Istorija Rusije (P. Miljukov) 17

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Pavle Miljukov


GLAVA XVII

Aleksandar II (1855-1881)


I. — Kraj rata na istoku (1855—1856) i očekivanja reforama[uredi]

Austriski ultimatum. — Aleksandar II dolazi na presto u jeku krimskoga rata. Saveznici drže jedan deo ruske zemlje i opsedaju Sevastopolj; austrijska vojska je spremna da im se pridruži, a neprijateljske eskadre, u svima ruskim vodama, u Evropi kao i na Krajnjem Istoku, drže obalu pod vatrom svojih topova.

Ma da novi car iskreno želi mir, mora da nastavi rat. Sevastopolj pada, posle jedne herojske odbrane, 27 avgusta/8 septembra 1855. ali ruska vojska na Krimu stiže da ga napusti i da zauzme položaje u okolini, a da je ne gone Saveznici koji zauzimaju tvrđavu tek 30 avgusta/ 11 septembra. Na Kavkazu Rusi tuku anadolsku tursku vojsku i zauzimaju tvrđavu Kars 16/28 novembra 1855. Na dan 28 decembra Austrija, u saglasnosti sa Engleskom, preti Aleksandru II da će se pridružiti Saveznicima ako on do 17 januara 1856 ne primi ovaj ultimatum: 1) stavljanje dunavskih kneževina pod zajednički protektorat Evrope; 2) kontrola slobode plovidbe Dunavom od strane ugovornih sila; 3) neutralizacija Crnoga Mora; 4) priznanje prava hrišćanima Otomanskog Carstva bez uštrba po nezavisnost Turske i sultanovog suvereniteta; 5) mogućnost ostavljena zaraćenim stranama da predlažu, za vreme pregovora o miru, druge uslove skladne sa interesima Evrope. Alekandar II najpre odbija taj ultimatum, a naročito član 5, čija ga nedovoljna jasnost uznemirava. Zatim, na tvrđenje da se taj član odnosi samo na neutralizaciju Alandskih Ostrva i na vraćanje Karsa Turcima, a naročito kad mu je njegov stric, pruski Kralj Fridrih-Viljem IV, stavio do znanja da je sva nada izgubljena i svaki otpor uzaludan, on saziva jedan naročiti savet, da ispita austrijske uslove. Izvestilac, Neseldore, izjašnjava se za prijem tih uslova, a ostali govornici crtaju tako crnim bojama vojničku i finansijsku situaciju, da izgleda nemoguće da se rat nastavi. Nekoliko godina docnije Aleksandar II nazivaće kukavištvom svoje držanje iz tih dana godine 1856.

Carinski kongres (1856). — Uspeh njegovih trupa na Kavkazu dopušta caru da 4/16 januara 1856 godine primi austrijske uslove, da pristane na primirje, i na početak pregovora za mir. Pariski kongres se otvara 2) februara pod pretsedništvom ministra spoljnih poslova Napoleona III, grofa Valevskog. Na njemu Rusiju pretstavlja knez Aleksije Orlov, Austriju Buol i baron od Hibnera, Englesku lord Klarendon i lord Kauli, Sardiniju Kavur, a Tursku Fuad i Ali Paša. Pruska je puštena na kongres tek kad su sednice počele. Ugovor o miru potpisan je 30 marta.

Ovaj ugovor stavlja Tursku pod zaštitu svih evropskih sila koje jamče za njenu celinu i njenu teritorijalnu nezavisnost (čl. 17). U slučaju spora između nje i ma koje od sila potpisnica, ugovor predviđa obavezno posredovanje (čl. 8). On poverava zaštitu hrišćanskih podanika Otomanske Carevine svima velikim evropskim silama, a ne više, kao pre ovoga rata, samoj Rusiji. U tome ugovoru unet je i stav po kome je sultanu slobodno da, u svoje ime i na osnovi svojih vladalačkih prava, izda ferman kojim bi se regulisalo zakonsko stanje njegovih hrišćanskih podanika (čl. 9). On potvrđuje sporazum o Moreuzima iz 1841 i neutrališe Crno More, na čijim obalama više ne mogu držati arsenale ni Rusija ni Turska; po jednome naročitome sporazumu, za koje garantuju druge sile, one se obavezuju da na Crnome Moru drže samo ograničen broj lakih brodova kao čuvare obale (čl. 10 do 14). On uređuje i plovidbu Dunavom i oduzima Rusiji jedan deo Besarabije i daje je Moldaviji (čl. 20 i 21).

15 aprila 1856, Engleska, Austrija, i Francuska se obavezuju, jednim ugovorom upravljenim protiv Rusije, da garantuju teritorijalno celinu Turske i da smatraju svaku povredu Pariskog ugovora kao casus belli. Rusija pristaje, jednim sporazumom sa Francuskom i Engleskom, na neutralizaciju Alandskih Ostrva. U Parizu knez Orlov usmeno uverava Napoleona III da će se izvršiti reforme u Poljskoj, da katolička crkva neće tamo biti više gonjena itd. Napoleon III obećava sa svoje strane da na idućem kongresu neće potezati poljsko pitanje.

Očekivanje reforama. — Poraz u Krimskome ratu isto je što i osuda režima Nikole I. Poraz i teški uslovi pariskog ugovora dokazuju svima i svakome da su u Rusiji reforme potrebne.

Za života Nikole I samo nekoliko političkih izbeglica, kao Nikola Turgenjev i Hercen, imali su smelosti da otvoreno i nemilosrdno kritikuju reakcionarni režim i vojnički poraz. Kad je Aleksandar II stupio na presto, nezadovoljstvo javnog mnenja, koje je raslo poslednjih godina prethodne vladavine, počinje da se pokazuje. Promena na prestolu stvara nadu na političke promene. Smrt Nikolina primljena je kao kraj ove neke vrste vladinog tutorstva koje se širilo nad celom zemljom i teško pritiskivalo celokupnu društvenu organizaciju. Svet se nada da će novi vladalac zavesti novo doba u istoriji Rusije, da će prestati samovolja Nikolinih žandarma i reakcionarne mere primenjivane od 1848, i da će društvo moći slobodno da iskazuje svoje misli. Ipak Ruski intelektualci, koje je ugnjetačka Nikolina vlada naterala da se povuku sa javnih poslova, ne pokušavaju u samom početku da teraju novoga vladaoca da preduzima reforme, jer su uvereni da će on to sam početi. Oni se zadovoljavaju jednim skromnim programom koji je napisao Černiševski u Savremeniku 1856: Naročitu pažnju obratiti školi, povećati broj nastavnika i učenika, ublažiti cenzurski režim, izgraditi železnice i pametno iskorišćavati zemaljske ekonomske izvore. Pod ovom poslednjom i nejasnom formulom oni podrazumevaju ukidanje ropstva, o kome još niko ne sme slobodno da govori javno, ali o čijoj se potrebi izrično govori u napisima pisanim rukom koji se u to doba proturaju po Moskvi i po Petrogradu. Ukidanje ropstva je za njih osnovni problem. Oni smatraju da to ukidanje može dovesti do promene celokupnog političkog sistema. Ako se seljacima da sloboda, ruši se time osnova birokratskog režima, to jest prevlast plemstva u mesnim ustanovama, i onda će morati, govore oni, da se isto tako reformiše ceo režim. Oni su toliko ubeđeni da će doći slobodnjačka politika, da sa oduševljenjem primaju sve vladine izjave pa čak i najmlitavije. Na primer, u svome manifestu od 19/31 marta 1856, koji objavljuje Rusiji svršetak rata i zaključenje mira, Aleksandar II izjavljuje želju da se uz pomoć Proviđenja „unutarnja organizacija” zemlje „učvrsti i usavrši, da pravda i blagost vladaju po sudovima, da se želja za školovanjem i korisnim radom razvije i svuda ojača i da svako uživa u miru plod svoga neškodljivog rada pod zaštitom zakona podjednako pravičnih za sve i svakoga”. Oni shvataju ta dosta nejasna obećanja kao aluzije na slobodnjačka načela jedne nove unutarnje politike.

I dok javno mnjenje očekuje reforme, Aleksandar II uviđa njihovu potrebu i sprema se, čim se rat završi, da ih ostvari,

II. — Doba „velikih reforama”[uredi]

Ličnost Aleksandra II i njegovo političko pripremanje. — Zvanični hvalioci pretstavljaju često Aleksandra II kao glavnog tvorca i pokretača „velikih reforama”. Njegovi životopisci i savršeni pisci memoara naročito podvlače izuzetan karakter cara oslobodioca. Svi ga prikazuju kao čoveka koji otskače od svoje okoline i koji odlučnim korakom ide putem reforama. Međutim ništa nije tako netačno kao to. Vaspitavanje koje je dobio Aleksandar II nije ga spremilo za ulogu reformatora.

Nesumnjivo je da je on u svome detinjstvu i u svojoj mladosti bio potčinjen blagotvornom uticaju svojih učitelja: Merdera i slavnog pesnika Žukovskog. Obadvojica, ljudi visoke kulture i puni humanitarnih ideja, uspeli su da razviju plemenita osećanja u duši svoga mladog učenika. Celokupna tajna Merderova uticaja na karakter Aleksandra II, prema Žukovskom, „ležala je u blagom i blagotvornom delovanju jedne duše lepe po prirodi.” Ali ni jedan ni drugi nisu bili sposobni da spreme Aleksandra za njegovu buduću ulogu. Sam Žukovski, ako je i pomagao razvoj njegova književna ukusa, nije mogao, zbog nedostatka volje i potpuno određenih političkih ideja, da izradi u svome učeniku građanske vrline i da mu tačno prestavi šta je Rusija i šta je sve njoj potrebno.

Pa ipak, kad je Aleksandar stupio na presto u tridesetsedmoj godini, on je već imao iskustva. To je čovek koji ima izrađen ukus za sve, izrađene simpatije i uverenja. Njegov je otac uvek gledao da od njega načini dobrog vojnika, sposobnog da rukuje oružjem i komanduje bataljonom, kao i savršeno upućenog u vojničku nauku njegovoga doba. Mnogo je vremena i napora utrošeno oko njegovog vojničkog obrazovanja. On je strastno voleo ne samo strategiju, istoriju ratova, fortifikaciju i taktiku, već vojnička vežbanja i smotre. On im je posvetio najveći deo svoga vremena i odlazio je u društvo gardijskih oficira. Za vreme putovanja njegovoga oca, koji je iskorišćavao svaku priliku da ga uvede u vladalačke poslove, on ga je često zamenjivao. Godine 1848, poslat u Beč i u Berlin, gde je svojim rođenim očima mogao posmatrati napredovanje revolucionarnog pokreta, bio je dobio neograničeno punomoćije da vodi diplomatske pregovore od velike važnosti i veoma osetljive prirode. Naimenovan za komandanta vojnih škola, on se brižljivo trudio da im zadovolji potrebe i da u njima poboljša nastavni i vaspitni sistem. Ukoliko se on sve više upoznavao sa državni poslovima, postao je ubeđeni pristalica političkog sistema svoga oca. Kad se vest o francuskoj revoluciji 1848 bila raširila po Petrogradu i kad je Nikola objavio svoj čuveni proglas protiv revolicuonarnog pokreta u Evropi, skupio je on gardijske oficire pa je, da bi pokazao da se oni slažu sa proglasom, organizovao s njima jednu oduševljenu manifestaciju u carevu čast. Car je primenio izvesne reakcionarne mere ne samo sa njegovim odobrenjem, nego po nekad i na njegov potstrek, kao što je bilo stvaranje čuvenoga komiteta Buturlin. I u seljačkome pitanju on je pokazao da je konservativnog duha i često mu se dešavalo, na sednicama naročitih komisija, da brani interese i povlastice veleposednika. Zna se da on nije odobrio Bibikovljev popisivački režim i da se on umešao 1853, te taj režim nije zaveden u Litvaniji. Otuda su mnogi plemići i polagali toliko nade u njega.

Dok su sve prilike govorile za to da će on nastaviti delo svoga oca Nikole, počinje se, za vreme krimskog rata, a naročito posle potpisa pariskoga mira, jasno uviđati da se on rešio da izmeni politički režim, a naročito da ukine ropstvo. U to se više ne može sumnjati posle čuvenog njegovog govora, u proleće 1856, kojim se on obratio moskovskom plemstvu uplašenom od njegovih planova: „Pronose se glasovi kao da ja hoću da ukinem ropstvo. To nije tačno, ali i ta neosnovana nada već je izazvala nekoliko slučajeva odricanja poslušnosti veleposednicima od strane seljaka. Vi to možete da objavite na sve strane. Međutim, neću da kažem da sam ja potpuno protivan toj meri. Mi živimo u jednome veku koji će možda zahtevati da se ona izvrši jednog dana. Ja mislim da se Vi slažete sa mnom; i eto bolje je da to dođe ozgo nego ozdo.” Gorko ratno iskustvo bilo mu je otvorilo oči. On je shvatio da je zaostalost Rusije glavni uzrok njene političke nemoći i da, pošto nema reforama, revolucija, koju je on svojim očima gledao u Evropi 1848. može jednog dana buknuti u Rusiji i strahovito se razviti. I što je on, kraj sveg toga što je po načelu nazadnjak, gotov da izvodi reforme i da ukine ropstvo, dolazi otuda što on hoće da obezbedi mir i napredak u svojoj carevini.

Oslobođenje robova. — Od ovoga dana kada je plemstvo bilo oslobođeno obaveze da služi vojsku, seljaci, koji su znali da je ropstvo bilo posledica te obaveze, bili su ubeđeni da sva zemlja ima njima da se vrati. Od Ukaza Petra III o „slobodama plemstva” oni su očekivali kao u vosku, a po nekad i nestrpljivo, da ih car oslobodi dajući im njihovu zemlju. Po selima se svakog trenutka i povodom najrazličnijih događaja širili glasovi o njihovom skorom oslobođenju. Stalno obmanjivani, oni su neprekidno prepisivali odlaganje te reforme spletkama plemića koji su se odupirali carevoj volji i „smotavali” njegove ukaze. Zbog toga je delimično rešenje seljačkog pitanja bilo nemoguće. Valjalo je ne dirati u njega, ili ga rešiti u potpunosti. Aleksandar se prvi rešio da pristupi rešenju toga pitanja zbog toga što ni misliti nije bilo da će se, dok traje ropstvo, moći izvesti druge potrebne reforme, i raditi na ekonomskom razvijanju zemlje.

Kad u Moskvi, na čuđenje celog sveta, pa čak i njegovog ministra unutrašnjih dela Lanskog, on izjavljuje kako plemstvo treba da razmišlja o tome da može doći ukidanje ropstva, plemići su još daleko od toga da budu gotovi da oni dadu potstreka za tu reformu. Lanskoj počinje studirati to pitanje uz pripomoć A. Levšina za koga smatraju da to pitanje dobro poznaje. Ali plemići se ne žure. Oni stalno misle da se mogu praviti kako o tome pojma nemaju. Kako cenzura i dalje oštro zabranjuje svaku aluziju na ropstvo — zabrana će biti ukinuta tek krajem 1857 —, nemoguće je pokrenuti to pitanje, čak ni u štampi. — Niko ne zna kako u tome da se snađe, ni kakve namere ima vlada, od koje se obično očekuje lozinka. Pristalice temeljnog rešenja, to jest oslobođenja seljaka i otkupa njihove zemlje od sopstvenika uz državnu pomoć, profesor Kaveljin i neki mladi činovnik ministarstva unutrašnjih dela Nikola Miljutin, izrađuju dva projekta. Prvi uskoro objavljuje Černiševski u Savremeniku, a drugi lično predaje caru velika kneginja Jelena Pavlovna koja je lično za oslobođenje robova. Sa odobrenjem cara Aleksandra, koji jednako čeka da plemstvo prvo počne sa reformom, obrazovan je jedan „tajni” komitet, januara 1857 da ispita obadva projekta. Sastavljen od pristalica (J. I. Rostovcev) i protivnika (knez Aleksije Orlov kao pretsednik) oslobođenja, on se ne žuri da izvrši svoju dužnost, jer je ubeđen da će njegova sudbina biti ista kao i svih njegovih predhodnika koje je obrazovao Nikola. I zato, da bi se požurilo sa radom, Aleksandar uvodi u taj komitet svoga brata Konstantina Nikolajeviča, koji je bio poznat kao slobodnjak. U istoj nameri Konstantin predlaže da se objave vladine namere. Na dan 18/30 avgusta 1857 komitet odbacuje taj predlog i nalazi da je bolje da on postepeno prikuplja potrebna dokumenta. Najzad dolazi odlučan gest. Na navaljivanje generalnog gubernatora Vilne, Nazimova, plemića litvanskih oblasti, izjavljuju kako su gotovi da postave načelo ukidanja ropstva, sa ogradom da veleposednici zadrže svu svoju zemlju. Aleksandru je to dobro poslužilo kao izgovor koji je očekivao pa da izvede reformu. Na dan 20 novembra / 2 decembra 1857 jedna carska naredba poziva plemiće iz litvanskih oblasti da izaberu, u trima gubernijama, komitete sa zadatkom da prouče pitanje kako treba izvesti oslobođenje, ali s tim da obavezno pođu od ovih načela: oslobođenim seljacima daje se mogućnost da otkupe, u određenom roku, svoju usadebnunj osedlosmvu tj. komad zemlje na kome oni žive, kuću i okućnicu — to je Ljevšinova zamisao — i pravo da sem toga, privremeno, uživaju dok ne uzmognu otkupiti je, onoliko zemlje koliko im je potrebno da zadovolje svoje potrebe i da plate porez. Nije to još neka temeljna reforma, ali, upoređena sa predlozima litvanskih plemića, ona pretstavlja jedan veliki korak napred.

Ta je naredba najpre razdeljena plemićima drugih oblasti poverljivo, a za tim je objavljena. Za nju uskoro saznaju seljaci. Plemići se teška srca ipak rešavaju da mole za stvaranje komiteta sličnih onima iz litvanskih gubernija, iz straha od nemira, i zato što se plaše u većini svojoj, da im ne budu nametnuti uslovi za oslobođenje propisani litvanskim veleposednicima.

To dolazi otuda što zbilja nisu isti interesi plemstva iz severnih oblasti Rusije u užem smislu te reči, slabo plodne, ali zato industrijske, i plemstva iz južnih oblasti, gde je zemljoradnja glavni izvor bogatstva.

Na Severu, ponajčešće, plemić ne iskorišćuje zemlju neposredno, pošto u njoj ne nalazi dovoljno koristi. On više voli da traži od svojih robova srazmernu zakupninu, koja odgovara ne samo proizvodu njihovih komada zemlje, već i proizvodu raznih zanata kojima se oni bave van svoga sela. Zato on i manje ceni zemlju nego sopstvenost same seljakove ličnosti, koja mu dopušta da iskorišćuje seljačko naročito znanje i stručnu veštinu. — Zato njegova prva misao i jeste da vrati zemlju seljacima, a da im skuplje naplati otkup njihove ličnosti. Ali iz bojazni da se ne uzbuni javno mnjenje time što će se od robova tražiti da plate svoje oslobođenje, udara se okolišnim putem i tvrdi se kako se traži ista cena, u obliku naknade, za otkup „mesta stanovanja”, ili, kao što je docnije učinjen jedan predlog, za otkup prve đesjaćinje otkupljene zemlje.

Na Jugu, koji proizvodi žito, cena zemlji je mnogo veća nego na Severu, ali je vrednost rada jednog roba, osrednje proizvodne sposobnosti sve manja ukoliko zemljoradnička proizvodnja postaje jača i ukoliko ona počinje proizvoditi za trg i za izvoz tj. ukoliko se prelazi s domaće ekonomije na trgovačku. — Uporedo sa radom robova upotrebljava se sve više slobodna radna snaga, za to što ona više proizvodi. Čak šta više zemlje nastanjene robovima na mnogo mesta se manje cene nego nenaseljene zemlje. — Carska naredba naređuje vlastelinu sa Juga da odmah podnese samo jednu žrtvu, žrtvu da pristane na otkup „mesta stanovanja” od strane seljaka koji će ipak ostati čvrsto privezani za svoje selo i moći će uvek svome starome gospodaru da daju jeftinu radnu snagu. — U carskoj naredbi se istina predviđa da će seljaci sem toga imati da uživaju „privremeno” tj. dok ne uzmognu da ga otkupe — jednu određenu količinu zemlje; ali plemići sa Juga se nadaju da će uspeti da se primi da ono „privremeno” uživanje zemlje ima da znači jedno odlaganje duže ili kraće posle koga zemlja ima da postane njihova svojina ponovo, a seljak da ostane samo običan proleter bez zemlje. Zato su oni više voljni da prime carsku naredbu.

Izmiriti interese veleposednika sa Juga i veleposednika sa Severa nemoguće je. Prvi su gotovi da oslobode svoje robove, ali hoće da sačuvaju zemlju. Drugi, kojima je stalo samo do ličnog rada njihovih robova, hoće rado da ustupe odmah svoja imanja, samo da im se odobri jedna velika naknada. — Vlada ne prima zahteve ni jednih ni drugih. Njoj je jasno kolika opasnost preti od oslobođenja seljaka bez zemlje; s druge strane ona se boji da se obaveže na učešće u otkupu zemlje, što bi, s obzirom na finansiske prilike, državi teško palo. Ta oklevanja omogućavaju plemićima da pokušaju da pobedi rešenje koje su oni izabrali. Oni uskoro rade na tome, naročito u vladinim komitetima koji oštro kritikuju carsku naredbu i pokušavaju da joj izvitopere smisao proizvoljnim tumačenjima. Ako vlada neće da joj se rukovanje tom reformom ne izmakne iz šaka, moraće, jasno je, da izradi neki plan sa više pojedinosti.

Podneta su joj dva predloga, predlog barona Rozena i predlog komiteta Tverske Gubernije. Prvi predlog, povoljan po interese plemstva sa Juga, predviđa da se zemlja ima ostaviti seljacima samo za izvesno određeno vreme, a zatim da se vrati sopstvenicima koji će zadržati i svoja policijska prava u okviru svojih imanja. Drugi predlog, koji je potekao od jednog od članova Tverskog komiteta, Unkovskog, predviđa naprotiv otkup zemlje od strane seljaka. Taj je predlog usvojila „seljačka sekcija”, koja je 4/16 marta 1858 stvorena pri ministarstvu unutrašnjih dela, a u kojoj su članovi dva glavna stručnjaka po toj stvari, Nikola Miljutin i Jakov Solovjev, koji su zato da seljaci otkupe zemlju. Koji će se od ova dva predloga, tako suprotna jedan drugome, izabrati zavisi naročito od J. I. Rostovceva, člana tajnog komiteta ili „glavnog komiteta”. — Taj čovek koji je uživao carevo poverenje, čestiti jedan činovnik i prijatelj seljaka ali nedovoljno obavešten, iskorišćuje otsustvo koje dobija u leto 1858 da natenane prouči u inostranstvu sva akta koja su se bila nagomilala. On stiče uverenje da treba, ako se želi izbeći seljačka buna, ukloniti opasno načelo „privremene obaveze” tj. ustupanja zemlje za izvesno određeno vreme i pristupiti njenom neposrednom otkupu. — On u tome smislu piše četiri pisma Aleksandru koji mu naređuje da, čim se vrati, bitne odeljke podnese Glavnom komitetu. Ovaj ih ispituje decembra 1858 i od toga gradi osnovu završnog vladinog programa. U međuvremenu je car, za vreme jednog svoga putovanja, u nekoliko sela po Rusiji, u svojim govorima pozivao plemstvo da jače sarađuje na reformi, pa je čak prebacio moskovskom plemstvu kako je sporo i neodlučno. S druge strane jedan ukaz od 20 juna (2 jula) 1858 koji je načinio veliki utisak, stavio je na carskim dobrima zemlju na potpuno raspolaganje seljacima i priznao im je građansku jednakost pred sudovima i u svima poslovima.

Početkom 1859 jasne su vladine namere, ali još su nepoznate namere komiteta stvorenih krajem 1858 gotovo u svima ruskim gubernijama, a sastavljenim od plemića. Oni pokazuju da su u njima mišljenja veoma različita, ali, o tome nema nikakve sumnje, u svima tim komitetima većina je protivna vladinom planu. Njihovi članovi su ubeđeni da mogu u Petrogradu raspravljati o svojim predlozima kao ravni sa ravnima sa činovnicima ministarstva unutrašnjih dela, koje oni optužuju da idu na ruku socijalizmu, da imaju prevratničke namere, da se gube u apstraktnostima i da ne poznaju prilike stvarnog života, te misle da će ih zbuniti stavljajući im na suprot svoje iskustvo. U isto vreme u plemstvu, koje je „vladajuća klasa”, širi se misao da oslobođenje seljaka treba da ima svoju protivtežu: ono zahteva, kao. naknadu, ne samo da zadrži svoje policijsko pravo, već traži i politička prava i svoje pretstavništvo u vrhovnim državnim ustanovama.

Očekuje ga jedno strašno razočarenje. U martu 1859 sem Glavnog komiteta, stvorene su, pod zajedničkim pretsedništvom Rostovcevljevim, komisije za redakciju, određene da prouče predloge vladinih komiteta. — One su podeljene na četiri podkomisije: administrativnu, ekonomsku, pravnu i finansijsku. N. Miljutin uvodi u njih više svojih prijatelja, svojih jednomišljenika, Petra Semjonova, slavenofile Đorđa Samarina i kneza Čerkaskog, ali u te komisije naimenovani su i više opasnih protivnika potpunog oslobođenja, kao što je bio Rozen. — Da su delegati vladinih komiteta bili tamo uvedeni sa pravom rešavanja, više je nego verovatno da bi protivnici reforme imali većinu. — Da bi sprečio tu opasnost, N. Miljutin sprovede odluku da delegacije komiteta imaju da obuhvate jednovremeno pretstavnike većine i pretstavnike manjine, da te delegacije neće imati, u komisijama za redakciju, ni pravo glasa, pa čak ni savetodavni glas, da one imaju da budu pozvane u te komisije samo zato, da svaka zasebno, dadu objašnjenja svaka o svojim predlozima. — I zbilja njihova objašnjenja čak nisu ni zavedena u komisijskim zapisnicima, njihovi predlozi su samo delimično proučavani i, uopšte, ispitivani su samo u njihovom otsustvu. Na taj su način saslušana, ne dobivši ništa, izaslanstva komiteta 21 gubernije koja su prva svršila svoje poslove. Blagodareći toj metodi komisije za redakciju mogu konačno da odbace projekte koji traže da se zemlja vrati sopstvenicima po isteku roka „privremene obaveze”, tj. posle osam ili deset godina, da odbiju želje plemića da postanu „starešine” oslobođenih seoskih zajednica i da povećaju veličinu zemljišta koje se daje seljacima, a da pri tome smanje otkupnu cenu, obrnuto onome što su očekivali veleposednici. Izaslanici su strašno ozlojeđeni. Uzalud traže oni ovlašćenje da svoje predloge ispituju u plenarnim sednicama i da svoje zaključke podnesu caru na odobrenje; dopušteno im je da drže samo „privatne skupove”, te se oni razilaze kućama veoma ljuti.[1]

Posle njihova odlaska komisije za redakciju nastavljaju da doteruju svoje sopstvene predloge. Ali njihov pretsednik Rostovcev umre 6/18 februara 1860, a za pretsednika dolazi Viktor N. Panjin, ministar pravde, osvedočeni neprijatelj reforme. Velika knjeginja Jelena Pavlovna čudi se tome izboru, a car je uverava da se „Panjinova uverenja svode na tačno izvršenje njegovih naređenja”. Kraj svega toga, ovo naimenovanje je nepovoljno delovalo na reformu. Izaslanici poslednjih vladinih komiteta ili „izaslanici drugoga saziva” stižu u Petrograd s nadom da će ponovo moći da biju bitku sa slobodnjačkim članovima komisija za redakciju. Oni i ne pomišljaju da pristanu na obavezni otkup, već traže, u jednome svome pismu upućenom Panjinu 13/25 aprila, da se smanji rok uživanja zemlje koja ima da se ustupi seljacima, da lično oslobođenje robova nastupi tek po isteku toga roka, da se primi načelo da seljaci i veleposednici imaju prijateljski da se sporazumeju, prema slobodnom toku ponude i tražnje, kao što i priliči između potpunih gospodara zemlje i potpuno slobodnih građana, koji ne zavise od seljačke zajednice i ne podleže zajedničkoj jemčevini. Panjin brani njihove interese. U komisijama za redakciju on uporno brani mišljenje da se ne može dati pravo „večitog uživanja” zemlje seljacima, a da se time ne povredi pravo sopstvenosti veleposednika i izjašnjava se za potpuno održavanje policijskog prava veleposednika na njihovim imanjima. Uskoro nastaje lični sukob između njega i N. Miljutina. Sad car pak sve više stiče uverenje, kao što je Rastovcev primetio pred samu svoju smrt, da komisije za redakciju i suviše naginju seljacima i da bi valjalo učiniti izvesne ustupke i veleposednicima. U takvome stanju duhova on zaključuje rad komisija za redakciju 10/22 oktobra 1860; pošto je zahvalio članovima na njihovim naporima, on dodaje „da će se možda morati menjati još mnogo štošta”.

Debela akta komisija za redakciju predata su glavnome komitetu, koji radi dva meseca pod pretsedništvom velikoga kneza Konstantina Nikolajevića, koji je na to mesto došao posle kneza Orlova. Oko pretsednika se grupišu četiri pristalice reforme, ali oni imaju prema sebi pet protivnika, a među njima i Panjina, koji i dalje brani pravo potpune sopstvenosti i mesno policisko pravo veleposednika. Car traži da se Konstantin složi sa Panjinom. Radi nagodbe pretsednik pristaje da se smanje komadi zemlje koje imaju da dobiju seljaci. Na toj se nagodbi najzad stvori većina i 14/26 januara 1861, glavni komitet se razilazi. I tako su plemići uspeli da se smanji veličina zemlje koju imaju da ustupe seljacima. I tako su, na primer, za šest gubernija, gde su robovi obrađivali šest miliona đesjaćina, komisije za redakciju predložile da se plemićima ostave samo 825.000, a da se 5,161.000 ostave seljacima[2] a Panjin i glavni Komitet su uspeli da se seljački deo svede na nešto manje od pet miliona (4,794.000), a da se plemićki deo poveća na nešto više od jednog miliona đesjaćina. Na kraju krajeva, kako seljaci nisu obrađivali celokupno zemljište plemića, ovi su, u šest gubernija, sačuvali deset miliona đesjaćina; drugim rečima, plemstvo je ustupalo samo jednu trećinu svoje zemlje.

Predlog dođe pred carevinski savet, koji je imao da donese konačnu odluku. Car izjavljuje savetnicima, još od prve njine sednice, kako on smatra „delo oslobođenja seljaka kao životno pitanje Rusije, od koga zavisi razvoj njenih snaga i njene moći”, pa traži, „pošto bi ponovno odugovlačenje moglo biti štetno po državu”, da se sve svrši do polovine februara, pre nego što počnu poljski radovi. Kako se, gotovo uvek, većina Saveta izjašnjava protiv predloga Komisije za redakciju — ponekad sa 35 glasova protiv 8 —, on mora lično da se umeša, da bi predlozi bili usvojeni. Pa ipak on odobrava novo smanjivanje maksimuma veličine parcela u mnogim oblastima. On pušta i to, da Savet, na predlog kneza Gagarina, donese drugu jednu odluku, štetnu po seljake, kojom se dopušta veleposedniku da svom bivšem robu ustupi, bez ikakve naknade, četvrtinu normalne parcele. To je posle nazvano „prosjački deo”.

Na dan 19 februara/3 marta 1861 „statut seljaka oslobođenih ropstva” dobija zakonsku snagu i da bi se taj istoriski datum obeležio, car objavljuje jedan svečani proglas, koji je napisao mitropolit Filaret. „Generalni statut” određuje pravno stanje oslobođenih seljaka, načela njihove administrativne organizacije i pravila o otkupu zemlje. Čitav niz „mesnih propisa” određuje, vodeći računa o mesnim pojedinačnostima, ekonomske uslove oslobođenja po raznim ruskim oblastima, Velikorusiji, Malorusiji i Belorusiji, po poljskim i litvanskim oblastima, na Kavkazu i u Besarabiji. Domaći su robovi po pravu oslobođeni, bez ikakve naknade, dve godine posle objavljivanja statuta. Ostali nisu dobili pravo da odmah otkupe zemlju obavezno, već su samo stekli pravo da je otkupe, posle sporazuma sa sopstvenicima, u roku od dvadeset godina. To je rok zvani „privremena obaveza”. Oni postaju lično slobodni i dobivaju nešto zemlje za koju moraju da plaćaju određenu zakupninu, a koja je podložna reviziji u istome roku od dvadeset godina. Policisko pravo veleposednika prelazi na selskoje opštestvo, na seosku opštinu, koja je postala autonomna a sastavljena je od seljaka koji su pripadali istome gospodaru i stanovali u jednome selu. Zemljište i plaćanje zakupnine razdeljeni su između članova opštine prema važnosti svake porodice, a prema utvrđenim običajima. Nekoliko opština čine volosć, srez. U svakom je srezu obrazovan seljački sud, čiji se članovi biraju svake godine na sreskoj skupštini, a sude prema običajnom pravu. Nadležnost tih sreskih sudova proteže se na sve građanske sporove, gde vrednost spora ne premaša sto rubalja, kao i na sve krivice za koje nije predviđena veća kazna od sedam dana zatvora, šest dana obaveznog rada, ili tri rublje novčano. Izabrane seoske vlasti potčinjene su „valastnoj staršini”, starešini sreza i sreskim direkcijama („valastnoe pravljenjije”); ma da su izborne, one su u stvari samo prosti organi sreske policije, što se nimalo ne slaže s pravom autonomijom. Iz administrativnih jedinica koje obrazuju „seoske zajednice” i srezove isključeni su pretstavnici svih drugih klasa; te tako srez ostaje čisto seljački. S druge strane, pošto postoji agrarna zajednica, „mir”, seljaci i dalje ostaju obavezni na zajedničko jemstvo u pogledu plaćanja dacija i sistem pasoša garantuje da će to jemstvo biti i izvršeno. Seljačka klasa prestaje biti rob, ali nju i dalje „krešu”, i usred te nejednakosti ona se stalno opire povlašćenoj kasti plemića.

U načelu mesni propisi određuju seljaku komad zemlje jednak sa onim koji je on obrađivao pre oslobođenja; ali u stvari taj komad može da bude smanjen ili povećan, jer ti propisi određuju, za svaku oblast, maksimum i minimum toga komada. U tome pogledu Rusija je podeljena u tri zone — crnica ili plodna zemlja, neplodna zemlja i stepa — a ove su opet podeljene na 16 „kategorija”. Površina ustupljenog komada kreće se između 3 i 4 1/2 desetina u prvoj zoni, od 3 do 8 u drugoj, a od 6 do 12 u trećoj. Zakupnina za ceo komad zemlje utvrđena je na 9 rubalja od jedne „duše” u neplodnim i industriskim krajevima, i u plodnoj zoni, gde je važio režim kuluka, a na 8 u ostalima. Celokupni iznos otkupnine zavisi od stope zakupnine i od veličine komada zemlje. Kako se za prvu desetinu plaća obavezno polovina zakupnine (4 rublje), komad zemlje postaje sve skuplji što je manji. U tom slučaju, mesto da ga otkupljuju, mnogi seljaci više vole besplatno dobiti četvrtinu njegovu — „prosjački deo”, što se naročito dešava u oblastima gde je zemlja najplodonosnija i najskuplja, tj. na Jugu. Kako tamo seljaci ne mogu da nađu drugih prihodskih izvora van zemljoradnje, nedovoljnost ovog „prosjačkog dela” stvara im, naravno, veoma teške prilike za rad i dovodi ih u potpunu zavisnost od susednog veleposednika.

Ovakvo rešenje seljačkog pitanja, tako povoljno po plemiće, ne odgovara ni željama seljaka ni nadama demokratskog javnog mnjenja. Slavenofili kao Samarin i Čerkaski, zapadnjaci kao Katkov i Kaveljin, socijalisti kao Hercen i Černiševski, svi su u početku oduševljeno pljeskali ideji o oslobođenju. Hercen koji je nazivao Aleksandra „naslednik 14 decembra”, ovako mu je 1857 iskazao svoje poštovanje: „Pobedio si, Galileju, ti koji s nama zajedno radiš za jednu uzvišeniju budućnost”. Čak je i nepomirljivi Černiševski pisao 1856: „Naš vladar voli svoj narod i narod njega voli i ukidanje ropstva kruniše Aleksandrovo doba najlepšom svetskom slavom”. Prvi u svome čuvenome Zvonu (Kalakol), drugi u svojim člancima u Savremeniku bili su zapeli iz sve snage da se celokupna seljačka zemlja besplatno ustupi seljacima. Zato je i njihovo razočarenje veliko. Sad i Hercen misli kao Černiševski, koji je, krajem 1858, pisao: „Stidim se kad se setim koliko sam ranije bio poverljiv pre vremena”. Što se tiče seljaka oni nalaze da su dobili neku lažnu „slobodu”, mesto „potpune slobode” koju su očekivali. Oni optužuju veleposednike da su i ovog puta „smotali” carev ukaz. Seljaački nemiri koji su bili potpuno prestali za sve vreme dok se izrađivala reforma, počinju ponovo na mnogim mestima, a naročito posle objave proglasa od 19 februara (3 marta) 1861. Vojska ugušuje te nemire i to ostavlja dubok utisak na javno mnjenje, a naročito ugušivanje ustanka u selu Bezdni, u Penzanskoj Guberniji, koji predvodi nekakav Antonije Petrov i to sve potstiče na stvaranje prvog revolucionarnog pokreta među intelektualcima.

Kako otkup zemlje zavisi od slobodnog sporazuma između seljaka i veleposednika, on se vuče čitavih dvadeset godina, sve do 1881, kad ga čine obaveznim za 1,500.000 seljaka, koji, za vreme „privremene obaveze” nisu glasali za njega. Međutim, nasuprot onome što se moglo očekivati, sopstvenici traže da se otkup ubrza; ubrzo posle objavljivanja proglasa i u toku prvih deset godina na 70% veleposedničkih imanja izabran je baš takav način otkupa. To dolazi otuda što je zategnutost između veleposednika i seljaka stvarala plemićima teškoće oko iskorišćavanja njihove zemlje, a naročito je to dolazilo otuda što su plemići morali da plaćaju svoje dugove. I zbilja, u trenutku oslobođavanja, sedam desetina njihovih robova založeni su kod državnih novčanih zavoda, a iznos toga duga ima da se odbije od otkupne svote. Od 1861 do 1871 njima su zbog toga zadržana 262 miliona rubalja od 588 miliona koje su trebali da prime za zemlje ustupljene seljacima. I zbilja, usled pada cene naročitih obveznica[3] koje im država izdaje da bi pomogla seljake da izvrše otkup, nije njima došlo ni 326 miliona rubalja, već samo 230 miliona. Naravno da njihovo stanje ostaje i dalje mučno. Od 1865 oni počinju da prave zajmove po novim hipotekarnim bankama. Oko 1870 iznos njihovih dugova dostiže 250 miliona rubalja; deset godina docnije on se penje na 400 miliona, a godine 1890 njihov dug prelazi 600 miliona.

Plemstvo koje, u većini svojoj, ostaje i dalje kasta „carskih slugu” više nego kasta veleposednika, u zemlji gleda samo izvor prihoda. Prezadužena, a posle oslobođenja ostala gotovo sasvim bez stoke, a nemajući sredstava da plati potrebnu najamnu snagu za obrađivanje svojih dobara, ona ne može čak ni da sačuva ono zemlje što joj je ostalo, a na koju je toliko polagala pre oslobođenja. Ona je rado daje pod najam seljacima kojima je oslobođenje donelo malo zemlje, te su bili primorani da traže još zemlje i prema tome da je uzimaju u najam od svojih bivših gospodara ma po koju cenu. Prema najopreznijoj proceni, oko 1880, seljaci drže pod zakupom najmanje 25 miliona desetina. Kako su oni u trenutku oslobođenja primili 33 miliona, oni su gotovo udvojili veličinu zemljišta koje obrađuju. Ne samo da oni uzimaju zemlju u najam, već je i kupuju. Između 1880 i 1890, od približno 59 miliona desetina koje oni zasejavaju — dok veleposednici koji nisu seljaci ne obrađuju više od 9 miliona desetina, što znači jedva 13% zasejane površine — oni su sopstvenici na više od 47 miliona desetina, a pod zakupom drže nekih nepunih 12 miliona desetina. To dolazi otuda što se plemići sve više otresaju svojih poseda koje više ne mogu da obrađuju, ili koji su pretrpani dugovima. Broj prodatih desetina diže se, od prosečno 517.000 godišnje između 1859 i 1875, na 741.000 u 1879 godini, na 775.000 oko 1890. Oko 1900 taj će broj dostići jedan milion, a za vreme prve revolucije 1905, prodaće se jedne jedine godine više od sedam i po miliona desetina plemićke zemlje. U početku velika plemićka imanja kupuju naročito špekulanti, trgovci i industrijalci. Oni najpre iz nje izvlače sve što mogu: seku drva, osiromašavaju zemljište, prodaju zamkove, sprave i stoku; a kad opljačkaju i upropaste imanje, dele ih i prodaju seljacima veoma skupo. Celokupna površina plemićkih imanja, obrađene zemlje, parloga i šuma, opada svakih 10 godina: ona pada na 87,181.000 desetina u 1862, na 80.735.000 u 1872, na 71.295.000 u 1882 na 62,935.000 u 1892, na 53,178.000 u 1902 i na 43,205.000 u 1911. I tako, za pedeset godina odmah posle oslobođenja robova, plemići gube više od polovine poseda koje su imali.

Seljaci koji pripadaju zemljoposednicima, a koji su u trenutku svoga oslobođenja brojali svega 22 miliona „duša” muškoga roda, ne sačinjavaju polovinu seljačke mase. Sem njih ima seljaka zvanih „apanaža” koji su pod upravom carskih dvoraca i kojih ima 900.000 i državnih seljaka[4] koji su isto tako mnogobrojni kao i spahiski seljaci. Oni prvi, posle svoga oslobođenja moraju i sami da otkupljuju zemlju, ali oni dobivaju povoljnije uslove: otkup je za njih odmah obavezan i oni dobivaju maksimum zemlje. Drugi su 1861 u boljem položaju nego spahijski seljaci. Blagodareći zauzimanju ministra Nikole I, Kiseljova (1837—1856) oni su već snabdeveni većim komadima zemlje — 8 desetina u oblastima siromašnim zemljom i skoro 15 desetina u bogatijim oblastima —, i zakupi koje oni plaćaju bolje odgovaraju proizvodu njihovih imanja. Muravjov koji je došao posle Kiseljova i bio pristalica ropstva, pokušava, ali bez uspeha, da pogorša njihov položaj i da ga približi položaju spahijskih seljaka. Njihova zemljišna organizacija poverena je N. Miljutinu i jedan Ukaz od 1866 potvrđuje njihove nekadanje povlastice.

Ukratko rečeno, posle oslobođenja najgore su prošli sa podelom zemlje nekadanji spahijski robovi. — Prema statistici profesora Kodskog, 13°/o od tih seljaka — prema 60% među državnim seljacima — dobro su obezbeđeni zemljom, 43,5% — prema 35% — imaju je dovoljno i 42% — prema 13% — imaju je veoma malo. Ova poslednja vrsta naročito će patiti od zemljodelske krize krajem XIX veka. Suviše mali komadi zemljišta, preterano visoka stopa dacija i zakupnine stvoriće na kraju krajeva jedno stanje opasno za javni poredak.

Reforma mesne administracije. Stvaranje i uloga zemstva. — Usled toga što je veleposednicima uskraćeno policijsko pravo nad seljacima, oslobođenje robova izaziva potrebu za potpunim preobražajem celokupne mesne administracije.

Glavni komitet određen da prouči predlog o oslobođenju uviđa to već 1859 godine. Jedna naročita komisija je stvorena pri ministarstvu unutrašnjih dela da pripremi taj preobražaj. Njen pretsednik N. Miljutin piše odmah jedan memoar u kome izlaže kako on zamišlja osnovna načela administrativne i ekonomske organizacije. On smatra neophodno potrebnim, reformišući krivičnu policiju i sudsku policiju, da treba izmeniti mesnu administraciju, koja je iscepkana na nekoliko komiteta i zavisi često od policije, da se njenoj ekonomskoj upravi da više jedinstva i veća nezavisnost, da se odredi u kojoj meri svaka društvena grupa ima da učestvuje u toj upravi. Njegov memoar je odobrio Aleksandar II i 25 marta (6 aprila) 1859 jedna carska naredba utvrđuje načela kojima ima da se rukovodi organizacija jedne nove mesne administracije.

Vladini komiteti sa svoje strane šalju predloge za reorganizaciju glavnome komitetu i komisijama za redakciju. Jedan od tih predloga, prvi po redu, usvojio je komitet Tverske Gubernije, koji je završio svoje poslove 5/17 februara 1859. Taj je predlog delo A. M. Unkovskog, vođe plemstva te gubernije i izaslanika u komisijama za redakciju. Predlog se rukovodi načelima potpune odvojenosti vlasti, decentralizacije i samouprave. On predviđa nezavisnost i javnost sutstva, kao i ustanovu porotnika. Na čelo svakog sreza on stavlja vođu plemstva, ali traži da njega bira sreska skupština, u kojoj su zastupljene sve klase, a ne samo plemstvo. Kao osnovicu mestne administracije on stavlja podsrez, koji pretstavlja zemljišnu podelu i pretstavlja sve stanovnike bez razlike na klase. On na njega prenosi sva prava što ih plemići veleposednici imaju nad robovima i traži da njihove činovnike bira opšta narodna skupština.

Projekti vladinih komiteta ponovo su poslati komisiji kojoj pretsedava N. Miljutin. Ova se brzo složi u pitanju policijske reforme. Ali njene rasprave se otežu kad uzme u pretres projekt za stvaranje novih organizama, oblasne skupštine ili zemstvo.[5] Tu počinje borba između pristalica plemićke nadmoćnosti u mesnoj administraciji i branilaca jednakog učešća svih klasa u oblasnoj samoupravi. Godine 1861, njen pretsednik, liberal N. Miljutin, smenjen je i na njegovo mesto došao je novi ministar unutrašnjih dela P. A. Valijev. To je veliki uspeh za konservativce. Valijev, koji je naklonjen povlasticama plemstva, trudi se da plemićima stvori u zemstvima što je moguće veću nadmoćnost, da potčini zemstva vladinom tutorstvu i da ih svede na čisto ekonomsku ulogu. Projekt koji je pod njegovim uticajem usvojila komisija i koji on podnosi Carevinskom savetu obuzet je ovom dvostrukom namerom 1) da oblasne ustanove razmlitavi i 2) da ih stavi u potpunu zavisnost od plemstva.[6]

Taj njegov predlog napadaju u svojim kritikama mnogo državnih savetnika: baron Korf, Bakćin, Kovaljevski, knez Suvorov, N. Miljutin, Rajtern, itd. Oni mu prebacuju da to nije prava mesna samoupravna i trude se da iščupaju zemstvo iz preteranog tutorstva državnog i iz plemićke nadmoćnosti. Baron Korf naročito kritikuje sve članove koji su išli za tim da umanje ulogu zemstva u opštem sistemu mesne administracije. Ali ma da Carevinski savet unosi u taj projekt nekoliko izmena, ipak mu on ostavlja mnogobrojne odredbe. Zato statut o zemstvima, koji je car potpisao 1/13 januara 1864, i jeste jedna nepotpuna reforma, jedan kompromis, koji, ma da objavljuje načelo samouprave, potčinjuje zemstva gubernijskim ustanovama, uskraćuje im svako prinudno sretstvo i ograničava njihovu nadležnost.

Stvorene su dve vrste zemstva: Sreska zemstva i gubernijska zemstva. Ona nisu sastavni deo gubernijskog organizma mesne administracije, a podvrgnuta su propisima privatnog prava, baš kao i privatna društva i privatne ličnosti. Njihov je zadatak da navedu pretstavnike svih klasa da uzmu učešća u upravi mesnim poslovima.

Članovi sreskog zemstva biraju se na tri godine. Njihovi birači nisu grupisani u kolegije prema svome društvenom položaju, jer se smatralo da takav kriterijum ne odgovara prirodi zemstava koja uglavnom treba da brane opšte ekonomske interese svoje oblasti, a ne interese te i te društvene klase; oni su podeljeni na tri različite kategorije, prema izbornom cenzusu, na osnovi načela da „učešće u upravi mesnim poslovima treba da bude srazmerno sa važnošću ekonomskih interesa svakog pojedinca”, tj. srazmerno sa važnošću zemljoposeda i drugih nepokretnosti.

Prva kategorija obuhvata sve zemljoposednike, ma kojoj društvenoj klasi oni pripadali. Najpre veleposednici koji ispunjavaju uslove izbornog cenzusa, tj. imaju najmanje 50 seljačkih parcela — zbilja cenzusna stopa je različita po raznim gubernijama, i menja se, prema vrednosti i plodnosti zemljišta, između 150 i 800 desetina; ona je prosečno od 250 do 300 desetina. Zatim mali sopstvenici koji imaju jednu dvanaestinu najmanjeg cenzusa, tj. dvanaest do petnaest desetina, ali koji ipak ne glasaju neposredno, već njih pretstavljaju izborni delegati koje oni određuju u osnovnim skupštinama; oni imaju prava na onoliko delegata koliko se puta cenzusna stopa sadrži u celokupnom broju desetina što ih imaju zajedno svi oni koji prisustvuju osnovnim skupštinama. U prvu kategoriju dolaze i sopstvenici imanja koja nisu zemlja, pod uslovom, da ih je poreska vlast procenila na 15.000 rubalja najmanje.

Drugu kategoriju, veću od zemljoposednika sačinjavaju 1) građani, priznati trgovci koji imaju trgovačko pravo; 2) sopstvenici industrijskih preduzeća čiji je obrt godišnje najmanje 6000 rubalja; 3) sopstvenici zgrada koje vrede najmanje 3000 rubalja u gradovima što imaju više od 10.000 stanovnika, 1000 rubalja u varošima od 2000 stanovnika, i 500 rubalja u svima drugim mestima. Tako je izborni cenzus za gradske birače 5, 15 do 30 puta manji, prema važnosti njihovoga grada, od cenzusa zemljoposednika po srezovima.

Treću kategoriju čine seljaci, skupljeni u seoske opštine (selskoje opščestvo). Za njih se ne traži nikakav zemljišni cenzus. Svi domaćini učestvuju u izboru njihovih delegata. Taj se izbor vrši u tri stupnja. U svakom potsrezu svi domaćini seoskih opština biraju potsreske skupštine, organe seljačke samouprave. Ove skupštine pak biraju jedan kolegijum birača, a ovaj na kraju krajeva bira delegate za zemstvo.

Zemstvo drži svoja obična i vanredna zasedanja u glavnom gradu svoga sreza. Njemu po pravu pretsedava vođa sreskog plemstva, što dovodi zemstvo pod tutorstvo plemstva. Celokupan broj njegovih članova utvrđen je zakonom. Ni jedna društvena grupa koju on pretstavlja, zemljoposednici, građani ili seljaci, nema u njemu dovoljno delegata da bi imala apsolutnu većinu i držala u šahu druge grupe. U sve 33 gubernije za koje važi statut od 1864 godine, na celokupan broj od 13.024 delegata, 6.204 biraju zemljoposednici, 1649 građani i 5.171 seljaci. Dok zemljoposednici imaju relativnu većinu, ne mogu da vrše nikakvu odlučnu ulogu ako se ne udruže sa nekom od onih drugih dveju grupa.

Po zamisli zakonodavčevoj zemstva ne treba da budu klasne ustanove. Ma da je načelo podele birača u tri kategorije čisto finansijske prirode, ipak u stvari dve od triju kategorija, kategorije zedljoposednika i seljaka pretstavljaju, bar za nekoliko godina, određene društvene klase. I zbilja sutradan po reformi iz 1861 godine, zemljišna privatna sopstvenost, koja je dotle, sem retkih izuzetaka, bila preimućstvo plemstva, ostaje gotovo potpunice u rukama plemića. Delegati zemljeposednika jesu u početku, prema tome, gotovo isključivo delegati plemića. Ovo stanje se menja malo pomalo usled prodaje plemićkih imanja trgovcima ili seljacima, ali rezultati ovog laganog razvitka osećaju se tek posle petnaestak godina. Što se tiče seljačkih delegata, oni, prema zakonodavčevoj zamisli, treba da pretstavljaju ne sitnu zemljišnu sopstvenost, već seljačku klasu. Organi seljačke samouprave tj. potsreske skupštine koje ih biraju, zbilja dosta jasno pokazuju osobine klasnih ustanova. Teško je ući u seljačke opštine, u mir, i domaćin koji prestane da bude njihov član odjednom gubi pravo zajedničke zemljišne sopstvenosti i pravo da učestvuje u radu seljačke samouprave.

Gubernijska zemstva upravljaju poslovima koji interesuju celinu svake gubernije. Njih sačinjavaju pretstavnici sreskih zemstava, koje ova biraju među svojim članovima. Pretsedava im vođa gubernijskog plemstva. Zemstva zasedavaju srazmerno kratko vreme. Ona se ograničavaju na to, da povuku glavne linije svojih radova, da ispitaju i izglasaju predlog budžeta, da utvrde svoj program rada za iduće godine. Da bi izvršila svoje odluke, ona imenuju, na tri godine, tj. za vreme trajanja svoga sopstvenog mandata, stalne sreske ili gubernijske delegacije, sastavljene od. pretstavnika i najmanje dva člana. Izbor pretsednika ima da odobri administrativna vlast, ministar unutrašnjih dela za gubernijsko zemstvo, a gubernator za sresko zemstvo i kandidati koji ne budu potvrđeni imaju da se zamene novim izabranicima. Za članove delegacija, koji se biraju posle pretsednika, nije potrebno potvrđenje. Stalne delegacije mogu da uzmu u službu činovničko osoblje i potrebne stručnjake za upravu raznim ekonomskim oblasnim granama. Pošto je za organizaciju škola i lekarske pomoći potreban veliki broj nastavnika i lekara, broj potrebnih stručnjaka raste sve više, ukoliko se razvija rad zemstava. Nadležnost zemstava je dosta prostrana. Ona se, naprimer,. proteže na upravu njihovih kapitala i njihovih imanja, na zdravstvene ustanove i na škole, na snabdevanje stanovništva, na agronomiju, na upravu puteva i na mesne zakupnine. Ali ona nije apsolutna. Ona je, prema namerama statuta iz 1864, čisto ekonomska. To što se zemstva naročito bave lekarskom pomoći i školama, mora da se radi samo utoliko ukoliko ulazi u granice određene zakonom, a naročito ima da se radi u ekonomskom pogledu. — Pored zemstava i dalje rade, u više grana oblasne administracije, organi državne administracije. Prema tome zemstva su samo dopuna opšte državne administracije. Sem toga, ona nemaju administrativnu moć u bukvalnom smislu te reči, jer njihove odluke nemaju, suprotno želji barona Korfa, izvršnu snagu. Da bi izvršila svoje odluke, pa čak i da bi ubrala mesne prireze, a pošto nemaju zato naročitih službenika, zemstva su primorana da se obraćaju opštoj policiji koja je pod gubernatorom. Tek od 1873 nekoliko uzastopnih odluka daće im pravo da donose odluke sa zakonskom snagom, naročito odluke u pogledu sanitetskih mera, ili drugih kakvih mera u slučajevima nesreća.

Autonomija koju je statut od 1864 hteo da dâ zemstvima u ograničenoj oblasti njihove nadležnosti, ograničena je, a naročito u tome što nemaju sredstava da tu autonomiju stvarno i izvrše. Zemstva zbilja u toj oblasti imaju izvesnu dosta podvučenu nezavisnost prema pretstavnicima vlade, naročito prema gubernatorima. Ministar unutrašnjih dela i gubernatori mogu da se usprotive izvesnom njihovom glasanju, kao i izvesnim postupcima njihovih stalnih delegacija, ako su oni očevidno protivni zakonu. U izvesnim slučajevima oni mogu sem toga, iz ozbiljnih razloga, odbiti da potvrde odluke zemstava. — Ali ako odluke koje su naišle na opoziciju ma iz koga razloga, zemstvo ponovo usvoji kad mu budu naknadno vraćene, te odluke postaju izvršne. — Gubernator ili ministar unutrašnjih dela mogu i onda, pod svojom ličnom odgovornošću, samo da zadrže izvršenje takve odluke, pa da se obrate Senatu koji donosi konačnu odluku.

Kako je administrativna reforma uticala na život po pokrajinama i selima? Kraj svih svojih nedostataka statut od 1864, time što je pozvao ceo narod da upravlja svojim mesnim poslovima, imao je u istoriji Rusije izuzetnu važnost. — On je dopustio mesnoj energiji da se pokaže i da se organizuje. On je išao na ruku mnogobrojnim ekonomskim potstrecima i omogućio stvaranje školskih i socijalnih ustanova.

Posao kome su pristupila zemstva sasvim je jedan nov posao. — U prošlosti nije bilo ničega na čemu bi se u tome poslu mogli poučiti. Zemstva moraju sama da krče put, da uklanjaju mnogobrojne teškoće, čas spoljne, čas teškoće koje proizilaze iz samoga posla. — I zbilja gubernija im je stalno u opoziciji, jer ona budno prati nameru zemstva da razvije svoj rad. S druge strane zemstva se nalaze na čelu jednog strahovito neprosvećenog stanovništva, a nemaju ni potrebnog osoblja da savladaju svoje teške i mnogostruke poslove. — Srećom ruska inteligencija prilazi i povećava broj stručnjaka koji su zemstvima neophodno potrebni. Ona ulaže u socijalni rad zemstava svoje znanje i svoju vatrenu želju da služi narodu. Udružujući svoje napore zemstvo i intelektualci uspevaju da stvore osnovne škole, ambulantna lečilišta i čitav niz javnih ustanova opšte koristi. — Rad u zemstvima, koji je bio različit po raznim gubernijama, pa se čak razlikovao i od sreza do sreza, bio je veoma živ u Moskvi, Tveru, Černigovu, i, u početku, u Petrogradu.

Pre reformi Aleksandra II lekarska pomoć nije, takoreći, ni postojala u Rusiji. Što se tiče prosvete, briga o njoj bila je poverena sreskim ili guberniskim komitetima za javnu pomoć, koji su, kao organi opšte administracije, imali da se staraju o duhovnim narodnim potrebama.

Prosveta je tako malo bila rasprostranjena u unutrašnjosti, a naročito po selima, da je, 1856 najviše moglo biti 8000 osnovnih škola u celoj Carevini, od kojih 6088 u Evropskoj Rusiji, 1753 u Baltičkim Oblastima i 312 u Sibiru. — Dakle, sve se imalo početi spočetka u ovim dvema oblastima.

U početku, zemstva su, u 33 gubernije Evropske Rusije gde su bila ustanovljena, muku mučila zbog nemanja novca. Ona su nasledila ranije mesne budžete ustanovljene još pre stvaranja zemstava i kapitale kojima su raspolagali komiteti za socijalnu pomoć. Ali zemstva moraju od svoje gotovine, koju sačinjavaju oblasni prirezi, da plaćaju mnoge obavezne terete. U toku nekoliko godina u većini zemstava polovina njihovog budžeta odlazi na plaćanje tih tereta, a naime na plaćanje plata jednog velikog broja službenika opšte administracije, na preuređenje i održavanje kancelarijskih prostorija. Ma da su njihova raspoloživa sretstva s početka srazmerno skromna, zemstva se trude da izvrše svoju socijalnu dužnost koju smatraju glavnom.

Zemstva naime obraćaju svu svoju brigu na prosvetu. Većina od 22770 škola koje već ima carevina u 1880 godini na teretu su zemstava. Škola zemstva malo pomalo zauzima prvo mesto u školskom sistemu i sa učiteljem se javlja po selima jedan radnik na napretku. — Prvi učitelji imaju da reše jedan osetljiv zadatak, stvaranje novog tipa pokrajinske škole, mirske škole. Da bi ostvarili takvu školu, kojoj nije jedini zadatak da nauči seljačku decu da čitaju i da pišu, već da im da potpuno osnovno obrazovanje, učitelji moraju da se bore sa neprosvećenošću seljačke klase, koja je gotovo svuda nepismena, da se bore sa nepoverenjem izvesnih zemljoposednika, neodstupnih pristalica ropstva, da se bore protiv nepoverenja gradova, a i protiv strogosti opšte uprave koja u njima gleda opasne propagatore demokratskih ideja. — Ali oni živo žele da koriste narodu, i njihov ideal im omogućuje da hrabro i odlučno podnose sve teškoće svoga apostolstva. Oni ubrzo stiču glas vrednih i nesebičnih radnika. Njihova je plata u početku sasvim skromna.

Zemstva ne samo što daju selu besplatne osnovne škole, već mu daju, čak i u najzabačenijim krajevima, lekare, agronome, inžinjere, koji se trude da uzdignu blagostanje seoskog stanovništva. Intelektualcima slobodne profesije zemstva stvaraju mogućnost da rade u selu i za selo. Seljaci, koji dotle nisu videli druga lica do jedino svoje spahije i pretstavnike vlasti, brzo uviđaju, blagodareći ovim stručnjacima, koliko je to dobro kad se ima prethodna podesna naučna priprema. Prvi put u svom veku oni dolaze u dodir sa inteligencijom koja, blagodareći svome požrtvovanju, stiče poštovanje i ljubav kod seljaka.

Zemstva, prema osnovnoj zamisli njihovoga tvorca, ostvaruju, s druge strane, jednakost svih građana pred zakonom. U njima sarađuju na ravnoj nozi plemići, građani i seljaci. Seljak, jučeranji rob, sedi u njima kraj svog bivšeg gospodara i u zemstvu ima ista prava kao i on. Zemstva sem toga ostaju jedna važna građanska škola. Njihovi izvršni organi, stalne delegacije, čije članove imenuju sama zemstva, i od kojih traže računa o njihovom radu, potpomažući zbližavanje pretstavnika raznih društvenih kategorija, dopuštaju delegatima najsposobnijim u svima trima biračkim grupama da učestvuju u upravljanju mesnim poslovima. Stvara se veliki broj izvrsnih radnika, novi ljudi koji, jednovremeno sopstvenici i upravljači, imaju jednu jedinu želju da poprave opšte stanje svoga rodnoga kraja; stvaraju se javni radnici obdareni stvarnim administrativnim iskustvom i sviknuti da javno raspravljaju, u diskusijama, o merama koje se imaju preduzeti i o sretstvima koja se imaju primeniti. U srezovima i po gubernijama zemstva postaju središta društvenog života i privlače pažnju javnog mnjenja i štampe. Njihova društvena delatnost, izvanredno važna u izvesnim gubernijama, nije svuda iste vrste. U središnim gubernijama ona prvenstveno teži da razvije prosvetu, u istočnim gubernijama (Vjatka, Perm) da ukaže ekonomsku pomoć stanovništvu. Ali zahvaljujući njoj ruska unutrašnjost se svuda potpuno menja. Oko 1880 godine delatnost zemstava je potpuno stresla začmalost u kojoj se životarilo pre 1864 godine.

Oblasna autonomija ne zadovoljava sva zemstva. U izvesnim gubernijama ona teže takozvanom „krunisanju dela”, tojest zavođenju ustavnog režima u Rusiji .

Plemićke skupštine bile su izradile jedan projekt o ograničenju careve zakonodavne vlasti od strane jedne izabrane pretstavničke skupštine. Od 1855, u jednome memoaru O unutrašnjem stanju u Rusiji, koji je predat caru preko grofa Bljudova, Konstantin Aksakov je naročito podvukao potrebu da se sazove Zemaljski Sabor. Dok se spremalo oslobođenje seljaka, misao o sazivanju jedne pretstavničke skupštine bila je raširena po plemićkim komitetima. Jedan delegat većine plemićkog komiteta iz Simbirska, Šidlovski, u jednome pismu koje je bilo podneto Aleksandru, tvrdio je, da „je plemstvo prirodni najsigurniji stub prestola i otadžbine”, i predlagao da se skupe njegovi delegati pod stvarnim pretsedništvom Carevim da potpuno reše pitanje oslobođenja robova. Komornik N. P. Bezobrazov dostavio je caru, uz posredništvo komandanta celokupne žandarmerije Timaševa, jedan memoar pod naslovom: O važnosti ruskog plemstva i o mestu koje ono treba da zauzme u političkom životu, gde je predlagao da se sazovu u savetodavnu skupštinu delegati plemstva raznih gubernija i poslanici vladinih komiteta, da u njoj raspravljaju o opštim problemima koji se odnose na državu, a naročito da raspravljaju o seljačkoj reformi. Propaganda za ustavnu reformu bila je naročito jaka posle objave proglasa od 19 februara/3 marta 1861 godine. Ona je onda odjeknula i u štampi i u svojim mnogobrojnim gubernijskim skupštinama plemići su izražavali svoje želje u njenu korist. Plemstvo Tverske Gubernije, u svojoj sednici od 1/13 februara 1862 godine sa 109 glasova protiv 19 otvoreno je izjavilo da je „saziv delegata cele Rusije jedino sredstvo da se postigne zadovoljavajuće rešenje problema koje je uredba od 19 februara / 3 marta postavila, ali nije rešila”. „U toku izvanredne skupštine petrogradskog plemstva, vođa plemstva sreza Carskoga Sela, Platanov, čitao je jedan memoar O potrebi saziva delegata cele Rusije. „Potrebno je”, tvrdio je on, „da se stavi brana samovolji vladinih činovnika, da se dopusti glasu naroda da se redovno penje čak do prestola, a da pri tome ne bude ni izvitoperavan ni usporavan, da se svi delovi carevine sliju u jedno stalno političko telo. Jedini način da se u tome uspe jeste ustanovljenje Pretstavničke skupštine celoga naroda, Carska duma, koja će obaveštavati cara i pretresati važne zakonske predloge i vladine mere pre nego što ih vladalac ratifikuje. — Zbog nemanja takvog narodnog pretstavništva, sama država se izlaže opasnosti da propadne u bliskoj budućnosti.” Petrogradsko plemstvo istina nije pošlo za Platanovim, čiji je predlog odbilo na svome redovnom zasedanju decembra 1862, ali je ono ipak nastavilo da se interesuje za ustavno pitanje. — Moskovsko plemstvo je ipak uputilo caru jednu molbu u kojoj je tražilo da se budžet objavljuje, da se da sloboda štampe i u Moskvi sazove jedna Duma sastavljena od delegata svih klasa celoga naroda i kojoj bi se stavilo u dužnost da izradi jedan plan reforme. Aleksandar II i sam je izgledao naklonjen ideji da se zavede ustav. U toku jednog razgovora sa N. Miljutinom, avgusta 1863, rekao je da on nije protivan ustavnom režimu i da ga ne bi mogao dati Poljacima, koji su se bunili protiv njega, a da ga ne da Rusima, svojim vernim podanicima. Prilikom otvaranja Diete u Finskoj, 1863, on je izjavio, u prestonoj besedi, da su „liberalne ustanove ne samo daleko od toga da pretstavljaju kakvu opasnost, već su one jemstvo za red i napredak.”

Stvaranje zemstava daje hrabrosti pristalicama ustava. Javno mnjenje prima veoma toplo statut od 1/13 januara 1864 i to upravo baš zato što u organizaciji oblasne autonomije vidi kao neko najavljivanje budućeg narodnog pretstavništva. Knez Dolgorukov piše, februara 1864 godine[7], da „zemstva nose u sebi mnoga plodonosna obećanja; ona će biti širok i snažan oslonac za budući ustavni režim”. U svojoj adresi Aleksandru II, usvojenoj 11/23 januara 1865 godine sa 270 glasova protiv 36, moskovsko plemstvo ovako završava: „Krunišite, Veličanstvo, političku zgradu koju ste Vi osnovali, sazivanjem jedne opšte skupštine delegata cele Rusije koja bi raspravljala o opštim interesima Carevine.” Ulazeći u zemstva, gde ono ima nadmoćniji položaj, plemstvo u njih unosi svoje političke ideje i zemstva idu za plemićkim skupštinama kao nosioci ustavne misli. Zemstvo petrogradske gubernije, pod pretsedništvom Platonova, pokazuje se najvatrenijim. Decembra 1865 ono rešava da traži obrazovanje jedne središne kancelarije zemstava koja bi otpravljala poslove od opšteg interesa koji dolaze u nadležnost mesnih administracija, a jedan od delegata, grof A. P. Šuvalov, u jednom svome govoru kome se mnogo pljeskalo, izjavljuje da stvaranje te kancelarije treba da bude „neizbežna posledica opšte volje i prirodne evolucije autonomije zemstava”. U toku svog narednog zasedanja, novembra 1866, posle obnarodovanja zakona od 21 novembra / 3 decembra 1866, kojim se znatno sužavaju prava zemstava u pitanju određivanja prireza i protiv koga ustaje veliki broj zemstava, petrogradsko zemstvo još jasnije se izražava o potrebi narodnog pretstavništva. Prilikom pretresa izveštaja, u kome njegova stalna delegacija proučava odjek novog zakona na budžet zemstava, razvija se živa raspra, u kojoj se ponovno postavlja pitanje o stvaranju jednog središnog pretstavničkog organizma. — Na predlog grofa Šuvalova skupština traži da se pitanja koja se odnose na oblasne prireze regulišu zajednički u saradnji državne vlasti i jednog „Ruskog zemstva” koje bi bilo obrazovano od pretstavnika svih zemstava. Ovom odlukom ono je navuklo sebi na vrat oštre vladine mere: rastureno je. Pretsednik i članovi njegove stalne delegacije svrgnuti su, predsednik Kruzej poslat je u Orenburg, delegati koji su uzeli živog učešća u raspravi o „Ruskom zemstvu”, proterani su administrativnim putem, senator Ljuboščinski. zbog govora koji je održao, pozvan je da dâ ostavku, a grof Šuvalov primoran da se povuče u inostranstvo. — I on je otputovao u Pariz. Posle ovih kazni „kratkim postupkom” ustavni pokret po zemstvima prestaje i počinje tek oko 1875 godine.

Svi glavni pokretači ovog pokreta nisu liberali. Među njima ima plemića veleposednika, neprijatelja oslobođenja robova, koji u stvaranju jednog ustavnog režima traže sredstvo da učvrste svoja kastinska preimućstva. Oni istina traže ustav, ali samo za plemstvo, oni traže izbornu skupštinu, ali skupštinu u kojoj će pretstavnici biti plemići. — Oni teže da ograniče vladaočevu vlast samo zato, da bi zaustavili liberalnu delatnost Aleksandra II. Međutim, na suprot tome većina u zemstvima ima demokratske namere i želi da narodne pretstavnike bira ceo narod, bez obzira na klase. Kad Aleksandar, posle Karakazovljevog atentata, odbija da nastavi sa liberalnim reformama i baca se u reakciju, pristalice aristokratskog ustava prelaze iz opozicije u vladine pristalice, u nadi da će ukočiti izvršenje „velikih reforama”, koje su već ostvarene. Ali liberali, koji pretstavljaju većinu po zemstvima, samo čekaju pogodan trenutak pa da traže ustav kakav je na Zapadu, sa pravom glasa za sve društvene klase.

Reforma varoške administracije: opštinska samouprava. — Opštine koje je stvorila Katarina II godine 1785, u većini slučajeva pokazale su se neuspešnima, zbog glomaznosti njihovih organizacija, zbog njihove zavisnosti od središne vlasti, a naročito zbog toga, što nisu imale prava da razrezuju prireze, zbog čega je bilo nemoguće tražiti od njih da zavedu pravilnu administraciju po gradovima. Pod Nikolom I ministar unutrašnjih dela L. A. Perovski bio je stavio u dužnost budućem saradniku Aleksandra II, za vreme ,,doba velikih reforama N. Miljutinu, ondašnjem sasvim mladom činovniku njegovog ministarstva, da pronađe načina da se otkloni ta nesposobnost opštine. Miljutinovi radovi kao i radovi nekoliko odličnih ljudi, kao što su Đorđe Samarin i Ivan Aksakov, koje je on pozvao da ga pomognu, uspeli su samo utoliko što je izrađena jedna nova uredba za petrogradsku opštinu. — Tu je uredbu potpisao Nikola I nadan 13/25 februara 1846 godine. To je bio pokušaj da se opštine načine okretnijima i da se one bolje prilagode potrebama svoga doba.

Ma da tom uredbom nije dato pravo razrezivanje prireza, ona je izazvala zavist ostalih gradova. — I tako, još od početka „Oslobodilačkog pokreta” više gradova traže da se koriste tom uredbom. — Godine 1863 ona je proširena na Moskvu i Odesu. — Ali, pošto su nju tražile opštine i skupštine plemstva, vlada rešava, prema carskoj naredbi od 1862, da preduzme jednu opštu gradsku reformu na osnovi petrogradske samouprave. — Na predlog Ministra Unutrašnjih Dela stvorene su komisije sastavljene iz svih vrsta opštinskih birača u svakoj varoši da dadu svoje mišljenje u toj reformi. — Koristeći radove tih 509 komisija, a naročito podatke prikupljene u Zapadnoj Evropi, Ministar izrađuje jedan zakonski projekat koji je 1864 godine poslat na mišljenje baronu Korfu, generalnome direktoru odeljenja za sastavljanje zakona. — Projekat je, sa primedbama barona Korfa, predat Carevinskom savetu godine 1866 ali ispitivanje toga projekta je odloženo pod uticajem reakcionarne struje koja se jasno pokazuje u višim krugovima posle Karakazovljevog atentata na Aleksandra II. Tek godine 1869 on je ponovo podnet Carevinskom savetu od strane drugog jednog ministra unutrašnjih dela, Timaševa. — Pod izgovorom da taj projekat nije predhodno ispitivan u ministarstvu u prisustvu pretstavnika varoši, Carevinski savet ga vraća ministru. Pretsednici opština u Petrogradu, u Moskvi i u šest varoši iz unutrašnjosti sarađuju — više nepovoljno, — na njegovoj reviziji. — Na kraju krajeva novi zakon o opštinama odobrava Carevinski savet i on biva proglašen 1870 godine.

Dva osnovna načela toga zakona jesu načela iz statuta zemstava iz 1864 godine: Učestvovanje svih društvenih redova u upravljanju poslovima i ustanovljenje jednog izbornog cenzusa. I zbilja, suprotno zakonu od 1846, svi stanovnici po varošima, ma kojoj društvenoj klasi pripadali, birači su, ako imaju bilo nepokretno imanje na koje plaćaju opštinski prirez, bilo kakvo zanatsko ili trgovačko preduzeće, ili imaju trgovačko ili majstorsko pismo, ili kalfensko pismo I klase. — Cenzus je istina nizak — plaćanje jednog vrlo malog prireza na osnovi kakvog imanja ili zanata ili radnje —, ali pravo glasa je veoma nejednako. U svakoj varoši birači su podeljeni na tri kolegije prema veličini dacija koje plaćaju, tako da je svota dacija koju plaćaju svi članovi jedne kolegije jednaka trećini zbira dacija svih birača. — I tako prva kolegija obuhvata najkrupnije poreske obveznike, krupnu buržoaziju; druga, naravno mnogobrojnija, srednje sopstvenike; treća, još mnogobrojnija, sve ostale poreske obveznike. — Svaka kolegija šalje isti broj pretstavnika u opštinsku dumu. — Birači su svi ljudi koji imaju 25 godina, a ispunjavaju uslove cenzusa. Žene ne mogu glasati neposredno, ali mogu dati svoje glasačko ovlašćenje nekome od birača. — Otsutni birači mogu glasati preko ovlašćenika; ali niko nema prava da glasa više od dva puta, jedanput lično za sebe drugi put za svog vlastodavca.

Opštinske dume biraju se na 4 godine. I broj njihovih članova srazmeran sa brojem birača, kreće se od 30—72, sem u dvema prestonicama; u Petrogradu opštinska duma ima 250 članova, a u Moskvi 180. — Dume slobodno biraju članove svojih izvršnih organa, opštinsku upravu, kojoj pretsedava pretsednik opštine. — Ministar unutrašnjih dela odobrava jedino naimenovanje pretsednika, njegovih pomoćnika i njegovih zamenika.[8] Po izuzetku, u Petrogradu i u Moskvi, pretsednika opštine ne bira Duma neposredno, već ga postavlja car po predlogu dume sa liste na kojoj su dva kandidata. — Pretsednik predsedava jednovremeno i u dumi i u opštinskoj upravi. To mešanje administrativnih i izvršnih dužnosti ustanovljeno je na traženje pretsednika opština koji su učestvovali u izmeni projekta zakona o opštinama godine 1869. Tome je bio cilj da poveća važnost i vlast pretsednika opštine, sprečavajući dume, te stalne skupštine, da ometaju rad izvršne vlasti neprekidnim interpelacijama i time što će se mešati u tekuće administrativne poslove. — I tako je pretsednik opštine odgovoran za varošku administraciju i ekonomiju, kao njihov Direktor, pred jednom skupštinom kojoj je on sam pretsednik. Ova novina je izazvala ozbiljne kritike u štampi i u javnom mnjenju i izazivala je često sukobe u opštini. — Još jedna osobenost stvara duboku razliku između opštinskih duma i zemstava: Opštinske dume mogu, u slučaju potrebe, biti sazvane u svako doba, da sarađuju sa opštinskom upravom, prema tome one su stalne. — Ta stalnost se objašnjava pre svega, samim uslovima varoškog života, ali i tom okolnošću, što je lako skupiti članove jedne skupštine koji svi stanuju u istoj varoši, dok je zbog velike udaljenosti bilo nemoguće da zemstva često zasedavaju. Sem toga opštinske dume mogu lako van opštinske uprave da biraju naročite komisije koje će upravljati raznim granama varoške administracije. — Pretsednici izvesnih takvih komisija igrali su veoma važnu ulogu.

Kakva je nadležnost opština po zakonu od 1870? Ona se proteže na upravu finansijama i imanjem gradskim, na ulepšavanje gradova, na njihovo uređenje, na ishranu stanovništva, na javno zdravlje, na pomoć stanovnicima te opštine i na druge dobrotvorne ustanove, na mere predostrožnosti protiv požara i drugih nesreća, na razvoj škola i mesne trgovine, na podizanje i održavanje pozorišta i javnih zgrada. Opštine pretstavljaju građansku ličnost i mogu sticati i otuđivati imanja, sklapati zajmove, potpisivati ugovore i voditi parnice. — One imaju pravo da vladi podnose molbe povodom varoških potreba. One donose obavezne odluke, ali samo u pogledu higijene, uređivanja i ulepšavanja varoši, ali ne mogu da kontrolišu njihovo izvršenje koje zavisi od opšte policije. One imaju pravo — i to je veliki napredak prema zakonu od 1846 — da zavode opštinske prireze, ali mogu da udaraju opštinske namete samo na kuće koje se nalaze u varoši, tj. na kuće, zemljišta i građevine koji se nalaze u okviru gradskih zidova, na dozvole koje daju pravo na vođenje trgovine ili kakve zanatske radnje, krčme, gostionice i restorane, na fijakere i teretna kola za javnu upotrebu, na privatne konje i kola i samo u dvema prestonicama na lokale za kocku i industrijska preduzeća i na torbare. Tako ograničeni, njihovi prihodi su utoliko skromniji ukoliko su silno opterećeni od države. Jedan veliki deo opštinskog budžeta, naročito u godinama odmah posle reforme, ide na pokriće troškova državne administracije, to jest na održanje lokala civilne i policiske administracije. — Ovi „obavezni” tereti naročito teška padaju malim varošima, čiji je budžet veoma skroman.

Opštinska samouprava nije potpuna. Isto kao i zemstva, dume samo „učestvuju” u upravi mesnim poslovima, jer je vlada htela da i njih kao i oblasne skupštine stavi pod tutorstvo državne birokratije. — U granicama svoje nadležnosti one su nezavisne. — I zbilja gubernatori imaju samo da paze da njihovi postupci budu na zakonu osnovani, kao i postupci njihovih kancelarija;. u slučaju sukoba odlučuje nova jedna ustanova, neka vrsta administrativnog suda, ustanovljena u svakoj guberniji, savet za opštinske poslove; na njegove odluke stranke se mogu žaliti Senatu, čija je odluka izvršna. Ali dume ne mogu da primenjuju izvesne mere, ako predhodno ne obaveste središnu vlast. — Sve njihove odluke koje se odnose na uređivanje policije i trgovine u varoši, razrezivanje opštinskog prireza, sklapanje važnih zajmova, otuđivanje opštinskih imanja ili njihovo davanje na uživanje, podizanje zgrada na opštinskim imanjima koje mogu da smetaju pešacima i kolskom saobraćaju, ustanovljivanje taksa na zemaljska ili rečna saobraćajna sretstva, — podleže predhodnom odobrenju.

Zakon od 1870 godine odgovara potrebama ruskih gradova koji su počeli da razvijaju svoju industriju i da se pretvaraju u važna trgovačka središta, kao što su zemstva, stvorena 6 godina ranije, odgovarala gubernijskim i sreskim potrebama. Ali njegov veliki nedostatak, koga nema u zakonu o zemstvima od 1864 godine, jeste izborni sistem triju klasa. — Ovaj sistem, dotle nepoznat ruskim opštinama, i koji ni jedna varoška komisija iz 1863 nije bila predvidela, pozajmili su petrogradski birokrati od Pruske. Taj sistem je doveo do preterane nadmoćnosti krupne buržoazije. — Prva kolegija često puta imala je manje birača nego što je imala pretstavnika da izabere. U Petrogradu ona je imala svega 200 birača na 18.000 birača koliko ih je tamo bilo. — Plutokratski karakter ovoga sistema pokazivao se tako jasno da čak ni čisto reakcionarni zakon od 1892 nije mogao da ga zadrži.

Zakon od 1870 godine učinio je veoma mnogo za razvoj gradova. Važni i bogati gradovi naročito su postigli veliki napredak, ali i mnogo sporednih varoši uspeli su da učine mnogo dobroga i korisnoga. — Ruski opštinski većnici pažljivo su proučili opštinsku organizaciju u Zapadnoj Evropi i iskoristili su svoje iskustvo. U velikim središtima, naročito u Petrogradu i u Moskvi, stvorili su, i to na širokoj osnovi, čitav jedan niz gradskih ustanova. — Oni su organizovali opštinske režije, ili privatna povlašćena društva, da bi svoje varoši snabdeli vodom, izgradili ulice i popločali ih, da bi gradove osvetlili i klanice podigli. — Kao i zemstva oni su, pored higijene, glavnu brigu vodili o školama. — Pod njihovom upravom na bolje su se izmenile bolničke ustanove kojima je dotle rukovala državna vlast; broj bolnica se poveća i njihov rad poboljša. — Isto tako poveća se i broj škola, za koje je lakše bilo naći zgrade nego po selima. Iako nije bio tako veliki kao u zemstvima, budžet za narodnu prosvetu postao je po opštinama sve veći i veći. On je znatno rastao od 1870 do 1880, petnaest puta je postao veći u Černigovu, sedam puta u Kijevu. U dvema prestonicama rad na školskom pitanju naročito je bio živ. — U najviše slučajeva opštine su birale naročitu komisiju kojoj su poveravale brigu oko škola. — Isto kao i u zemstvima opštine su imale dovoljno vrednih ljudi od vrednosti koji su se posvećivali radu u opštini, a činovništvo i stručnjaci: lekari, učitelji, statističari, koje su opštine pokupile, svojim dragocenim i odanim radom mnogo su doprinosili uspehu. Krajem vlade Aleksandra II ruske varoši bude se iz dubokog sna kojim su bile zaspale za vlade Nikole I, a za to sigurno imaju da zahvale opštinskoj samoupravi zavedenoj zakonom od 1870.

Sudska reforma. — Sudska reforma, ako i nije neposredno izazvana, kao što je bio slučaj sa oblasnim upravama, izvesno je ubrzana ukidanjem ropstva. Ona se nametala iz nekoliko razloga. — Pre svega ukidanje prava veleposednika nad seljacima razbijalo je osnovu na kojoj je počivao mesni sudski sistem, koji je, od Katarine II, počivao na načelu razdvojenosti društvenih sudova i na prevlasti plemstva. — Sem toga, usled raznih vrsta sudova, stvarana je zabuna. — Od Katarine II svaka je društvena klasa imala svoje posebne sudove i od početka XIX veka slobodni seljaci imali su sudove sastavljene od sudija plemića i asesora (sudijskih pomoćnika) seljaka. — Ali bilo je vrlo teško odrediti nadležnost svakog takvog suda. Sem toga po sudovima je bilo mnogo pokvarenosti, koja je izazivala oštre ali opravdane kritike. — Sudski postupak bio je veoma spor, parnice se otezale u beskonačnost. Optuženi su godinama sedeli po zatvorima pre nego što je rešena njihova sudbina. — Istraga i samo suđenje vršeni su pismeno i tajno. — Optuženi, ili parničari u građanskome sporu, nisu znali ni kako ni zašto je doneta presuda koja se na njih odnosila. — Na sudu se nije mogla voditi rasprava, optuženi nisu imali branilaca i advokatski red nije postojao. — Istraga je vođena po sistemu formalnih dokaza, koji su unapred vezivali sudiju u njegovoj odluci, te su često puta nevini bili osuđivani. — Sudovi, koji su bili pod nadzorom državne vlasti, često su bili i pod njenim pritiskom; gubernatori, istina nisu imali pravo da se mešaju u tok suđenja, ali su imali prava da kontrolišu rad čitavog jednog niza sudova. Od sudija i njihovih asesora nije se zahtevala nikakva diploma, te sudije nisu bile na visini svoga poziva, a često puta bili su i veoma nesposobni da jasno vide stvari u sporu koji im je poveren.

Svi ti nedostaci bili su tako očevidni, da je već za vlade Nikole I jedna naročita komisija pod pretsedništvom grofa Bljudova, direktora odeljenja za izradu zakona od 1850 godine, radila na tome da ih popravi. — Za vreme pripreme seljačke reforme izvesni gubernijski komiteti bili su se izjasnili za široku sudsku reformu. — Na primer komitet Tverske Gubernije, kome je pretsedavao A. M. Unkovski, bio je predložio da se strogo razdvoje sudska i administrativna vlast, da suđenje postane javno, sudski postupak usmen, da se može voditi rasprava i da se zavede porota. — Sa svoje strane grof Bljudov je, nastavljajući reviziju sudskog postupka, i znatno proširujući svoj posao, bio izradio oko 1860 projekata zakona građanskog i krivičnog postupka u kojima su se nalazili: ukidanje klasnih sudova, zavođenje javnog suđenja, usmenog postupka, i pravo rasprave. Kad je bilo svršeno sa oslobođenjem seljaka pristalice temeljne reforme sudskog sistema odlučiše da s njom požure. — U jesen 1861 godine, državni sekretar V. N. Butkov, u svome izveštaju caru o protivrečnostima koje su se nalazile u raznim Bljudovljevim tekstovima projekata i zbog kojih Državna kancelarija nije mogla da ih podnese Carevinskom veću, navaljivao je da je potrebno da se odrede načela jedne reforme. — Aleksandar II se složio s tim i redakciju tih načela poverio Državnoj kancelariji, a grofu Bljudovu, koji je 1861 godine imao više od sedamdeset i pet godina, poverio je samo opštu upravu nad tim radovima. U toj kancelariji, gde je Butkov bio određen da spremi reformu, glavni mu je saradnik bio S. I. Zarudnij. Zarudnij je studirao matematiku na univerzitetu u Harkovu, a administrativnu službu počeo je u Ministarstvu Pravde. — Pošto je temeljno proučio rusko pravo i stranu pravnu književnost, on se brzo istakao kao ugledan pravnik. — Godine 1857 Butkov mu je predložio mesto pomoćnika državnog sekretara pri Carevinskom savetu. Godine 1858 on je bio poslat u inostranstvo da proučava sudsku organizaciju raznih zemalja na Zapadu, čime se i objašnjava uticaj najboljih evropskih modela na tu reformu. — On je imao dužnost da rediguje zakonske projekte i u tome svojstvu on je oživeo rad u Državnoj kancelariji pod Butkovljevom upravom, a u saradnji sa više odličnih pravnika, kao što su bili: Pobjedonosev, Knjirim, Kvist, Ućin, Stojanovskij, Rovinskij, i Buckovskij.

Zarudnij i njegovi saradnici najpre su utvrdili načela koja su imala da se primene: Jednakost sviju pred zakonom bez razlike klasa, razdvajanje administrativne i sudske vlasti, sudijska stalnost, organizacija nezavisnog pravobranilaštva, javnost, usmeni postupak, sudska rasprava i ustanova porotništva. — Ta je načela ispitao i odobrio Carevinski savet, — a vladalac ih je potvrdio 29 septembra/11 oktobra 1862 godine. Posle jedanaest meseci, u jesen 1863, blagodareći Zarudnijevoj energiji i energiji njegovih saradnika koji su svršili jedan ogroman posao, projekti novog sudskog statuta i njihova obrazloženja bili su predati na proučavanje Carevinskom savetu. Ministar pravde D. N. Zamjatnin i njegov pomoćnik Stojanovskij primili su sve to, te ih je Savet odobrio, a 20 novembra / 2 decembra 1864, potvrdio ih je i car. „Pošto smo ispitali ove projekte”, stoji u carskome ukazu „nalazimo da oni potpuno odgovaraju našoj želji da se u Rusiji zavede brzo, pravično, blago, za sve naše podanike jednako suđenje, da se uzdigne sudska vlast, da joj se osigura nezavisnost koja joj pripada i da se uopšte u narodu učvrsti poštovanje zakona, koje je neophodno potrebno za javno dobro i koje treba da bude neprekidni vođa sviju i svakoga, odozgo do dna na društvenim lestvicama.”

Statut od 20 novembra/2 decembra 1864 skroz i skroz je izmenio sudsku organizaciju. To je čitav datum u istoriji ruskih sudova.

Njima je pre svega obezbeđena nezavisnost i javnost pravde. Stalnost data svima sudijama zaštićavala ih je od svakog pritiska vlasti i obezbeđivala brzu i nepristrasnu primenu zakona. — Obeležavajući tačno granice administrativne i sudske delatnosti, statut je sprečavao mešanje vlasti u sudstvo.— Zavodeći usmeni postupak, statut je omogućio neposredni dodir sudije sa svedocima, optuženim i sa strankama, on je omogućio i kontrolu javnog mnjenja, utoliko više što je javnost sudskih zasedanja postala pravilo i što se je tajno moglo suditi tek pošto sud donese naročitu odluku i to u izuzetnim slučajevima. — Zavodeći mogućnost rasprave, on je omogućio iznošenje svih prilika u suđenome predmetu, kao i usmenu i javnu odbranu optuženoga ili parničnih strana i prema tome stvorio advokate koji od toga doba sačinjavaju zaseban stalež.

Zatim on ustanovljava jednakost sviju pred zakonom. On ukida klasne sudove i zamenjuje ih, kad izuzmemo primiritelne sudove — sa tri stepena sudova: prvostepene sudove, apelacione sudove, kasacioni odeljak pri Senatu.

Najzad, što je u njemu bitna stvar, on zavodi porotništvo u Prvostepenim sudovima i biranje sudija po primiritelnim sudovima. — Dok se taj statut izrađivao, izvesni su, a među ostalima i čuveni pravnik Spasovič, izražavali bojazan da je možda, s obzirom na neprosvećenost narodnih masa, prerano ustanovljavati porotništvo u Rusiji. — Ono je usvojeno tek kad su se za njega živo zauzeli Rovinskij, i Zarudnij. Da bi neko mogao biti predložen za porotnika, treba da zna čitati i pisati, da je stariji od dvadeset pet godina, a mlađi od 70 godina, i da najmanje dve godine živi u tome mestu. — Sem toga treba da ispunjava ove uslove cenzusa: Da ima imanje koje vredi koliko dvadeseti deo izbornog cenzusa utvrđenog za izbore za zemstvo, ili, u varoši, da ima nepokretnog imanja koje se uzima kao poreska osnovica od 500 do 2000 rubalja, prema važnosti same varoši, ili da ima rentu ili stalnu platu od 400 do 1000 rubalja godišnje, prema važnosti same varoši. Liste kandidata, koje unapred utvrđuju naročite komisije, dostavljaju se pretsedniku sreskog suda, a taj sud onda sa te liste bira porotnike koji će suditi u svakom pojedinom suđenju. Dvanaest odbornika, uz koje se određuju i dva zamenika, koji se u slučaju potrebe pozivaju da zamene nekoga od njih, imaju da se izjasne je li optuženi kriv ili nevin i mogu da prime olakšavajuće okolnosti. Prema tome oni imaju odlučujuću ulogu. — Pošto su oni pretstavnici mesnoga društva, pravda koju oni izriču zaslužuje da se zove narodna pravda, javna pravda.

Ove osobine nalaze se u organizaciji sudstva najnižeg stupnja, tj. primiritelnih sudova, nadležnih za raspravljanje krivičnih slučajeva i građanskih stvari koji nisu mnogo važni. Stvaranje primiritelnih sudova je zbilja jedna smela primena načela izbora sudija. — Po zamisli redaktora samoga statuta, primiritelni sudija treba da bude čovek koji uživa opšte poštovanje, a da bi bio u tesnom dodiru sa samim stanovnišgvom ima da stanuje u tome mestu, tako da primiritelni sud ima da stvori stanovništvu u svakome mestu, bez razlike na klase, sud ovlašćen da rešava o najsitnijim stvarima i zato se primiritelne sudije biraju, a njihov izbor je poveren novim organima oblasne samouprave, čija se nadležnost prostire na sve društvene klase. Na taj način sudbina mesnog sudstva u tesnoj je vezi sa sudbinom zemstva. Sresko zemstvo, a u prestonicama opštinske dume, biraju primiritelne sudije. Te sudije moraju da imaju bar svedočanstvo o svršenoj srednjoj školi i da imaju zemljišta ili zgrada u vrednosti od 15.000 rubalja u selima, od 6000 u prestonicama i 3000 u drugim varošima. Ipak sreska zemstva mogu izabrati kandidata koji ne ispunjava uslov za postavljeni cenzus, samo ako taj kandidat bude jednoglasno izabran. Primiritelne sudije biraju se na tri godine i njih ima da potvrdi za sudije prvo odeljenje Senata. — Na njihove presude može se žaliti kongresu sreskih primiritelnih sudija, koji se sastaje u glavnome sreskom gradu, sam imenuje sebi pretsednika i, u hijerarskom pogledu, zavisi samo od kasacionog odeljenja u Senatu.

Sudije drugih sudova, tj. okružnih sudova, apelacionih sudova i kasacionih odeljenja u Senatu, postavlja vlada. Treba ih mnogo s obzirom na to da Senat zahteva od njih visoke kvalifikacije. Nemoguće je naći ih odmah. — Uostalom za vladu je važno da ih bira veoma oprezno, jer kad jednom budu postavljeni, oni mogu biti smenjeni samo u slučajevima koje zakon predviđa. Zato, na predlog ministra Pravde Zamjatnjina, donosi se rešenje, jednovremeno kad i odluke da se stvori kadar novih sudija, — da se novi sudovi uvode samo postepeno. — I zbilja prvi takvi sudovi ustanovljeni su tek 1866 godine u moskovskoj i petrogradskoj guberniji. Da se popune sva sudiska mesta, računajući tu istražne sudije i senatore u kasacionom odeljenju ovih dveju gubernija, trebalo je naći blizu četiri stotine kandidata. — Ministar pravde Zamjatnjin uspeva na taj način što ih uzima iz redova mladih činovnika starih sudova, koji se, uopšte uzevši, pokazaše dostojni svojih mesta i umedoše brzo da se prilagode novom sistemu sudskog postupka.

Svet se na sve strane živo interesovao za nove sudove i oni su stekli poštovanje kod naroda. Sa ostalim reformama istoga doba oni su sačinjavali jednu od osnovica novog građanskog poretka.

Reforma javne nastave. — Na početku vlade Aleksandra II osnovna škola takoreći i ne postoji. Broj srednjih škola je nedovoljan i u njih teško ulaze niže društvene klase. Univerziteti, potčinjeni stalnom vladinom nadzoru, bili su izgubili autonomiju.

Nova politička orijentacija vlade omogućila je da se spreči opadanje narodne prosvete. Nekoliko ministara narodne prosvete za vreme „doba velikih reforama”, Narov (1855—1858), Kovaljevski (1858—1861), Galavnjin (1861—1866), razvili su bili veliku reformatorsku delatnost.

Narov najpre ukida sva ograničenja i okove koji su bili nametnuti školskim zavodima krajem vlade Nikole I. Ministarstvo zadobija opet svoju nekadanju nezavisnost, ponova se ustanovljavaju generalna direkcija škola i naučni komitet, školske oblasti se izuzimaju iz nadzora gubernatora, i mnogobrojna naređenja koja ograničavaju slobodu nastave ukidaju se. Univerziteti počinju ponovo da žive svojim normalnim životom, a ukidanje čuvenog komiteta od 2/14 aprila 1848, zvanog Buturlinov komitet,. omogućava da se ublaži strogi režim cenzure.

E. P. Kovaljevski je brižljivo prišao poslu oko pripreme reforama. — Pošto je 1859 godine redigovao projekat jedne nove uredbe o cenzuri, on objavljuje početkom 1860 jedan projekt statuta za osnovne i srednje škole.

Ali najplodonosnije delo izvršio je A. V. Galavnjin, posle svoga kratkog ministrovanja u vladi reakcionarnog grofa Putjatina (od juna do decembra 1861). — On pripada kolu učenih i prosvećenih ljudi koji se kupe oko velikoga kneza Konstantina Nikolajevića, s kojim je on u veoma prisnim odnosima, s kojim je dobar prijatelj i uživa njegovo potpuno poverenje. Za vreme od 4 godine i nekoliko meseci njegovog ministrovanja njegova delatnost se pokazuje u svima granama njegovog ministarstva. — On je reformisao administraciju u svome ministarstvu i cenzuru. Godine 1864 on objavljuje novi zakon o gimnazijama, jednu uredbu o osnovnim školama, a 1865 i novi zakon o univerzitetima. — Kod njega je originalno to što saopštava javnosti šta se sprema kao reforma; svet stalno saznaje šta se radi u Ministarstvu prosvete i koje se mere tamo pripremaju; štampa i javne ustanove mogu da uzmu učešća u raspravi o ministrovim projektima.

Stvaranje osnovnih škola rasmatra se još od 1861 godine. Prema jednoj carskoj naredbi obrazovan je naročiti odbor za izradu projekta organizacije osnovne nastave i taj odbor imao je da taj projekat podnese „Glavnome komitetu”, određenom da pripremi seljačku reformu. — U isto doba komisije za redakciju ispituju i pitanje osnovnih škola po selima. — Ministar unutrašnjih dela traži da mu gubernijski komiteti pošlju o tome svoje mišljenje, ali mu odgovaraju samo njih osam. — Naročita komisija pri Ministarstvu prosvete izjavljuje da je nemoguće da se zavede obavezno osnivanje osnovnih škola, već da treba brigu o njihovom osnivanju ostaviti seoskim opštinama, a gubernije da ih u tome pomognu izvesnom svotom. — Od 1861 godine i sam Sveti Sinod, proučavajući pitanje osnovne nastave, izjavljuje svoju želju da on upravlja narodnom prosvetom. — On se buni protiv koncentracije osnovne nastave u ministarstvu prosvete i izrično zahteva da sveštenstvo dobije u osnovnim školama „prirodnu prevagu koja mu i pripada”. Galavnjin se odupire toj želji i carski ukaz od 18/30 januara 1862 ostavlja pod nadzorom Svetog Sinoda samo škole koje osnova sveštenstvo, a sve ostale pridaje ministarstvu narodne prosvete. Početkom 1863 Galavnjin podnosi ovaj projekat: 1) biće dve vrste osnovnih škola, normalne škole ili „ugledne škole”, koje će organizovati ministarstvo, i osnovne škole koje će osnivati društva ili pojedinci; organizacija i programi ovih škola moći će da budu različiti prema tome kakve su prilike u dotičnim mestima; 2) one će biti stavljene pod nadzor mesnih školskih odbora, sastavljenih od pretstavnika raznih vlasti; 3) školovanje neće biti obavezno; 4) u oblastima gde se ne govori velikoruski, nastava će se obavljati najpre na mesnom jeziku, a tek docnije na ruskom. Baron Korf, čiju smo ulogu u stvaranju zemstava već videli, javlja mu tada da su plemićke skupštine Petrograda i Njižnjeg-Novgoroda tražile da osnovna nastava zavisi od nedavno stvorenih zemstava. — On lično pristaje uz njihovo mišljenje, tvrdeći kako nameravani školski odbori, birokratski organi daleko od stvarnog života, neće moći valjano da upravljaju osnovnom nastavom, i da bi bilo pametnije da se ona poveri novim autonomnim oblasnim skupštinama. Konservativni članovi Carevinskog saveta iznose mnoge primedbe na učestvovanje zemstava u javnoj nastavi. Najzad, uredba od 1864 koju je odobrio car, ovlašćuje zemstva da se bave osnovnom nastavom isto onako kao i druge javne ustanove i pojedinci. — Ipak ta uredba ograničava njihovu nadležnost u školskim stvarima samo na novčanu stranu škola, i poverava upravljanje nastavom gubernijskim i sreskim školskim odborima. — Gubernijski školski odbor sastoji se iz pretsednika, koji je vladika te eparhije, iz gubernatora, direktora osnovnih škola i dva člana koje bira zemstvo. U stvari u više takvih odbora za pretsednika je biran jedan od članova zemstava. Na osnovi uredbe od 1864 godine zemstva uspevaju da stvore jedan naročiti tip osnovne škole, laičku školu, koja postaje normalna osnovna škola ili „ugledna osnovna škola” i u kojoj se uče deca široke narodne mase, seljačka deca. — Zemstva jako unapređuju osnovnu nastavu blagodareći trudu čuvenih organizatora kao što su Ušinski, Vadavazov, P. A. Korsakov, baron M. A. Korf, i mnogi drugi. — Godine 1880 na 22.770 osnovnih škola koje već postoje u Evropskoj Rusiji, 17.782 škole, videli smo, već potpuno izdržavaju zemstva ili ih pomažu seljačke opštine uz pripomoć zemstava. — Jednom reči, do kraja vladavine Aleksandra II zemstva i seljačke opštine stvaraju prosečno 1000 novih škola godišnje.

Veroispovedna škola, kojom rukuje Sveti Sinod a novčano je pomaže država, trudi se da konkuriše laičkoj školi zemstava. Ali parohijske škole, kraj sve državne novčane pomoći, ne mogu da se takmiče sa pametnom organizacijom laičke škole. Čak i pod reakcionarnim ministrovanjem grofa Tolstoja koji, videćemo, ukazuje tim školama naročitu pažnju, njihov broj se smanjuje, dok se njihove konkurentkinje usavršavaju i broj im raste.

Godine 1855 srednja nastava bila je u boljem stanju nego osnovna. Sumnje nema, broj tih zavoda bio je ograničen, ali mladići koji su želeli da dobiju srednje obrazovanje imali su mogućnost da biraju između gimnazija i privatnih zavoda, „pansionata” i „instituta” — naročito ustanovljenih za plemstvo. Gimnazije, kao i privatne ustanove, bile su uostalom u stvari određene za plemićku decu. Deca drugih društvenih klasa, ali ipak sa izuzetkom robova i domaće čeljadi[9] mogla su u njih da uđu samo tako, ako pokažu svedočanstvo koje im je izdao njihov stalež i u kome se tvrdi da oni tome staležu više ne pripadaju.

Novi statut gimnazija i progimnazija, koji Galavnjin objavljuje 1864, proglašava savršenu jednakost učenika pred srednjom nastavom: „Deca sviju društvenih klasa, bez obzira na klasu i na veru”, stoji u njemu, „školuju se u gimnazijama i progimnazijama.” Da se uđe u srednju školu dovoljno je položiti prijemni ispit. Statut od 1864 pretstavlja jedan veliki napredak. Broj gimnazija raste i krediti za njih bivaju sve veći. — Prema novim programima stvorena su tri tipa gimnazija: Gimnazija sa latinskim i grčkim, gimnazija samo s latinskim, i „realna gimnazija” bez starih jezika. — Gimnazijom upravljaju direktor, inspektor i pedagoški savet sa proširenom nadležnošću. Materijalno stanje profesora poboljšano je. Ministarstvo se trudi i potstiče objavljivanje udžbenika koji odgovaraju zahtevima savremene nastave. Ono određuje nagrade za najbolje matematičke udžbenike, za prirodne nauke, za moderne jezike i za pravne nauke. — Sem toga ono potstiče i prevođenje čuvenih stranih udžbenika.

Kraj vladavine Nikole I bio je za višu nastavu doba nasilja i progona. Prvi ministar prosvete Aleksandra II, Narov, vraća joj statut od 1835. Ponovo se otvaraju zabranjene škole i univerziteti ponovo stiču pravo da biraju sebi rektora.

Posle studentskih nemira koji su izbili oko 1860, pomišlja se na radikalnu reformu univerziteta. Nju preuzima Galavnjin. — On naređuje te se u odeljenjima njegovog Ministarstva izrađuje jedan projekt statuta koji on šalje na mišljenje svima univerzitetskim većima, mnogim uglednim ličnostima, a čiji francuski i nemački prevod on još saopštava mnogim stranim naučnicima.

— Njegov potstrek oduševljeno primaju štampa i javno mnjenje. U jednoj zbirci u dve knjige objavljuju se mišljenja štampe, pitanih uglednih ličnosti i ustanova,. Pošto je projekt statuta proučio naučni komitet pri ministarstvu narodne prosvete i Carevinski savet, car ga je sankcionisao 1/13 juna 1863.

Statut od 1863 daje autonomiju univerzitetima. Univerzitetom upravlja rektor biran na 4 godine među redovnim profesorima, a administrativno upravlja jedan savet koji sačinjavaju svi redovni i vanredni profesori. — Univerzitetski savet ima veoma široku nadležnost koja obuhvata i školska i administrativna pitanja. On raspravlja o svima važnim pitanjima. — On odlučuje slobodno, bez ičijeg tuđeg mešanja, o nastavnim metodama, o spremanju kandidata za razne katedre, o davanju naučnih titula, o dodeljivanju nagrada i medalja; on sankcioniše odluke univerzitetskog suda i budžet. Ipak izvesni njegovi postupci moraju da imaju odobrenje kuratora (staraoca) školske oblasti: na primer izbor honorarnih nastavnika, docenata i lektora, postavljanje činovnika, članova univerzitetskog suda, ovlašćenje privatnim docentima da drže predavanja. Sem toga ministar ima da odobri izbor rektora i njegovu ostavku, kao i izbor i ostavke fakultetskih dekana, prorektora i profesora, podelu fakulteta na grupe, podele i spajanje katedara, određivanje obaveznih predmeta, uredbu o doktorskim ispitima.

Stvorena je jedna nova ustanova. To je univerzitetski sud koji sudi studentima, ali samo za disciplinske krivice. Njegova tri člana, od kojih je jedan profesor sa pravnog fakulteta, bira savet; pretsedava mu profesor prava. Nadzor nad studentima poverava savet jednom prorektoru, koji se među profesorima bira na tri godine, ili inspektoru koji se bira na neograničeno vreme iz redova van nastavničkog kolegijuma.

Organizacija nastave zavisi od fakulteta, čiji se profesori sastaju pod pretsedništvom dekana koji se bira na tri godine. Docenti i privatni docenti mogu biti pozvati na sednicu sa savetodavnim glasom prilikom većanja fakultetskih. Prazne katedre obično popunjavaju kandidatima koje predlažu fakulteti ili univerzitetski savet i kandidati se primaju većinom glasova, ali one se mogu popunjavati i konkursom, a i ministar sam ima prava da naimenuje kandidata koga on izabere. Da bi se stvorio dovoljan broj naučnika za višu nastavu i izradio kadar novih mladih naučnika, univerzitetima se kao pitomci pridodaju najbolji diplomirani studenti, da bi tako mogli nastaviti svoje radove. — Isto tako mnogo se pomažu i ljudi koji odlaze na studije u inostranstvo i u tome se vidi jedan od najboljih načina da se stvore budući profesori.

Blagodareći statutu od 1863 viša nastava postaje dostojna svoga cilja. Profesori, gospodari na univerzitetima, rade na razvoju nauke i bde nad tokom studija. Ruska nauka se naglo razvija. — Doba od 1863 godine do 1880 je izvesno najsjajnije doba u istoriji ruskih univerziteta.

Vojna reforma i zavođenje opšte vojne obaveze. — Dok su pomenute reforme bili izdali liberali, ali ih primenili konservativci, pa čak i neprijatelji svake reforme, vojna reforma imala je tu sreću da je u delo privede njen tvorac, đeneral D. A. Miljutin, ministar vojni od 1861 do 1881. Što je ta reforma sprovedena do kraja ima da se zahvali energiji i istrajnosti Miljutinovoj i poverenju koje je on uživao kod Aleksandra II. Ma da je on pripadao vojničkim krugovima i ma da je svu svoju karijeru stvorio u ruskoj vojsci, D. A. Miljutin — brat N. Miljutina, jednog od velikih tvoraca seljačke reforme i jedan od aktivnih članova „kružoka” koji se sastojao kod velike kneginje Jelene Pavlovne — bio je prosvećen čovek, veoma lepo široko obrazovan, koji je shvatao potrebu da se oficirima jednovremeno da i valjano obrazovanje i sigurna stručna sprema. — Još kao mlad gardijski artilerijski oficir on je napisao mnogo radova o matematičnim i vojničkim pitanjima. Početkom 1840 on je služio na Kavkazu; tamo je učestvovao u borbama protiv brđana i u njima bio ranjen. Postavljen 1845 godine za profesora u ratnoj akademiji, on je objavio, za vreme od petnaest godina svoje nastavničke službe, nekoliko naučnih dela, od kojih mu je najčuvenije delo o Suvarovljevim ratovima 1799 godine. Postavši ministrom vojnim, on je održavao prijateljske veze sa mnogim pretstavnicima naučnih i književnih krugova, a naročito sa profesorima Kaveljinom i Koršom. On se i sam živo interesovao za društveni život i njegova vojnička reforma je prožeta liberalnim i slobodnjačkim idejama toga doba.

Do godine 1874 rok u vojsci trajao je 25 godina. — Biti vojnik značilo je biti isključen iz građanskog života i odvojen od svoje porodice za čitavo četvrt veka. Strašna stvar, od koje su ljudi gledali da se izvuku na sve moguće načine. Služenje u vojsci, koje je važilo samo za padatnjije (sitnu buržoaziju i seljake), bilo je sem toga još i samo sobom veoma teško. Pod Nikolom I disciplina je bila prožeta pruskim shvatanjima o slepoj poslušnosti, te je bila strahovito surova; telesne kazne, često primenjivane, bile su veoma različite, a po nekad i strahovito svirepe: — knuta, bič. motka, macke, šiba.

Miljutin počinje najpre time što skraćuje rok u vojsci od dvadeset i pet na šesnaest godina i što ukida najsvirepije telesne kazne. — On menja krivični vojni zakonik ublažavajući kaznu, menja krivični postupak uvodeći u njega izvesne odredbe usvojene sudskom opštom reformom od 1864 godine.

On se isto tako brižljivo trudi da izmeni vojne škole u kojima se spremaju budući oficiri. — Ove škole — kadetski korpusi — bile su veoma neprijateljski raspoložene prema svemu što je mirisalo na kaput, prema svakom nastavnom sistemu koji nije bio čisto vojnički; nastavni predmeti iz programa predavani su sasvim površno; glavna pažnja poklanjana je držanju i vojničkoj obuci. Miljutin ih zamenjuje vojnim gimnazijama organizovanim kao i srednješkolski građanski zavodi, sa dodatkom naročite vojničke obuke. Po izlasku iz vojnih gimnazija đaci ulaze u vojne akademije koje ih spremaju za njihov rod oružja, inžinjeriju, artileriju, konjicu i pešadiju. — Ova reforma dala je Rusiji nov kadar oficira mnogo bolje spremljenih da vrše svoje osetljive uloge; mesto da se izrađuju u atmosferi jedne vojničke kaste, oni su bivali naučno pripremljeni tako, kako je bilo potrebno za razne rodove u vojsci.

Ali glavno Miljutinovo delo jeste reforma regrutovanja, stvaranje jednakosti u pogledu služenja u vojsci.

Statut od 1/13 januara 1864 godine određuje da svi mladi ljudi, počevši od svoje dvadesete godine, podleže vojnoj obavezi. — Ipak on predviđa tri kategorije izuzetaka koje se primenjuju, bez ikakve razlike na sve klase: 1) sinovi i unuci jedinci, sinovi hranitelji svoje braće i sestara mlađih od njih; 2) regruti koji imaju braće mlađe od osamnaest godina; 3) mladići koji već imaju jednog brata u vojsci, pa makar imali u svojoj porodici još braće sposobne za rad. Sem ovih izuzetih, svake godine pozivaju se u vojsku svi regruti, po redu koji se utvrđuje kockom dok se ne popuni broj koji je propisan za svaku oblast. — Ako broj regruta u jednome srezu bude manji od predviđenoga broja, pozivaju se kockom i ovi izuzeti i to najpre iz treće kategorije, pa onda iz druge. — Oni iz prve kategorije mogu biti pozvati samo po carskoj naredbi. Regruti određeni kockom služe šest godina u kadru; zatim prelaze u rezervu i u njoj ostaju devet godina, a zatim se prevode u narodnu odbranu do četrdesete godine. — Ali i sam rok službe u kadru može se smanjivati prema stepenu obučenosti samih regruta, i to na šest meseci za one što su svršili univerzitet, a na dve godine za one što imaju srednje obrazovanje, na tri godine za one što su svršili neku sresku školu ili višu osnovnu školu. — Taj se rok može čak svesti na tri meseca za prvu od ovih dveju kategorija, a na šest meseci za drugu, kad mladići ne čekaju izvlačenje kocke, već se dobrovoljno sami jave da služe vojsku.

Vojni statut od 1874 godine jeste jedna od najvažnijih reforama Aleksandra II. — On je demokratizovao rusku vojsku i mesto izobičajenog tipa zanatske vojske u kojoj vojnici, dobavljeni jedino iz nižih društvenih klasa, imaju da se žrtvuju za državu, zaveo narodnu vojsku, stvorenu po primeru savremenih vojsaka, sastavljenu od svih građana bez izuzetka.

Zabeleške[uredi]

  1. Toj srdžbi treba pripisati mnogobrojne predloge za ustavnu reformu koje su, od 1859 do 1864, izradile plemićke skupštine, na kojima su se slobodnjaci i nazadnjaci zajedno gnušali na samovolju petrogradske „birokratije”. Slobodnjaci su u tome samo gledali težnje aristokracije. Međutim, izvesne želje ovih skupština bile su zbilja demokratske i izvesne njihove kritike neosporno su uspele; na primer, stvaranje zemstva poteklo je iz načela autonomije i decentralizacije koja su te skupštine predlagale za potpunu reorganizaciju mesnih ustanova.
  2. Komiteti ovih gubernija predložili su samo 70, da se polovina od šest miliona desetina ostavi seljacima, a druga polovina da se vrati plemićima.
  3. Država je na taj način učestvovala pri otkupljivanju.
  4. Ova vrsta. još od Petra Velikog, koji ih je bio skupio u jednu grupu i podvrgao jednom istom porezu, obuhvatala je: 1) seljake sa severa Rusije, nekadašnje slobodne seljake, koji, zbog toga što su bili veoma udaljeni od administrativnih centara, nisu bili dati spahijama; 2) stanovnike nekadanje utvrđene graničarske oblasti na Jugu, male sopstvenike upisane kao seljake i nazvane adnodvorci (sopstvenici jednog ognjišta); 3) pripadnike drugih narodnosti u istočnoj Rusiji koji su nekada imali da plaćaju naročiti danak (jasak). Pošto je državna blagajna zahtevala da se plaća zakupina, toliko i toliko na jednu „dušu”, pojedinačna svojina kod tog stanovništva bila se pretvorila u opštinsku svojinu u XVIII i XIX veku.
  5. od reči zemlja; zemstvo isto što i nemački Landtak.
  6. on predviđa za veleposednike plemiće cenzus u pola manji nego za veleposednike neplemiće i da bi obezbedio nadmoć veleposednika nad seljacima, on predlaže da se prvima da jedan pretstavnik u oblasnom zemstvu, na 3.000 seljačkih parcela, a drugima jedan na 6.000 parcela.
  7. U br. 18 časopisa Listok (list).
  8. Zamjesćićel, ili zamenik sprečenog ili otsutnog pretsednika.
  9. Vidi knj. II.