Istorija Rusije (P. Miljukov) 12

←< 11. glava

ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov

13. glava >→

GLAVA XII

Katarina II (1762-1796)
(nastavak)

I. — Spoljni rat i Pugačevljeva buna (1768—1774)

Savez sa Pruskom (1764). — Rat sa Turskom, koji je prekinuo rad Zakonodavne komisije, jeste neposredna posledica Katarinine spoljne politike u toku prvih šest godina njene vladavine. Pošto je u proglasu o svome stupanju na presto strogo osudila vladavinu Petra III, ona se zanosi nadom da sačuva neutralnost prema svim državama, pa da sa te visine upravlja sudbinom Evrope. Ona ima ambiciju da postane vrhovni sudija u smirivanju Evrope posle Sedmogodišnjeg rata. Ali ona čak nije ni pozvana da uzme učešća u kongresu, i mir u Hubertsburgu (1763) zaključen je bez nje.

U narednom razdoblju nju interesuju dva pitanja, Kurlandija i Poljska. U ovim dvema zemljama ona uspeva da postavi na presto svog kandidata, na štetu saksonskih pretendenata. U Kurlandiji, saksonski izborni knez primoran je da se odrekne vojvodskog prestola u korist Birona, koji je vraćen iz progonstva; u Poljskoj, posle smrti Avgusta III godine 1763, Rusija stavlja svoj veto dolasku na presto ma koga člana saksonske dinastije i uspeva da nametne izbor Stanislava Ponjatovskog, Katarininog štićenika. Katarina ima da zahvali za ovu svoju pobedu naročito ruskom oružju, jer uistini, Poljska i Kurlandija su postale pravi vazali Rusije; u Poljskoj, knez Rjepnjin, caričin ambasador, ponaša se kao gospodar, zahvaljujući mnogobrojnim ruskim pukovima koji ga tu podržavaju. Slučaj je hteo da Rusija tada postupi kao i Pruska, taj drevni neprijatelj Saksonske. Fridrih II pokušava na sve načine da iz toga izvuče jedan pravi savez. Dok se Nikita Panin, kome je Katarina poverila vođenje spoljne politike, zanosi čisto apstraktnom i varljivom zamisli o jednom severnom sistemu, a to će reći o savezu severnih država (Rusije, Engleske, Švedske, Pruske i Poljske) protivu južnih zemalja (Austrije, Francuske i Španije), pruski kralj uporno i dalje radi na svom projektu o rusko-pruskom savezu. Taj savez je i zaključen 31 marta/11 aprila 1764 godine Petrogradskim ugovorom. Saveznici se obavezuju: prvo, da intervenišu diplomatskim putem da se prekine rat, ako jedan od njih bude napadnut od neke treće sile, i, u slučaju da diplomatska sredstva ostanu bezuspešna, da se pomažu uzajamno i vojnički određenim kontingentom trupa; ipak, ako bi Rusija bila napadnuta od Turske ili Krima, ili ako Pruska bude napadnuta zapadno od Vezera, vojna pomoć moći će da se zameni finansiskom potporom; drugo, da vode zajedničku politiku u Švedskoj, da bi se tamo sačuvao postojeći režim, i u Poljskoj, da bi se sprečila, čak i oružjem, svaka izmena Ustava i svaki pokušaj promene, pa ma otkuda on dolazio; treće, težiti da se u Poljskoj vrate prava verskim otpadnicima, pravoslavnim i protestantima, i da se ovi štite od svakog progona. Savez je zaključen sa rokom trajanja od osam godina, i moći će da se obnovi pre isteka toga roka. Tako je prekinuta tradicija o sporazumu između Rusije i Austrije koja je poticala od Petra I, te se ruska politika okreće prema Pruskoj.

Poljsko pitanje (1764—1768). — Uslovi ovoga ugovora dokazuju da je povod za rusko-prusko zbliženje bilo stanje u Poljskoj. Tu glavnu ulogu igraju dva pitanja: zaštita verskih otpadnika i održavanje postojećeg političkog režima u Poljskoj. Rusko i prusko gledište u ovim pitanjima se razlikuju.

Ruska vlada pre svega bavi se pitanjem prava verskih otpadnika. Odbrana pravoslavnih čini joj se najpouzdanije sredstvo da dođe do svoga cilja, a to je da povrati ruske oblasti od Poljske. Nasuprot tome, nju manje zabrinjava mogućnost reformi koje bi mogle da učvrste ovu državu. Kada se Ponjatovski, po svome stupanju na presto, izjasnio za ukidanje liberum veto u poljskoj narodnoj skupštini (Dijeti), Nikita Panin je mišljenja da Rusija ne treba da se protivi državnom vaskrsu Poljske, koja može postati, umesto Austrije, njen saveznik protivu Turske. Fridrih II je suprotnog mišljenja, o čemu svedoče njegova uputstva data Benoau, njegovom ambasadoru u Varšavi. Za njega je glavno da spreči svaku političku reformu, da održi Poljsku u anarhiji, te da bi od nje mogao lakše, u pogodnom trenutku, da otrgne poljske oblasti koje razdvajaju Brandenburg od Poljske. Zato on energično protestuje protivu Paninovog shvatanja. Za to vreme knez Rjepnjin, ruski ambasador u Varšavi, radi svim silama da uspostavi jednakost u pravima između otpadnika i katolika. Obilnom novčanom pomoći on potstiče stvaranje otpadničkih udruženja. Zahvaljujući ovim udruženjima i jednoj ruskoj vojsci od 30.000 ljudi, a isto tako i pretnjama i hapšenju najogorčenijih otpadničkih neprijatelja, kao Saltika, Zaluskog i Rževuskog, koje je preveo u Vilnu a zatim prognao u Kalugu u Rusiji, on primorava Dijetu iz 1767 godine da odobri plemićima otpadnicima da u političkim i verskim pravima budu jednaki sa katolicima. On zatim savetuje Paninu da bude umeren u pitanju liberum veto; он препоручује да се оно задржи само при решавању веома важних политичких питања и да се заведе надгласавање при свим економским дискусијама.

Katarina prihvata ovaj kompromis; u isti mah ona unosi u rusko-poljski ugovor iz februara 1768 godine jednu klauzulu koja svečano i za uvek garantuje Poljskoj, u ime ruske carice, ustavni režim, „njegove zakone i njegovu slobodu”; to znači prećutno priznanje Rusiji da ima pravo da se meša u unutrašnje poslove Poljske i da spreči svaku promenu političkog režima u zemlji. U Petrogradu se već smatra da su pitanja Poljske srećno rešena. Ali uistini, opasnost tek nastaje. U februaru 1768 godine stvara se u Baru jedno udruženje za odbranu unutrašnje i spoljne nezavisnosti Poljske i za oduzimanje prava otpadnicima. Ruska vojska napada odrede toga udruženja: Apraskin zauzima na juriš Bar, a zatim i Krakovo. U isto vreme, u Ukrajini, protivno željama ruske vlade, pukovi hajdamaka^[1], pod komandom Željeznjaka i Gonta, ustaju protivu Poljaka. Jedan odred hajdamaka zauzima selo Baltu, sasvim blizu turske granice. Međutim, Turska odavno čeka neki izgovor da objavi rat Rusiji. Austrija i Francuska potstiču je na to, ponavljajući joj kako će je Rusija napasti čim bude pokorila Poljsku, te da je potrebno, da bi se preduhitrio taj napad, da se zahteva da ruska vojska napusti Poljsku. Posle događaja kod Balte, sultan traži povlačenje ruskih trupa iz Poljske. Katarina to odbija. Sultan naređuje da se uhapsi ruski poslanik u Carigradu Obrjezkov da se zatvori u tvrđavu Sedam Kula, i rat je odlučen.

Prvi rat sa Turskom (1768—1774). — Turska i poljski udruženici odmah stvaraju sporazum. Ugovoreno je da Turska mobiliše protivu Rusije 200.000 ljudi, a Poljska 100.000, i da će u slučaju uspeha Turska dobiti Kijevsku oblast sa svim otpadnicima, njihovim porodicama i njihovom imovinom, dok će Poljska uzeti Smolensk, Černjigov i Ilivoniju. Odmah posle objave rata, Katarina stvara jedan naročiti savet, koji potseća na Jelisavetinu „Konferenciju”; članovi ovog Saveta su Grigorij Orlov, oba Panina, Vjazemski, Černišev, Volkonski, oba Golicina i Razumovski. Ovaj savet dolazi do zaključka da je potrebna jedna brza i što je moguće energičnija ofanziva protivu Turske, da bi se sprečilo spajanje Turaka sa poljskim udruženicima. Jedan armiski korpus od 80.000 ljudi pod komandom A. Golicina, trebaće dakle da ide ka Dunavu, dok će drugi od 40.000, pod komandom Rumjanceva ostati u defanzivi prema Ukrajini. Osim toga Orlov predlaže da se pošalje jedna eskadra u Sredozemno More, da bi podigla na ustanak protivu Porte Grke, Crnogorce i njene ostale hrišćanske podanike.

Rat počinje u januaru 1769 upadom u južnu Rusiju krimskoga hana, koji je na čelu 70.000 vojnika. Njegov plan je da sebi prokrči put do Poljske, ali pošto je naplatio ucenu od stanovništva, vratio se u Krim. U aprilu 1769 Golicin prelazi Dnjestar i upućuje se ka Hotinu. Za vreme celoga leta on ne pokazuje veliku aktivnost, ali u septembru poražava Turke na Dnjestru, i Rusi zauzimaju Hotin. Rumjancev koji ga zamenjuje razvija brzu ofanzivu; krajem septembra on zauzima Jaš, zatim Bukurešt. 26. jula/6 avgusta 1769 jedna eskadra polazi iz Kronštata sa jednim: korpusom za iskrcavanje od 5500 ljudi, pod komandom Spiridova.. Rđavo stanje brodova jako otežava njihovo napredovanje, i eskadra stiže u Sredozemno More tek u decembru. Ove operacije iz 1769 godine na kopnu i moru samo su uvod u pravi rat, koji počinje 1770 godine. Na dan 7/18. jula Rumjancev odnosi nad jednom turskom vojskom od 80.000 ljudi sjajnu pobedu na ušću Large, pritoke Pruta. 21. jula/1. avgusta, na čelu 17.000 vojnika on pobeđuje 150.000 Turaka na reci Kagulu. Ove pobede ga čine gospodarem Ismaila, Akermana, Braile, i omogućuju mu da ponovo zauzme Bukurešt koji je on privremeno bio napustio. Oko sredine septembra, Petar Panin, na čelu druge ruske vojske zauzima Bender. Ali ruski generali ne mogu da iskoriste svoj uspeh; njima su potrebna pojačanja koja im se ne šalju, u Poljskoj neprijateljstva protivu udruženika odugovlače se i zadržavaju jedan veliki deo raspoloživih snaga; osim toga, strahuje se da se ostavi bez vojničke posade unutrašnjost Rusije, gde držanje mužika izaziva zabrinutost. S druge strane nada da će se Grci i Crnogorci moći da navedu na ustanak protivu Turaka izjalovila se. Ekspedicija koja je imala taj cilj bila je preduzeta olako, bez ozbiljnih priprema i bez prethodnog proučavanja mesnih prilika. U februaru Aleksej Orlov, koji se nalazi u Livornu, preuzima komandu nad eskadrom Spiridova i pokazuje se vrlo nezadovoljan zbog njenog rđavog stanja. Krajem februara on dolazi u Moreju i tu iskrcava trupe. Grci iznenađeni, ne pokazuju ni malo oduševljenja za pobunu. Uskoro, Orlov se odriče ovog uzaludnog pokušaja i poziva svoje trupe da se vrate na brodove. On odlučuje tada da napadne, sa eskadrom Spiridova i drugom eskadrom Elfinstona koje tek što behu prispele, tursku flotu i da je uništi. 24/25 juna 5/6, jula on im se pridružuje u Hioskom zalivu, blizu utvrđenja Česme. Pomorska borba traje četiri sata; naposletku, Rusi pale i bacaju u vazduh sve turske brodove. Ovaj triumf ruske mornarice izaziva veličanstven utisak. Ali pobeda kod Česme, kao i kod Kagula, ostaje besplodna, jer nije bilo rezervi da se nastavi borba, te se neprijateljstva na moru razvijaju sporo. Početkom 1771 godine rat izgleda da se bliži kraju. Na Dunavu cela godina protiče u beznačajnim čarkama. Rumjancev se neprestano žali na nedovoljnost trupa koje su mu stavljene na raspoloženje. Čitavo težište rata prenosi se na drugu vojsku, koja je u Krimu. Knez Dolgoruki, koji zamenjuje Petra Panina prodire do sredine poluostrva, zauzima Kafu, Kerč i Jenikale. Krimski han beži u Rumeliju, a Tatari, po naređenju Rusa biraju novoga hana koji izjavljuje pokornost. Na bojnim poljima vlada zatišje. Na suprot tome, diplomate se ponovo bacaju na posao.

Prva podela Poljske (1772). — Još od početka rusko-turskog rata Fridrih II navaljuje da rusko-pruski ugovor bude produžen pre njegovog isteka i uspeva da se produži za osam godina. Kao što će on to kasnije objasniti otvoreno, u svojim političkim Uspomenama on teži da na taj način pre svega spreči zbliženje između Rusije i Austrije, koja je bila saveznica Rusa u svim prethodnim ratovima protivu Turske; zatim da spreči Rusiju da dobije važnost na Balkanskom Poluostrvu, jer mu je Sedmogodišnji rat pokazao koliko Pruska mora da se boji jedne jake Rusije; najzad i naročito, da ostvari jednu diplomatsku kombinaciju koja bi dopustila Pruskoj da bez borbe poveća svoju teritoriju na račun Poljske. On počinje oprezno, ali uporno da propoveda u Petrogradu ideju podele Poljske, koju je on već razvijao pred svojim ocem kada je još bio samo Prestolonaslednik. Početkom 1769 godine da bi izvršio pokušaj, on saopštava Nikiti Paninu izvesne svoje poglede na ovo pitanje, pripisujući ih nekakvom izmišljenom „grofu Linaru”. Odgovor Paninov pokazuje da se u Petrogradu pomišlja pre svega da se naknadi šteta na račun Turske, a to je upravo ono što Fridrih namerava da izbegne. Po njegovoj zamisli, podela Poljske treba da odvrati Rusiju od namere da se proširi na Balkanskom Poluostrvu. Posle ruskih pobeda iz 1770 godine on snažno dejstvuje u Petrogradu i Beču. S jedne strane, on predočava Rusiji da se Austrija neće pomiriti s mišlju da je vidi kako se učvršćuje na Balkanu; s druge strane, pošto on zna da Beč, u isti mah namerava i da ponovo uzme Šleziju, i želi da se uveća na račun Turske, on izjavljuje Austriji da će je Rusija takođe poraziti ako ona pretenduje na jedan deo turske teritorije. Ova politika dvostrukog zastrašivanja ima za cilj da ubedi Rusiju i Austriju da najpouzdaniji način da se međunarodna zategnutost reši na najveće zadovoljstvo svih zainteresovanih jeste u tome da se one obe obeštete u Poljskoj, gde će Pruska moći takođe u znak nagrade za njene diplomatske usluge, dobiti svoj deo. 1/12 septembra, u sporazumu sa Bečom, on predlaže Rusiji da započne pregovore o miru sa Turskom posredstvom Pruske i Austrije. Ovo posredovanje je odbijeno, i Panin izjavljuje da on ne bi mogao pristati na aneksiju nekolikih poljskih pokrajina od strane Pruske i Austrije, a da ne dobije za Rusiju oblast Azova i Taganroga, zatim trajnu okupaciju Moldavije i Vlaške i jednog ostrva u Jegejskom moru, kao i nezavisnost Krima. Fridrih ostaje uporno pri svojoj zamisli. U oktobru 1770 godine, on šalje u Petrograd svog brata, princa Henriha da ubedi Katarinu, a posle prinčevog povratka, godine 1771, on šalje u Petrograd nekoliko puta uzastopce hitne poruke da preporuči svoj plan.

Navaljivanje Fridrihovo, unutrašnje teškoće, kuga koja izbija u Moskvi, i pobuna koja iz toga proizilazi, najzad objavljivanje Austro-turskog sporazuma, izazvanog uslovima mira koje je postavio Panin, primoravaju Katarinu, krajem oktobra 1771 godine, da popusti. Ona se odriče okupacije Moldavije i Vlaške i pristaje na kompenzaciju na račun Poljske. 15/26 decembra 1771 godine, Turska traži sazivanje konferencije mira; ugovoreno je da će se ona održati jula 1772 godine u Fokšaniju. Fridrih. udvostruči napore da postigne podelu Poljske pre zaključenja ruskoturskog mira, i on brzo pregovara. Krajem februara 1772 godine, Rusija i Pruska se jednim ugovorom sporazumevaju o okupiranju Poljskih pokrajina. Pregovori se nastavljaju sve do jula, uz učešće, ovoga puta, Austrije. Tri sile dugo pregovaraju o veličini delova koji treba da im pripadnu. Početkom septembra, Suvorov nanosi udruženicima odlučan udar i konačno savlađuje pobunu Litvanije, koju predvodi Oginski. Posle toga akt o podeli dostavljen je poljskom kralju, i Dijeta ga ratifikuje. Rusija dobiva najveći deo poljske Livonije i Bele Rusije do Dvine i Dnjepra, a to će reći oblasti Polocka, Vitebska, Mstislavlja, nekadašnje ruske pokrajine naseljene pravoslavnim Rusima. Međutim, u Petrogradu, podela ni izbliza nije naišla na jednodušno odobravanje. Tu se sa gorčinom konstatuje da su ruske pobede imale za posledicu da obogate dve germanske države, koje to nisu zaslužile nikakvom žrtvom. Grigorij Orlov otvoreno negoduje protivu ove politike. Ali je zvezda ovoga ljubimca počela da bledi.

Kučuk-Kajnardžiski rusko-turski mir (1774). — U julu i avgustu 1772 godine započeli su u Foksaniju, a zatim nastavljeni u Bukureštu, pregovori između Rusije i Turske. Iako je Rusija izgledala spremna da se odrekne okupacije Moldavije i Vlaške, ona je nasuprot tome želela da se prizna nezavisnost Krima, što Turska nije htela. Ovo pitanje Krima izaziva prekid pregovora i nastavljanje neprijateljstava. Suvorov je poslan na Dunav, i za vreme leta 1773 godine borbe se vode na desnoj obali. Suvorov zauzima Turtukaj, a Vajsman razbija Turke pod Karašijem. U junu Rumjancev prelazi Dunav sa glavninom svojih snaga i otpočinje opsadu Silistrije; ali se ta tvrđava drži dobro, te je on primoran da ponovo pređe reku. Iz Petrograda, koji sve više želi mir, Rumjancev dobija naređenje da ugrabi prvu priliku da započne pregovore. U proleće 1774 godine, sam veliki vezir želi da ih započne. Tada se Rumjancev odlučuje da zada Turcima poslednji udar, koji bi omogućio Rusima da budu u boljem položaju prilikom pregovora. Početkom juna ruska vojska ponovo prelazi Dunav. Suvorov poražava Turke pod Kozludžom, a Rumjancev napreduje ka Šumli. Ovi događaji izazivaju željeni utisak, i 10/21 jula 1774 godine, u selu Kučuk-Kajnardži, Rumjancev i veliki vezir potpisuju mir. Krim je proglašen nezavisnim; Rusija dobija tvrđave na obali Azovskog Mora, Kabarde i stepu između Buga i Dnjepra. Ona dobija za svoje trgovačke brodove slobodu plovidbe po Crnom Moru, kao i pristup u Jegejsko More kroz Bosfor i Dardanele; ona prima ratnu otštetu od 4,500.000 rubalja; najzad, jednom klauzulom čije su posledice veoma važne, jer joj ona daje pravo da se meša u unutrašnju politiku Turske, Rusiji je priznata dužnost da brani versku slobodu sultanovih podanika hrišćanske vere i da ih štiti od iznuđavanja skupljača poreza. Iz ovlašćenja da njeni brodovi mogu slobodno prolaziti kroz turske moreuze i da može štiti hrišćane u Turskoj, Rusija može da izvuče znatno povećanje svoga uticaja na Levantu. U Petrogradu se već spremaju velelepni planovi koji bi izmenili čitavu rusku spoljnu politiku. Panin i njegov „severni sistem” potisnuti su u pozadinu, u koju je već pao i njegov protivnik, nekadašnji Katarinin ljubimac Orlov. Nova jedna zvezda ukazuje se na ruskom političkom horizontu, zvezda Potemkina, čije je ime vezano za plan o proterivanju Turaka iz Evrope. Ali, pre nego što bi se na to mislilo, potrebno je ukloniti jednu ozbiljnu unutrašnju opasnost, a to je pobuna seljaka i kozaka koja pustoši ogromnu Rusiju.

Pugačevljeva buna (1773—1774). — U septembru 1773 godine, među kozacima na reci Jaiku — koja je kasnije nazvana Ural, — izbijaju pobune koje će kasnije dobiti razmere jednog golemog ustanka, kome će se pridružiti Baškiri i ruski mužici. Pobuna se širi u oblasti Orenburga, Baškirije na Ufi, u jugozapadnom Sibiru i u slivu Volge od Kazanja do Caricina. Ne samo ,da ona podriva temelje države, već ta pobuna preti neposredno Katarini, jer vođa pobune, kozak Pugačev, izdaje se za Petra III, koji je tobože čudom izbegao smrti, i mašta potlačenih i bednih masa preobražuje toga vladara koga je njegova žena svrgnula sa prestola u narodnog zaštitnika, u branioca njegove slobode i njegovoga blagostanja. Tome ustanku prethodila je jedna pobuna donskih kozaka. Već odavno kozaci mrze svoje starešine, koji iskorišćuju svoj povlašćeni položaj u vojsci da bi činili zloupotrebe i prisvojili zajedničke prihode. Kako je petrogradska vlada podržavala te starešine, pobuna prostih kozaka protivu njihovih oficira ubrzo se pretvorila u pobunu protivu centralne vlade. Doganjali su se krvavi sukobi. Godine 1772, vlada je bila ukinula autonomne kozačke ustanove; jedan pokušaj otpora bio je ugušen u krvi i završio se hapšenjima u masi. Na taj način se objašnjava brz uspeh Pugačeva, koji poziva kozake pod svoju zastavu obećavajući im da će im povratiti izgubljene povlastice čim bude ponovo osvojio presto. 17/28 septembra 1773 godine, praćen svojim još malobrojnim trupama, on uzalud pokušava da zauzme varošicu Jaik, a zatim ide uz reku Jaik i osvaja tvrđavice koje leže na njenoj obali, naređuje da se obese njihovi komandanti i širi vatrene proglase. Njegova vojska naglo raste, kozaci mu se pridružuju gomilama, a tako isto i inorodci iz te oblasti, Kirgizi. 5/16 oktobra 1773 godine on je pod zidinama Orenburga, glavnoga grada Uralske oblasti. On otpočinje njegovu opsadu, koja se razvlači sve do kraja marta 1774 godine. U početku, većina pobunjenika su kozaci, ali novi elementi povećavaju njihove redove: s jedne strane to su fabrički mužici iz oblasti Oredburga, a za druge Baškiri, koji su za vreme Jelisavete već bili pokušali da stresu ruski jaram i koji su sada pobunili i obližnje krajeve. Ali Pugačev ima da zahvali za svoj uspeh naročito brojnoj slabosti vladinih trupa u toj oblasti i nedostatku plana u radu vlasti. I zaista, dugo vremena Petrograd ne uviđa opasnost od te pobune. 30 oktobra/10 novembra stiže u Kazanj radi ugušivanja pobune general Kar, koji raspolaže sa vrlo malo ljudi, a uveren je da je njegov zadatak lak. On se upućuje sa jednim odredom od 1.500 ljudi ka Orenburgu, ubeđen da će odneti brzu i potpunu pobedu. Ali on uskoro nailazi na mnoge grupe Pugačevljevih pristalica, koje počinju da ga opkoljavaju. Zastrašen, on otstupa, pa ne čekajući zapovesti vraća se ka Petrogradu. Ovaj neuspeh seje paniku među spahijama u oblasti Kazanja. Oni predosećaju da će se kozačka buna uskoro pretvoriti u pobunu mužika. Tek tada vlada uviđa ozbiljnost toga pokreta. Na mesto Kara, ona šalje Bibikova, pretsednika Zakonodavne komisije, koji nosi jedan carski raspis u kome Katarina umiruje plemstvo, obećava mu svoju pomoć protiv pobunjenika i za sebe kaže da je ona „spahija Kazanja”. Kazanjsko plemstvo se umiruje. U januaru 1774 godine stižu pukovi upućeni radi ugušivanja pobune. Bez žurbe i sistematski, Bibikov upravlja borbom protivu Pugačevljevih četa, i uskoro Knez Golicin poražava samoga vođu pobune blizu tvrđave Tatiščevskaja. 22 marta/2 aprila Pugačev diže opsadu sa Orenburga i beži u Baškiriju. On se tu pretstavlja u drugoj ulozi, jer se izdaje u svojim proglasima za vođu baškirskog naroda, ouećavajući domorodcima da će im vratiti sva njihova imanja i da će isterati iz Baškirije ostatak ruskog stanovništva. Do kraja juna on krstari tom oblašću s jednog kraja na drugi, gonjen od Mikelsona, koji ga progoni bez prestanka i izbacuje ga iz Baškirije. Po tom se okreće ka Volgi gde se ustanak Baškira i kozaka pretvara u pobunu mužika protivu plemića spahija. Priprema se jedna socijalna revolucija, koja obećava Pugačevu nove uspehe. Povrh svega Bibikov umire, a njegov poslednik Knez Ščeubatov je bez i malo energije. 12/23 jula Pugačev zauzima na juriš varoš Kazanj, a u Nižnjem Novgorodu mužici dižu bunu, pale spahijske dvorce i kolju spahije. Novi Pugačevljevi proglasi obećavaju seljacima zemlju i slobodu. Svi očekuju da će on ići pravo ka Moskvi i Petrogradu. U Moskvi se preduzimaju izvanredne odbranbene mere. Katarina je rešila da savlada pobunu po svaku cenu. U avgustu Petar Panin je naimenovan za vrhovnog zapovednika vojske sa najširim ovlašćenjima,, sa jednom vojskom koja mu je stavljena na raspoloženje, i doneta je udluka da se na Volgu pozove Suvorov lično. Međutim, Pugačev, suprot savetima svojih prijatelja i protivno očekivanju naroda koji veruje u njega, u mesto da ide na Moskvu upućuje se ka jugu, prema Donu. On izgleda uplašen zbog ogromnih razmera koje je uzela pobuna i trudi se da se vrati u svoju čisto kozačku sredinu. Ali kozaci ne potpomažu pobunu seljaka. Na Donu i Naiku njima počinje da biva dosadna ta borba koja se oteže u beskonačnost. Zanos što ga je izazvao Pugačev iščezava. Svi se uzbuđuju zbog posledica počinjenih dela. U takvim nepovoljnim okolnostima Pugačev se upućuje od Čeboksarija ka jugu i silazi brzo na Volgu, dok ga Mikelson goni u stopu. Penca, Saratov i Caricin otvaraju mu svoja vrata. Izgleda kao da je on na taj način osvojio oblast Volge, a u stvari on se povlači pod pritiskom Mikelsona, koji mu 24 avgusta/4 septembra, nedaleko od Sarepta, nanosi odlučan udar. On uspeva s mukom da pobegne na drugu obalu Volge, ali ga njegova okolina hvata, okiva i u Jaiku 14/25 septembra predaje kapetanu Mavrinu. Suvorov, koji stiže sutradan, ima još samo da pošalje Pugačeva u Simbirsk gde se nalazi Panin. Posle zarobljavanja vođe, ustanak se brzo smiruje. 10/21 januara 1775 godine, Pugačev je pogubljen u Moskvi; veliki broj plemića prisustvuje sa radošću njegovom pogubljenju, dok narod gunđa.

Iz ove pobune, koja joj je u njoj izazvala strah, Katarina izvlači zaključak da je neophodno potrebno pristupiti odmah unutrašnjim reformama, što je omogućeno uspostavljanjem mira.

II. — Zakonski rad: administrativne, socijalne školske reforme (1774—1787)

Stupanje na vlast Potemkina. — Grigorij Orlov pada u nemilost godine 1772, kada je Katarina saznala za njegovu vezu sa kneginjom Golicin. Knez Vasilčikov zauzima njegovo mesto kao caričin ljubimac. Neki pisci pridaju ovom Katarininom izboru politički značaj, jer je Vasilčikov pripadnik stranke Nikite Panina. U svakom slučaju, Vasilčikov je bio suviše beznačajan i dosadan da bi mogao dugo vladati caričinim srcem. Godine 1774 njega je istisnuo jedan čovek čija ličnost, darovitost i nastranost toliko su doprineli da se uzdigne slava Katarinine vladavine. Potemkin, siromašan plemić, uzeo je skromno učešće u revoluciji iz 1762 godine, radio je u Komisiji iz 1767 godine i istakao se u Rumjancevljevoj vojsci za vreme rata sa Turcima. On osvaja Katarinu svojom oštrom i smelom inteligencijom i originalnošću svoga duha. Džinovska stasa, herkuleski razvijen on je ćorav, skoro ružan, ali sjaj njegovih izuzetnih sposobnosti čini da se zaboravi njegova fizička nezgrapnost. Njegov „roman” sa Katarinom ne traje ni dve godine, ali za vreme trinaest narednih godina on vrši znatan uticaj na državne poslove. Katarina veruje u njega, kao u svoj najpouzdaniji oslonac u svim teškoćama. Veoma neujednačene naravi on pada naglo, posle perioda bujne aktivnosti i neobuzdanih uživanja, u krize melanholije izazvane verovatno prezasićenošću, jer neka nečuvena sreća ide na ruku svemu čega se on lati. Pokušavalo se da se on prestavi čas kao šarlatan i obmanjivač, a čas kao genialan čovek. On nije ni jedno ni drugo. Njegova šarlatanska reputacija potiče naročito iz Helbigovih anegdota, koji ga optužuje da je sagradio lažna sela da bi očarao Katarinin pogled za vreme caričinog putovanja na Krim. Ali ovu toliko rasprostranjenu priču obesnažio je jedan nezainteresovan svedok, Knez od Linja. Bilo bi i suviše naivno od jednog umnog čoveka kao što je bio Potemkin da se nada da može obmanugi Katarinu pomoću jedne grube varke. Ustvari dekori o kojima je reč svode se očigledno na proste ukrase, slavoluke, itd. Iako se njegova vrednost ogleda u njegovim vojnim reformama koje su pametne i smišljene i koje imaju za cilj da zadovolje potrebe vojnika, kao i u njegovoj neumornoj revnosti da naseli i organizuje Južnu Rusiju, Novu Rusiju, ipak Potemkin nije nikakav izuzetni genije. On je prosto jedan državnik veoma obdaren i duha prijemčiva za sve ideje. Po nekad ova širina duha odvodi ga u diletantizam u toliko lakše, što on precenjuje svoju svemoć. On sve vidi u velikom, troši ogromne sume, ne brinući se o praktičnim pojedinostima; zato rasipa on često ni za šta državne prihode, i njegovi grandiozni planovi pretrpljuju dosta puta neuspeh. I pored svega toga, ne bi se mogla poricati moć njegove inteligencije, plemenitost njegovog srca, nezavisnost njegovog duha. On ima iste poroke koje i njegova tadašnja sredina, ali su njegove sposobnosti i njegov talenat nešto lično. Kad on umire, Katarina uzdiše: „Na koga ću se sad osloniti?” Izvesno, ona je uvažavala njegove savete u svim pitanjima i u svim poslovima. Ali je ona sastavljala glavna zakonodavna akta, bez njegove saradnje. Ona je tu radila samo na osnovu građe i proučavanja onih kojima je ona bila stavila u dužnost da izvrše pripremne poslove.

Administrativna reforma iz 1775. — Čim je ugušena Pugačevljeva buna, Katarina preduzima obimnu reformu pokrajinskog uređenja. Skorašnji događaji potvrdili su žalbe poslanika iz 1767 godine. U administrativnom pogledu, unutrašnjost je potpuno neuređena. Što se pobuna širila tako brzo, to je velikim delom bilo usled udaljenosti vlasti koje se nisu interesovale za stanovništvo, usled nedostatka mesnih upravnih organa, koji su svi grupisani u velikim varošima. Katarina smatra s pravom da je administrativna decentralizacija najhitnije potrebna. Ona više ne misli da saziva poslanike, ali će ona, u svome zakonodavnom radu, obilno iskoristiti podatke koje je prikupila komisija iz 1767—1768 godine. Tako na primer, pri izradi zakona o pokrajinskoj upravi, pored toga što se služila proučavanjima vršenim u 1760 godini u cilju nove administrativne podele zasnovane na statističkim podacima, ona je isto tako uzela u obzir i sveske poslanika plemića iz 1767 godine, koji su hteli da stave na čelo okruga jednog izabranog pretstavnika mesnog plemstva, i zapisnike jedne naročite komisije iz 1767—1768 godine, koja je htela da sastavi mesne vlasti od krunskih činovnika i izabranih činovnika, predviđajući odvajanje sudstva od upravne vlasti i stvaranje izbornih staleških sudova. U prilog ovim načelima, ona crpe teoriske dokaze iz Blekstonove pravne rasprave objavljene u Oksfordu 1765—1768 godine, i prevedene na francuski 1774 godine. Ona je ushićena ustrojstvom engleske grofovije, koja počiva na širokoj autonomiji mesne uprave i na pretežnoj ulozi zemljoposedničkog plemstva u vršenju sudske i policiske vlasti. Ali ona nema nameru da presadi engleske ustanove na rusko tle; ona pozajmljuje od Blekstona samo ideje. Što se tiče stvarnih uzora ona ih nalazi u svojoj neposrednoj blizini, u ustanovama baltičkih pokrajina, koje su se, stvorene u vreme švedskog gospodarenja, sačuvale skoro neokrnjene i za vreme ruskog režima. Radovi Komisije iz godine 1767, Blekstonova rasprava i administrativna organizacija baltičkih pokrajina, Estonije i Livonije, to su izvori iz kojih je ona uzela, prilagođavajući ih ruskim prilikama, glavne elemente Uredbe o gubernijama, koja je objavljena u aprilu 1775 godine. Ova Uredba označava novu epohu u istoriji pokrajinske organizacije u Rusiji; ustanove koje je ona stvorila postojale su, bez bitnih izmena, sve do reformi iz godina 1860—1866.

Jedna nova administrativna podela ograničava pre svega svaku guberniju na cifru od 300.000—400.000 stanovnika, a svaki okrug na 20.000—30.000 stanovnika. Ovo znatno povećavanje broja administrativnih oblasti smanjivanjem njihovih dimenzija približava vlast narodu. Zatim nove mesne ustanove obezbeđuju u isti mah administrativnu decentralizaciju i mogućnost da stanovništvo u sudstvu i mesnoj administraciji bude zastupljeno preko izabranih poslanika. Na vrhu administracije nalazi se general-gubernator ili carski namesnik, koji upravlja nad nekoliko gubernija sjedinjenih u jedno namesništvo. On je u svome delokrugu pretstavnik vladara i ima veoma veliku vlast u svim oblastima pokrajinskog života. Kao starešina svih pokrajinskih vlasti, on je potpuno nezavisan od centralnih vlasti, i potčinjen jedino Senatu. Pošto je i on sam član toga tela, on ima prava da neposredno opšti sa vladaocem. U svom namesništvu, on je gospodar i vrhovni sudija u svim pokrajinskim pitanjima, ravan jednome antičkom satrapu.

U svakoj guberniji ustanovljena su četiri kolegijuma, sastavljena od krunskih činovnika: „gubernijski savet” koji se brine o administraciji; ”finansijska komora” koja se brine o državnim imanjima i prikupljanju poreza; i dve sudske komore, „komora kriminalnih poslova” i „komora građanskih poslova”, koje pretstavljaju najvišu sudsku vlast. Sve ove oblasne komore zamenile su odgovarajuće centralne kolegijume, koji su sada postali nekorisni, i ceo sistem počiva na načelu odvajanja upravne vlasti od sudske vlasti.

U svim gubernijama, sudskim komorama su potčinjeni staleški sudovi. „pokrajinski viši sud” za plemiće, „gubernijski magistrat” za gradske trgovce i zanatlije, i „viši pokrajinski sud” za slobodne seljake, čije pretsednike postavlja državna vlast, a članove bira zainteresovani stalež. Gubernije su podeljene na okruge. U okruzima sva zvanja su izborna. Finansije spadaju u nadležnost” okružne finansijske komore.” Što se tiče sudstva, staleški sudovi, koje bira svaki od triju staleža, odgovaraju sudovima koji postoje u gubernijama: „okružni sud”, za plemiće, „gradski magistrat” za gradske trgovce i zanatlije, i „niži oblasni sud” za slobodne seljake. Policija spada u nadležnost „nižeg oblasnog suda”, i njom upravlja jedan „policiski kapetan” koga plemići iz toga okruga biraju između sebe; na taj način je ostvarena želja plemstva koje je godine 1767 tražilo usredsređivanje oblasne vlasti u ruke jednog od njegovih pretstavnika.

Pored običnih sudova, jedan „sud savesti” donosi u građanskim sporovima, na zahtev parničnih strana primiritelne odluke, bez obzira na slovo zakona, jer sudija odlučuje jedino po svome ličnom ubeđenju i presuđuje zločine maloletnika ili maloumnika, zločine koji imaju za uzrok praznoverje, kao i nevoljne zločine. Najzad, po prvi put, ruska administrativna organizacija je izvedena tako da služi ne samo vojnim i finansijskim potrebama države, već i životnim potrebama stanovništva: jer u svakoj guberniji stvoren je jedan „odbor za javnu pomoć”, kome pretsedava gubernator a čiji su članovi pretstavnici staleških sudova; ovaj odbor ima dužnost da se stara o prosveti, javnoj pomoći, higijeni, dobročinstvima itd.

Rad svih ovih ustanova po gubernijama i okruzima vraća nešto života u unutrašnjosti zemlje. Plemstvo vidi da su njegove želje uslišene, i ono se sad nalazi na čelu pokrajinske uprave. Ali, ova reforma ima i velikih nezgoda. Mašinerija nove administracije je složena i skupo staje. Ona je od koristi samo slobodnim ljudima, a to će reći manjini stanovništva, dok milioni mužika i dalje zavise potpuno od svojih gospodara. Najzad, javne pretstavničke ustanove koje se tek ocrtavaju, ostaju pod kontrolom državnih činovnika, a naročito pod kontrolom pokrajinskog satrapa, carskog namesnika. Udarajući temelje jednom monarhističkom uređenju oslonjenom na plemstvo, Katarina se pobrinula da ga potčini apsolutnoj vlasti posredstvom birokratije.

Povelja plemstva (1785). — Pošto je obezbedila učešće raznih staleža u mesnoj administraciji, carica prelazi na unutrašnju organizaciju samih ovih staleža. Godine 1785 ona objavljuje Povelju plemstva, kojom se ozakonjuju sve povlastice što ih je plemstvo steklo. Da bi je sastavila, ona iskorišćuje skoro u potpunosti projekat o kome se raspravljalo u Komisiji iz 1767—1768 godine, unoseći u njega samo beznačajne izmene i proširujući odeljak posvećen korporativnoj organizaciji plemstva.

Povelja nabraja najpre povlastice plemića: izuzimanje od obavezne službe, od poreze, od telesnih kazni, od obaveze da daju stan vojnicima; slobodno raspolaganje njihovim imanjima, podzemljem i svim zgradama na površini zemljišta; pravo da osnivaju po selima fabrike i industriska preduzeća, da trguju na veliko poljoprivrednim proizvodima sa svojih imanja, da izvoze u inostranstvo proizvode svojih njiva, livada, šuma, fabrika i industriskih preduzeća, da organizuju svojim imanjima vašare i tržišta, da imaju zgrade po varošima; zatim, nasleđivanje plemićske titule, koja se može izgubiti samo odlukom suda i za zločine koji donose povredu njihove časti; pravo plemića da mu sudi samo sud sastavljen od njemu ravnih, i da ne može biti povređen u njegovoj časti, životu ili imanju bez prethodnih suđenja.

Zatim ona zavodi korporativnu organizaciju plemstva. U svakoj guberniji obrazovan je jedan „korpus” plemstva, čijim skupštinama mogu prisustvovati svi plemići; da bi se na njima moglo glasati, treba imati najmanje 25 godina, imati imanja i čin nižeg oficira stečen u službi države; plemići koji nisu odslužili svoj rok ne mogu se izabrati za javna zvanja. Na ovaj način, i pored izuzimanja od obaveznog službovanja, koje je tek proglašeno, učešće plemića u izborima i administraciji njihovog staleža ostaje i dalje potčinjeno njihovom uspehu u državnoj službi. Skupštine plemstva imaju dosta raznolike nadležnosti. One biraju maršala ili pretsednika plemstva, koga carski namesnik potvrđuje u njegovom zvanju, i sve činovnike koji prema Uredbi o gubernijama treba da se biraju među plemićima. One primaju na znanje predloge carskog namesnika i gubernatora i o njima raspravljaju. One imaju pravo da upute zahteve carskom namesniku, Senatu i samome vladaru. One ustanovljavaju u svakoj guberniji rodoslovnu knjigu plemstva i razdeljuju plemiće, prema poreklu njihovog plemstva, na šest kategorija. One stvaraj'u pomoću dobrovoljnih priloga jedan naročiti fond namenjen organizovanju milosrdnih društava, škola, i bolnica za plemiće.

U početku, plemstvo se živo interesuje za administrativnu autonomiju koja mu je nedavno dodeljena. Ali njegovo oduševljenje slabi čim ono počne da oseća na sebi, pored vlasti carskog namesnika, još i težak teret birokratske kontrole. Ipak, srednje plemstvo izjavljuje da je zadovoljno stečenim pravima. Oslobođen tereta obaveznog službovanja i samovolje administrativnog sudstva, ovlašćen da raspolaže slobodno svojim imanjima i svojim mužicima, plemić se oseća gospodar na svome tlu. Rusija je ušla u aristokratski period svoje istorije.

Povelja gradova (1785). — Na dan 22. aprila/3 maja 1785 godine, istoga dana kada i Povelja plemstva, pojavljuje se i Povelja gradova. Ovaj akt ustanovljava po prvi put jednu autonomnu korporaciju koja obuhvata sve varoške staleže. Dotada, izborne opštinske ustanove, magistrati, bile su jedino trgovačke i zanatlijske. Ubuduće, svi građani koji imaju u varoši kakvo nepokretno imanje ili kakvo trgovačko ili industrisko preduzeće članovi su „opštinskog korpusa”. Ovaj „korpus” sastavljen je od šest kategorija: trgovaca, podeljenih na tri klase ili gilde; zanatlija ,grupisanih prema esnafima; sitnih građana, i najzad plemića i drugih slobodnih lica koja imaju u varoši kuću ili zemlju. Svaka od ovih kategorija bira svoje pretstavnike za „opštinsku dumu”, koji ima da se brine o opštinskim finansijama. Ova duma bira jednog pretsednika (golova) koji joj pretsedava. Tako se ocrtava za vlade Katarine II, opštinska autonomija zajednička svim društvenim staležima. Ali mnogi uzroci ometaju tada njeno normalno razvijanje. Stroga podela stanovništva na odvojene staleže sprečava ove da se udruže za vođenje opštinskih poslova, jer plemićima nije mnogo stalo da sede u dumi pored trgovaca, — uostalom, oni i ne stanuju u gradovima nego većinom na svojim imanjima. Strahovita prevaga mužičkog rada sprečava razvoj trgovine i industrije po gradovima, gde je materijalna kultura ostala primitivna. Povrh toga, opštinska autonomija je potpuno potčinjena državnim činovnicima; duma ima skoro jedinu dužnost da prikuplja svakovrsne poreze, ali nema prava da raspolaže po svojoj volji opštinskim prihodima.

Katarina II i seljaci. — Povelja slobodnih seljaka koju je Katarina pripremila, ostala je samo kao projekt svakako s toga što, sastavljena po uzoru na Povelju gradova, nije bila u saglasnosti sa uslovima seoskog života. Što se tiče mužika, njihov položaj nije poboljšan. Pugačevljeva buna je međutim bila jasno postavila pitanje seljačkoga ropstva, ukazujući na opasnost koja je pretila državi od nezadovoljstva seljaka. Ali, iako je nekoliko glasova, kao na primer glas general-gubernatora Novgoroda, Siversa, savetovalo Katarini da ublaži seljačko ropstvo, kako bi se u buduće izbegla jedna socijalna revolucija, ipak najveći deo plemstva je drugoga mišljenja. Ovi plemići ističu potrebu da se još više zategnu opruge sistema seljačke podjarmljenosti i da se uveća vlast spahije nad njegovim seljacima. Ovo shvatanje izloženo je veoma jasno u jednom bezimenom spisu iz 1785 godine, u Rasmatranjima o šteti koju bi Rusiji nanelo oslobođenje mužika. Pisac ističe potrebu da se pojača seljačko ropstvo i pripisuje Pugačevljevu bunu predlozima da se ono ublaži, koje je sastavila Komisija iz 1767 godine. On naročito optužuje Korobjina da je svojim govorima pobudio u seljacima neostvarljive nade i da ih je potstakao na pobunu, kao da se neredi i pobune seljaka nisu događali i pre Komisije iz 1767 godine.

Na koju stranu sama Katarina naginje? U toku cele svoje vladavine ona donosi samo četiri ili pet odluka, uostalom dosta beznačajnih, za ublaženje položaja mužika. Kada je godine 1766 zabranila da se seljaci prodaju u doba regrutovanja vojnika i za tri meseca koji im prethode, učinila je to naročito u interesu vojske. Zabrana iz 1771 godine da se otuđuju seljaci bez zemlje, kada je neko imanje prodato na licitaciji, mogla je imati veliku važnost, da nije ostala samo na hartiji usled toga što nije dobila stvarnu potvrdu, te za vreme Katarine trgovina ljudima uzima ogromne razmere. Zabranjeno je isto tako da se porobljavaju nađena deca, pitomci „materinstva” (Vospitatelnij Dom), oslobođeni seljaci, nezaposlena crkvena lica, ratni zarobljenici. Ali sve ove mere ne leče zlo. Na suprot tome, nekoliko drugih zakona jasno pojačavaju seljačko ropstvo. Godine 1767, mužici gube pravo da podnose tužbu protivu svojih gospodara; drukčije rečeno, vlada prestaje da se interesuje za njihovu sudbinu i ostavlja ih na milost spahijama, poništavajući na taj način zakon koji naređuje da se stave pod tutorstvo spahije, koji zloupotrebljavaju svoju vlast.

Od vremena Jelisavete spahije su imale pravo da šalju svoje mužike u progonstvo u Sibir; to je bilo radi naseljavanja. Godine 1765, oni su dobili pravo da ih tamo šalju na robiju. U isto vreme Katarina proširuje oblast seljačkog ropstva: godine 1765 na Ukrajinu zvanu Slobodskaja i godine 1783 na celu Malu Rusiju.

Preobražaj centralne administracije. — Reforma pokrajinske uprave ostvarena 1775 godine, održavanje razlitičitih društvenih staleža i utvrđivanje zakonskog statuta tih staleža jesu temelji aristokratske monarhije koju je Katarina htela da ustanovi. Da bi je potpuno ostvarila, njoj bi ostalo da dodeli pretstavnicima plemstva nezavisnu ulogu u centralnoj upravi. Ali ona to ne čini. Do svoje smrti ona neprekidno misli na reformu Senata, povodom koje nekoliko puta menja ideje. Desnicki, Ščerbatov, Bezborotko i mnogi drugi izražavaju dosta rasprostranjenu želju kada podnose predloge po kojima bi ušli u Senat, tu vrhovnu državnu ustanovu gde su pretstavnici slobodnih staleža. Katarina je više raspoložena da zadrži pri Senatu, radi proučavanja zakonskih predloga, jednu Komisiju poslanika, onu istu koja je odložena u trenutku objave rata Turskoj, ali koja nije bila konačno raspuštena. I ako ona nema nameru da Je pretvori u zakonodavnu skupštinu, kao što joj savetuje njen gost Didro, kome ona napominje da je Rusiji potrebna apsolutna monarhija, ona ipak više puta pomišlja da od nje načini jednu stalnu savetodavnu ustanovu. Ali ona ne ostvaruje ovu zamisao, i poslanici nisu više nikad sazvani. Na suprot tome, godine 1768, ona osniva jedno novo telo, Carevinsko veće, sastavljeno od osam velikodostojnika koje ona imenuje. Isto kao i nedavno Jelisavetina „Konferencija”, tako je i ovo veće stvoreno da rukovodi ratnim poslovima: ali, kao i Konferencija, ono je uskoro bilo primorano, silom prilika, da proučava najrazličitija pitanja državnog života. Po završetku rata, Katarina ga i dalje zadržava. Ali za razliku od svih veća iz doba pre XVIII veka, ono nema određeno mesto u sistemu centralnih ustanova; ono nije u vezi ni sa Senatom, ni sa drugim upravnim vlastima; ono ne objavljuje ukaze. To je samo jedno veće sastavljeno od viših činovnika grupisanih oko vladarke. Jednom rečju, za vreme Katarine II Senat zadržava sve svoje nadležnosti.

Na suprot tome, ostale centralne ustanove preobražuju se. Nova organizacija gubernija povukla je za sobom ukidanje mnogih centralnih kolegijuma koje je osnovao Petar I. Malo po malo oni kolegijumi čije nadležnosti nisu prešle na Senat, zamenjeni su administrativnim otsecima, od kojih svaki ima, kao i ministarstva, jednog jedinog starešinu, i potčinjena su vrhovnom državnom tužiocu. Ovaj je dotada bio član Senata, a sada počinje da se od njega odvaja kao ministar istovremeno finansija, pravde i unutrašnjih poslova. I ako reč ministarstvo još nije upotrebljena, sama stvar — ministarski sistem — već postoji.

Na taj način, pokrajinska i centralna državna uprava počivaju konačno na suprotnim načelima. U unutrašnjosti se ocrttava, iako ostaje pod tutorstvom državnih činovnika, jedna pretstavnička i autonomna staleška uprava, dok se u centru postavljaju temelji jednog birokratskog ministarskog sistema. Ova suprotnost ograničava i menja samo načelo aristokratske monarhije, potčinjavajući ga načelu apsolutizma kome služi birokratija.

Školske reforme. — Katarinino Uputstvo je tvrdilo da je dobra organizacija školske nastave jedno od obeležja po kojima se apsolutna monarhija razlikuje od despotizma. Školske reforme su vazda zauzimale jedno od najvažnijih mesta u caričinom programu, ali tek od godine 1780 pokušava ona da stvori jedan nacionalni sistem narodnog prosvećivanja. Od 1762 do 1767 godine držala se ona u tom pogledu saveta koje joj je davao Becki. Obrazovan plemić, prožet pedagoškim teorijama Montenja, Lokea o Ž. Ž. Rusoa, Becki se zanosio nemogućnim snovima da stvori jednu „novu rasu ljudi” pomoću naročitog vaspitavanja koje bi se vršilo u internatima, gde bi pitomci, odvojeni od ostalog sveta, daleko od rđavih primera i ljudskih poroka, rasli u čarobnoj atmosferi čednih misli i osećanja. On je bio osnovao nekoliko internata, kao na primer Društvo za vaspitavanje mladih plemićkinja ili Institut Smolni godine 1764, Školu pri Akademiji umetnosti iste godine, Školu pri Akademiji nauka 1765 godine, Školu za građanske devojke i Preuređenu vojnu školu za plemiće godine 1766, i objavio 1767 godine Opšti plan Vaspitnog doma u Moskvi. Sve ove tvorevine bile su daleko od toga da budu originalne; pravilnik Društva za vaspitavanje mladih plemićkinja, na primer, kopirao je pravilnik SenSirskog instituta. Becki je sanjao da u ovim staklenim baštama, namenjenim da stvore „jednu novu rasu”, primeni pedagoške metode koje su propovedali filosofi, ali je ponekad on hrabro pretekao svoje tuđinske uzore, na primer, zahtevajući potpuno ukidanje telesnih kazni i propovedajući isti program nastave za dečake i devojčice. Svi ovi planovi puni mašte dali su veoma skromne rezultate, i ideje Beckoga ostvarile su se često samo u izopačenom obliku.

Oko 1770 godine Katarina se udaljuje od Beckog, čija se shvatanja razlikuju od njenih. Njena je želja da stvori pravu narodnu prosvetu. Ona počinje da traži druge izvore inspiracije i druge uzore. Nekoliko savetnika, među prvima Didro, ukazuju joj na austriski školski sistem. Godine 1780, car Josif II, po njenoj, želji, šalje u Petrograd Srbina Jankovića iz Mirijeva, jednog od saradnika na školskoj reformi u Austriji. Godine 1782 osniva ona Komisiju za narodne škole, kojoj je bio zadatak da pripremi primenu u Rusiji austriskog sistema. Komisija usvaja jedan nacrt što ga je izradio Janković, koji će biti osnovica Statuta narodnih škola 1786 godine i koji kopira austriski pravilnik iz 1774, sa nekoliko značajnih izmena. Ideje Beckog da se učenik odvoji od ostalog sveta i da se više obrazuju plemenita osećanja nego duhovne sposobnosti napuštene su, te je moralno vaspitanje izjednačeno sa naučnim. Statut zavodi po gradovima „male škole” i „glavne škole” za decu svih društvenih staleža. „Glavne škole” osposobljavaju za stupanje u gimnazije (liceje), a zatim na univerzitet. On ostavlja po austriskom sistemu seoske i učiteljske škole, izuzev jedne jedine, koja će biti osnovana u Petrogradu. Od 1786 godine otvaraju se u raznim gubernijama „male škole” i „glavne škole”; posle Katarinine smrti ima ih 316. U isti mah zatvorene su sve privatne škole, jer vlada smatra ubuduće narodno prosvećivanje kao državnu dužnost, gde nevešto mešanje diletanata može da pričini samo zla. Ali stanovništvo ne odobrava monopolisanje nastave. Nastavnom programu koji je usvojen po predlogu Jankovića zamera se da je suviše apstraktan i suviše udaljen od potreba praktičnog života. Sem toga, plemići ne žele da vide kako se njihovi sinovi druže u narodnim školama sa decom drugih staleža ,i u tom pogledu plemići odnose još jednu pobedu; Komisija za škole primorana je da se odrekne stroge primene načela o jednom tipu škole; pored narodnih škola javljaju se i „pansioni za plemiće”, rezervisani jedino za decu plemića.

III. — Spoljni rat: „Grčki plan” i podela Poljske (1787—1796)

Austro ruski savez i aneksija Krima (1780—1783). — Onih trinaest godina za vreme kojih Katarina vrši svoj zakonodavni rad, pritiskuje pretnja jednog novog rusko-turskog rata. Kučuk-Kajnardžiski ugovor, za obe ugovorne strane, samo je jedno primirje. Pre svega i za jednu kao i za drugu stranu nezavisnost Krima može da bude samo privremena. Neminovno to poluostrvo najzad će biti prisajedinjeno Rusiji, ili će biti vraćeno Turskoj. Od 1774—1783 godine, ruska i turska partija na Krimu bore se o prevlast i njihovu borbu prate česte promene hanova, vojničke demonstracije, a ponekad i krvavi sukobi. Osim toga Rusija i Turska ne slažu se u tumačenju uredaba o zaštiti sultanovih hrišćanskih podanika i o slobodi plovidbe kroz turske moreuze; godine 1779 Turska je primorana da potpiše jednu „konvenciju o objašnjenjima” koja potvrđuje te odredbe. Ali zategnutost i dalje postoji između obeju zemalja.

Rusija smišlja velike ofanzivne planove. Od 1780 godine širi se glas po inostranstvu da Katarina ima nameru da istera Turke iz Evrope, i da postavi na presto obnovljenog grčkog carstva svog unuka Konstantina Pavloviča. Bezborotko je zaista sastavio jedan „grčki plan”, i carica smatra da je evropska situacija povoljna za izvršenje njenih grandioznih planova na Istoku. Engleska je izišla oslabljena iz rata za nezavisnost Sjedinjenih Američkih Država, a za to vreme Rusija je poštovala jednu „naoružanu neutralnost”, za koju je plan smislio Panin, i koja je prouzrokovala mnogo nezgoda Englezima. U isto to vreme, pitanje Bavarske dovelo je. u sukob Austriju i Prusku. Na Konferenciji u Tešinu, godine 1779, Rusija je igrala ulogu vrhovnog sudije i izjasnila se za Prusku. Ipak Austrija želi još više da joj se približi, da bi udaljila Prusku. Sa svoje strane, Fridrih II ulaže sve napore da učvrsti rusko-pruski savez; on smišlja čak jedan plan o tesnom savezu između Rusije, Pruske i Turske. Ali se Katarina već bila odlučila. Njoj je potrebna Austrija protivu Turske. Ona priželjkuje propast turskog carstva i obnavljanje grčkog carstva u korist jednog velikog kneza. Da bi ostvarila ovaj san, potrebno je da najpre prisajedini Krim. Godine 1780, Josif II dolazi u Petrograd i pregovara o zaključenju Austro-ruskog sporazuma. U novembru iste godine, posle smrti Marije-Terezije izmenom pisama između Katarine i njega, utvrđuju se njihove uzajamne obaveze protivu Turske. 28 jula / 8 avgusta 1783 godine, krimski han Šagin-Girej, plaćenik ruske vlade, pod pritiskom Turske i ne znajući koju politiku da. vodi, priznaje prisajedinjenje Krima Rusiji. Da bi sprečile nov rusko-turski rat i da bi onemogućile austro-ruski savez, Francuska i Pruska ubeđuju Tursku da treba da pristane na to prisajedinjenje. Turska to čini u januaru 1784 godine. Ipak, ostalo je i suviše mnogo uzroka za sukob između dveju zemalja da bi mir mogao dugo trajati. Kao nekada na Krimu oko prestola hanova, oni sad vode u Moldaviji i Vlaškoj ogorčenu borbu povodom nasleđa gospodarskog prestola. Na Kavkazu turske paše pripremaju pobunu brđana, kojom rukovodi Čečenac šah-Mamsul protivu ruske ekspanzije. Porta sa svoje strane, pripisuje ruskoj propagandi nemire u Egiptu. Svakovrsni trgovački sukobi suprotstavljaju Ruse Turcima. Situacija je već jako zategnuta, kad Turska saznaje da postoji Bezborotkov „grčki plan”. Godine 1786 sultan objavljuje proglas o skorom ratu sa neprijateljima islama. Kao da hoće da odgovori na to, Katarina preduzima otvoreno i svečano, u proleće 1787 godine, putovanje na Krim u pratnji Josifa II. 1/12 avgusta 1787 godine, Turci predaju turskom ambasadoru u Carigradu, Bulgakovu, jednu notu u kojoj traže povraćaj Krima. Razume se, Bulgakov odbija taj zahtev, i njega zatvaraju u tvrđavu Sedam Kula, a to znači isto što i objava rata. Josif II izveštava odmah Katarinu da on smatra taj incident kao casus foederis. 21 avgusta/1 septembra Turci gađaju iz topova dva ruska ratna broda blizu Očakova. 7/18 septembra Katarina objavljuje rat Sultanu.

Drugi rat sa Turskom (1787—1792). — Cilj ovoga rata je u saglasnosti sa „grčkim planom”. Ako se ne bude moglo uništiti tursko carstvo, zadovoljiće se ujedinjenjem Moldavije, Vlaške i Besarabije u jednu nezavisnu kneževinu pod nazivom Dakija, kojom će vladati Potemkin. Ako se, na protiv, budu mogli isterati Turci iz Evrope, obnoviće se na Balkanu nekadanje grčko carstvo za velikog kneza Konstantina Pavloviča; Rusija će uzeti Očakov, Krim, oblast između Buga i Dnjestra i dva ili tri ostrva u Jegejskom Moru. Austrija će dobiti Beograd sa jednim delom Srbije i Bosne — ali se Josif II nada da će u mnogom povećati svoj deo.

Glavna uloga u novom ratu namenjena je Potemkinu, koji ne krije svoje mišljenje da ga je Rusija prerano započela, ne završivši potrebne pripreme. On je postavljen na čelo I armije; Rumjancevu je dodeljeno samo da čuva granicu prema Poljskoj i da obezbedi saobraćajne veze između Potemkina i austriske vojske. Vojne operacije počinju jednim pokušajem nasilnog iskrcavanja koje vrši turska flota na peščanim sprudovima kod Kinburna, a koje pobednički sprečava Suvorov. U isto vreme ruske trupe isteruju brđane šah — Mansura iz cele oblasti duž reke Kubanja i Labe sve do kavkaskih planina. To su bile sve operacije u 1787 godini. I pored ovih uspeha, Potemkin je potišten, jer je sevastopoljska flota, kada se uputila ka Varni, bila skoro potpuno uništena u buri koja je trajala pet dana. Katarina ima mnogo muke da povrati hrabrost svome ljubimcu.

Krajem januara 1788 godine, Austrija sa svoje strane objavljuje rat Turskoj. Kao i Rusi, Austrijanci čine jednu krupnu pogrešku: oni prekomerno razvlače svoj front duž ogromne linije od Dnjestra do Jadranskog Mora, dok se Potemkin beskrajno dugo zadržava pri opsadi Očakova, umesto da se pridruži svojim saveznicima i da zajedno sa njima napadne Turke na Dunavu. Rat počinje opsadom Hotina, koji Austrijanci osvajaju tek u septembru i zauzimanjem Jaša koji je u avgustu osvojila jedna divizija Rumjancevljeve vojske. Na Dunavu Austrijaci su pretrpeli poraz. Turci su ih potukli dvaput, kod Vidina i kod Slatine. Za to vreme Potemkinova vojska ostaje nepomično pod Očakovom, gde provodi celo leto, celu jesen i jedan deo zime. Kada je NasauSigen uništio tursku flotu u junu, u dvema pomorskim bitkama, ruska eskadra mogla je da opsedne tvrđavu s mora, dok ju je Potemkin okružio mnogobrojnim baterijama. Ali, i ako je on mogao već odavno da zauzme tvrđavu na juriš, on još uvek odugovlači opsadu, na veliko gnušanje Suvorova. Tek 6/17 decembra,kada su opsađivačke vojske iscrpele sve svoje namirnice, odlučuje se on najzad da izda naredbu za juriš. Posle krvave borbe koja je trajala sat i četvrt, Očakov je zauzet i ogroman plen pao je u ruke Rusima. U jednom oduševljenom pismu Potemkinu, Katarina kaže: „Sada je mnogo lakše zaključiti mir.”

Što carica već želi mir, to je s toga što je ona u teškom položaju; Rusija je napadnuta sa dve strane, jer te iste 1788 godine, švedski kralj Gustav III, potstaknut od Engleske, objavio je rat Katarini. Švedsko mešanje u sukob zadržalo je na Severu eskadru admirala Grejga, koji se bio uputio iz Baltičkog mora ka Sredozemnom Moru, gde je trebalo da ona podigne hrišćane sa obala Jegejskog Mora na ustanak protivu Turske, saobrazno novim ruskim planovima, i koja je morala pred Petrogradom da odbije napad švedske flote. S druge strane, jedna švedska vojska od 36.000 ljudi zauzela je Finsku, a Katarina je mogla da suprotstavi tu samo 14.000 vojnika pokupljenih žurno od raznih jedinica. Srećom, u dvema pomorskim bitkama, 6/17 jula, blizu ostrva Gotlanda, i 5/16 oktobra blizu rta Hange, Grejg odnosi nad Šveđanima dve sjajne pobede. Njegova iznenadna smrt 15/26. oktobra prekida tok ofanzive na moru, ali su Šveđani morali žurno da. napuste Finsku posle jednog danskog napada na Švedsku.

Rat iz godine 1789 počinje jednim napadom Turaka protivu Austrijanaca i protivu Rumjanceva u Moldaviji i u Vlaškoj. I sam Rumjancev prelazi u ofanzivu i pobeđuje Turke kod Galca; ali je odmah posle toga smenjen sa komandantskog položaja, jer se Potemkin boji da ga on ne baci u zasenak. Dok ljubimac ostaje neprestano udaljen od Dunava, toga glavnog vojišta i vodi lokalne operacije blizu Bendera, Suvorov dejstvuje na reci u sporazumu sa princom od Koburga, austriskim glavnim zapovednikom. 21 jula/1 avgusta oni razbijaju kod Fokšanija jednu vojsku od 30.000 Turaka, a 11/22 septembra Suvorov dobiva čuvenu bitku kod Rimnika gde on sjajno pokazuje svoj vojnički genije. Za vreme najžešće bitke, on vrši neočekivane strategiske pokrete složene i oštroumne, tako da uništava pomoću jedne trupe od 7.000 ljudi jednu vojsku od 100.000 Turaka, kojom je komandovao veliki vezir; to je bilo pravo otkrovenje u vojnoj veštini. On traži oduševljeno da se izvrši odlučna ofanziva na Balkanskom Poluostrvu; ali Potemkin na to ne odgovara niti šalje tražena pojačanja, već usredsređuje svoju pažnju na Bender koji se predaje u novembru, bez i jedne ispaljene puške. U međuvremenu, na zapadnom delu fronta Austrijaci su se najzad pokrenuli, zauzeli Beograd, Smederevo i Požarevac, a princ Koburg zauzima Bukurešt. Sa svoje strane, Šveđani pretrpljuju godine 1789, znatne poraze na suvu, u Finskoj, i na moru, gde ih je potukao Čičagov i Nasau-Sigen. Rasplet izgleda blizak na jugu kao i na severu. Očekujući ga, Potemkin smešta za zimovanje svoj glavni štab u Jašu i zasenjuje Evropu svojom basnoslovnom raskoši.

Ali je Austrija od sada primorana da dejstvuje na dva fronta: protivu Turske i protiv Belgije, koja se baš tada pobunila. Pruska je zaključila sa Engleskom, Holandskom, Turskom i Poljskom ugovore upravljene delom protiv Austrije a delom protiv Rusije. Pod ovakvim novim okolnostima otpočinje rat 1790 godine. Josif II umire u februaru. Sa velikom diplomatskom okretnošću, njegov brat Leopold, koji ga je nasledio, približuje se Engleskoj i umiruje Belgiju, uspostavljajući raniji poredak. Usled toga Pruska pošto je ostala usamljena mora da obuzda svoj polet. U julu 1790 godine, na Konferenciji u Rajhenbahu, ona priznaje uspostavljanje austriske vlasti u Belgiji, pošto je primila od Beča obećanje da će mir sa Portom biti uspostavljen, na osnovu status quo ante bellum. U avgustu Austrija vodi sa Turskom pregovore o posebnom miru. Rusija ostaje sama da se bori sa Turskom i Švedskom. Jasno je da se ona mora odreći obimnih namera iz „grčkog plana”. I ako u julu i avgustu Ušakov ianosi Turcima dva strahovita poraza na Crnom Moru, Potemkin na suvu ostaje neaktivan za vreme celoga leta. Katarina je srećnija u operacijama protivu Švedske. Posle mnogih poraza na kopnu i moru, Švedska priznaje svoj poraz i Gustav III, koji se kao i carica priprema da igra izvesnu ulogu u evropskoj koaliciji koja se stvara protivu revolucionarne Francuske, žuri se da zaključi mir, koji je i potpisan 3/14 avgusta na osnovu status quo ante bellum. Krajnje je vreme da se jednom svrši sa Turskom. Da bi se ona primorala da stupi u pregovore, potrebno je zadati joj jedan strahovit udarac. Potemkin stavlja najzad svoje trupe u pokret i upućuje se iz Besarabije ka ušću Dunava, dok flotila admirala De Ribasa ulazi u Dunav. Posle zauzeća čitavog niza tvrđava na Dunavu, rešeno je da se zauzme Ismail, najveća turska tvrđava na ovoj reci, sjajno utvrđena i sa odbranbenom posadom elitnih trupa od 30.000 ljudi. Suvorov je zauzima, posle jednog krvavog juriša, 11/22 septembra. Tako se završava rat iz 1790 godine. Potemkin odlazi u Petrograd da suzbija uticaj Zubova, novog Katarininog ljubimca. U početku rata 1791 godine, njegov poslednik, Knez Rjepnjin, prelazi Dunav i odnosi nad Turcima odlučnu pobedu. 28 juna / 9 jula 1791 pred Mačinom. Tada Turci šalju pregovarače. 31 jula / 11 avgusta preliminari mira potpisani su u Galcu. Potemkin dolazi žurno na Dunav ali stiže prekasno. Besan od gneva što je Rjenjvin završio rat bez njega, on cepa ugovor, i pregovori ponova počinju u Jašu. Međutim, Pruska i Engleska pokušavaju da primoraju Rusiju da smanji svoje zahteve i da se odrekne Očakova. Pit igra dvostruku igru; i ako ustvari ne želi da raskine sa Rusijom — on ne gubi iz vida blisku koaliciju protivu Francuske, — on spominje mogućnost englesko-ruskog rata i traži od Parlamenta kredite da bi zastrašio Katarinu. Ali engleska javnost protestvuje žestoko protivu ovih demonstracija; ruski ambasador u Londonu Rostopčin, predmet je narodnih ovacija; Foksi Bjurke drže u Parlamentu žestoke govore protivu rata sa Rusijom, i Katarina stavlja njihova poprsja u muzeju Ermitaž, pored poprsja Demostenovog. U Jašu pregovori se odugovlače: Potemkin umire početkom oktobra ne videvši njihov kraj, i njih završava Bezborodko. Ugovor potpisan 29 decembra 1791/9 januara 1792 ostavlja Rusiji Krim i oblast između Buga i Dnjestra, a što se tiče ostalog, potvrđuje još jednom KučukKajnardžiski ugovor. Ovaj rezultat je daleko od toga da odgovara ciljevima „grčkog plana”. I ako se Rusija učvrstila na obalama Crnoga Mora, ovo more ostalo je za nju zatvoreno, jer nejasnost članova Kučuk-Kajnardžiskog ugovora koji govore o moreuzima dopušta mogućnost beskrajnih sporova. Za to se Katarina po drugi put sprema da potraži na drugoj strani neku kompenzaciju i nada se da će joj borba evropskih sila protivu revolucionarne Francuske omogućiti da to postigne na lakši način.

Druga podela Poljske (1793). — Posle prve podele, Poljska živi u političkim trzavicama. Pritisak inostranstva oseća se u svim političkim poslovima; kralj i Dijeta zavise potpuno od ambasadora Rusije. Nezadovoljni ovim tutorstvom, najoduševljeniji poljski rodoljubi sanjaju da tome učine kraj, reformišući politički režim čiju je stabilnost Rusija zagarantovala. Pre svega, oni nameravaju da izbornu monarhiju zamene naslednom monarhijom i da ukinu liberum veto u Dijeti. Pruska izgleda da hoće aktivno da pomogne njihove namere: Pruski ambasador Lukezini hrabri ih i tvrdi im da će im njegov kralj rado pomoći da se oslobode ruske prevlasti i da će obezbediti slobodan razvitak njihovoj otadžbini. U martu 1790 godine, Pruska i Poljska sklapaju ugovor o odbranbenom savezu; one garantuju jedna drugoj teritorijalni integritet i obećavaju uzajamnu oružanu pomoć u slučaju napada: osim toga Pruska se obavezuje da će štititi Poljsku od svake sile koja bi nameravala da se meša u njene unutrašnje poslove pozivajući se toga radi na akta ili ugovore iz ranijih vremena. Ovaj ugovor cilja jasno na Rusiju.

Verujući u ova pruska obećanja, poljski rodoljubi odlučuju se da pokušaju neku vrstu državnog udara. 3 maja 1791 godine, oni se koriste tim što je najveći deo poslanika srednjega plemstva na otsustvu da navedu Dijetu da potvrdi jedan nov Ustav. Dijeta odlučuje da posle smrti Stanislava-Avgusta poljski presto postane nasledan u porodici saksonskog izbornog kneza, i da su liberum veto i udruženja ukinuti. Katarina se ne žuri da pokaže otpor. Ona čeka mirno svršetak rata sa Turskom. — Ali, — i ovo je bio neprijatan predznak za Poljsku, — saksonski izborni knez odbija poljsku krunu. S druge strane, Holc, naslednik Lukezinija u pruskoj ambasadi, ograničava se da izjavi dosta zagonetno da Pruska nije obavezna da se meša u unutrašnje poslove Poljske; međutim u istom trenutku Herceg, pruski ministar spoljnih poslova, piše mu: „Pruska će biti u bezbednosti samo ako u Poljskoj postoji izborni režim bez čvrstog ustava.”

Međutim, tok revolucije u Francuskoj izgleda da stvara potrebu za intervenciju monarhističke Evrope. Katarina, o tome postoje odlučni dokazi, vidi u ovoj intervenciji naročito zgodan način da sa Istočne Evrope skrene pažnju sila, te da tamo ima odrešene ruke.

Razume se da događaji u Francuskoj nisu prijatni jednoj autokratkinji kao što je ona, ali ona još ne veruje da su oni opasni; francuska revolucija izgleda joj jedna obična pobuna, koju bi 3.000 kozaka lako ugušili. Ali ova pobuna ide u prilog njenim ciljevima u Poljskoj. Zato ona uzima aktivnog učešća u stvaranju koalicije protivu Francuske i zadržava za sebe, u zajedničkom zadatku, posebnu ulogu. Ona izjavljuje da je poljski ustav od 3. maja takođe plod revolucionarnog duha i da, dok Pruska i Austrija budu uspostavljali raniji režim u Francuskoj, ona prima na sebe da to isto učini u Poljskoj. To znači igrati se rečima. Jer dok Francuska revolucija teži da umanji kraljevsku vlast, očekujući trenutak da je sasvim ukloni, poljski Ustav od 3. maja teži naprotiv da učvrsti kraljevsku vlast i da uspostavi jedan trajan politički režim. Ali monarhističke sile stare Evrope, iz ličnih i čisto praktičnih razloga pretvaraju se kao da mešaju stari režim „Poljske sa režimom Francuske.” Pošto su Pruska i Austrija takođe ispoljile nameru da se obeštete na račun Poljske za njihovo učestvovanje u koaliciji, pitanje podele Poljske našlo se tesno vezano za međunarodnu situaciju koju je stvorila Francuska revolucija. 26. aprila 1792 godine, Austrijanci upadaju u Belgiju i otpočinju prve ratne operacije protivu francuske vojske. 18/29 maja 64.000 ruskih vojnika pod zapovedništvom Kohovskog prodiru u Poljsku, a 32.000 drugih, pod komandom Krečetnjikova, ulaze u Litvaniju.

Uspostaviti poljske slobode uništene ustavom od 3. maja, to je objavljeni cilj toga rata. Oni Poljaci koji su bili neprijateljski raspoloženi prema ovom Ustavu, uz pripomoć Rusije, obrazovali su jedno udruženje u Targovicu. Kada su se poljski rodoljubi obratili za pomoć Pruskoj ona im jasno stavlja do znanja da ona više neće da čuje o prusko-poljskom ugovoru iz 1790 godine, i da „pruski kralj nije obavezan da dâ jedan ustav koji su Poljaci napisali bez njegovog znanja.” Od 18/29 maja do 13/24 juna ruske armije operišu u Poljskoj i Litvaniji brzo i uspešno. Pruska takođe upućuje jednu vojsku ka Poljskoj granici, i kada je ruski uspeh postao izvestan, ona izjavljuje da će ona narediti svojim trupama da prodru na teritoriju kraljevine, ako ova ne sklopi mir sa Rusijom. Stanislav-Avgust primoran je da zaključi primirje sa Rusijom, i on pristaje da povuče Ustav od 3. maja i da pristupi udruženju u Targovicu. U međuvremenu Dimurije potukao je Pruse kod Valmija i zauzeo celu Belgiju. Tada Pruska pod izgovorom da se borba sa Francuskom pokazala ozbiljnijom nego što se mislilo, iskazuje nameru da naplati svoje usluge neposrednom okupacijom poljskih pokrajina koje ona priželjkuje. S druge strane, osvajanjem Belgije koje je izvršio Dimurije, sprečava Austriju da ostvari svoj prvobitni plan ustupajući Belgiju u zamenu za Bavarsku, i sada ona takođe traži kompenzaciju na račun Poljske. Plan o drugoj podeli ocrtava se jasno. U januaru 1793 godine, potpisan je ugovor između Rusije i Pruske. Prusi zauzimaju Torunj, dok Rusi opkoljavaju Varšavu. Krajem marta Rusija i Pruska izjavljuju da su one usled širenja revolucionarnih ideja u Poljskoj odlučile da prisvoje izvesne poljske oblasti: Pruska prisajedinjuje Poznanj, Gnjezno, Kališ, Torunj i Dancig, ukupno 1.060 kv. klm. Rusija uzima oblasti Vilne, Minska, Kijeva, Volinije i Podolije ukupno 4.550 kvadratnih kilometara. Okupljena u Grodnu, Dijeta pod očevidnim pritiskom ruskog ambasadora Siversa, koji je naredio da se pohapse nepokorni poslanici, ratifikovala je ugovor o ustupanju svojih oblasti Rusiji, ali je odbila da prizna pruske aneksije i popustila je u tome pitanju tek krajem septembra posle jedne „neme” sednice. Druga podela Poljske je sada svršena stvar. U oktobru Rusija zaključuje sa Poljskom jedan ugovor koji ovoj ostavlja samo senku političke nezavisnosti; u stvari, rukovođenje njenim unutrašnjim i spoljnim poslovima prelazi potpuno u ruke Petrograda.

Treća podela Poljske (1795). — Međutim broj tajnih organizacija koje rade na uspostavljanju Poljske u njenim starim granicama raste sve više. General Košćuško, koji se odlikovao svojim vojničkim talentom za vreme borbe protivu Rusa, u vezi je sa njima i one mu namenjuju vrhovno zapovedništvo u pretstojećoj borbi. Bojeći se da nedovoljna pripremljenost ne upropasti konačnu narodnu stvar, on se trudi da ubedi svoje drugove da ne izazivaju ustanak. Ali se njegov savet ne uvažava. U martu 1794 godine, posle mera koje je preduzela Rusija da smanji brojno stanje poljskih trupa događaju se čarke između ruskih i poljskih odreda. I sam Košćuško je primoran da u tome učestvuje. Posle njegovog prvog uspeha, jedna pobuna, koju je organizovao bogati obućarski trgovac Kilinski, izbija u Varšavi. Ruski garnizon, iznenađen, napušta varoš. U maju ruske i pruske vojske zadobijaju nekoliko pobeda nad Poljacima, naročito ispred Ščekopicija, nad samim Košćuškom koji naposletku vraća svoju vojsku u Varšavu. Odmah zatim Prusi opkoljavaju varoš. Da bi izigrala Prusku, čijih se pretenzija boji, Katarina smatra za potrebno da podržava Austriju koja uporno traži svoj deo Poljske, kao i Krakovo i Sandomjerž, koje su Prusi priželjkivali. Posle zamršenih pregovora, tri sile su se sporazumele u pogledu delova koje treba da dobiju. Tada Katarina šalje Suvorova na Varšavu. Krajem septembra jedan odred Fercenove vojske pobeđuje Košćuška kod Macjejovica i zarobljava ga 12/23 oktobra. Na dan 22. oktobra / 2. novembra, Suvorov zauzima na juriš predgrađe Pragu i Varšava se predaje. Otada, pošto ona namerava da što je moguće više potstiče Prusku i Austriju da energično nastave rat protivu Francuske, Katarina je spremna da im ustupi velike delove Poljske na ime kompenzacije. Ipak ona želi da ovi delovi budu jednaki, da ne bi poremetila ravnotežu između tih dveju sila. Posle veoma živih diskusija između Pruske i Austrije, čije suparništvo Katarina ima interesa da potstiče, tri sile potpisuju ugovor o podeli 13/24 oktobra 1795 godine. Rusija uzima Kurlandiju i ostatak Litvanije; Austrija Krakovo i Sandomjerž; Pruska, severozapadni deo Poljske sa Varšavom. Katarina zatim stupa u austro-engleski savez protivu Francuske. Ona glasno propoveda borbu protivu francuske revolucije, ali uvek nalazi po neki dobar izgovor da ne pošalje ruske pukove na bojište. To je s toga što ona svoje armije namenjuje drugom jednom zadatku. Još jednom namerava ona da istera Turke iz Evrope. I ako Potemkin nije više tu, drugi su na caričinom dvoru prisvojili njegove ideje i preradili njegove planove po svom nahođenju.

IV. — Kraj vladavine (1790—1796)

Dolazak Zubova. — Posle raskida njegove veze sa Katarinom — izazvanog njegovim neverstvom, — Potemkin je bio sačuvao za vreme od trinaest godina izuzetan uticaj koliko na državne poslove toliko i na ljubavne poslove svoje vladarke. Od 1776—1789 godine, sa njegovim odobravanjem Katarina je birala onih dvanaest ljubimaca koji su se smenjivali kraj nje. Ali godine 1789, iznenada situacija se potpuno menja. Za vreme dok je Potemkin bio na turskom bojištu, njegovi neprijatelji iskoristili su njegovo otsustvo da bi potpomogli vezu carice sa konjičkim kapetanom Platonom Zubovom, mladićem vrlo lepim ali sasvim beznačajnim. Katarina, koja je već prešla šezdesetu godinu života zaljubljuje se ludo u toga lepotana. Potemkin napušta Dunav, dolazi žurno u Petrograd da ukloni Zubova, ali ne uspeva u tome. On umire uskoro posle toga. Za vreme šest poslednjih godina Katarinine vladavine, Zubov ostaje caričin idol, čije strasti starost nije utišala, i koja je izvesno luda za njim. Bila je to slabost jedne stare žene, jer se Zubov ističe samo svojom spoljašnošću: u moralnom i intelektualnom pogledu, on je jedna ništarija. U početku, Katarina je stavila u dužnost Bezborodku pametnom i iskusnom čoveku da mu diskretno služi kao vođa, ali ubrzo, zaslepljena svojom staračkom strašću, ona proglašava svog ljubimca za genija. I sam Zubov, sa uobraženošću jednog neobrazovanog i nadmenog glupaka, zamišlja da je on drugi Potemkin. Preterano nadmen i ohol, on sa najuglednijim velikodostojnicima postupa kao sa ološem. Bez sopstvenih misli, on prisvaja izvesne Potemkinove ideje, ali, preterujući u njima, on ih izopačuje tako da od njih ostaje samo karikatura.

Poslednje godine Katarinine vladavine samo su mračan epilog jedne sjajne epohe. Katarina još uvek gaji namere koje su nastavak njenih nekadašnjih planova, ali joj nedostaje energija da ih razvije. Ona se i sama ponekad žali svojim prijateljima što joj njena usporena aktivnost pruža tako malo zadovoljstva. Svakoga jutra ona stavlja na hartiju planove za reformu Senata; ovi pokušaji joj oduzimaju mnogo vremena, ali se ne završavaju ničim određenim. Rukovođenje redovnim poslovima povereno je Zubovu, koji ih svršava kako tako, zahvaljujući pomoći koju mu pruža neki Morkov kome je Bezborodsko, ne želeći da sam izvlači kestenje iz vatre, ustupio mesto duhovnog vođe. Ali Morkov može da bude dovoljan samo za tekuće poslove. Zavoditi ruske ustanove u prisajedinjenim poljskim pokrajinama, organizovati Voznesensku guberniju na jugu Rusije, odlučiti građenje Odese, podići u Bahmutskom okrugu jednu fabriku za iskorišćavanje gvozdene i ugljene rude, spremati se za kovanje jednog novog bakarnog novca, sve to ne zahteva nikakav napor stvaralačkog duha.

Unutrašnja reakcija. — Katarina je ranije bila dopustila javnom mišljenju da se ispoljava, i tražila je u njemu podršku. Kada je sazvala narodne poslanike, ona im je dala da raspravljaju politička pitanja. Malo kasnije ona je pribegla novinarskom peru i objavljivala članke — razume se bez potpisa — u časopisu Vsjakaja vsjačina (Svaštarije), koji je uređivao njen sekretar Kozicki, ona se trudila da daje pravac javnom mišljenju koje se tada moglo izražavati kroz mnoge časopise. I ako joj se događalo da, pobijajući mišljenje Novikova, urednika satiričnih listova, negoduje protivu časopisa koji su suviše smelo ukazivali na greške u administraciji i suviše se otvoreno bavili socijalnim pitanjima, ona se ipak ograničila na ovu književnu polemiku. Počev od godine 1790, ona potpuno menja svoje držanje i, energično pomagana od Zubova, ona se grubo ponaša prema pretstavnicima nezavisnog javnog mišljenja a naročito protiv Novikova, starešine moskovske slobodne zidarske lože, organizatora velikih prosvetnih zavoda i dobrotvornih ustanova, kao i prema Radiščevu čije je Putešestvije iz Peterburga v Moskvu najživlja slika mučnog položaja mužika i zloupotreba što ih čine vlasti. Novikov je bačen u jednu tamnicu u tvrđavi Šliselburg, a Radiščev izgnan daleko u Sibir. Pokušalo se da se kažnjavanje Novikova i rasturanje slobodno zidarske lože objasni političkim spletkama slobodnih zidara, njihovim pokušajima da privuku u svoju sredinu prestolonaslednika Pavla Petroviča i da bi se stupilo u nepouzdane veze sa Pruskom. Ova objašnjenja ne mogu izdržati ozbiljnu kritiku. Verovatno je da se Katarina povinovala pre osećanju straha koji joj je ulivala svaka nezavisna javna inicijativa, kao naprimer objavljivanje knjiga ili pomoć seljacima za vreme gladnih godina. Ukazujući smelo u svojoj knjizi na zloupotrebe spahijske vlasti i ocrtavajući jedan plan o oslobođenju mužika, Radiščev ne samo da ne pomišlja da pobuni duhove protivu vlade, već iskreno veruje da će slobodoumna carica ceniti i odobriti njegove dobre namere. Zašto Katarina vidi u ovim otkrićima jednu ličnu uvredu i osvetu zbog neke lične pobude? Da li strah od Francuske Revolucije koji, kao što se često puta reklo, može da objasni ovo preterano nepoverenje? Tačno je da pošto je događaje u Francuskoj posmatrala sa nepoverenjem, Katarina se zbog njih uzrujavala sve više u koliko se oni razvijaju i plaši se neprestano sve više širenja „Francuske političke zaraze.” Posle pogubljenja Luja XVI, ona ostaje u postelji nekoliko dana; Francuzi koji žive u Rusiji primorani su da polože naročitu zakletvu i da se izjasne protivu Francuske Revolucije. Ali ovaj strah od revolucije nije dovoljno jak da može baciti u zaborav njene političke planove i nagnati je da pošlje ruske vojnike u pomoć savezničkim vojskama koje se bore protivu Francuske. Prema tome može se s pravom misliti da samo strah od revolucije ne bi bio dovoljan da je nagna na progonjenje slobodnog javnog mišljenja, da se tome nije pridružio i jedan psihološki uzrok, a to je nezadovoljstvo sa samom sobom, koje ona oseća tek pri kraju svoga života. Upoređujući svoje planove iz prošlosti i njihova ostvarenja, ona sa gorčinom konstatuje: „Sve sami počeci bez završetka.” Kad jedna ličnost, samouverena, puna samoljublja, počne po prvi put da sumnja u svoje sopstvene snage, kritika joj postaje veoma nepodnošljiva. S druge strane vladavina ljubimca Zubova, koja pada u isto vreme kada i raskid između Katarine i javnog mišljenja, doprinosi stvaranju provalije. Ako je Potemkin, brinući se o njenoj posmrtnoj slavi, ponekad i zadržao Katarinine osvetničke prohteve, glupi Zubov, naprotiv samo je potpirivao njeno nepoverenje i hrabrio je da preduzima mere isto toliko oštre koliko i beskorisne.

Pohod na Persiju (1796). — Drugi turski rat bio je prekinut godine 1791 da bi se likvidiralo poljsko pitanje. Kada je to učinila, Katarina je želela da iskoristi trenutak kada je pažnja sila bila obraćena na borbu protivu revolucionarne Francuske, da bi se vratila svome planu o uništenju otomanskog carstva. Zubov i njegov brat Valerijan imaju nameru da pomrače slavu Potemkina. Ovaj je sanjao da razori Tursku dižući protiv nje hrišćanske narode na Balkanskom Poluostrvu, i ta ideja nije bila nimalo nemogućna. Braća Zubovi naprotiv, skrojili su jedan fantastičan plan: oni su odlučili da Valerijan osvoji Persiju i stvori saobraćajne veze sa Indijom; zatim, pošto bude postavio ruske garnizone po svim osvojenim varošima, napadne turske posede u Maloj Aziji; da u isto vreme Suvorov pređe Balkan i približi se Carigradu, dok bi ruska flota ušla u Bosfor i opsela tursku prestonicu s mora. Oni su zamislili da ovu eskadru predvodi Katarina lično.

Krajem februara 1796 godine, Valerijan Zubov napušta Petrograd obećavajući da će u septembru biti u Ispahanu. Jedna vojska od 10.000 ljudi, pod komandom generala Korsakova, treba da pređe Kavkaz i zauzme Tiflis. Zubov, sa 20.000 vojnika, ima nameru da ide obalom Kaspijskog Jezera, i pošto se bude pridružio Korsakovu napadne Ispahan. Derbent, i Baku ne daju mu nikakav otpor. Ali, septembar je došao, a Zubov je još uvek razdvojen od persiske granice jednom pustinjom od 600 vrsta, koju se ne odlučuje da pređe. Iz Petrograda šalju mu inžinjera Volana sa geografskim kartama i uputstvima, ali shvativši najzad da je njegov plan samo jedna utopija, on ostaje u Bakuu do Katarinine smrti. Novi car Pavle okončava odmah pohod u Persiju.

Katarinina smrt. — Poslednje godine Katarininog života poremetilo je neslaganje sa njenim sinom Pavlom. Ovo neslaganje jasno se ocrtalo još u vreme Potemkina, ali se ono pogoršalo i postalo žešće krivicom braće Zubova. Ljubimac je pokazivao prema Pavlu drskost i prezir jednoga lakeja koji se dočepao vlasti. Pavle, koji više nije mladić, koji ima oženjene sinove, doživeo je da mu se zamera zbog njegovih troškova kao nekom deranu koji je pod tutorstvom, dok Zubovi bez ustručavanja raspolažu državnom blagajnom. Katarina je došla čak dotle da je stvorila plan da udalji svog sina od prestola i da za svog naslednika označi svog unuka Aleksandra. Ona saopštava ovaj plan samome Aleksandru, koji ga prima ćuteći, i od tog trenutka pokazuje sve veću odanost prema svome ocu. Čak se tvrdilo da je Katarina napisala testament u korist Aleksandra, da ga je sakrila u svom kabinetu za rad u jednom zapečaćenom omotu, ali da je odmah posle njene smrti Pavle, koga je obavestio Rostopčin, bacio taj omot u vatru.

Nekakva zla kob izgleda da prati sve Katarinine poslednje poduhvate. Na kratko vreme pred smrt, njeno samoljublje pretrpelo je jedan strašan udar koji je izvesno ubrzao njen kraj. Početkom 1796 godine, po nagovoru Zubova, ona stvara plan da mladog švedskog kralja Gustava IV oženi svojom unukom Aleksandrom Pavlovnom, te da na taj način onemogući napore francuskog Direktorijuma koji pokušava da odvrati Švedsku od koalicije protivu Francuske. Izgleda da sve ide kako se samo poželeti može. Gustav, u pratnji svoga strica, namesnika, dolazi u Petrograd. Posle čitavog niza svečanosti proslaviće se veridba 11/22 septembra 1796 godine; Katarina, verenica i ceo dvor okupljeni su za tu svečanost; čega se samo još na verenika, kad odjednom stiže vest da se on neće pojaviti i da se veridba neće ostvariti. U bračnom ugovoru, koji mu je saopšten tek u poslednjem trenutku, kralj je pročitao da će njegova supruga ostati u pravoslavnoj veri: on je izjavio da ne može da primi tu klauzulu i da povlači svoju reč. Preneražena Katarina je imala lak srčani napad od koga se ona ne oporavlja. 5/16 novembra ujutru, u svome budoaru ona doživljuje drugi napad, i posle agonije koja je trajala 36 časova, izdahnula je uvečer 6/17 novembra 1796 godine.

Zaključak. — U toku svoje duge vladavine Katarina je konačno učvrstila socijalni i politički poredak koji su pripremili njeni prethodnici. Ona je povećala povlastice plemstva, zasnovane na porobljavanju seljaka. Ona je zavela korporativnu organizaciju društvenih staleža, dajući im pravo da slobodno rukovode poslovima svoga staleža i izvesno učešće u mesnoj upravi. Ona je od plemstva načinila najvažniji stalež isto toliko u ekonomskoj oblasti koliko i u javnom životu. Ipak, ona je organizovala pretstavnički i autonomni sistem staleža, tako da od njega načini pomoćni organ centralne vlasti i apsolutizma. Zbog toga je ona pažljivo izbegavala u svojim uredbama sve što bi moglo poslužiti kao polazna tačka za razvitak političkih prava tadašnjega društva. Ona je udružila socijalnu prevagu jedne povlašćene klase, plemstva, tih sopstvenika podjarmljenih seljaka, sa političkim apsolutizmom. I ako je njena vrlo aktivna spoljna politika znatno uvećala teritoriju carevine, njena unutrašnja politika je za jedan dug period vremena ukočila strukturu i izgled ruskog društva i ruske države.

Beleške

1. ^{Hajdamaci se javljaju početkom XVIII veka u zapadnoj Ukrajini kao razbojničke čete koje pljačkaju građane i spahije. Od godine 1734, ovaj naziv, koji će u buduće imati izvesno političko značenje, upotrebljava se često da označi seljačke pobune. Najvažnije pobune hajdamaka dogodile su se u 1750 i 1768 god.}