabranjuje i rastura policija, a njihovi propovednici i najvatrenije i najistrajnije pristalice šalju se u progonstvo. Ponekad se ide dotle, da se silom oduzimaju deca sektaša, da bi se uklonila od uticaja njihovih roditelja.

U ovom zvaničnom savezu između prestola i oltara, čiji postupci potsećaju na Srednji vek, ima više fanatizma nego iskrene vere. Ali ono što vlada štiti u glavnoj i povlašćenoj crkvi, koju je potčinila i pretvorila u oruđe jedne određene političke doktrine, to je jedino branilac te doktrine. Zato jedan deo pravoslavnog sveštenstva, najsavesniji i najiskreniji, izgleda da se teško prilagođava položaju koji mu je dat, ali on nema hrabrosti da mu se otvoreno usprotivi, te se ograničava na nemo i prikriveno nezadovoljstvo.

II. — Školska i duhovna reakcija

Narodna prosveta nije mogla biti pošteđena opšte reakcije. Ne samo da su konzervativci hteli da uspore razvitak zemlje, već su želeli čak da je vrate unazad. Za ostvarenje toga cilja oni vide samo jedno sredstvo, zaustaviti duhovni napredak naroda. Tome cilju teže sve vladine mere od početka 1882 godine pa nadalje. U to vreme je Deljanov, na preporuku Pobjedonosceva, postao ministar narodne prosvete. I on je postao, kao i grof D. Todstoj u ministarstvu unutrašnjih poslova, poslušan i vredan izvršilac politike državnog tužioca.

Borba protiv osnovne škole. — Godine 1884 Pobjedonoscev uspeva, uz pripomoć Deljanova, da se obnaroduje jedan zakon koji potčinjava kontroli Svetoga Sinoda sve seoske osnovne škole najprostijega tipa, zvane „A. B. V.” Ali mu ni ova mera nije dovoljna. On bi hteo da preda u ruke sveštenstva sve narodne škole namenjene seljacima, da bi ispravio njihove zablude i da bi ih uputio „pravim ruskim” putem. Za vreme Aleksandra II, kaže on, „crkveni ideal opšte nastave izopačila je pogrešna i fantastična zamisao o stvaranju narodnih škola, koja je pronađena kao sredstvo da se proširuju u narodu pozitivna znanja pomoću veštačkih nastavnih metoda pozajmljenih od tuđinskog iskustva”; ali pošto je pravi cilj narodne škole da u narodu gaji pobožnost, to jedino crkvena škola može da ispuni taj zadatak kako treba. Ali ovaj obimni plan nailazi na teškoće koje je teško prebroditi. Pre svega, vlada ne može da traži od državne blagajne da ona podnese sve troškove osnovne nastave. S druge strane, zemstva nemaju nimalo poverenja u crkvene škole, te uporno odbijaju da predadu sveštenstvu svoje školske ustanove i novčana sredstva koja su im namenjena. Čak i kada je na osnovu zakona iz 1890 godine u pokrajinskim skupštinama povećan broj plemićskih pretstavnika, a broj seljačkih skoro sveden na nulu, zemstva su ostala verna svojoj školskoj politici. Primoran da se odrekne potpunog ostvarenja svoga programa, Pobjedonoscev se zadovoljava time što, pored osnovnih škola zemstava, stvara pod nazivom parohiskih škola slične škole kojima upravlja mesno sveštenstvo. Za njihovo osnivanje i izdržavanje vlada dodeljuje svake godine budžetu Svetoga Sinoda znatne kredite. Osim toga, ona ih štiti od suparništva zemstava zabranjujući ovima da otvaraju škole ne samo u selima gde je već organizovana parohiska škola, već i u onima gde je takva škola samo u projektu. Pod ovakvim okolnostima, parohiske škole umnožavaju se brzo: od 4.500 u 1882 godini, one se penju na blizu 32.000 u 1894 godini. Ali nivo njihove nastave ostaje veoma nizak. Ogromna većina njih, a utoliko pre nekadašnje škole „A. B. V.” ne mogu ni da se porede sa školama zemstva. Pravoslavno parohisko sveštenstvo, koje je uglavnom ostalo sasvim van političke borbe i koje je naročito zauzeto svojim materijalnim brigama, prosto naprosto zanemaruje školski rad koji mu je poveren. Ustvari, umnožavanje parohiskih škola znači pre nazadak nego napredak. Podržavajući energično ove škole, od kojih većina jedva životari, a često puta postoji samo na hartiji, i trudeći se da nasuprot tome ometa rad školama zemstava, kojima namerno pravi smetnje prilikom pribavljanja nastavnog osoblja i kojima ne dopušta da prošire svoj školski program, vlada zaustavlja razvitak narodnog prosvećivanja. Ona ga sistematski svodi na najosnovnije potrebe seljaka: da nauče čitati i pisati, to je cilj koji ona postavlja osnovnoj nastavi po selima.

Ovakvo shvatanje škole dovodi je logično do toga da ograničava posle-školsko obrazovanje pomoću knjige, dopuštajući da do naroda dopre samo jedan mali deo knjiga koje je cenzura odobrila. Godine 1882, jednim veoma strogim pravilnikom regulisano je osnivanje i rad knjižnica za besplatno pozajmljivanje i čitaonica. Godine 1889, pod izgovorom da su se „dela koja ne odgovaraju duhovnom nivou i domašaju glavnih čitalaca besplatnih knjižnica” mogla u njih uvući, naučni odbor pri ministarstvu prosvete dobio je zadatak da pregleda njihove kataloge. Godine 1890, jedan poseban pravilnik podvrgava ih veoma strogoj kontroli i dopušta im da imaju samo dela koja je izrično odobrio naučni odbor. Od 12.000 dela koja su oko 1890 godine postojala u knjižarskoj prodaji u Rusiji, samo 1.150, pored 450 udžbenika, odobreno je za knjižnice. Pa i ovaj broj izgleda vlastima odveć veliki, te ministarstvo namerava da ga smanji.

Reakcija u srednjoj nastavi. — Deljanov je postavio kao načelo da srednje škole, a naročito klasične gimnazije, koje otvaraju pristup na univerzitete, treba da budu isključivo rezervisane za jednu elitu sastavljenu iz viših društvenih redova. To shvatanje trudio se on da ostvari.

Godine 1887 izjavljuje on da je potrebno „odvratiti od srednjih škola one učenike koje imovno stanje njihovih roditelja ne bi trebalo da upućuje ka gimnazijama, a kasnije ka univerzitetima,,. Prema tome, da bi zatvorio pristup u gimnazije siromašnoj deci, čiji roditelji nemaju sredstava da ih kod kuće pripreme za prijemni ispit za srednju školu, on naređuje da se ukinu svi pripremni razredi koji postoje po gimnazijama. Iste godine, pošto im se ta mera učinila nedovoljna, nekoliko ministara, među kojima Pobjedonoscev, Tolstoj i Deljanov, nameravaju da zakonskim putem zabrane stupanje u gimnaziju svoj deci čiji bi roditelji pripadali nekom društvenom staležu koji je ispod trgovačkog staleža druge gilde. Pošto je njihov projekt, čije ostvarenje izgleda „neumesno i nezgodno”, bio odbačen, oni se trude da postignu svoj cilj pomoću ministarskih raspisa. Deljanov naređuje godine 1887 okružnim školskim nadzornicima da ubuduće dopuštaju upis u srednje škole samo deci „poverenoj izvesnim osobama” za koje bi se najpre komisiski utvrdilo da su sposobna da nad njima vode pravilan domaći nadzor i da im obezbede „uslove ugodnosti koja je potrebna za njihov školski rad”, i da „odlučno odbiju” sve ostale, upućujući ih u „školske zavode čiji program iziskuje kraće vreme školovanja i koji više odgovaraju njihovoj sredini”. U isto vreme povećava on školarinu u gimnazijama. Na taj način biće mogućno „ukloniti iz gimnazija decu kočijaša, lakeja, kuvara, pralji, sitnih trgovaca i drugih ljudi iste vrste”, da se „ne bi ta deca otrzala — izuzev možda nekolicinu koja bi bila obdarena izuzetnim sposobnostima — iz sredine kojoj pripadaju, i da se ne bi na taj način dovela dotle, kao što je davnašnje iskustvo pokazalo, da preziru svoje roditelje, da budu nezadovoljni svojim društvenim položajem i da se bune protivu društvenih nejednakosti koje postoje i koje su neizbežne već po samoj sili prilika”. Ovo je sasvim jasno vraćanje na načela iz vremena Nikole I; srednja škola teži da ponovo postane, ako ne isključivo plemićska škola, a ono bar škola viših društvenih staleža. Organizacija srednjoškolske nastave nije pretrpela znatnih izmena. Istina, program klasičnih gimnazija revidiran je 1890 godine, ali se ta revizija, koja ne dira u načela, ograničava na to da donekle smanji obim klasične nastave, koja je naročito gramatička, da poveća broj časova posvećenih verskoj nastavi i da, što se tiče ruskog jezika, razvija proučavanje jezika na račun književnosti. Što se tiče moralnog vaspitanja, školska uprava trudi se skoro isključivo da održi među učenicima spoljnu disciplinu i da ih sačuva od svake „slobodne misli”. I zaista, njoj je naređeno da ih održava u neznanju svake ideje i svakog shvatanja koje vlada smatra kao prevratničko. Stavljajući u dužnost nastavnicima da budno motre na učenike ne samo u razredu, već i van škole, u njihovim porodicama, ministar prosvete neprestano ponavlja u svojim raspisima da „nastavnici, direktori i inspektori biće odgovorni ako se u njihovim razredima otkrije kobni uticaj buntovničkih ideja koje bi sejale zlonamerne osobe”. Najčešća posledica ovoga je da uzajamno nepoverenje razdvaja nastavnike i učenike i da jedan sumoran i mučan formalizam pritiskuje spoljni život škole.

Razume se da vlada primenjuje istu politiku i na ženske škole. Deljanov zamera ženskim gimnazijama da one privlače devojčice kojima bi bolje pristajala osnovna nastava. „Osim toga”, napominje on u jednom svom izveštaju caru, „devojke, pošto završe svoje srednjoškolsko obrazovanje, traže da budu primljene u razne više škole kako u Rusiji tako i u inostranstvu; međutim, većina od njih čini to ne toliko iz želje za učenjem, već više iz pogrešne težnje i želje da se odvoje od svoje porodice i svoje sredine, i da napuste svoju svakidanju dužnost da bi stekle prava koja ne izgleda da odgovaraju njihovom ženskom pozivu”. Zato on želi da osnuje ženske škole sa programima znatno manjim nego što su gimnaziski. Njegova namera se ne ostvaruje; ovakve škole osnovane su samo u nekoliko graničnih oblasti carevine, kao i u oblasti Dona; ali se ministarstvo prosvete i odeljenje carice Marije koje izdržava izvestan broj potpunih ženskih gimnazija, ne staraju mnogo, sve do svršetka vladavine Aleksandra III, da povećaju njihov broj.

Potčinjavanje univerziteta. — U početku vladavine Aleksandra III, univerzitetski statut iz 1863 godine, i pored mnogih ograničenja, još je bio u važnosti. Deljanov ga zamenjuje statutom iz 1884 godine, koji velikim delom ostvaruje u višoj nastavi želje reakcionarne štampe kojoj daje pravac Katkov.

Ovaj novi statut ukida autonomiju univerzitetskih veća i potčinjava potpuno nastavno osoblje ministru. Otsada rektore, dekane i profesore neće više birati univerzitetski savet, nego će ih postavljati ministri. S druge strane, statut odvaja profesore od studenata. Inspektori koji imaju dužnost da motre na studente u samom univerzitetu, nezavisni su od profesorskog saveta i direktno potčinjeni okružnim školskim nadzornicima. „Državni ispiti” ne polažu se više na fakultetima, već pred naročitim komisijama koje imenuje vlada. Za vreme svoga bavljenja na univerzitetu studenti se smatraju kao „usamljeni posetioci” koji ne mogu biti članovi korporativnih organizacija. Oni moraju pri stupanju na univerzitet da dadu obavezu da neće pristupati nijednom tajnom udruženju, čak i kada bi ono bilo lišeno svake „zločine namere”; a kako ne postoje udruženja ili studentski klubovi zakonski sastavljeni, i pošto se nikad ne odobrava njihovo osnivanje pa ma kako skroman bio njihov cilj, postaje nemogućno studentima da održavaju stalan međusoban dodir. Najzad, da bi se sa univerziteta uklonila lica siromašnog stanja, taj statut skoro utrostručuje stvarno dotadanju školarinu, dodajući joj i jednu posebnu taksu u korist profesora. Posle tri godine, 1887, školarina u pravom smislu reči povišena je na 50 rubalja, a to će reći da je upetostručena.

Primena statuta iz 1884 godine omogućava vladi da obezbedi sebi poslušnost administrativnog i nastavnog osoblja. Profesori koji su uživali veoma veliki ugled, no koji su bili odveć nezavisna duha, primorani su da podnesu ostavke. Mlađi naučnici koji se ne povinuju dovoljno gledištima ministarstva ili čija politička mišljenja ne izgledaju dovoljno „pouzdana” često puta ne mogu da dobiju katedru. Jedna nezdrava atmosfera, malo pogodna za procvat prave nauke, zahvata univerzitet.

Studenti, koji su izloženi opasnosti da za najbeznačajniji povod iskuse stroge administrativne kazne, ostaju isprva potpuno pasivni, te vlada može verovati da će statut iz 1884 godine biti dovoljan da uspostavi u njihovim redovima mir i da ih vrati na pravi put. Ali, godine 1887, ozbiljni neredi izbijaju na univerzitetima u Moskvi, Kazanju i Petrogradu. Studenti koji u njima učestvuju u veoma velikom broju traže odlučno ukidanje unutrašnje kontrole koja ponižava, uspostavljanje sudske vlasti profesorskog saveta za sve što se tiče studenata, kao i vraćanje autonomije savetu i prava udruživanja studentima. Vlada na to odgovara oštrim kaznama: stotine mladih ljudi isključeni su sa univerziteta i veliki broj njih je bez suđenja prognan u udaljene pokrajine za više godina. Ipak, posle tri godine nemiri ponovo otpočinju na Petrogradskom univerzitetu, i studenti podnose iste zahteve. Uzalud upravna vlast strogo postupa, ona ne uspeva da potpuno uguši taj pokret negodovanja, koji se u više mahova javlja na raznim univerzitetima.

Nemoć štampe. — U početku vladavine Aleksandra III, liberalna štampa pokušava da se izražava otvoreno i odlučno. Odmah po atentatu od 1/13 marta 1881 godine, jedan liberalni petrogradski list, Strana (Zemlja), izjavljuje da treba iz osnova izmeniti postojeći režim, da careva ličnost treba ubuduće da bude samo oličenje „narodnoga jedinstva” i da „pretstavnici zemlje treba da određuju pravac unutrašnje politike i da prema tome budu odgovorni za nju”. Drugi jedan liberalni list, Golos (Glas), pridružio se ovome mišljenju. Oba lista dobivaju odmah opomenu od ministra unutrašnjih poslova Lorisa-Meljikova, koji smatra da „takva savršeno pogrešna rasmatranja” mogu da vrše koban uticaj.

Naslednik Lorisa-Meljikova, grof Ignjatijev, pokazuje se još stroži u pogledu štampe. On se ne ograničava samo na upućivanje opomena listovima, već ih obustavlja za mnogo meseci kad oni nemaju tu sreću da mu se svide. Njegova strogost naterala je Porjadok (Poredak), najozbiljniji i najtrezveniji liberalni organ, da svojevoljno prekine svoje izlaženje početkom 1882 godine.

Grof D. Tolstoj bio je još stroži od Ignjatijeva. Odmah po svome dolasku u ministarstvo unutrašnjih poslova, on pojačava ograničenja koja već sputavaju povremenu štampu. „Privremenim pravilima” iz avgusta 1882 godine on odlučuje da časopisi koji su privremeno obustavljeni posle tri opomene moraju, ako žele da ponovo izlaze, da se podvrgnu jednoj prethodnoj cenzuri. A ova je tako organizovana, da stavlja listove u nemogućnost da pružaju svojim čitaocima vesti koje nisu zastarele; oduzimajući im mogućnost da interesuju svoje čitaoce, ona ih praktično sprečava da se održe. „Privremena pravila” dodeljuju osim toga jednom naročitom odboru sastavljenom od ministara unutrašnjih poslova, pravde i prosvete, i od glavnog pravozastupnika Svetoga Sinoda, pravo da potpuno zabrane izlaženje svakom listu čije bi namere bile ocenjene kao „opasne”, i da se odgovornom uredniku zabrani svako dalje izdavanje listova. Primenjujući obilno nove kazne, Tolstoj ubrzo onemogućava skoro sasvim opstanak liberalnoj štampi. Skoro svi liberalni listovi u Petrogradu i Moskvi moraju da obustave svoje izlaženje, a u unutrašnjosti, gde se samovolja mesnih upravnih vlasti pridružuje jarmu cenzure, nema za iole važniji liberalni list nimalo izgleda da može izlaziti. Časopisi imaju istu sudbinu koju i dnevni listovi. Početkom 1884 godine časopis Otečestvenija Zapiski, koji uređuju čuveni satiričar Saltikov i značajni novinar, kritičar i sociolog Mihajlovski, i koji u svoje saradnike ubraja nekoliko velikih pisaca i koji je veoma raširen u obrazovanim sredinama, obustavljen je. Ovaj časopis širio je kroz svoju socijalnu rubriku mišljenja radikala i narodnih socijalista, koji na taj način gube svoj najuticajniji organ. Nekoliko drugih radikalnih organa postiže uskoro ista sudbina. Naposletku, liberalna štampa dveju prestonica broji još samo tri organa, i to časopis Vjestnjik Jevropi, u Petrogradu, i Ruski Vjedomosći (Ruske Vesti) i časopis Ruskaja Mislj (Ruska Misao), u Moskvi; pa i oni žive pod stalnom pretnjom da budu zabranjeni. Nasuprot tome, vlada odlučno potpomaže reakcionarnu štampu, koja pod upravom Katkova i Suvorina napada ogorčeno sve ustanove stvorene za vreme Aleksandra II i neumorno ponavlja formule krajnjega nacionalizma.

U isto vreme kada se broj listova smanjuje, predmet njihovih diskusija vidno osiromašuje pod dvostrukim uticajem strogih vladinih mera i opšte obeshrabrenosti koja je obuzela javnost. Liberalni listovi koji još izlaze trude se skoro isključivo da brane još ostatke mesne samouprave. Oni propovedaju posebnu doktrinu „skromnih dela”, čije pristalice, kojih ima mnogo među razočaranim političarima, teže sada samo laganom i postepenom usavršavanju društva. Ovo duhovno stanje povoljno je za rasprostiranje ideja Lava Tolstoja, koji poziva intelektualce da sebe „uproste”, ističe potrebu moralnog uzdizanja koje je jedini pokretač napretka, i proglašava načelo — koje je bitna dogma njegove teorije — „ne odupirati se zlu silom”. Uzalud pravoslavno sveštenstvo, koje predvodi Pobjedonoscev, i građanske vlasti ustaju odlučno protivu toga učenja koje je, i pored svojih verskih osnova, ipak u očiglednoj suprotnosti sa zvaničnom religijom. Kao što se u prethodnoj deceniji tajna revolucionarna literatura obilno širila među obrazovanom omladinom, tako su i spisi Lava Tolstoja, iako ih je cenzura većinom zabranjivala, potajno štampani i šireni. Znatan deo omladine podleže uticaju „tolstojizma”, koji je udaljuje od revolucionarnih sanjarija i u isti mah skriva joj sumornu stvarnost.

Socijalizam se i dalje širi, ali u izmenjenom obliku. Socijalisti, koji su bili odbili da se pridruže Narodnoj volji i osuđivali terorističku akciju, osnovali su godine 1880 udruženje Černij Peredjel (Crna podela, a to će reći Opšta podela). Ovo udruženje ubrzo se rasturilo, ali njegove pristalice, koje su sa Plahanovom i Akselrodom potpuno usvojile socijalnu teoriju Karla Marksa, ne samo da se nisu pridružile Narodnoj volji, već se još više udaljuju od nje i vode sa njom žestoku polemiku. Iz inostranstva, gde oni borave i štampaju svoje propagandističke spise, trude se oni da stvore u Rusiji socijalno-demokratsku stranku. Oko 1890 godine počinju da se stvaraju u intelektualnim ruskim krugovima, a naročito među školskom omladinom, socijal-demokratski klubovi koji se odlučno odriču političkog terorizma i nameravaju da organizuju ekonomsku borbu fabričkih radnika protivu poslodavaca. Socijal-demokratija razvija se utoliko lakše što u svom prvobitnom obliku ekonomske doktrine relativno miroljubive ona odgovara više nego revolucionarna teorija i praksa Narodne volje moralnoj obeshrabrenosti toga doba.

Ova obeshrabrenost ublažava se pri kraju vladavine. Malo po malo raste jedno novo pokolenje koje nije upoznalo ni revolucionarno oduševljenje ni razočarenja svojih starijih drugova, i ono počinje da se meša u javni život. S druge strane, vladina politika, koja teži samo da učvrsti kastinske povlastice, da ugnjetava narodne mase i da progoni svaku javnu aktivnost i svaku slobodnu misao, ima dubokog odjeka na ekonomski život stanovništva, čije se nezadovoljstvo pojačava. Oko 1890 godine njene posledice postaju očigledne, i glad iz 1891 godine, otvarajući konačno oči obrazovanim ljudima, pokazuje koliko je ta politika opasna. Otada se jasno ispoljava drugi jedan pokret socijalnog nezadovoljstva. Ton ruske štampe postaje oštriji. Osnivaju se novi liberalni časopisi. Broj naučnih socioloških dela posvećenih aktuelnim pitanjima povećava, a književna proizvodnja postaje sve raznolikija. Ali će vladavini Aleksandra III doći kraj pre nego što štampa bude mogla znatno da uveća polje svoga rada.

III. — Ekonomska politika

Ekonomska politika vlade ima za cilj isključivo, kao i njena unutrašnja politika, da brani interese viših staleža, a prvenstveno zemljoposedničkog plemstva. Kada im ne žrtvuje interese ostalog stanovništva, ona ih prosto naprosto zanemaruje.

Agrarna politika. — Da bi se potpomogla eksploatacija plemićskih imanja obezbeđujući im potrebnu radnu snagu, jednim posebnim zakonom iz 1886 godine propisani su uslovi rada i nagrade poljoprivrednih radnika: svaki poljoprivredni najamnik koji se obavezao da će raditi izvesno određeno vreme moći će da bude krivično progonjen i primoran da se vrati svome poslodavcu, ako napusti rad pre isteka svoga ugovora. U stvari spahije, da bi sebi obezbedile jevtinu radnu snagu, radije pribegavaju prividno manje grubim načinima: dajući zajmove susednim seljacima ili iznajmljujući im jedan deo svoga zemljišta, oni im nameću obavezu da vrše za njih izvesne radove. Ali, iako zakon o iznajmljivanju poljoprivrednih radnika ostaje mrtvo slovo na hartiji, on ipak dokazuje da vlada ne preza ni od kakve mere, pa ma kako stroga bila, kada treba zaštititi plemićske posede.

Nasuprot, tome ona teži da ograniči pravo sopstvenosti seljaka. Godine 1886, da bi sprečila deobu porodičnog imanja seljaka, jednim zakonom se određuje da tu deobu moraju da odobre nadležne upravne vlasti. Posle 1889 godine, to odobrenje zavisi ustvari skoro isključivo od „zemljoradničkih načelnika”; a kako većina njih, držeći se poslušno uputstava centralnih vlasti, ne odobravaju tu deobu, trude se da silom održe nedeljivost seljačkih imanja. Godine 1893, drugi jedan zakon — čije obnarodovanje dobiva neobičan značaj usled toga što je otkupljivanje seljačkih zemljišta od spahija već pri kraju — zabranjuje seljacima da ustupaju licima koja ne spadaju u seljačku zajednicu parcele koje su dobili posle reforme iz 1861 godine. Neki teoretičari to odobravaju, jer smatraju za potrebno, baš u interesu zemljoradničkog staleža, da se zaštiti i održi seljačka zajednica. Ali cilj ovoga zakona nije da se spreči da seljaci, otuđujući svoju zemlju, ne postanu proleteri. Njemu je cilj jedino da im odrekne pravo potpune svojine nad njihovim parcelama i da ih na njima zadrži, kako bi obezbedio veleposednicima jevtinu radnu snagu.

Finansiska i industriska politika. — U prvoj polovini vladavine, sve dok je Bunge upravljao ministarstvom finansija, vlada se još stara da olakša težak položaj narodnih masa unoseći znatne izmene u sistem oporezivanja i ograničavajući donekle preterano eksploatisanje fabričkih radnika. Ali ova politika izaziva negodovanje industriskih i trgovačkih krugova, koji joj zameraju da zanemaruje interese ruske industrije i ne ustručavaju se da je napadaju. Pod njihovim pritiskom Bunge je primoran da napusti to ministarstvo godine 1887. Njegov poslednik Višnjegradski je u mnogom pretstavnik industriskih i finansiskih krugova. Za njegova ministrovanja, kao i za ministrovanja Vitea, koji ga je zamenio 1892 godine i koji se uglavnom povinovao istim uticajima,finansiska i industriska politika duboko se menja.

U oblasti finansija, Višnjegradski se trudi da podigne kurs ruskog novca zavodeći učestvovanje državne blagajne u berzanskim operacijama u inostranstvu. Da bi te operacije mogao voditi u velikom obimu, on je usredsredio sve svoje napore u to da prikupi i stavi na raspoloženje ministarstvu finansija znatne rezerve metalnog novca. S druge strane, on se trudi da olakša državnoj blagajni smanjujući spoljne državne zajmove: isplaćuje neke stare zajmove i zaključuje nove sa povoljnijim interesom i dužim rokom. Rusko-francusko zbliženje omogućuje da se znatan deo državnog duga plasira na francuskom tržištu. Sve ove operacije, toliko različite od opreznijih metoda Bungeovih, ne uspevaju međutim da istinski srede ruske finansije, i njihov uspeh je više prividan nego stvaran.

Višnjegradski čak zavodi jednu novu industrisku politiku. Odmah po njegovom naimenovanju, industrijalci su pohitali da mu dokažu kako je ruska industrija imala nedovoljnu podršku u njegovom prethodniku. On prihvata njihovo gledište i usvaja njihove želje. Pre svega, on se trudi, i to mnogo više putem ministarskih raspisa nego putem zakona, da smanji ulogu i obim industriske kontrole. Osim toga, vraćajući fabrikantima pravo da tako reći po svojoj volji upotrebljavaju žene i decu za rad u njihovim fabrikama, on skoro poništava mere koje je bio preduzeo Bunge u cilju da se ograniči eksploatisanje njihovog rada. Najzad, tarifom iz 1891 godine pojačava carinsku zaštitu. Od 372 artikla iz te tarife, samo 15 uživaju smanjenu uvoznu carinu, 178 ostaju taksirani kao i ranije, 15 artikala koji su dotada bili oslobođeni carine sada su taksirani, a za 164 povećana je carina. Kako ova povećanja, koja su primenjena uglavnom na predmete velike potrošnje, dostižu i čak premašaju 20 od sto nekadanjih carinskih taksa, izlazi da je ova tarifa bila očevidno zaštitna i imala za cilj da spreči uvoz u Rusiju mnogim proizvodima strane industrije. Njeno primenjivanje primorava Vitea, poslednika Višnjegradskog, da izdrži, sa dosta sreće, jedan carinski rat sa Nemačkom, koja odgovara otežavanjem pristupa na njene pijace ruskim poljoprivrednim proizvodima.

Industrija, koju već potpomaže zaštitna carina, koristi se obilno i građenjem železnica koje se naglo razvija. U toku vladavine Aleksandra III, železnička mreža penje se od 22.000 vrsta na 36.500. Akcija države je ovde prevashodna. Ona prvenstveno gradi nove pruge. Ona se osim toga trudi da otkupi dotadašnje pruge koje su pripadale privatnim društvima. Od 1881 do 1894 godine otkupila ih je 24, koje su bile svojina 15 društava i čija je dužina iznosila 12.500 vrsta. Naposletku, državna železnička mreža povećana je za 22.000 vrsta, dok se mreža privatnih društava smanjila za oko 7.500. Ova ogromna mreža, zahvaljujući zaštitnoj carini, pružila je nove oduške ugljarskoj i metalurgiskoj industriji koje, moćno potstreknute, počinju da se brzo razvijaju na jugu Rusije, uz pripomoć stranog kapitala, naročito francuskog i belgiskog. No građenjem železnica država želi da potpomogne i drugu jednu granu narodne industrije, tekstilnu industriju čija unutrašnje, odveć siromašno tržište, nije dovoljno da utroši njenu proizvodnju. Da bi joj otvorila izlaze u središnu Aziju, gde je nedavno stekla prostrane oblasti, kao i na krajnjem Istoku, država otpočinje godine 1891 građenje Sibirske železnice, ogromne pruge koja treba da pređe preko čitavog Sibira i da spoji Moskvu sa Vladivostokom.

Industrijalizacija zemlje i osiromašenje radničkog i seljačkog staleža. — Politika ministarstva finansija znatno je doprinela industrijalizaciji zemlje. Mnoga stara industriska i trgovačka preduzeća razvijaju se, nova se stvaraju u velikom broju, a mnoge varoši koje su dotada bile samo beznačajna naselja, pretvaraju se u velike industriske centre. Privlačeći neprestano sve više radnika, industrija se u isti mah koncentriše. Od 1881 do 1893 godine broj fabrika i industriskih preduzeća spao je od preko 31.000 na 22.560, ali se broj njihovih radnika popeo od 770.000 na 1,400.000. Tako je za dvanaest godina industrija skoro udvostručila broj svojih radnika i skoro utrostručila srednju veličinu svojih preduzeća. Naročito je u južnim pokrajinama, pribrežnim Crnome Moru, njen razvitak bio najvidniji; ona se tu razvijala skoro istom brzinom kao i u Americi.

Ekonomski napredak koji je bio posledica te industrijalizacije više je prividan nego stvaran. Pre svega, ovaj razvoj industrije ima u sebi nečega veštačkog, jer on proističe manje iz potreba slobodnoga tržišta, a više iz porudžbina i svakovrsnih premija koje daje država. Zatim, on počiva samo na iskorišćavanju radničke klase i na osiromašenju seljačkih masa.

I pored naglog uvećanja radničke klase, vlada se nimalo ne stara o njenim potrebama. Ona se naprotiv trudi samo da obezbedi industrijalciia sve koristi koje oni izvlače iz poleta industrije. I ne samo da ne želi da se usprotivi iskorišćavanju radnika, već se stalno stavlja na stranu poslodavca u svim sukobima između fabrikanata i radnika. Zato je materijalno stanje većine industriskih radnika neobično teško i njihovo nezadovoljstvo veoma živo. Ukoliko radnička klasa stiče sve više svest o svojoj snazi i svojoj važnosti, utoliko su spoljne manifestacije njenog nezadovoljstva sve češće i sve žešće.

Ali ono što je još ozbiljnije, to je činjenica da je industriski procvat postignut tek po cenu osiromašenja zemljoradničkog stanovništva, koje pretstavlja ogromnu većinu naroda. Opasni predznaci toga osiromašenja pokazuju se jasno 1891 god. kada je, posle rđave žetve u dvadeset najplodnijih ruskih gubernija, zavladala užasna glad u celoj zemlji. I pored ove strašne opomene, vlada Aleksandra III nije se odrekla svoje staleške politike; ona je nastavila, ne osvrćući se na opasnost, da potpuno žrtvuje interese narodnih masa interesima velikih zemljoposednika i industrijalaca.

IV. — Spoljna politika

Nemačko-ruski odnosi u početku vladavine. — Odlučno konzervativan u unutrašnjoj politici, Aleksandar III se u oblasti međunarodnih odnosa znatno udaljuje od politike koju je ruska autokratija vodila početkom XIX stoleća.

Pri njegovom stupanju na presto Rusija je skoro sasvim usamljena. Posle Berlinskog Kongresa, ono prisno prijateljstvo koje je vezivalo nemačke i ruske dvorske krugove jako je poljuljano. Aleksandar III, koji je kao carević osećao zajedno sa ruskim nacionalistima oštro nezadovoljstvo prema Bizmarku, i dalje oseća duboko nepoverenje prema nemačkoj politici i njenom glavnom pokretaču. Ali N. K. Girs, kome je posle povlačenja kneza Gorčakova godine 1882 poverio ministarstvo spoljnih poslova, trudi se da održi stare prijateljske i savezničke odnose sa Nemačkom. Iako Aleksandar rado ponavlja kako je on sam „svoj ministar spoljnih poslova” i da po rečima Vitea on „smatra Girsa za svog sekretara za spoljne poslove”, ipak on ponekad sluša toga ministra koji, iako nema veliki talenat, bar je savestan i vredan činovnik. Ma da Girsovi saveti i napori ministarstva spoljnih poslova uspevaju da se za neko vreme izbegne raskid sa Nemačkom, ipak nemačko-ruski odnosi ostaju prilično zategnuti. Dokle god je živeo stari car Viljem I i dok se nije pojavilo nikakvo razmimoilaženje između ruske i nemačke politike, ta zategnutost se nije pojačala.

Ekspanzija u Aziji i englesko-ruski odnosi. — Rusija je još za vladavine Aleksandra II bila počela da traži u centralnoj Aziji naknadu za smanjenje svoga uticaja na Balkanu. Ona je tamo nastavila svoja osvajanja i za vladavine Aleksandra III. Već u prvim godinama njegove vladavine ona uspeva da konačno pokori Tekes. Zakaspiski, Turkestan i njegova prestonica Merv priznaju takođe njenu vlast. Njena granica pruža se u to vreme do Avganistana. Avganistance je to uznemirilo. Računajući na englesku pomoć, koju im britanske vlasti iz Indije stavljaju u izgled, oni napadaju godine 1885 odred generala Komarova koji se bio ulogorio pored reke Kučka. Ali ne samo da su tada pretrpeli težak poraz, već ih je razočaralo i držanje Gledstonove vlade, koja nije želela da dođe u otvoren sukob sa Rusijom i zadovoljila se objašnjenjima koje joj je dala ruska vlada. Zato je nova ruska granica i dalje ostala između reka Murghaba i Amu-Darija, u neposrednoj blizini Avganistana, koji ju je i priznao godine 1887. Posle pet godina, prilikom jednog novog sukoba u Pamiru, ruske trupe pobeđuju jedan avganistanski odred. Taj događaj nije izazvao ozbiljne zaplete, te su se Rusija, Engleska, Avganistan i Kina sporazumeli da podele oblast Pamir.

Ako posedovanje jednoga dela Pamira, koji je samo jedna pustinja, i nije donelo velike koristi Rusiji, nije isti slučaj sa posedovanjem Turkestana, koji je plodan i bogat. Ruski industrijalci vide u tome mogućnost da se oslobode uvoza engleskog pamuka. Zato oni tamo uskoro otpočinju da gaje u velikim razmerama pamukovo drvo. Njihova aktivnost i napredak su utoliko brži, što im u tome pomaže građenje, o državnom trošku, jedne železničke pruge koja spaja Samarkand i Amu-Dariju sa istočnom obalom Kaspiskog Mora.

Ekspanzija u centralnu Aziju, koja je od velike koristi ruskim industrijalcima te je usled toga oni rado prihvataju, ne ide ipak bez izvesnih nezgoda. Pored toga što ona nameće državnoj blagajni znatne izdatke, ona uznemiruje Englesku i pobuđuje kod nje sve veće nepoverenje prema Rusiji. Nemačka, naprotiv, kao neposredna susetka Rusije u Evropi, gleda sa zadovoljstvom njeno širenje u pravcu Azije.

Badkanska nolitika i odnosi sa centralnim carevinama. — Ne samo da Aleksandar III nije hteo da se odrekne ruske nadmoćnosti na Balkanu, već je nameravao i da je još ojača. Pošto je San-Stefanski ugovor udaljio Srbiju i Rumuniju od Rusije i približio ih Austro-Ugarskoj, okrenuo je on svoju pažnju ka Bugarskoj, koja je za svoju obnovu i svoju nezavisnost imala da zahvali Rusiji. On je nameravao da od nje načini poslušno oruđe svoje politike. Ali je njegova namera naišla na nepredviđene prepreke. Pre svega, i pored sve važnosti koju je imala ruska pomoć, vladajući knez Bugarske, Aleksandar Batenberg, nije nimalo želeo da postane neka vrsta ruskog general-gubernatora, te ga je njegovo lično samoljublje, kao i interesi zemlje koja ga je izabrala za kneza, nagnalo da se odlučno odupre toj pretnji. S druge strane, bugarske političke stranke, u kojima su bili okupljeni najobrazovaniji elementi zemlje, nisu bile mnogo raspoložene da prime tutorstvo Petrograda i da slepo služe planovima Rusije. Zato politika Aleksandra III izaziva u Bugarskoj čitav niz ozbiljnih sukoba, koji se završavaju veoma povoljno po Rusiju.

Već u aprilu 1881 godine, ubrzo po smrti Aleksandra II, kome je imao da zahvali za vlast, knez Aleksandar Batenberg, uz aktivnu pomoć svojih ruskih savetnika, izvršio je državni udar: ukinuo je demokratski-trnovski ustav, koji je Bugarska dobila kada je proglašena za nezavisnu kneževinu, i uspeo je da mu se za vreme od sedam godina dadu veoma obimna prava, koja su mu stvarno obezbeđivala skoro potpunu diktaturu. Petrogradska vlada, koja je želela da sačuva svoje zaštitništvo nad Bugarskom, ne samo da nije protestvovala protivu ovog državnog udara, već je pohitala da tamo pošalje dva svoja generala, Soboleva i Kaulbarsa. Ova dva generala, od kojih je prvi postao pretsednik a drugi ministar vojni u vladi koju je obrazovao knez Aleksandar, imali su zadatak da očuvaju i povećaju ruski uticaj u Bugarskoj. No oni u tome nisu uspeli. Bugarski liberali okrenuli su se od Rusije zato što je ona odobrila državni udar. Iako su konzervativci ušli u novu vladu, oni su ipak odlučno branili svoju nezavisnost u odnosu na pretstavnike Petrograda, te ubrzo otpočinje uporna borba između ovih i njihovih bugarskih kolega. Knez Aleksandar sa svoje strane ne namerava da poslušno usvaja savete ruskih generala koji žele da mu budu tutori ili učitelji; on čas pribegava njihovoj pomoći i zaklanja se za njihov autoritet, a čas im, naprotiv, vešto suprotstavlja svoje bugarske ministre. Ukoliko ton dvaju generala postaje odlučniji i njihovi zahtevi veći i određeniji, utoliko držanje kneza i njegovih bugarskih ministara postaje jasnije. Protivu preteranih namera Rusije, traže oni da sebi obezbede pomoć Austro-Ugarske, koja se raduje neuspehu ruske politike i trudi se da ga iskoristi.

Kada je uvideo da ne može da utiče na kneza Aleksandra i njegovu konzervativnu vladu, Sobolev pomišlja da obnovi ustavni poredak u Bugarskoj. Ali ga knez pretiče i uspostavlja Trnovski ustav. Posle dve godine, da bi učvrstio svoju popularnost, on preduzima novu inicijativu. Kada su u Istočnoj Rumeliji, koju je Berlinski Kongres odvojio od Bugarske i stavio pod upravu jednog guvernera koga je imenovala Turska, izbili ozbiljni neredi, on to iskorišćuje da uđe u nju na čelu svojih trupa i da proglasi njeno ujedinjenje sa njegovom kneževinom. Ovo ujedinjenje, koje je Rusija nedavno htela da ostvari San~ Stefanskim ugovorom, Aleksandar III, gnevan zbog samostalnosti koju je knez pokazao, odlučno je odbio da potvrdi. Tako Rusija postaje vatren branilac Berlinskog ugovora koji su joj sile nekada nametnule; ovo držanje iznenađuje utoliko više, što se nijedna druga sila potpisnica toga ugovora nije pridružila njegovom protestu i što se i sama Turska pomirila najzad sa svršenom činjenicom; ona se, da bi spasla čast, zadovoljila jednom prividnošću, imenujući kneza Aleksandra za guvernera Istočne Rumelije. Jedino je Srbija napala Bugarsku, ali pošto je pretrpela ozbiljan poraz, morala je i ona da prizna bugarsko jedinstvo.

Ipak, Rusija i dalje uživa u Bugarskoj takvo uvaženje, da držanje Aleksandra III, koji je prekinuo sve veze sa knezom Aleksandrom, izaziva pad knežev. U jesen 1886 godine, posle jedne zavere koju je organizovalo nekoliko bugarskih oficira uz pripomoć ruskih zvaničnih pretstavnika, knez je uhapšen u svome dvoru, primoran da se odrekne prestola i sproveden do granice. Vlast je prešla u ruke jednog Namesničkog saveta. Da bi pomogao Bugarima da iziđu iz haosa koji je nastao posle državnog udara, Aleksandar III poslao im je ponovo generala Kaulbarsa. Ovaj nema nimalo takta, skoro i ne vodi računa o Ustavu i zauzima tako osorno držanje prema bugarskim državnim vlastima i stanovništvu, da njegov zadatak doživljuje potpun neuspeh. Vrlo brzo izaziva on toliki gnev protivu sebe i svoje vlade, da je primoran da žurno otputuje natrag. Zvanični odnosi između Rusije i Bugarske ponovo su prekinuti, i to za duže vreme.

Ali Petrogradska vlada nema nameru da se pomiri sa ovim neuspehom. Aleksandar III, naročito, dugo vremena ne priznaje ga. Po njegovom mišljenju, sve nezgode bile su posledica slučajnih okolnosti i ličnih spletaka, te se on ne odriče mešanja u bugarske poslove. On sanja da na bugarski presto postavi jednoga svog kandidata koji bi mu bio potpuno odan, i pokušava nekoliko puta da nametne svog kandidata. Da bi ostvario svoj san, on se ne usteže da vodi jednu čisto ličnu politiku. Bez znanja svoga ministra spoljnih poslova i ne osvrćući se na njegovo mišljenje, on stupa u vezu, posredstvom Katkova, sa bugarskim emigrantima, koji snuju zavere protivu Namesničkog saveta u Bugarskoj, odobrava njihove namere i pruža im novčanu potporu. Kada mu je Girs skrenuo pažnju na opasnosti koje bi proistekle iz tako pripremljene bugarske revolucije, on odgovara sa isto toliko naivnosti koliko i samouverenja: „Nije ovde u pitanju revolucija, već uspostavljanje reda; to bi trebalo da znate.” Njegova strast i zaslepljenost su tolike, da on ne samo što uzima u obzir mogućnost da okupira Bugarsku, već smatra da bi ta okupacija bila bezopasna, „pošto niko ne bi smeo ništa da učini”. Njegov ministar spoljnih poslova imao je muku da ga ubedi da bi Rusija pri takvoj avanturi mogla da naiđe na otpor jedne velike koalicije evropskih sila i da bi u svakom slučaju Bugarska mogla pouzdano računati na pomoć Austro-Ugarske, a ova na pomoć svoje saveznice Nemačke. I zaista, i pored ugovora o prijateljstvu koji Nemačku vezuju isto tako i sa Rusijom i koji treba da istekne 1887 godine, ona odlučno podržava balkansku politiku Austro-Ugarske. Krajem 1886 godine Rusija dakle ne može da računa ni na jednog saveznika; ona je stvarno potpuno usamljena u Evropi.

Francusko-ruski savez. — Austro-nemački savez je još opasniji za Francusku nego za Rusiju. Posle uzbune iz 1875 godine, kada je intervencija Aleksandra II sprečila Nemačku da napadne Francusku, ova je živela u strahu od nemačkog napada. Jedino je Rusija mogla da joj obezbedi odbranbeni savez koji je želela. Zato, i pored razlike u političkom režimu koja je razdvajala te dve zemlje, ona pomišlja sve više na francusko-rusko zbliženje.

Kada se ruska vlada našla usamljena usled svoje balkanske politike, Francuska je pohitala da joj posvedoči svoje prijateljstvo. Kada je početkom 1887 godine njen ministar spoljnih poslova Fluran pristao da primi delegaciju kojoj je bugarsko Narodno Sobranje stavilo u dužnost da zatraži pomoć evropskih sila protivu Rusije koja je imala nameru da odlučuje o sudbini Bugarske, učinio je to zato da bi je potsetio na zahvalnost koju Bugari duguju Rusiji i da bi ih posavetovao da budu poslušni prema Petrogradu. Ovo držanje je utoliko prijatnije Rusiji, što ostale sile nisu dale bugarskim delegatima iste takve savete. Ono je godilo naročito Aleksandru III, kome se skoro odmah ukazala prilika da pokaže svoje zadovoljstvo francuskoj vladi. Kada je Bizmark, koji je optuživao francuskog ministra vojnog generala Bulanžea da hoće i da priprema osvetnički rat, zapitao u Petrogradu da li bi Rusija, u slučaju da dođe do francusko-nemačkog rata, ostala blagonaklono neutralna prema Nemačkoj, on je odgovorio da u interesu evropske ravnoteže Rusija ne bi mogla pristati da Nemačka još jednom porazi Francusku, i da ne samo ona neće da pomaže protivu francuske jednu saveznicu Austro-Ugarske, koja vodi na Balkanu protiv-rusku politiku, već da se ne može obavezati ni da će ostati neutralna u slučaju francusko-nemačkog rata. No kako Bizmark, koji uvek računa na čvrstinu rusko-pruskog prijateljstva, pokušava ipak da izazove Francusku, on mu veoma, odlučno ponavlja svoje opomene. I tako je nemački kancelar primoran da se odrekne svojih ratničkih planova, te je otklonjena opasnost koja je pretila Francuskoj.

Tako se priprema francusko-rusko zbliženje. No to je zasada još samo „zbliženje”, jedan sporazum ponikao iz zajednice izvesnih interesa, ali koji još nije potvrđen nikakvim ugovorom. Aleksandar III nije se još odlučio za stvarni savez sa zemljom čiji je republikanski režim, i pored naklonosti njegove vlade prema Rusiji, njemu duboko antipatičan. Zato se on, iako mu savez sa Nemačkom uliva samo osrednju simpatiju i poverenje, usteže da raskine sa Nemačkom. On je u isti mah i pod uticajem svoga ministra spoljnih poslova, koji smatra da je savez sa Nemačkom neophodno potreban Rusiji usled već davnašnje tradicije i usled ličnog prijateljstva koje ga vezuje za cara Viljema. Sa svoje strane Bizmark, u stalnom strahu od jedne protiv-nemačke koalicije, ne hita — i pored razočarenja što ga je nedavno doživeo — da raskine sa Rusijom. Iako je Nemačka već tesno vezana sa Austro-Ugarskom, protivnicom Rusije, on se ne usteže, uveren u svoju diplomatsku veštinu, da produži za tri godine ugovor o nemačko-ruskim uzajamnim garantijama koji je isticao te iste 1887 godine.

Pa ipak, odnosi izmeću Nemačke i Rusije postaju sve zategnutiji. Njihovom političkom neslaganju pridružuje se i jedan ekonomski sukob. Zaštitna carina koju sve više primenjuje ruska vlada u drugoj polovini vladavine Aleksandra III duboko šteti nemačke industriske interese. Bizmark odgovara na rusku carinsku tarifu iz 1887 godine znatnim povećanjem uvozne carine na ruske sirovine. U isti mah on se trudi da zatvori nemačko finansisko tržište zajmovima koje je Rusija dotada lako na njima plasirala. Ovo mu je utoliko lakše, što nemačka industrija, koja se u to vreme naglo razvija, može sama da zaposli nemački kapital. Ali Rusija, i pored carinskog rata, zadržava svoju carinsku tarifu i nalazi u Francuskoj kapitale koji su joj potrebni; ministar finansija Višnjegradski uspeva bez mnogo muke da od 1888 godine prebaci ruske državne zajmove na francusko tržište, koje je upravo tada tražilo da uloži svoje kapitale u inostranstvu. I tako se stvara nova jedna veza između Rusije i Francuske. Novo prijateljstvo između dveju zemalja time se učvršćuje, dok uzajamna netrpeljivost udaljuje sve više Rusiju od Nemačke.

Smrt Viljema I, slabeći lične veze koje su postojale između cara i Hoencolerna, ubrzala je nemačko-ruski raskid. Aleksandar III nema prema Viljemu II, koji je posle tri meseca nasledio svoga oca Fridriha III, ista osećanja kao prema njegovom dedi. Isto tako i novi nemački car, plahovite naravi, manje je sklon nego što je bio njegov deda, da poštuje tradicionalno rusko-prusko prijateljstvo. Istina, on je svoju prvu posetu učinio Aleksandru III. U dva maha, prilikom te posete i prilikom smenjivanja Bizmarka u martu 1890, on je prema želji svoga dede izrazio svoju žarku odanost i nepokolebljivo prijateljstvo prema caru, ali ipak odlučno odbija, na veliko razočarenje ruskog ministra inostranih poslova, da obnovi ugovor o uzajamnim garantijama koji ističe te 1890 godine. Zajedno sa svojim novim kancelarom Kaprivi, on vodi politiku zbliženja sa Engleskom. Sada im savez sa Rusijom izgleda izlišan pa čak i nezgodan. Osim toga, posle stvaranja 1882 godine Trojnog saveza između nje, Austro-Ugarske i Italije, Nemačka se oseća dovoljno jaka da ne mora zazirati od Rusije.

Uzajamna usamljenost Francuske i Rusije nalaže im da se sporazumeju. Zato francusko-rusko zbliženje brzo napreduje, o čemu svedoče posete francuske eskadre Kronštatu godine 1891 i ruske eskadre Tulonu 1893 godine. U avgustu 1891 godine Francuska i Rusija se međusobno obavezuju izmenom pisanih nota da će se uzajamno pomagati u slučaju da ih napadne neka treća sila. Zatim, na inicijativu francuske vlade, jedna vojna konvencija, koju su 5/17 avgusta 1892 godine potpisali šefovi francuskog i ruskog đeneralštaba generali de Boadefr i Obručev, izričito kaže da će se obe zemlje uzajamno pomagati svim svojim silama u slučaju rata sa jednom ili dvema silama Trojnog saveza. Najzad, 18/30 decembra 1893 godine, ruska vlada, a 23 decembra 1893/4 januara 1894 godine francuska vlada, zvanično potvrđuju vojnu konvenciju. Tako je konačno zapečaćen čisto odbranbeni francusko-ruski savez, koji je uspostavio evropsku ravnotežu poremećenu Trojnim savezom.

Ruske namere na krajnjem Istoku i građenje Sibirske železnice. — Iako francusko-ruski savez štiti oba saveznika od mogućnog napada Nemačke, ipak on nije dovoljan da omogući Rusiji da brzo povrati svoju nekadašnju premoć na Balkanu. Ruska vlada to uviđa. Zato ona, za poslednjih godina vladavine Aleksandra III upravlja celokupnu aktivnost svoje politike ka krajnjem Istoku.

Još 1887 godine je general-gubernator Irkutska ukazao na korist koja bi se imala kada bi se sagradila železnička pruga u istočnom Sibiru. Jedna naročita komisija koju je vlada odredila da prouči taj predlog složila se s njim; ona je jednoglasno zaključila „da u nacionalnom pogledu, a naročito u strategiskom pogledu, ubrzavanje prometa između evropske Rusije i krajnjeg Istoka postaje iz godine u godinu sve hitnija potreba, iako građenje železničke pruge preko Sibira, s obzirom na primitivno stanje sibirske trgovine, ne može obećavati vidljivih koristi u bliskoj budućnosti i da se ona može amortizovati tek u toku vremena”. Sa izvesnim zadocnjenjem, izvršenje ovoga plana otpočinje 1891 godine. U maju, uskoro po postavljenju Vitea za ministra saobraćaja, carević Nikola polaže svečano u Vladivostoku prvi prag Sibirske železnice. Postavši ministar finansija, Vite se i dalje interesuje za ovu železničku prugu u koju i on polaže velike nade: „Sibirska železnica”, piše on krajem 1892 godine, „otvara nov put i nove vidike svetskoj trgovini; u tom pogledu ovo građenje dolazi u red događaja svetskoga značaja, koji označavaju novo doba u istoriji naroda i često puta izazivaju korenite promene u ekonomskim odnosima koji postoje među raznim državama”.

Sibirska železnica, koja će biti završena tek za vladavine Nikole II, neće izazvati „korenite promene” na ekonomskom polju, ali će igrati veoma važnu ulogu u istoriji Rusije.