Istorija Rusije (P. Miljukov) 13
| ←< 12. glava | ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov |
14. glava >→ |
GLAVA XIII
I. — Pavle I (1796—1801)
[uredi]U očekivanju vlasti. — Pavle I je u svojoj 43 godini kada mu je iznenadna smrt Katarine II dala najzad vlast, koju je on želeo tako žarko već odavno, jer je smatrao da mu je ona nezakonito oduzeta. Ali, usled toga što je sebe dugo vremena smatrao za žrtvu ambicije svoje majke, on je stupio na vlast razočaran i ogorčen. Rođen je 20. septembra (1. oktobra 1754 godine, neće se verovatno nikad znati ko mu je pravi otac. Ni sama Katarina ne bi umela reći pouzdano da li je to bio njen muž Petar Fjodorovič, ili njen ljubavnik, Saltikov. Odmah po njegovom rođenju, carica Jelisaveta oduzima ga od njegove majke i prenosi u svoje odaje. On je poveren dojkinjama i živi u jednoj atmosferi toliko nehigijenskoj, da će se to uvek ogledati na njegovom zdravlju. Godine 1760, Nikita Ivanovič Panin određen je da rukovodi njegovim vaspitanjem. Jedan od njegovih domaćih učitelja, Porošin, darovit i obrazovan čovek, zabeležio je podrobno u jednom vrlo dokumentovanom dnevniku napretke svoga učenika i ocrtao tačnu sliku njegove ličnosti u toku čitavog niza godina, kada su se u njegovoj detinjoj duši stvarale crte njegovog budućeg karaktera. Prilično obdaren, on je ponekad pokazivao da ima fine ideje i sudove koji su premašali njegovu uzrast. Ali je on u isto vreme nervozan i veoma nepoverljiv, ćudljive naravi koja se mogla u trenutku da promeni. Profesor Epinus, koji ga je poučavao daje o njemu ovu značajnu karakteristiku: „Pavle ima pametnu glavu, u kojoj postoji kao neka mašina koju drži samo jedan konac; ako se konac prekine, mašina će početi da se okreće i tada: zbogom pameti i razume.” Još od svoga detinjstva, Pavle pokazuje da je samovoljan, plahovit i veoma neujednačen u svojim odnosima prema ličnostima iz svoje okoline. Porošin tvrdi da on može naglo da zavoli nekoga, ali da je veoma teško sačuvati njegovu naklonost i njegovo prijateljstvo. Njegov nedovoljno uravnotežen duh žudno upija nesmotrene reči Braće Panina, koji se ne ustručavaju da pred njim kritikuju negativne strane Katarininog rada i da kažu kako bi caričina vladavina trebala da se okonča na dan punoletstva njenoga sina. Godine 1772, kad mu je bilo osamnaest godina, među velikodostojnicima počinje da se širi glas kako će on u buduće deliti vlast sa svojom majkom, ali se ova požurila da preseče te priče jednom odlučnom izjavom: „Ja hoću da vladam sama, i neka ceo svet to zna”. Ovaj događaj bolno je uvredio plahovitu kneževu narav. Andrej Razumovski, sa kojim je on bio u tesnom prijateljstvu u to doba, i nekakav Saldern iznose pred oči varljive i neodređene planove o državnom udaru. On pita za savet Panina, koji ga odvraća od jednog takvog pokušaja. On uvažava savet svoga učitelja, ali ga je to iskušenje uzrujalo, i u buduće on neće prestati da potajno gaji mržnju prema svojoj majci.
U mesecu aprilu 1772 godine, Katarina se privremeno približuje svome sinu, kada Grigorija Orlova caričinog ljubimca koji je otišao na Konferenciju u Fokšanji zamenjuje jedan protivnik braće Orlova, Vasilčikov. Ali u maju 1773 godine, Grigorij Orlov ponovo postaje ljubimac. Međutim, Pavle u braći Orlov mrzi ubice svoga oca. Pisma koja on tada upućuje Razumovskom opisuju njegove duševne patnje; on veruje da mu prete strahovite opasnosti i boji se da će biti otrovan. Uskoro zatim, u septembru 1773 godine, Katarina ga ženi Vilhelminom, princezom od Darmštata, koja dobiva ime Natalija Aleksejevna. U međuvremenu, nastalo je doba Potemkina kao ljubimca. Pavle počinje da oseća prema novom ljubimcu isto toliko jaku mržnju kao i prema braći Orlov. On je duboko uvređen što ga drže, i ako je on naslednik prestola, daleko od svih državnih poslova. On pokušava više puta, da potseti Katarinu kako i njegov glas treba da se čuje u tim pitanjima. Da bi to istakao, on joj podnosi jednu raspravu o organizaciji vojske gde zauzima gledište suprotno načelima kojima su bili prožete Potemkinove vojne reforme i osvajačkim planovima koji su davali pravac čitavoj Katarininoj spoljnoj politici. Ali to nije dobar način da ponovo zadobije caričino poverenje; jer je on, naprotiv udaljen više nego ikada od učešća u državnim poslovima. Godine 1776, njegova žena umire na porođaju, i u pismima koja je za sobom ostavila, on otkriva da ga je ona varala sa njegovim prijateljem Razumovskim. Njegova nervozna priroda zbog toga je sasvim poljuljana.
Katarina se žuri da ga ponovo oženi. Posle šest meseci od smrti svoje prve žene, on se venčava sa Virtemberškom princezom Sofijom, koja uzima ime Marija Fjodorovna i koja će mu dati četiri sina i šest kćeri. Kada su se rodila njegova prva dva sina, Aleksandar, u decembru 1777, i Konstantin, u aprilu 1779 godine, njegovi odnosi sa majkom još više se pogoršavaju; to je s toga što ga je Katarina duboko uvredila uzimajući. mu oba ova deteta sa namerom da se ona brine o njihovom vaspitavanju. Godine 1781, on odlazi sa svojom ženom u inostranstvo i posećuje Beč, Italiju, Pariz, Nemačku i Švajcarsku, i svuda pušta na volju svome negodovanju. Pred stranim vladarima on otvoreno izražava svoju mržnju prema Potemmkinu i prema drugim velikodostojnicima iz Katarinine okoline; on oštro napada sve postupke koje čini vlada njegove majke i otvoreno izjavljuje da će sve to izmeniti kada bude imao vlast u svojim rukama.
Za to vreme u Petrogradu su uzaptili jedno pismo upućeno knezu Kurakinu, u kome Bibikov — sin nekadašnjeg pretsednika Poslaničke Komisije — strogo osuđuje Potemkinov način vođenja državne uprave i preporučuje prestolonasledniku nekoliko ličnosti dostojnih pažnje. Od tog trenutka Pavle vidi kako raste nepoverenje i netrpeljivost njegove majke prema njemu. U jesen 1782 godine, ona mu poklanja imanje zvano Gatčina, u okolini Petrograda, i on tu živi povučeno sve do svoga stupanja na presto. Kada se konačno uverio da Katarina nije raspoložena da ga primi za saradnika u upravljanju državom, on se potpuno usamljuje u mali krug lica koji je stvorio u svom novom obitavalištu. On tu obrazuje svoju „naročitu gatčinsku vojsku” i posvećuje sve svoje vreme vojnim vežbama i beskrajnim smotrama.
Kao i Petar III, on se divi vojničkom režimu Pruske; zato njegove gatčinske čete, suprotno ruskoj vojsci koju je reformisao Potemkin, jesu tačna kopija pruskih četa. Uskoro, zapaža on među svojim saradnicima nekog Arakčejeva, neobrazovanog vojnika, grubog i svirepog, koji mu se svideo svojom ropskom odanošću, tačnim izvršivanjem naredaba svoga gospodara i strogošću prema potčinjenima. U Gatčini, Pavlov gnev na majku i njegovo nestrpljenje da uzme vlast postaju sve jači, uporedo sa željom da uništi Katarinino delo. Uvređen i očajan, on postaje ćutljiv i gubi sve češće kontrolu nad samim sobom i dobija nastupe mahnite mržnje. On počinje da vidi svuda neprijatelje, da zapaža svuda spletke; svakog trenutka, za najmanju sitnicu, on traži da kinji svoju okolinu i pada u nagle nastupe gneva protivu nje. Godine 1787, kada je započeo drugi rat sa Turskom, on traži da uzme učešća u vojnim operacijama, ali Katarina to odlučno odbija. On dugo i uporno navaljuje i dok se spremao za polazak, napisao je svoj testament. On je toliko obuzet mišlju da u buduće spreči svako otimanje prestola, da glavni deo ovog dokumenta predlaže da se obezbedi red nasleđa po redu prvorođenja u muškoj liniji, i on to čini u istom onom trenutku kada Katarina smera da ga udalji od prestola u korist njegovoga sina Aleksandra. I pored svoje žarke želje, on ne može da uzme učešća u ratu protivu Turaka. U naknadu za to on dobiva ovlašćenje da učestvuje u pohodu na Švedsku gde odmah otežava svoj položaj time što kritikuje naredbe glavnog zapovednika vojske. Posle rata on se vraća u Gatčinu i tu živi kao u manastiru. Njegova narav menja se sve više. Život postaje neizdržljiv za njegovu okolinu. Jedino jedna dvorska dama, gospođica Nelidov, prema kojoj on oseća isto toliko platonsku koliko i vitešku ljubav, može da ga umiri; ona ima na njega toliki uticaj, da se i sama velika vojvotkinja Marija Fjodorovna ponekad obraća njoj da bi sprečila svog muža da ne donese neku nepromišljenu odluku ili da ne učini kakvo nepromišljeno delo. Godine 1796, Katarina ozbiljno pomišlja da proglasi gubitak prava na presto svoga sina; ali ju je srčani udar pokosio pre nego što je mogla to da učini.
Stupanje na presto i vladavina Pavla I. — Vest o smrti njegove majke strahovito je uzrujala Pavla. On je dojurio u Petrograd krajnje razdražen. Njegove prve odluke pretstavljaju očiglednu reakciju na Katarinin rad. On je ispunio prestonicu trupama iz Gatčine, i „Gatčinci” ponašaju se kao gospodari. Izrično je zabranjeno nositi odelo po modi iz vremena Katarine II; po ulicama policajci zaustavljaju prolaznike, otržu im zabranjene okrugle šešire, seku posuvraćene jake na frakovima i cepaju im prsnike. Pruska uniforma, tako teška u poređenju sa ugodnim šinjelima koje je usvojio Potemkin, nametnuta je čitavoj vojsci. Kovčeg Petra III izvučen je iz njegove grobnice, prenesen sa velikom pompom u dvor, postavljen pored Katarininog kovčega, i priređen je jednovremeni pogreb dvaju supružnika. Žrtve Katarinine strogosti oslobođene su, na primer Novikov i Radiščev. Svi uhapšeni Poljaci pomilovani su. Košćušku je dopušteno da otputuje u Ameriku. Na suprot tome, opasnost da se padne u nemilost ili da se iskusi neka kazna visi nad glavama sviju. Pavle, sav u protivrečnostima, nema ni malo doslednosti u idejama, sem u jednom pogledu: da pokvari sve što je Katarina načinila.
Na dan 5/16 aprila 1797 godine, on se svečano kruniše u Moskvi. Istoga dana on obnaroduje zakon o nasleđivanju prestola koji je još odavno pripremio dok je živeo povučen u Gatčini. U isti mah objavio je jedan ukaz o kuluku mužika da bi zabranio spahijama da primoravaju mužike da rade na njihovim poljima nedeljom i praznikom; u interesu je samih spahija, kaže ukaz, da upotrebljavaju seljake na svojim imanjima samo triput nedeljno, a da im ostave ostala tri dana da obrađuju svoje parcele. Ovo dakle nije prava zabrana da seljaci rade prinudno više od tri dana u nedelji, već prosto, na osnovu rasprostranjenog običaja, zabrana kulučenja nedeljom i praznikom. Pa ipak, ovaj ukaz koristan je po mužike; to je prvi korak ka zakonskom uređenju odnosa između spahija i mužika, koje je vlada, odbijajući da se meša u određivanje dažbina i kuluka, do tada izbegavala da preduzme.
Neki istoričari, pozivajući se na ovaj ukaz, tvrde da je Pavle imao određen program socijalnih reforama, da je nameravao da poveća prava seljaka, a da unizi plemstvo. Istina je, da je on, po svom stupanju na presto, naredio da seljaci polože zakletvu na vernost isto kao i povlašćeni staleži, usled čega su seljačke mase poverovale da je blizu dan njihovog oslobođenja. Isto tako je istina da se on u više mahova pokazao neprijateljski raspoložen prema povlasticama koje je plemstvo dobilo za vreme prethodne vladavine; on je skoro odmah po svom stupanju na presto ponovo zaveo za plemiće telesne kazne koje su bile ukinute Poveljom plemstva, i on je još opozvao nekoliko članova iz nje. Najzad, istina je da je on jedanput izjavio da su staleške povlastice nesaglasne sa autokratskim režimom: „plemić”, rekao je on, „je onaj kome ja govorim, i on ostaje plemić samo dotle dok ja sa njim govorim”. Ali, ni ova originalna formula, ni mere koje smo malo čas spomenuli nisu dovoljne da dokažu da je on stvarno imao demokratske ideje u socijalnom području. Ne treba zaboraviti da je on naročito hteo da uništi sve što je njegova majka stvorila, da je on ukinuo jednim potezom pera čitav niz ukaza Katarine II, da je on bio nesposoban da logično smisli jedan politički i socijalni sistem, da je sve kod njega bilo samo prohtev i prolazna želja, često puta u međusobnoj suprotnosti, da se nekad nije moglo predvideti kuda će ga trenutak kasnije odvesti misao koja se maločas rodila u njegovom prenadraženom mozgu. Činjenice uostalom ne dopuštaju da se veruje da je on mislio da ukine ili makar samo da ublaži seljačko ropstvo. Kada su se na glas o skorom oslobođenju seljaci na mnogim mestima pobunili protivu svojih gospodara, on je svirepo ugušio pobune i objavio jedan proglas kojim odlučno opovrgava glasove o oslobođenju seljaka i potseća mužike da oni moraju potpuno da se pokoravaju svojim gospodarima. Šta više za vreme cele njegove vladavine, on stvara nove mužike razdeljujući mnoge državne seljake spahijama. Prilikom njegovog krunisanja on je poklonio vrlo mnogo državne zemlje raznim velikodostojnicima. On je kasnije činio neprekidno u korist svojih ljubimaca; ako je uzimao natrag poklonjene zemlje od ljubimaca koji su pali u nemilost — niko nikad nije bio siguran da će dugo ostati u njegovoj milosti, — to je zato da bi ih ponovo poklonio. Niko od njegovih prethodnika nije tako izdašno razdeljivao državne zemlje pojedincima, pa prema tome i pretvorio toliko slobodnih seljaka u spahijske mužike. Razlog, koji on za to navodi jeste njegovo ubeđenje da su mužici privatnih lica srećniji od državnih seljaka. Ovo čudno mišljenje, toliko suprotno stvarnosti, ne pokazuje samo koliko on ne poznaje ruski život, već dokazuje koliko je neosnovano pripisavati mu namere za oslobođenje seljaka.
Ubrzo čitava njegova aktivnost postaje tako plahovita i tako nesređena, da se može objasniti samo nekom duševnom bolešću. Gospođica Nelidov i Marija Fjodorovna ne uspevaju više da utišaju njegove nastupe gneva, njihov dobrotvorni uticaj poništavaju rovarenja ljubimaca, koji iz sebičnih razloga potstiču careve rđave sklonosti i slabosti. Jedan od njih, Kutajsov, uspeo je da stekne nad njim znatan uticaj. Taj prost i grub berberin, lukav spletkaroš, dodvorio mu se laskanjem u dogovoru sa Rostopčinom i Bezborodkom koji je bio dovoljno vešt da sačuva carsko poverenje, uspeo je da skrene njegovu pažnju na gospođicu Lopuhin, te gospođica Nelidov mora da se povuče. Zahvaljujući njemu postavljen je Palen, koji će igrati glavnu ulogu u ubistvu cara, za komandanta Petrograda, a Oboljaninov, koji izvršuje slepo svako Pavlovo naređenje, postaje vrhovni državni tužilac. Nered u državnim poslovima je na vrhuncu. Ukazi se ređaju, ali su često međusobno protivrečni i dovode u zabunu svakoga. Jednim se zabranjuje upotreba izvesnih reči sasvim nevinih, drugim, unošenje u Rusiju knjiga i nota. Jednoga dana zapečaćene su sve štamparije, a uskoro potom skinuti su pečati sa njih. Jedan ukaz vređa uspomenu jednog generala koji je već odavno preminuo. Skoro svakoga dana visoki državni činovnici uklanjaju se sa položaja. Oficiri, koji odlaze na svakodnevnu smotru nose sa sobom rublje i hranu, jer se često događa da, za bilo kakvu nemarnost, jedan od njih bude poslan pravo u Sibir. Događaj sa admiralom Čičagovom pokazuje lepo Pavlovu nestalnost u držanju prema onima koji mu služe: optužen da je hteo preći u službu Engleske, on je pozvan u dvor; ne dobivši mogućnost da se opravda zasut je uvredama od cara koji naređuje da mu se nasilno svuče uniforma, posle čega je odveden bez odela, kroz grupu generala, u Petropavlovsku tvrđavu gde se razboleo, ali je posle nekoliko nedelja dobio komandu nad eskadrom koja je bila poslana ka engleskim obalama. Život u Petrogradu postaje neizdržljiv, u devet sati uveče sve svetlosti moraju da se pogase, saobraćaj se zaustavlja na ulicama preko kojih se razapinju lanci, i patrole puštaju da prođu samo sveštenici koji odlaze samrtnicima i babice. Kogod susretne careve kočije mora da se skine sa kola, po svakom vremenu da bi pozdravio vladara. Svi dršću pred njim i niko se ne oseća bezbedan. Pomisao na jedan državni udar počinje da se javlja kod pojedinaca. Ona se razvija pod dejstvom spoljnih događaja.
Spoljna politika Pavla I. —Odmah po svom stupanju na presto Pavle okončava rat sa Persijom i objavljuje početak jednog doba mira. Njegovoj izjavi raduju se svi. Ali se ubrzo uviđa da njegova spoljna politika neće biti ništa stabilnija nego unutrašnja.
Godine 1797 on uzima pod svoje okrilje Malteški red i zavodi u Rusiji jedno njegovo veliko priorstvo (starešinstvo). Kada je Bonaparta, ometajući njegovu politiku u Sredozemnom Moru, zauzeo godine 1798 ostrvo Maltu on se strahovito razgnevio i proglasio sebe za velikog starešinu Malteškog reda, te se Evropa može čuditi što vidi jednog pravoslavnog cara na čelu jednog reda potčinjenog papi. Zauzimanje Malte od strane Francuza nagoni ga da objavi rat Francuskoj, i on dodeljuje Suvorovu, koji je tada bio u nemilosti, glavno zapovedništvo nad vojskom koja je poslana u Italiju u pomoć Austrijancima. S druge strane on se približava Turskoj, čiji je ponos povredio Bonapapartin pohod u Egipat, i zaključuje sa Engleskom savez protiv Francuske, koji se obe ugovaračke strane uzalud trude da pretvore u novu koaliciju uvlačeći i Prusku. Dok Suvorov počinje svoj sjajni pohod u Italiju, on objavljuje rat Španiji koja je odbila da raskine prijateljstvo sa Francuskom. Ali, krajem 1799 godine, on preokreće svoju politiku, kida sa Austrijom i Engleskom i otpočinje politiku zbliženja sa Bonapartom, u kome vidi obnavljača monarhističkog načela.
On zatvara ruska pristaništa za britanske brodove i robu, i započinje pregovore sa Pruskom, Švedskom i Danskom, u cilju da obnovi „severni sistem”. On odobrava plan koji mu podnosi načelnik Kolegijuma za spoljne poslove, Rostopčin, i u kome se predlaže savez sa Francuskom, raskid sa Engleskom, podela Turske između Rusije i Austrije i kompenzacije Pruskoj u severnoj Nemačkoj. Sa svoje strane Bonaparta, koji je postao prvi konzul i potpisao sa Austrijom ugovor o miru u Linevilu, teži da se približi Rusiji, da bi vodio zajednički rat protivu Engleske. Pavle prihvata ovu zamisao oduševljeno, i sa brzinom kojom izvršuje sve svoje odluke, on naređuje donskim kozacima da pođu u osvajanje Engleske Indije. Ovaj rat počinje februara 1801 godine, bez priprema, bez operacionog plana, bez tačnih mapa. Kroz snežne bure, po jakom mrazu i po cenu mnogih lišavanja, kozaci stižu do Orenburga, zatim nastavljaju put sve do dana kada Pavlova smrt prekida ovaj čudni poduhvat.
Pripremanje državnog udara. — Nagli Pavlov raskid sa Engleskom samo je ubrzao državni udar koji se pripremao u Petrogradu.
Engleski ambasador, ser Čarls Huajtvort, bio se sprijateljio sa Nikitom Petrovičem Paninom, pristalicom englesko-ruskog sporazuma čiji su napori — iako je on naimenovan u junu 1797 godine za ambasadora u Berlinu sa zadatkom da stupi u vezu sa pretstavnikom Francuske republike Kajarom, — doveli naprotiv do raskida sa Francuskom. Huajtvort je bio stekao veliki uticaj u petrogradskom društvu. Na dvoru je umeo on da nađe pouzdanu potporu u gospođici Nelidov, a u isto vreme, pomoću svoje ljubaznice gospođe Žerebcov, sestre Platona Zubova, stvorio korisne veze sa nezadovoljnicima. On se još više zbližio sa Paninom otkako je ovaj bio naimenovan za člana Kolegijuma za spoljne poslove.
Nemilost u koju je pala gospođica Nelidov i nova Pavlova spoljna politika nagone ga da zaželi iskoristiti nepopularnost cara u korist njegovoga sina Aleksandra. Krajem 1799 godine, on izlaže svoj plan Paninu, koji ga potpuno odobrava i obećava mu svoju pomoć. Oba saučesnika stupaju u vezu sa admiralom de Ribasom, veoma prepredenim i lukavim Maltescem koji je, pošto se istakao u službi Rusije za vreme drugog turskog rata za vlade Katarine II i pošto je uzeo aktivnog učešća u podizanju Odese, došao u Petrograd i ušao u kolegijum admiralstva. Njegov plan je da proglase da je Pavle svrgnut s prestola zbog duševne bolesti i da dodele namesništvo Aleksandru. Panin uzima na sebe da izdejstvuje pristanak carevića, sa kojim je imao nekoliko poverljivih razgovora u koji, isprva, jako uzrujan, naposletku pristaje; zatim uvlači u zaveru i Palena, koji je od juna 1798 godine bio komandant Petrograda i šef tajne policije. Posle zauzeća Malte od strane Engleza, Pavle, strahovito razgnevljen, prekida diplomatske odnose sa Engleskom, te Huajtvort mora da napusti Rusiju. Ali gospođa Žerebcov ostaje u Petrogradu, i njen ljubavnik i dalje prati iz Londona pažljivo tok događaja u prestonici. Iznenada Pavle, koji se spremao za rat sa Engleskom, odlučuje da smeni Palena sa položaja komandanta Petrograda i da ga naimenuje za vrhovnog zapovednika vojske. Palen tada upoznaje sa zaverom svoga naslednika Svječina, tvrdi mu da zaverenike otpomaže Engleska i pita ga kakvo će biti njegovo držanje. Svječin odgovara da ih neće pomagati, ali da im neće ni smetati. No ubrzo potom Palen je vraćen na svoj raniji položaj i on preduzima odlučne mere. Nema sumnje da je na njegovo navaljivanje Pavle obnarodovao ukaz kojim se dopušta prognanicima iz ranijih godina da se vrate u Petragrad i dopušta trojici braće Zubova da dođu natrag u prestonicu. Isto tako na njegovo navaljivanje gospođa Žerebcov, u čijem se salonu sastaju zaverenici, ubeđuje svoga brata, Platona Zubova, da zaprosi ćerku uticajnoga Kutajsova, čijeg se otpora pribojava.
Dva neočekivana događaja ostavljaju njemu vođenje zavere. Panin je smenjen sa svoga položaja u Kolegijumu za spoljne poslove i prognan na svoje imanje Dugino u Smolenskoj guberniji. Admiral de Ribas, koji se pre toga bio rešio da iskoristi jednu audijenciju kod cara da bi ga otrovao, razboleo se uoči toga dana i ubrzo umro. Palen, postavši vođa zavere, rukovodio je vešto tim poslom. On se najpre oslobađa onih koji bi mogli da mu smetaju. Kutjesov, čiju su naklonost braća Zubovi zadobili laskanjem, postao je bezopasan. Ostali su Arakčejev i naročito Rostopčin, u koje Pavle ima neograničeno poverenje. Arakčejev je prognan na svoje imanje Gruzino, u Novgorodskoj guberniji, zato što je suviše bezobzirno zloupotrebljavao svoj položaj. Rostopčin, čije spletkarenje protivu Panina otkriva Palen caru, svrgnut je sa svih položaja koje je zauzimao i izgnan iz Petrograda. Panin, pozvan natrag u prestonicu, smatra za pametnije da mirno čeka rasplet događaja na svome imanju. Palen nema više pred sobom nikakvih prepreka. Broj zaverenika raste svakim danom. Svi očekuju da se ubrzo odigraju važni događaji. Pavle olakšava zadatak zaverenicima, jer toliko zagorčava život članovima carske porodice, da njihovo stanje postaje neizdržljivo. Početkom 1801 godine bira on za svoje obitavalište dvorac Mihail, koji je preuređen. U toj mračnoj zgradi, sagrađenoj poput tvrđave i čije su sobe usled vlage uvek pune isparenja, smešta on celu svoju porodicu, kao i gospođu Gagarin, prema kojoj je on osećao samo platonsku ljubav dok je ona bila gospođica Lopuhin, no koja je postala njegova ljubavnica otkako se udala. On sada posvećuje svu svoju pažnju samo prema njoj, a veoma je nepoverljiv prema carici i prema svoj svojoj deci, izuzev prema Katarini Pavlovnoj, njegovoj ćerci ljubimici. Kruži glas kako on namerava da zatvori svoju ženu i svoju decu u jedan manastir. U isto vreme on počinje da oseća veliku nežnost prema bratancu svoje žene, princu Eugenu od Virtemberga, starom trinaest godina koji je tada stigao u Petrograd, smišlja da ga oženi svojom ćerkom Katarinom i da njega odredi za svoga naslednika. Sve to omogućava Palenu da odagna poslednje Aleksandrovo ustručavanje. Carević pristaje najzad izrično na državni udar, pod uslovom da se njegovom ocu sačuva život. On posle toga uzima lično učešća u diskusiji o planu rada i on bira datum, a to je noć između 11/23 i 12/24 marta, kada će na straži biti jedna četa na koju se zaverenici mogu osloniti.
Ubistvo Pavla I. — Pavle je naposletku načuo nešto o državnom udaru koji se priprema i o kome govori ceo Petrograd. Iznenadno pita on Palena da li mu je poznato da postoji zavera. Palen je uzdrhtao, jer je pomislio da ga je neko izdao, ali se brzo pribira, izjavljuje da zavera zaista postoji, da je on stupio u red zaverenika da bi mogao bolje da prati njihov potajni rad i da bi ga mogao blagovremeno preduhitriti. Pavle mu veruje. 10/22 marta naređuje on vrhovnom državnom tužiocu Oboljaninovu da ponovo zakune na vernost velike kneževe Aleksandra i Konstantina, i Aleksandar, iako je ušao u zaveru, polaže zakletvu. 11/23 marta veliki kneževi Aleksandar i Konstantin kažnjeni su sobnim zatvorom, i Pavle otvoreno iskazuje svoju mržnju prema Mariji Fjodorovnoj.
Istoga dana, u domovima Palena i Talicina, zaverenici održavaju bučne skupove i razdeljuju zadatke koje će svaki od njih imati da izvrši iduće noći. Oni su svi razdraženi, a većina su potpuno pijani. Jedino je Palen ostao uzdržljiv i sačuvao svu svoju hladnokrvnost. Nema sumnje da je njegovim planom predviđeno i Pavlovo ubistvo, jer nije nenamerno potsećao zaverenike na poslovicu: „Da bi se načinila kajgana, moraju se najpre razbiti jaja.” Ipak, zaverenici sastavljaju jednu izjavu na koju hoće da prinude Pavla da je potpiše i kojom će on obnarodovati svoj silazak s prestola i naimenovati Aleksandra za namesnika. Posle bučnog pirovanja, pedeset do šezdeset oficira polaze kroz noć ka dvorcu Mihail. Straža, koju vrši jedna četa iz Semjonovskog puka, pridružuje im se odmah. Tek pred vratima careve ložnice dva husara koji su tu bili na straži pokušavaju uzalud da se odupru. Dvanaest oficira, među kojima Platon i Nikolaj Zubov, prodiru u sobu. Pavle, probuđen larmom i obuzet užasnim strahom, skriva se iza jednog paravana. Na Benigsenov poziv on pristaje da potpiše izjavu o abdikaciji. Ali, kad je Beningsen pod nekakvim izgovorom izišao iz sobe, oficiri otpočinju da se svađaju s njim. Nikola Zubov udara ga oštrim uglom jedne zlatne duvanjare, i on pada. Oficiri se bacaju na njega i Jasvil ga ugušuje jednom vratnom maramom.
Uticaj Pavlove kratke vladavine na razvoj javnog mišljenja u Rusiji bio je znatan. Dok je Pugačevljeva buna pokazala svu oštrinu socijalnog pitanja i ukazala na potrebu da se bar donekle ublaži robovanje naroda, ako ništa drugo a ono zarad mira samoga plemstva, dotle je despotski režim Pavlov jasno istakao opasnost od autokratije. Plemstvo, koje je bilo naviklo da u toku XVIII veka smatra sve više apsolutnu vlast kao tvorca i zaštitnika plemićkih socijalnih povlastica, odjednom je primorano da veruje da pod autokratskim režimom odluke i ćutljivi prohtevi vladara mogu da poljuljaju pa čak i poruše temelje postojećeg poretka.
Na pragu XIX veka postavljaju se dakle dva problema, problem seljačkoga ropstva i problem autokratije. Trebaće da protekne mnogo vremena i da se prebrode mnoge teškoće pre nego što oni budu rešeni, ali sve do njihovoga konačnog rešenja oni će se neprekidno nametati javnom mišljenju.
II. — Ekonomsko i socijalno stanje u Rusiji krajem XVIII veka
[uredi]Poslednja trećina XVIII veka, koju ispunjava vladavina Katarine II, jeste veoma važna etapa u materijalnom razvitku Rusije.
Povećavanje stanovništva. — Za vreme ovog perioda, povećavanje celokupnog stanovništva oseća se svuda, a u nekojim oblastima je znatno. Nezavisno od teritorijalnog proširenja koje je izvršila Katarina II, u samoj središnoj Rusiji, onakvoj kakva je bila za vreme Petra I, broj stanovništva popeo se, između 1762 i 1796 godine, od 19 na 29 miliona, što znači da se povećao za 50 od sto. Iz zvaničnih statističkih podataka, ma koliko oni bili nepotpuni, izlazi da se srednja gustina stanovništva, koja je za vreme Petra I iznosila 3 stanovnika na kvadratni kilometar, popela u Evropskoj Rusiji na 8. U Moskovskoj guberniji ona je dostigla 50, u Kaluškoj, Tulskoj i Černjigovskoj 30 do 40, a u oblastima Rjazanja, Kurska, Kijeva, Harkova i Jaroslavlja 20 do 30 stanovnika na kvadratni kilometar. Nekoji tadašnji dobro obavešteni posmatrači u svojim spisima potvrđuju ove cifre. Knez Ščerbatov beleži, oko 1770 godine, da je u izvesnim oblastima središne Rusije gustina stanovništva tako velika, da nedovoljnost zemljišta postaje očevidna. „Mnoga sela”, — piše on, „postaju toliko gusto naseljena, da nema dovoljno njiva da bi se zadovoljila njihova ishrana. Stanovnici ovih sela primorani su da traže izvan poljoprivrede, obavljanjem drugih poslova, sredstva za život.” Bolotov, u isto to vreme, priča da u jednom okrugu središne Rusije, u Kaširskom, seljaci nemaju dovoljno ziratne zemlje i da mnoge spahije smeštaju povremeno svoje seljake po stepama južnih pokrajina. Odgovori spahija na jednu anketu o stanju na njihovim imanjima, koju je priredilo Privatno društvo za ekonomska proučavanja, osnovano u početku vladavine Katarine II, pružaju takođe mnogo podataka o prenaseljenosti mnogih središnih oblasti, gde ima „mnogo više zemljoradnika nego ziratne zemlje”. Samo u stepama južne i istočne Rusije stanovništvo je još uvek retko.
Povećavanje stanovništva u najvećem delu Evropske Rusije moralo je imati velikog uticaja na čitavu ekonomsku strukturu zemlje. Iako su sastav i brojna snaga raznih društvenih staleža ostali približno isti kao i u prvoj polovini XVIII veka, uslovi života nekojih staleža počinju već da se iz osnova menjaju.
Razvitak velikih poseda i proširenje seljačkog ropstva. — Povećavanje broja mužika i razvitak velikih plemićskih zemljišnih poseda, što je započeto u prvoj polovini XVIII veka, nastavlja se brzo i iz istih razloga, a to će reći zahvaljujući naročito poklonima u zemlji i državnim seljacima što ih čine vladari. Odmah po svom stupanju na presto, Katarina II pohitala je da nagradi one koji su joj pomogli da se popne na presto, te obilno iskorišćuje taj način. 9/20 avgusta 1762 godine, za jedan dan, ona razdeljuje raznim ličnostima do 16.000 seljaka. Ali se ni kasnije njena velikodušnost ne usporava. Već pri kraju svoje vladavine, avgusta 1795 godine, ona poklanja još jednom, jednim potezom, raznim spahijama 109.000 mužika u oblastima Bele Rusije i Litvanije koje su oduzete od Poljske. Kako je ona ukinula kaznu konfiskovanja imanja, svi njeni pokloni, nasuprot njenim prethodnicima koji su rado dodeljivali drugim spahijama imanja plemića koji su pali u nemilost, vršeni su na račun državnih poseda. Prema tome, svaki od ovih poklona povlačio je za sobom i porobljavanje slobodnih seljaka. Izračunato je da je ona, za vreme svoje vladavine, podjarmila i razdelili 800.000 slobodnih seljaka.
Oni koji su se koristili njenom izdašnošću jesu pre svega njeni mnogobrojni ljubimci. Braća Orlov dobili su ukupno, od 1762 do 1783 godine 40.000 mužika i 17 miliona rubalja, od koje sume oni upotrebljavaju znatan deo za kupovanje drugih imanja. Grigorij Orlov umire bez dece, te njegova četiri brata razdeljuju između sebe njegovo nasledstvo. Aleksej Orlov zaveštava svojoj kćeri Ani — onoj koja će kasnije, za vlade Aleksandra I, fanatično obožavati igumana Fotijusa — 30.000 mužika i 5 miliona rubalja. Potemkin, koji je rođen kao siromašak, nagomilao je za niz godina dok je bio caričin ljubimac, ogromna bogatstva. Njegovo učešće u državnom udaru iz 1762 godine donelo mu je 400 mužika. Za sve godine njegove veze sa Katarinom, on je dobio još 37.000 mužika i 9 miliona rubalja. Narednih godina, kada je ostao svemoćan caričin savetnik, on se i dalje bogatio. Ponekad, ona imanja koja je on dobio na poklon pa ih prodao državi, davana su mu ponovo na poklon kao nagrada za učinjene usluge. Njegova nepokretna imovina dostigla je naposletku vrednost od 50 miliona rubalja. Svakome od svojih mnogobrojnih naslednika, deci svojih triju sestara, ostavio je po 5.000 mužika. Zavadovski je dobio najmanje 20.000 mužika, ne računajući novac. Zoriću, koji nije imao ništa pre nego što je postao njen ljubavnik, Katarina poklanja 4.000 mužika samo u Mohilevskoj guberniji, zatim poljska dobra u Livoniji i varoš Šklov. Vasilčikovu, za dva meseca ljubavne veze, poklanja ona ne samo 7.000 mužika, što pretstavlja godišnji prihod od 35.000 rubalja, već i 100.000 rubalja u gotovom novcu, 50.000 u nakitu i godišnju penziju od 20.000 rubalja. Braća Zubovi stiču takođe basnoslovna bogatstva. Bezborodko, koji je ispočetka bio vrlo skroman maloruski posednik, stiče od 1776 do 1796 godine ogromna bogatstva i najskupocenije posede. Pri kraju Katarinine vladavine on ima 16.000 mužika, a za Pavlove vladavine ima ih skoro dvostruko. Velikim sumama novca kojima su nagrađivane njegove usluge dodao je i prihode od raznih službi koje je uzeo u zakup od države i od liferacija državi. Pred svoju smrt imao je on 250.000 rubalja prihoda i njegova pokretna imovina procenjena je na četiri miliona. Čitavo njegovo bogatstvo pripalo je njegovom bratu, a kasnije, posle udaje njegove bratanice, prelazi na porodicu Kušeljev. Pavle I je još izdašniji nego njegova mati. Na nekoliko dana posle svog stupanja na presto, on razdeljuje od dvorskih poseda 680.000 seljaka; svi viši oficiri gatčinskog garnizona dobili su po 300 do 1.000, a niži po 30 do 100 mužika. Prilikom svoga krunisanja poklanja Arakčejevu 2.000 mužika zajedno sa imanjem Gruzinom, koje će se kasnije toliko proslaviti, a koje se nalazi u Novgorodskoj guberniji; Bezborodko pak dobiva 30.000 desjatina u Voronježkoj guberniji; drugi dvorani dobivaju po 2.000, 4.000 ili 6.000 mužika — u svemu 82.330. Kasnije, Pavle poklanja knezu Kurakinu 20.000 desjatina u Tambovskoj guberniji, sva lovišta ribe kod Astrahanja, izuzev ona kod Embe, zajedno sa zemljom koja im pripada, i prostrano i velelepno poljsko dobro Nadeždino u oblasti Saratova; Rostopčinu poklanja imanja sa godišnjim prihodom od 100.000 rubalja; ocu svoje ljubavnice, Lopuhine, prostrana imanja u Kijevskoj guberniji; Kutajsovu. tome Turčetu bez igde ičega, ogromne posede u Beloj Rusiji i Kurlandiji, kao i lovišta ribe kod Embe, koja će mu državna blagajna otkupiti godine 1802 za sumu od 100.000 rubalja.
Ovi primeri, izabrani između najpoznatijih, dovoljni su da pokažu kako su se nastavljala i umnožavala, u poslednjoj trećini XVIII veka, nagla stvaranja ogromnih zemljišnih poseda i kako se uporedo s tim uvećavala masa porobljenih seljaka. Ali, velika vlastela ostaje kao manjina. Najveći deo plemstva ima samo osrednja imanja, koja se nalaze u srednjoj Rusiji i u plodnoj oblasti na jugu. Ima čak priličan broj sitnih posednika, od kojih mnogi imaju jedva desetak mužika, te su primorani da i sami učestvuju u poljoprivrednim radovima, te su stvarno skoro seljaci.
Pogoršanje seljačkog ropstva i razvitak poljoprivrede. — Za vladavine Katarine II, vlast spahije nad njegovim mužicima bila je, kao što smo videli, znatno pojačana. Za svoje seljake spahija je skoro samodržni vladar. njima je zabranjeno da podnose tužbu protivu njega. Jedino pretstavnici mesne upravne vlasti mogu optužiti spahiju zbog zloupotrebe gospodarske vlasti. Ali je ta upravna vlast, koja je potpuno u rukama pokrajinskoga plemstva razume se, vrlo malo sklona, da primenjuje Katarinin zakon koji propisuje da se nečovečne spahije stave pod tutorstvo. Ona je nesposobna da spreči spahijsku samovolju da se razvija i da se često završi nečuvenim zloupotrebama i nečovečnim kinjenjem. Nekolicina velikih spahija pokušavaju da sistematski odrede kazne koje će primenjivati nad svojim mužicima i da napišu jedan „kazneni zakonik” za svoja imanja. Ali ovi lični zakonici, od kojih nam je ostalo nekoliko i koji su uostalom nemilosrdni[1], samo su izuzetne pojave. Uopšte uzev, kazne zavise samo od ćudi gospodara ili upravnika imanja, što nije nikakva dobit ni za seljake ni za domaće mužike. Isti je slučaj i sa ličnom sudbinom mužika, koji se ne mogu oženiti bez dopuštenja svoga gospodara i čija porodica može uvek da bude raspršena na jednu njegovu zapovest. Trgovina ljudima, „dušama” kako se tada govorilo, razvija se, i ponekad je čitav čopor ljudi poslan na mesni vašar da tamo bude prodat. Spahija, koji sebe smatra za malog vladara koji na svome imanju ima jedan deo državne moći, ponekad zaželi više da vlada nad svojim seljacima nego da upravlja svojim imanjem. Nekoji veleposednici stvaraju prave parodije državne administracije, sa celokupnim složenim mehanizmom pojedinih otseka, kancelarija, činovnika i birokratske gomile akata. Ove metode birokratskog upravljanja sprečavaju vlastelina da upozna život svojih seljaka, koji obrađuju svoje njive kako je njima drago, po starinskom načinu koji im je ostao od njihovih otaca i njihovih dedova.
Starinski način rada je velikim delom posledica toga, što ruska privreda, zasnovana na seljačkom ropstvu, čuva još uvek mnoga obeležja domaće privrede. Na mnogim spahijskim imanjima kupuju se iz varoši samo luksuzni predmeti za gospodara: strane tkanine, vina, voće, kafa i ostali prekomorski proizvodi, kao i najpotrebnije stvari za kuću, na primer gvožđarija. Sve ostalo proizvodi se i prerađuje na samom imanju. Posledica toga je da su poljoprivredne metode sasvim primitivne i da je spahijskom dvorcu potrebna mnogobrojna posluga. Često puta, kao što pokazuje anketa Privatnog društva za ekonomska proučavanja, spahijske i seljačke njive, uvučene jedne između drugih, obrađuju se na isti način i oru se, i jedne i druge, pomoću stoke koja pripada seljacima. Svuda vlada sistem trostrukog plodoreda. Đubrenje zemlje je retka pojava. Poljoprivredne mašine uvezene iz inostranstva izazivaju senzaciju, i jedino osobenjaci, kao na primer Rostopčin, odvažuju se da ih upotrebe. Potrebna je mnogobrojna mužička posluga na spahijinom dvorcu, i to ne samo da odgovori zahtevima azijatske raskoši, već i da izrađuje sve što je potrebno za život na spahijinom imanju. Od spahijskih drvodeljskih stolarskih, kovačkih, krojačkih, obućarskih i drugih radionica, gospodar zahteva da prerade, za njegovu upotrebu, sirovine koje su proizveli seoski mužici; služavkama poverava on razne ručne radove, kojima one mogu da posvete neograničeno vreme, te odtuda često proizilaze prava remek dela. Među svojom poslugom on još izabira muzičare, horiste, glumce, pa čak i slikare i pesnike. Među njima nailazi on ponekad na darovite umetnike, koje šalje na usavršavanje pod upravom ruskih i stranih majstora, no koje on posle toga primorava, ma kakav bio njihov talenat, da nastave svoj mučni život mužika, što često puta povlači za sobom tragične posledice.
Ali, iako se režim domaće privrede još održava, on ipak nije opšte rasprostranjen kao nekada. Režim novčane i trgovinske privrede, kojoj van svake sumnje ide na ruku sve veća gustina stanovništva, prodire sve više u Rusiju, te se eksploatacija spahijskog imanja, kao i uslovi seljačkog robovanja, počinju da menjaju.
Veći broj spahijskih imanja dobija tada izrazito obeležje ekonomskih preduzeća. Taj je slučaj onde gde su gospodareva zemljišta odvojena od mužičkih njiva i gde je iskorišćavanje mužičkog rada sistematski regulisano. Uporedo sa ovim preobražajem može se već zapaziti da u raznim krajevima Evropske Rusije dva sistema seljačkog ropstva, sistem dažbina i sistem kuluka, teže da se rasporede više ili manje racionalno za vlade Katarine II: dok u središnim gubernijama 45 od sto spahijskih imanja primenjuje sistem kuluka a 55 od sto sistem dažbina, dotle u južnim gubernijama 74 od sto zahtevaju kuluk a samo 26 od sto dažbine. To je stoga što izbor jednog ili drugog sistema zavisi sada mnogo više od dobiti koju on može pružiti nego od lične naklonosti spahije. Kuluk je više rasprostranjen u plodnim oblastima, gde je za spahiju korisnije da zaposli svoje mužike, te da požnje što više žita i da pošalje njegov višak na tržište. Nasuprot tome, sistem dažbina preovlađuje u manje plodnim krajevima, gde spahija nema interesa da troši rad mužika po slabo produktivnim njivama i gde, ako ih pusti da rade na drugom mestu, može uzeti deo i od njihove žetve.
Isto tako se ovom željom da se izvuče što veći prihod sa imanja može objasniti povećanje dažbina i kuluka. Anketa Privatnog društva za ekonomska proučavanja jasno ističe otežavanje kuluka. Ona pokazuje da, umesto tri dana kulučenja nedeljno, mužik ponekad kuluči po četiri ili pet dana, te ne može posvetiti više od jednog ili dva dana, izuzev nedelje, obrađivanju svoga zemljišta. Ponekad ova anketa čak navodi slučajeve da mužik, primoran da radi preko cele nedelje za gospodara, ne može više da obrađuje svoj deo zemljišta te prima od svoga gospodara mesečne obroke žita. Ovi još izuzetni slučajevi jesu predznaci preobražaja seljačkoga ropstva koji će, u drugoj četvrti XIX veka, uvesti brzo metode američkih plantažera u rusku poljoprivredu. Što se tiče postepenog povećavanja dažbina, koje se sve češće plaćaju u novcu a ne u naturi, ono se može pratiti u Bolotovljevim Uspomenama. Njihov srednji iznos penje se od dve rublje na svakog mužika oko 1760 godine na pet rubalja pri kraju toga veka, što znači da su se svakih deset godina povećavale za jednu rublju. Ali pojedine spahije zahtevaju tako teške dažbine, da su seljaci ponekad primorani da prodaju stoku i alat, i da, po rečima Petra Panina Katarini II, one prevazilaze čak i ono što je u ljudskoj moći.
Tako poljoprivreda dobiva sve više trgovačko obeležje. Imanja i mužici imaju sve manje za cilj da više ili manje skromno obezbede životne potrebe svojih gospodara. Oni moraju sada da proizvode za tržište. Iako mnoge spahije još ne prodaju svoje žito, oni počinju da ga upotrebljavaju za pravljenje rakije, koju potom ustupaju državnim finansiskim vlastima. Godine 1775 prodali su oni državi 2,103.000 vedara rakije za sumu od 3,000.000 do 3,500.000 rubalja, što bi u 1914 godini iznosilo oko 20,000.000 zlatnih rubalja, te je razumljivo zašto je plemstvu 6ilo toliko stalo do monopola izrade rakije koji je dobilo za vreme Petra III. Oni prodaju takođe lan, konoplju i druge industriske biljke — sveske plemstva uzalud su tražile monopol te trgovine 1767 godine — a kao što ćemo videti, konoplja sa njihovih imanja pretstavljala je važan deo izvoza. Ovaj preobražaj, poljoprivrede vrši se na štetu mužika, čiji se položaj pogoršava uporedo sa povećanjem kuluka i dažbina, kao i spahijske samovolje. Zato su seljačke pobune tako mnogobrojne za vlade Katarine II.
Položaj slobodnih seljaka. — Sveske slobodnih ili državnih seljaka iz 1767 godine pokazuju da se oni žale na težinu poreza, a naročito na dažbine u naturi, od kojih je jedna od najmučnijih obaveza da održavaju puteve i da daju konje za smenjivanje zaprega. Ali porezi ne samo da se nisu smanjivali, već se i dalje povećavaju za vreme Katarine II, ni dažbine u naturi ne olakšavaju se.
U severnim oblastima državna uprava pokušava da utvrdi agrarni statut slobodnih seljaka. Od pamtiveka oni su tu imali. zemljišta koja su ustvari pripadala državi, i imali su pravo da otuđe svoju parcelu. Međutim, mnoga od ovih zemljišta kupili su varoški trgovci, činovnici i druga lica koja nisu imala nikakve veze sa seljačkim staležom. S druge strane, pojedine parcele koje su sačuvali slobodni seljaci postale su veoma nejednake po veličini. U svojim sveskama iz 1767 godine i u mnogim molbama seljaci iz tih oblasti tražili su da se izvrši ponovna: podela zemljišta, te da se parcele međusobno izjednače. Naređujući da se od sopstvenika oduzmu i vrate državi sva zemljišta što su ih slobodni seljaci iz severnih oblasti prodali licima koja ne pripadaju seljačkom staležu, i zabranjujući državnim seljacima da do dalje naredbe prodaju i zadužuju svoje parcele u korist ma koga, bio on seljak ili ne, Uputstvo za razgraničenje imanja, objavljeno 1766 godine, pripremilo je novu raspodelu zemljišta. Oko 1780 godine, Katarina II poduhvatila se da to izvede, pokušavajući da uspostavi jednakost seljačkih parcela u Oloneckoj i Arhangelskoj guberniji. Uz odobravanje jednih, i uz otpor drugih, ovaj pokušaj podelio je seljake na dva tabora, koji su zapodeli ogorčenu borbu. Uzrujanost koja usled toga nastaje utoliko je veća, što upravni organi određeni da izvrše podelu ne uviđaju stvarne uslove pod kojima žive seljaci u tim oblastima, te postupaju na način koji je često protivrečan i samovoljan. Posle mnogih sukoba, taj posao završen je samo u nekoliko okruga Olonecke gubernije, dok će se u Arhangelskoj guberniji ostvariti tek 1830 godine.
Veliki deo državnih seljaka je u jednom naročitom i prilično teškom položaju. To su seljaci upisani u registre metalurgiskih fabrika, državnih ili privatnih fabrika, koje ne treba mešati sa seljacima zvanim „posedni”, koji su vezani za fabrike. Prilikom trećeg popisa stanovništva, a to će reći posle 1760 godine, njih je otprilike 190.000; prilikom petog, posle 1790 godine, njih je 312.218. Zakonski, oni su i dalje državni seljaci. Iako su oni primorani da rade u privatnim ili državnim fabrikama, ipak oni imaju pravo na izvesnu platu namenjenu plaćanju njihovog poreza. Prvobitno, kada je ova plata bila manja od; iznosa njihovog poreza, nju su zadržavale uprave fabrika i predavale poreskim vlastima. Počev od druge polovine XVIII veka,. ta plata predavana je radnicima, koji su morali sami da plaćaju svoj dug državi. Oni su obavezni da rade u fabrici samo koliko da tu zarade iznos svoga poreza, a sopstvenik fabrike nema prava da od njih zahteva da rade i preko toga, i ne može sa njima da postupa kao sa mužicima koji pripadaju fabrici. Ali ustvari, on pokušava da nad njima vrši sva prava koja ima spahija nad svojim mužicima. Kad god to može, on prelazi ono nekoliko ograničenja koja je zakon stavio njegovoj vlasti, a kad zakon nije izričit, on ga tumači u svoju korist. Zato su, praktično, ovi slobodni seljaci podvrgnuti jednom nezakonitom iskorišćavanju i svedeni na nivo mužika. No oni se sa tom sudbinom mire utoliko manje, što su uslovi rada u metalurgiskim fabrikama veoma teški. Njihova povest u XVIII veku samo je dug niz pobuna, koje su bile naročito burne u vreme Katarine II.
Razvitak trgovine. — Bujnost ekonomskog života za vlade Katarine II i postepeni prelaz sa domaće privrede na trgovačku ekonomiju ispoljavaju se buđenjem unutrašnje i spoljne trgovine, kao i razvitkom industrije. Vrednost spoljne trgovine povećava se pravilno za vladavine Katarine II i Pavla I.
| Godine | Izvoz | Uvoz |
| 1769—1773 | 16 | 12 |
| 1774—1778 | 19 | 13 |
| 1779—1783 | 21 | 17 |
| 1784—1788 | 26 | 19 |
| 1789—1793 | 36 | 30 |
| 1794—1798 | 57 | 39 |
| 1799—1804 | 68 | 50 |
Razume se da ove cifre ne vode računa o devalorizaciji rublje, koja je bila znatna, naročito otkako je Katarina II zavela papirni novac. Pa ipak, one pokazuju koliki je veliki napredak postignut od 1769 do 1804 godine.
Glavni artikli su kao što navode Anali privatnoga društva za ekonomska proučavanja, konoplja i kudeljne tkanine; proizvodi se godišnje prosečno: konoplje 2,214.956 puda između 1758 i 1762, 2,490.588 puda između 1763 i 1767, i 3,062.387 puda između 1793 i 1795 godine; kudeljnih tkiva 14,614.000 aršina između 1793 i 1795. Zatim dolazi gvožđe, sa prosečnom godišnjom količinom od 1,951.464 puda od 1767—1769, i od 2,965.724 između 1793 i 1795 godine; osim toga drvo, stočarski proizvodi (mast), platno i najzad žitarice. Rusko žito još ne snabdeva tržišta zapadne Evrope. Pošto je ono proizvod plodnih oblasti južne Rusije, ono je suviše udaljeno od izvoznih pristaništa koja su na severu; velika razdaljina, stanje puteva, kakvoća prevoznih sredstava, sve to ne dopušta da se žito korisno doveze na Baltičko i Belo More. Zbog toga Potemkin upućuje svoju politiku ka jugu i zato teži da osvoji obale Crnoga Mora, da naseli južne stepe i da obezbedi slobodu plovidbe kroz turske moreuze. Ekonomska važnost Kučuk-Kajnardžiskog ugovora nije umakla pažnji engleske diplomatije. Odmah po zaključenju toga mira, britanski ministar spoljnih poslova piše svome ambasadoru u Petrogradu: „Dovoljno je baciti jedan pogled na mapu, pa da se uvidi da će Rusija izvući mnogo koristi iz svojih poslednjih zavojevanja na obalama Crnoga Mora, i iz slobodne trgovačke plovidbe kroz Dardanelski moreuz: Već samo žito što ga proizvode gubernije na obalama Crnoga Mora, zaposliće veliki broj lađa. Ovo pretskazanje ostvariće se tek kasnije, ali nema sumnje da vladavina Katarine II nagoveštava već ekonomsko buđenje ruskoga Juga i veliki napredak u izvozu žitarica u inostranstvu. Od godine 1793, petina izvezenih žitarica prolazi kroz Taganrog, Kerson, i Teodosiju, a od toga pšenica pretstavlja polovinu. Ipak, i ako je razvitak nacionalne privrede — što potvrđuje napredak u spoljnoj trgovini — stvaran, ipak ne treba precenjivati njegovu vrednost. Preobražaj ekonomskog života tek počinje i još je veoma površan, kao što dokazuje upoređivanje izvoza i uvoza, čiji bilans ostaje, uopšte uzev, isti kao i u prethodnom periodu. Rusija još uvek snabdeva druge sirovinama, a troši fabričke proizvode.
Unutrašnja trgovina gde glavnu ulogu igraju žitarice, pokazuje takođe sve veću aktivnost. Bolotov, Čerbatov i Anketa privatnog društva za ekonomska istraživanja pružaju obilno dokaze o napretku unutrašnje trgovine zrnastom hranom. Žito iz raznih pokrajina upućuje se sve više ka središtu evropske Rusije, ka Petrogradu. Rečna plovidba se razvija, zahvaljujući brzom dovršenju i proširenju mreže kanala započete za vreme Petra I.
Industriski napredak. — Ono što karakteriše industrisku politiku Katarine II, to je napuštanje sistema monopola i zakonskih ograničenja. Od godine 1760 ona ukida jedno za drugim: sve monopole, sve zabrane, da bi zavela slobodnu konkurenciju. Ona se odriče zakonskih ograničenja i oslobađa industrijalce svih obaveza koje proističu iz njihove zavisnosti prema državi; godine 1779, dok u isto vreme ukida kolegijum fabrika — neku vrstu ministarstva industrije koje je kontrolisalo i regulisalo rad industrije i industrijalaca, — ona daje svim privatnim licima pravo da osnivaju svakovrsna industriska preduzeća i da njima raspolažu slobodno kao ličnom svojinom. I ako ona ublažava nekadašnje prohibitivno obeležje carinskih tarifa, ona ipak ne napušta sistem carinske zaštite. Da bi odbranila ruske industrijalce od strane konkurencije, ona objavljuje tri tarife; one iz 1766 i 1782 godine su umerene, ali tarifa iz 1793 sadrži visoke carine, po nekad čak i prohibitivne, za fabričke izrađevine koje se uvoze. Zahvaljujući ovoj industriskoj politici i napretku opšte aktivnosti, fabrička industrija se razvija snažno. Godine 1762 Rusija ima, osim metalurgiske industrije, samo 984 fabrika; godine 1796 ima ih 3.161, što znači povećanje za preko 200 od sto za 34 godine Katarinine vladavine.
Uporedo sa umnožavanjem broja fabrika industrija, koja je bila počela u prvoj polovini XVIII veka da izmiče iz ruku trgovaca, prelazi sve više u ruke plemića. Oko 1770 godine jedna trećina fabrika pripada plemstvu. Početkom XIX veka, od 98 industrijalaca koji snabdevaju državu tkaninama, samo 12 od njih su trgovci, 12 stranci ili nižega porekla, a 74 plemići.
Iz ovoga vidimo da je ekonomski život Rusije krajem XVIII veka prilično složen. Starinski načini rada, rad pomoću mužika i domaća privreda još uvek preovlađuju, ali već otpočinje postepen i dubok preobražaj, koji će posle 50 godina potpuno obnoviti Rusiju.
III — Duhovni život u Rusiji u drugoj polovini XVIII veka
[uredi]Duhovni napredak nije bio ništa manji, u toku druge polovine XVIII veka od materijalnog napretka. Uticaj francuske kulture, koji se počeo osećati još za Jelisavetine vladavine, pojačao se za vreme Katarine II; ali, u mesto da se i dalje interesuje naročito za književna i estetska pitanja, visoko rusko društvo poklanja najživlju pažnju socijalnim i političkim problemima. U prvoj polovini toga veka, obrazovana publika, naročito se divila i podražavala francuskim piscima. Za vreme Katarinine vladavine, nju privlače francuski filozofi XVIII veka.
Politička književnost. — Dve težnje javljaju se u ruskoj političkoj književnosti. Prvu pretstavlja sama Katarina II i „volterijanci”. Pre svog stupanja na presto, Katarina iskorišćuje svoju dokolicu koju su joj same prilike nametale, za čitanje knjiga. Ona isprva čita samo sladunjave romane, kojih se brzo zasitila, a zatim joj slučaj stavlja pred oči dela Voltera, kome će se ona diviti celog svog života. Kad je postala carica, požurila je da stupi u dopisivanje sa njim, obasipajući znacima pažnje i druge velike francuske pisce. Ona je otkupila biblioteku Didroa, ali mu je ostavila na slobodno raspolaganje i odredila mu stalnu platu kao čuvaru te biblioteke. Predložila je Dalamberu i nekim drugim francuskim naučnicima i književnicima da stupe u rusku državnu službu, ali pored sveg njenog navaljivanja uspela je samo da privuče Didroa i Mersijea de la Rivijer, koji su došli u Petrograd da razgovaraju sa njom o pitanjima državne uprave. Ona se dopisuje takođe sa gospođom Žofren i sa Grimom, koji je obaveštavaju o događajima u Francuskoj i o duhovnom životu Evrope.
Istina je da je briga za popularnošću, kao što smo videli, zauzimala važno mesto u njenim odnosima sa vođama javnog mišljenja u Evropi. Ali je ona tu unela i stvarnu želju da bude prethodnica svoga stoleća i da saobrazi svoju političku aktivnost idejama filosofa, u koliko su one saglasne sa naročitim uslovima ljudskog života i u koliko doprinose učvršćivanju njene lične vlasti. Kada je pisala svoje uputstvo za Komisiju iz 1767 godine, ona se nije ropski pridržavala, kao što smo videli svoga glavnog uzora, duha zakona, već je prilagođavala njegove ideje svojim političkim kombinacijama. I ako se služila terminologijom Monteskjea, ona nije usvojila njegov ideal ustavne monarhije zasnovane na podeli vlasti i političkoj slobodi; ona naprotiv prihvata Volterovu zamisao o prosvećenom despotizmu, koji ostavlja obrazovanom, čovečnom i slobodoumnom vladaru brigu da obezbedi mudrim upravnim merama blagostanje i sreću svoga naroda. Njen cilj je da dokaže da apsolutna monarhija ne mora da bude i despotska, i osnovica njenog političkog programa je da učini tu monarhiju humanom. U socijalnom pogledu, i ako Uputstvo propoveda — u koliko je to mogućno — ublažavanje seljačkoga ropstva, ono čuva i dalje zemljoposedničkom plemstvu sve socijalne povlastice koje mu obezbeđuju nadmoćan položaj u ekonomskom životu države. I ovde, na suprot spoljnom izgledu, Katarina se duboko udaljava od Duha zakona: po Monteskjeovom mišljenju, moćno i povlašćeno plemstvo treba da bude najpouzdanija zaštita od svake zloupotrebe vladarske vlasti; za nju naprotiv plemstvo je samo podrška prestola. Ako dakle ona pozajmljuje od Voltera i filosofa savremene ideje o trpeljivosti, o slobodnoj verskoj kritici, o nezavisnosti svetovne nauke i filosofije, ako ona energično odbacuje preživele administrativne navike, kao što je mučenje pri sudskom isleđivanju, to je s toga što se ona trudi da pomiri po svaku cenu nove ideje sa željom da se održe dva kamena temeljca „staroga režima”, apsolutne monarhije i socijalne prevage povlašćenog zemljoposedničkog plemstva. U svojim glavnim linijama njen politički i socijalni program slaže se sa „volterijanizmom”, koji se u to vreme širi u nekim sredinama ruskoga plemstva. Ruski „volterijanci” čitaju žudno dela francuskih pisaca koji su tada bili u modi, stvaraju u svojim dvorcima biblioteke francuskih knjiga, a pred svojom najbližom okolinom rado se razmeću verskim skepticizmom najnezavisnijim i najsmelijim, i ako pri svem tom i dalje ostaju ubeđene pristalice apsolutne monarhije zasnovane na povlasticama plemstva, i ponekad najgrublje iskorišćuju svoju apsolutnu vlast nad svojim mužicima.
Ideje Katarine i prosečnog broja „volterijanaca” ne mogu da zadovolje naprednije duhove. Izvesni pisci pretpostavljaju prosvećenom apsolutizmu jednu ograničenu monarhiju i žele da se i plemstvu dâ učešće u vršenju zakonodavne vlasti, ostavljajući mu ipak njegove ekonomske i socijalne povlastice. Pretstavnik ovih drugih ideja je knez Ščerbatov. U Komisiji iz 1767 godine, ovaj aristokratski pretstavnik, daljni potomak Jaroslava, koji sa mnogo poleta i rečitosti brani interese plemstva, ističe se odjednom kao politički govornik. On je i plodan pisac. Sastavio je jednu istoriju Rusije znatno bolju od one koju je napisao njegov prethodnik Tatiščev, a koja nagoveštava rad njegovog neposrednog poslednika Karamzina. Ona objavljuje jedan žestok i ogorčen pamflet sa ciljem da čednost i vrlinu koje on pripisuje staroj Rusiji suprotstavi opadanju savremenog morala. On piše čitav niz spisa o raznim socijalnim pitanjima. Od njega je ostala i jedna skica političkog i socijalnog romana, Putovanje u zemlju Ofirovu, u kome ocrtava sliku jedne idealne države saobrazne njegovim teorijama. U verskoj i političkoj oblasti on se nadahnjuje racionalističkom filofosijom XVIII veka. On naginje ka deizmu i vidi u političkoj slobodi osnovicu jedne dobro uređene države. On ne veruje više u dobre strane prosvećenog apsolutizma. Suprotno većini savremenih plemića koji su srećni što su dobili tolike povlastice, on strogo zamera zbog nedovoljnosti u tom pogledu Povelji plemstva koju je objavila Katarina. Po njegovom mišljenju ona je dala samo minimum lične slobode, koju on neće da smatra kao neku povlasticu plemstva već kao zajedničko dobro svih slobodnih građana. Ono što on traži za plemstvo i čime ono treba da se odlikuje od ostalih staleža, to su politička prava koja bi mu dopustila da učestvuje u zakonodavnom radu i da igra nezavisnu ulogu u državi. Manje liberalan na socijalnom području, on se pokazuje, kao što smo videli, propovednik seljačkog ropstva i traži za plemstvo, koje je izvor najdragocenijih vrlina, isključivo pravo da ima mužike.
Novinarstvo i politička i društvena satira. — Drugi važan vid književnog pokreta jeste razvoj novinarstva i političke i društvene satire.
Poniklo za vreme Jelisavete, novinarstvo dobiva znatan polet za vreme Katarine II. I sama carica rado se bavi novinarstvom, ona postaje direktorka i jedan od najaktivnijih saradnika, i ako bezimena u nedeljnom časopisu Vsjakaja vsjačina (Svaštarije) koji počinje da izlazi godine 1769. Ali najveći od svih novinara jeste Novikov, čije će ime ostati isto tako vezano, kao što ćemo videti, za organizovanje socijalnih ustanova i za širenje slobodnog zidarstva u Rusiji.
Časopisi koji se osnivaju počev od 1770 godine, označavaju početak ozbiljnog i nezavisnog novinarstva. Oni se razlikuju od časopisa iz Jelisavetinog vremena time što daju glavno mesto satiričkom i socijalnom elementu. Teoriske diskusije o moralnim pitanjima ustupaju mesto satirama kojima se šibaju poroci savremenog društva i nedostatci režima. Časopisi koje izdaje Novikov prevazilaze ostale živošću svojih napada. U Trutenju (Bumbaru) živopisecu (Slikaru) i Košeleku (Kesi), on vodi odlučnu i smelu borbu protivu ugnjetača podlih ljudi koji zloupotrebljavaju svoj povlašćeni položaj u društvu da bi vršili zločine i pljačke i koji izbegavaju zakonske posledice. On napada čak i seljačko ropstvo. Razume se, on se ne usuđuje da predloži njegovo ukidanje, i ma da on želi poboljša,nje sudbine mužika, on to očekuje samo od razvitka čovečnih osećanja kod plemića i od ublažavanja uslova života. Ali on ukazuje na zloupotrebe spahija, i on ocrtava takvu sliku njihove samovolje, da se seljačko ropstvo ukazuje kao jedno mrsko društveno zlo koje truje i same izvore državnog života. Zajedno sa novinarima koji ga plašljivo podražavaju, on ne teži samo političkoj slobodi, nego oseća potrebu da smanji društvenu nejednakost zavodeći odgovornost svih pred zakonom i ograničavajući spahijsku samovolju prema mužicima. On je na taj način prvi glasnik nezavisnog javnog mišljenja, i njegove ideje znatno prevazilaze aristokratski liberalizam Ščerbatova. Zaboravljajući da je u svome Uputstvu tvrdila da je politička sloboda u saglasnosti sa apsolutnom monarhijom, Katarini se ne sviđa ovo ispoljavanje nezavisnog javnog mišljenja. U svojim bezimenim feljtonima u Vsjakaja vsjačina, ona započinje sa drugim časopisima polemiku o prirodi i granicama kritikovanja socijalnih činjenica. Ona se trudi da svede novinarstvo na nevinu i bezopasnu satiru poroka svojstvenih celom čovečanstvu i ne odobrava da se ono obara samo na jedan društveni stalež ili na jedan određeni politički režim. Ona ne krije koliko je protivna socijalnim kritikama Novikova, i uskoro potom, u toku te polemike, ona nagoveštava tako providne pretnje slobodi štampe, da kao i drugi novinari i Novikov smatra za pametnije da ćuti i da obustavi svoje publikacije. Primoran da se odrekne političke i društvene satire, on će se posle nekoliko godina okrenuti slobodnom zidarstvu.
Slobodnozidarski pokret. — Prve slobodnozidarske organizacije presađene iz Nemačke ušle su u Rusiju za vreme Ane Ivanovne. Posle 1740 godine, za vreme Jelisavete prestoničko plemstvo ušlo je u masi u lože. Ali slobodno zidarstvo ostalo je samo kao površna zabava besposlenih ljudi. Oko 1775 godine, ono duboko prodire u obrazovano društvo, koje se interesuje više za njegovu doktrinu nego za njegove spoljne obrede. Oni koji se ne zadovoljavaju ni verskim pravoslavljem, ni „volterijanizmom” sa njegovim racionalističkim deizmom traže u njemu odgovor na njihova moralna i filosofska pitanja. Jedni se nadaju da će u njemu naći rešenje metafizičkih problema, a druge privlači nada da će prodreti, pomoću alhemičarskih opita, u tajnu prirode i da će otkriti kamen mudrosti; ali svi polaze od osnovnog zahteva na kome počiva čitavo slobodnozidarsko učenje: da bi se dospelo do poznanja najviših istina i najviših tajni, treba najpre usavršiti moralnu ljudsku prirodu. Ovome radu na moralnom usavršavanju odaje se, kao najhitnijem zadatku, grupa Ružičastih Krstova koja, oko 1780 godine, okuplja mnoge pristalice: pretstavnike aristokratije kao što su Trubecki i Lopuhin, pisce kao Heraskova, mlade ljude tek izišle sa univerziteta, kao Kutuzova, profesore univerziteta kao Švarca. Ovaj poslednji postaje duhovni starešina Moskovske Lože. Njegovo učenje, koje on razvija na svojim javnim predanjima kao i na univerzitetskim predavanjima naginje ka tajanstvenoj filosofiji prirode i stalno zahteva moralno usavršavanje čoveka. Njegova ličnost i njegova rečitost stvaraju mu nad njegovim slušaocima ogroman uticaj, koji on pojačava grupišući svoje učenike u razna vaspitna društva. On osniva, pod okriljem Moskovskog univerziteta, jedan pedagoški seminar za spremanje, saobrazno njegovim shvatanjima, budućih učitelja: On zatim, organizuje i upravlja Društvom univerzitetskih pitomaca, koje posvećuje svoje sednice pretresanju književnih dela društvenih članova. Najzad on stvara jedan seminar prevodilaca gde se mladi ljudi bave prevođenjem na ruski jezik stranih dela o moralnoj filosofiji. On na taj način stvara jednu falangu pedagoga i prevodilaca, čiji je rad ostavio dubok trag u duhovnom životu tadašnje Rusije.
Godine 1775, Novikov pristupa društvu Ružičastih Krstova u Moskvi i donosi mu svoj veliki organizatorski dar. On iskorišćuje svoje novinarsko iskustvo da bi posvetio nove časopise, Moskovskoe Izdanije, Utrenij Svet (Jutarnja4 svetlost, Večernjaja Zarja (Večernja svetlost), razvijanju moralnih i folosofskih ideja slobodnog zidarstva. Ali, iako on deli opšta shvatanja svojih novih prijatelja, on im ipak odmah izjavljuje da se on ne interesuje ni za finese slobodnozidarske filosofije, ni za alhemiske sisteme, već da on hoće da se posveti prosvećivanju — u najširem smislu te reči — ruskoga društva. On održava svoju reč. On uzima pod zakup štampariju Moskovskog univerziteta i preuzima uredništvo njegovog lista Moskovskaja Vjedomosći (Moskovski Vesnik). I štamparija i list njegovom zaslugom dobivaju živ polet. U isto vreme kad objavljuje veliki broj svakovrsnih knjiga, on dosta brzo povećava broj pretplatnika lista od 800 na 4.000. Postavši duša udruženja, po smrti Švarcovoj 1784, on napušta svako bavljenje mističkim ili alhemiskim pitanjima, da bi se posvetio zajedno sa svojim prijateljima, pomoću privatnih ustanova za vaspitavanje i milosrđe, podizanju duhovnog nivoa ruske javnosti. Čim je ukaz iz 1784 godine odobrio privatnim licima da otvaraju štampariju, on ubeđuje svoje udruženje da treba da uzdigne svoje izdavačko preduzeće na dotle nepoznat stepen. Osnovano je jedno bezimeno štamparsko društvo, koje stiče jednu štampariju, nekoliko zgrada i jednu apoteku. Nalazeći se na čelu svih ovih preduzeća, Novikov razvija nečuvenu aktivnost. On preplavljuje tržište novim knjigama; u nekoliko varoši u unutrašnjosti ima poverenike koji rasturaju njegova izdanja, te ozbiljne knjige počinju da prodiru u najzabačenije krajeve Rusije. Pošto on teži pre svega narodnom prosvećivanju, on ne objavljuje isključivo, pa čak ni prvenstveno, slobodnozidarske knjige.
Naročito doprinosi on mnogo buđenju interesovanja javnosti za prošlost. Pod naslovom Drevnjaja rossijskaja Vivliofika (Stara ruska knjižnica), on izdaje, najpre u svojim časopisima, mnoga istoriska dokumenta, a zatim čitav niz zbirki istorijskih dokumenata; on najzad objavljuje jedan pokušaj jednog istoriskog rečnika ruskih pisaca. Godine 1787, on se laća drugog jednog smelog pothvata. Kada je rđava žetva izazvala glad, on hrabri narod i ubeđuje ga da treba da se bori protivu toga narodnog zla. On organizuje skupljanje priloga u korist gladnih, i novac pristiže sa svih strana. Nisu se samo njegovom pozivu odazvali njegovi prijatelji, slobodni zidari, već i drugi. Jedan bogat trgovac i industrijalac Pohodjašin, stavio mu je na raspoloženje nekoliko desetina hiljada rubalja, što dokazuje njegov sve veći ugled i njegovu veliku popularnost. Pomoću suma tako prikupljenih, slobodnozidarska loža organizuje u velikim razmerama deljenje hleba, a zatim stvara rezerve žita.
Da jedno privatno društvo, koje raspolaže velikim kapitalima, i nezavisno od vlade, može da snabdeva knjigama po svome izboru čitavu Rusiju; da ono može, svojim sopstvenim snagama, da se bori protivu užasne napasti kao što je glad, — to su zacelo bile novotarije koje su morale izazvati podozrenje vlade i uzbuniti i samu Katarinu. Carica nije nikada imala mnogo simpatija za slobodne zidare. Sve što je mistično i tajanstveno protivno je njenoj prirodi. Kao dobra volterijanka, ona je ismevala slobodne zidare u pozorišnim farsama u kojima ih slika čas kao siromašne duhom, čas kao šarlatane, čas kao varalice, što dovoljno dokazuje kakvo je lažno i površno shvatanje stekla ona o slobodnozidarskom pokretu. Ali kada je aktivnost moskovskih slobodnih zidara dobila onako veliki društveni značaj, njoj više nije do šale. Ona u njima vidi sad samo opasne zaverenike, samo jednu „bandu” koja teži da smanji ugled državnih vlasti u očima naroda i da ona zauzme njeno mesto. Ona počinje da traži u svakom njihovom postupku neku političku pobudu. Kruži glas da oni održavaju potajne veze sa zakonitim naslednikom prestola Pavlom — što je istina — i da oni rovare protivu nje — što je laž, kao što su to kasnije dokazali autentični dokumenti. Kad je počela da se boji zaraze francuske revolucije, koju je isprva potcenjivala, ona se više nije ustezala da ih goni. I pored uveravanja mitropolita Platona, koji je jemčio za versku ispravnost Novikova i njegovih prijatelja, i pored nemoći sudskih vlasti da otkriju i najmanji dokaz njihovog političkog radikalizma, ona proglašava njihovu aktivnost za štetnu, naređuje da se zatvore i rasture sva njihova preduzeća i da se Novikov zatvori u tvrđavu Šliselburg odakle će on izići tek posle Pavlovog stupanja na presto. Ona na taj način još jednom dokazuje da je, i pored ideja iznesenih u njenom Uputstvu, malo raspoložena da dopusti da uživaju političku slobodu oni njeni podanici koji teže nekoj nezavisnoj akciji.
Socijalna književnost. — Ni Novikov, ni Framason nisu smeli da traže socijalnu reformu. Novikov je samo dokazivao potrebu da se odnosi između spahija i mužika dovedu u veću saglasnost sa čovečanskim osećanjima. Slobodni zidari koji očekuju preobražaj društva od moralnog usavršavanja čoveka, spremni su da odobre robovanje nekoliko miliona seljaka, samo da oni sami imaju duhovnu slobodu. Pri kraju Katarinine vladavine širi se jedno radikalnije učenje koje pretstavlja ne samo ukidanje seljačkog ropstva i oslobođenje mužika. Književni pretstavnik ovog učenja je Radiščev. Godine 1766, kad mu je bilo osamnaest godina, Radiščeva je poslala vlada u Lajpcig, sa nekoliko drugova, da tamo završi svoje studije. On se tamo bavio do 1771 godine. Interesovanje koje su ovi mladi ljudi osećali prema nemačkoj filosofiji ubrzo je ustupilo mesto oduševljenju za francuske pisce. U opštoj filofosiji oni se zaklinju sada samo Helveciusom i Holbahom. U politici oni ne idu više za Monteskjeom čiji je duh zakona bio jevanđelje za prethodnu generaciju, već Mabli, čiji ih spis Državno pravo Evrope oduševljava toliko da napuštaju predavanja nemačkih profesora samo da bi se posvetili njegovom temeljnom proučavanju. I ako Radiščev ne usvaja čisto komunističku Mablijevu teoriju i ostaje pristalica lične svojine, on ipak vidi u jednakosti svih ljudi potrebnu podlogu prave slobode: „Ljudi”, piše on, „rađaju se međusobno jednaki; prema tome ne može se smatrati za srećnu ona zemlja u kojoj 100 građana punih oholosti plivaju u izobilju, dok hiljadama nedostaje obezbeđena hrana i sklonište od nepogoda.” Kada se vratio u Rusiju i pošto je natenane proučio ruski život, sakupio je svoja proučavanja i rasmatranja u knjizi Putovanje iz Petrograda u Moskvu, objavljenoj godine 1790. On smatra da društvene nedaće potiču iz dva uzroka, čije mu se posledice čine podjednako kobne, a to su apsolutizam i seljačko ropstvo, i podvlači važnost jedne političke reforme koja bi bila sposobna da uspostavi svemoć zakona i slobodu zasnovanu na pravu. U alegoričnoj i slikovitoj formi dokazuje on nemogućnost za apsolutnog monarha, čak i kad je on veoma dobronameran da sazna istinu, koju preinačavaju dvorani i laskavci, i pokazuje u kakve zloupotrebe i u kakve nepravde ova nemogućnost odvlači svakoga trenutka javne vlasti. U svojoj odi Slobodi, on napada despotizam još smelije: on veliča Kromvela što je naredio da se pogubi Karlo I, ali mu zamera da je srušio „tvrđavu slobode”. U svom Putovanju iz Petrograda u Moskvu, on se izjašnjava isto tako otvoreno protivu seljačkog ropstva. On raspravlja o njegovom ukidanju sa toliko pažnje i pojedinosti, da se razni moralni, ekonomski i politički dokazi na koje će se kasnije pozivati pristalice ukidanja nalaze već svi pod njegovim perom. Ne samo da nije apstraktna, već se njegova rasprava oslanja na opise istinitih događaja, u kojima ukazuje na odvratnu samovolju javnih vlasti i na tiraniju spahija. Ogroman uspeh njegove knjige treba pripisati svakako ovom smelom opisivanju realnosti ruskoga života. Razume se, Katarina se gnuša ove smelosti, u kojoj ona vidi samo jednu manifestaciju revolucionarnog duha. Ona naređuje da se ta knjiga zapleni, a njen pisac progna u Sibir, odakle će se vratiti tek posle stupanja na presto Pavla I.
Počeci nacionalne književnosti. — U isto vreme kada političke i socijalne ideje postaju sve radikalnije i demokratskije, književnost se razvija polazeći od prostog podražavanja francuskih uzora, što je ostalo kao nasleđe iz Jelisavetinog doba, ka proučavanju stvarnog života i izražavanju narodnog osećanja. Ovaj razvoj vidi se i u književnom radu same Katarine, koja piše komedije iz ruskog života, dramske hronike o predmetima iz narodne istorije, pabirči iz letopisa stare Rusije i sastavlja pripovetke za svoje unuke. Taj razvoj se jasno oseća kod najvećih tadašnjih pisaca, Đeržavina i Fonvizina, u poeziji a naročito u komediji, Đeržavin je bolji kao lirski pesnik nego kao dramski pisac. I ako ponekad u svojim odama obrađuje religiske i filosofske predmete kao O Bogu i u odi O smrti kneza Meščerskog, on isto tako opeva čas neki narodni događaj, kao u Vodopadu koju je napisao pod utiskom Potemkinove smrti, čas pobede ruske vojske, čas opet slavu Katarine II. Istina, ove ode izgledaju još veštačke, nameštene i nadmene u poređenju sa pesničkim delima iz početka XIX veka kao što su ode Žukovskog, Baćuškova, Puškina, ali je dovoljno da se one uporede sa odama Lomonosova, da bi se uvidela sva veličina napretka što je učinilo rusko pesništvo, u toku druge polovine XVIII veka. One su bogatije u pogledu pesničke sadržine, ma da one ne pokazuju pravu pesničku prirodu, i one su naročito življe i samoniklije; one se odlikuju izvesnom veselom jednostavnošću. One su prirodnije i približuju se više životu, ma da još uvek bojažljivo, i ako se ne odriču potpuno starih tradicija. Đeržanin čuva još uvek usko shvatanje poezije. Pošto joj on pripisuje samo poučnu vrednost, on joj pribegava samo kad hoće da obrađuje uzvišene predmete koje s vremena na vreme uveseljavaju satirična otstupanja i dobroćudne šale.
Sklonost ka realizmu uvlači se i u samu epsku poeziju. I ako Heraskov, u Vladimiru i Rosijadi i dalje slepo ide za francuskim uzorima i klasičnim pravilima, Vasilij Majkov, i pored svoga velikog divljenja prema Sumarokovu, ipak napušta pesničku visokoparnost u Igraču i Jeliseju on iskorišćuje svoje poznavanje narodnog jezika i narodnih običaja da bi prestavio pravi narodni život, i u svome realizmu ide čak dotle da navodi nepristojne šale. Ruska tragedija odupire se više novim težnjama. Najinteresantniji tragični pisac iz vremena Katarinine vladavine, Knjažnin, ide za primerom Sumarokova podražavajući tragedije Rasina i Voltera; on se od svoga prethodnika razlikuje samo umetničkijom obradom stiha i ozbiljnošću tona.
Na suprot tome, komedija već pokazuje jasnu težnju da proučava svakodnevnu stvarnost, u mesto da presađuje, kao Sumarokov, francuske uzore u rusku sredinu. Katarinine komedije sadrže scene iz tadašnjeg života. Komedije Fonvizina, Brigadir i Maloletnik slikaju u sjajnim prizorima život tadašnjega plemstva. I ako je on najobdareniji komični pisac toga veka, Fonvizin ipak još uvek poslušno poštuje književnu tradiciju; pored poročnih karaktera, koji su pomalo preterani, on iznosi na scenu ličnosti pune vrlina, koje kao automati deklamuju banalna pravila osnovnog talenta, nadmašuju ga naprotiv u realizmu. Takav je Lukin, koji piše komedije naravi i buni se protivu presađivanja francuskih uzora u rusku sredinu. Takav je Ablesimov, koji u svojoj operi Mlinar vračar, varalica i ljubavni posrednik, slika život prostog naroda i postiže veliki uspeh. Satiričan elemenat zauzima sve više mesta u Komediji. Tako na primer Jabeda (Parničenje), od Kapnista, najznačajniji satirični komad toga vremena, ocrtava neumitnu sliku sudijske podmitljivosti, globljenja, samovolje i sporosti postupka.
Svuda se vide klice jedne nove književnosti; ali će im trebati još mnogo vremena da se potpuno razviju.
Beleške
[uredi]- ↑ Među divljačkim svirepim kaznama koje oni predviđaju za najbeznačajnije istupe, kao i za teške zločine, nalaze se na prvom mestu telesne kazne koje često idu i do mučenja.