Istorija Rusije (P. Miljukov) 10

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Pavle Miljukov


GLAVA X

Od Katarine I do Katarine II
(nastavak)

I. — Petar III (1762)[uredi]

Detinjasti car. — Petar III, sin Ane Petrovne i vojvode od Holštajna, nekadašnjeg Menšikovljevog protivnika za vlade Katarine I, sestrić je Jelisavete, koja ga je, posle svog stupanja na presto, pozvala iz Holštajna, proglasila ga za naslednika prestola i oženila Sofijom od Anhalt-Cerbsta, budućom Katarinom II.

Kada je Jelisaveta uzvikivala sa strepnjom: „Moj sestrić je jedno čudovište, strašilo ..., ja ne znam šta s njim da činim”, ona je govorila suštu istinu. I zaista, uz Petrovu odvratnu spoljašnost išlo je uporedo i potpuno siromaštvo duha i izvesna sklonost za detinjarije i budalaštine. Čak i posle svoga venčanja sa Katarinom, čija je inteligencija tako živa, on ne može da zaspi pre nego što se poigra lutkama u svojoj postelji, a kada se probudi, igra se olovnim vojnicima. Kada je postao car, uzdigao je detinjaste zabave na stepen državnih poslova i iskorišćavao svoju autokratsku moć da natera sede državne velikodostojnike da učestvuju u njegovim detinjastim igrama. Jednoga dana zatekao je jednog pacova kako glođe na njegovom pisaćem stolu jednu tvrđavu od kartona; on naređuje da se pacov uhvati, pa ga zatim predaje jednom vojnom sudu i naređuje da mu po svim propisima sude velikodostojnici koje on imenuje u tom cilju i koji moraju ozbiljno da se podvrgnu toj glupoj lakrdiji. On pravi detinjaste i neumesne gestove u najozbiljnijim prilikama. Na Jelisavetinom pogrebu, on nekoliko puta namerno zaostane iza pogrebnih kola, da bi ih posle toga sustigao u trku i da bi video kako za njim lete skutovi njegovog crnog ogrtača. Na svečanim prijemima u dvoru on zasmejava prisutne podražavajući duboko klanjanje dvorskih dama. „On nije nimalo ličio na cara”, reći će kasnije jedna stara dvorska dama. Između Katarine, veoma inteligentne i veoma obdarene, i takvoga muža, nesloga je neizbežna. Zato i prestaju ubrzo svi odnosi između supružnika. Petar uzima ljubaznicu, Jelisavetu Voroncov, ženu ograničenu, ćudljivu i pijanicu. I on se odaje piću; za vreme intimnih gozbi koje on priređuje u jednoj odaji zagađenoj duvanskim dimom, on trabunja i blebeće svojim piskavim glasom, a ponekad otkriva i važne državne tajne.

Razume se da on nema nikakav politički program. On ima samo jednu ličnu misao, čvrsto ukotvljenu u njegovom slabačkom mozgu: to je divljenje prema pruskom kralju Fridrihu II, kome se divi kao kakvom božanstvu. Postavši car, odriče se odmah svih teritorija koje je Jelisaveta osvojila u Pruskoj i zaključuje mir sa Fridrihom II. To je jedina njegova lična inicijativa.

Pokretači unutrašnje politike. — Pa ipak, za njegove tako kratkotrajne vladavine donesene su u unutrašnjoj politici važne odluke, u kojima, razume se, nema on nikakvoga udela. One su delo onih koji zauzimaju prvo mesto pored carskoga prestola, a to će reći političara iz pređašnje vladavine, Voroncova, Šuvalova i nekojih ličnosti koje su se, kao Volkov i Gljebov, progurali iz drugog reda u prvi. Iako su svi Jelisavetini visoki činovnici bili složni u tome da treba proširiti plemićske povlastice, oni nisu svi bili voljni da idu daleko tim putem. Šuvalovi su, kao što dokazuje projekt o „osnovnim zakonima” šta ga je Jelisaveti predao Ivan Šuvalov, tražili da plemići ne budu izloženi konfiskovanju njihovih naslednih dobara i da budu izuzeti od izvesnih ponižavajućih kazni; ali, bojeći se da ne naškode interesima države, oni su pristali samo da ograniče, a ne da sasvim ukinu svoj rok obaveznog službovanja. Voroncov se, naprotiv, odlučno izjašnjava za potpuno ukidanje; on je hteo da plemić, postavši u punoj meri povlašćen zemljoposednik, može da ima mužike i zemlju a da u kaknadu za to nema nikakvih obaveza prema državi. Pošto je bio manje moćan nego Šuvalov, nije mogao da nametne svoje ideje; ali, računajući na budućnost, trudio se da ih ulije nasledniku prestola.

Stupanje na presto Petra III dalo je prevagu triumviratu Voroncov, Volkov i Gljebov, koji se odmah daju na posao da ostvare svoj program oslobođenja plemića od obaveznog službovanja.

Oslobođenje plemstva obavezne službe. — Na nekoliko dana posle svog stupanja na presto, 17/28 januara 1762 godine, Petar III odlazi u Senat da potpiše ukaze kojima se vraćaju iz Sibira Minih, Mendeni i gospođa Lopuhin, koje je prognala Jelisaveta; potom naređuje da se ispita zakonski projekt o ukidanju monopola soli, da se prouče izmene koje treba uneti u statut manastirskih mužika, i izražava želju da se ukine obavezna služba plemstva. Posle mesec dana, 18 februara/1 marta, pojavljuje se „Proglas o povlasticama plemstva”, koji je ostao značajan događaj u istoriji ruskog plemstva.

Ovaj proglas što su ga sastavili Volkov i Gljebov daje plemićima pravo da se sasvim uzdrže od službovanja državi ili da napuste službu po svojoj volji, u kome bilo trenutku, izuzev u vreme rata ili na tri meseca pre početka neprijateljstava. On im između ostalog odobrava da slobodno odlaze u inostranstvo, pa čak i da stupaju u službu stranih vladara, no ipak pod uslovom da se vrate u Rusiju na prvi poziv vlade, pod pretnjom da izgube svoja imanja. Iako su oslobođeni obavezne službe, oni ipak moraju da se staraju o obrazovanju i školovanju svoje dece. U jednom dodatku, proglas izražava nadu da plemići, brinući se o opštim interesima, neće pohitati da se odmah koriste pravom koje im se daje i da neće izbegavati službu; ide se čak dotle da se zabranjuje onima koji bi se uzdržavali od služenja da se pojavljuju na dvoru i takvi se izvrgavaju javnom preziru. Ako ova nova povlastica uništava, onda zašto su je odobrili? Kako vlada može da izlaže javnom preziru one koji budu primili tu povlasticu, kada ju je ona i ustanovila? Pisac proglasa nije zapazio tu protivrečnost. U svakom slučaju, plemići se čine kao da su zaboravili opomenu iz toga dodatka, a zapamtili samo to da su oslobođeni obaveza. Po tvrđenju savremenika, oni su se pokazali veoma zahvalni. U mnogim predlozima govori se kako bi Petru III trebalo podići zlatan kip o trošku plemstva. Pesnici opevaju cara u ushićenim slavopojkama, pa se čak i u privatnim pismima nalaze odjeci te radosti.

Mužici dočekuju manifest sasvim drukčije, i baš ta jaka suprotnost između radosti plemića i gneva seljaka ističe veoma jasno socijalni značaj te reforme od trenutka kada plemić, oslobođen obaveznog služenja u vojsci ili državnoj administraciji, prestaje da bude državni službenik da bi postao povlašćeni vlasnik zemlje i seljaka, potčinjavanje seljaka spahiji prestaje da bude ustanova iz državnoga prava. Zato seljačke mase čvrsto veruju da ukidanje njihove podjarmljenosti treba da sleduje ukidanju obaveznog službovanja plemića, koje je bilo razlog i opravdanje te podjarmljenosti, te očekuju proglas koji bi obznanio ukidanje ropstva. A kako se takav proglas ne pojavljuje, među njima se širi glas da on postoji, ali ga plemići podlo kriju od naroda. Tada ogromni ustanci počinju da se dižu u Rusiji. Potrebno je poslužiti se vojskom da bi se oni ugušili. Ali u dnu duše seljaci i dalje tumače događaje na svoj način, i posledice toga videće se deset godina kasnije, za vladavine Katarine II.

Proglas od 18 februara/1 marta 1762 godine nije samo oslobodio plemstvo obavezne službe; ostavljajući mu prava koje je ono iz te obaveze izvlačilo, on menja takođe iz osnova ulogu plemstva u političkom organizmu Rusije; on istim udarcem obnavlja i same osnove državnog uređenja i ozakonjuje preobražaj administrativne monarhije zasnovane na seljačkom ropstvu u monarhiju koja se oslanja na plemstvo. Čitavo socijalno i političko zakonodavstvo Katarine II proizilazi iz toga proglasa, kao što stablo proizilazi iz zrna.

Reforme u korist plemića i staroveraca. — Pošto su plemići oslobođeni obaveza prema državi, počela su da im se dodeljuju i izvesna lična obezbeđenja, koja im se nisu mogla dati dok su oni bili samo državni službenici. 21 februara/4 marta 1762 godine, jedan proglas što ga je sastavio Volkov, pošto je ocrtao jednu mračnu sliku špijunskih zločina i terora koje je vršila Tajna kancelarija, objavljuje svečano da je taj sistem političke špijunaže i inkvizitorske procedure ukinut „za svagda” i da se sada zamenjuje novim propisima: otsada će političke dostave ići običnim zakonskim putem, a neće više biti upućivane naročitim ustanovama.

Isto tako i prema starovercima zauzima vlada širokogrudije držanje. Ukaz od 29 januara/9 februara 1762 godine, u kome se vidi kako se sasvim bojažljivo pojavljuje ideja o verskoj trpeljivosti, odobrava onima koji su se sklonili u Poljsku i druge zemlje da se vrate u Rusiju i obećava da će im se dati zemlja u Sibiru i u drugim pokrajinama prikladno izabranim. Dopušta im se da ispovedaju svoju veru i da vrše svoje obrede bez ikakvih smetnji, „jer treba odvratiti ljude od praznoverja, ne primoravanjem i nasiljem, već ubeđivanjem.” Posle nekoliko dana, niži oficiri određeni su naročito da štite staroverce od gonjenja mesnih crkvenih vlasti. Pošto vlada pretpostavlja da, ako — staroverci sve češće sami sebi zadaju smrt penjući se dragovoljno na lomaču, oni to čine zbog kinjenja kojima su izloženi, ona naređuje da se ponište istrage započete protivu njih i da se oslobode oni koji su uhapšeni.

Vlada povećava vlast — već i inače tako veliku od doba Jelisavetine vladavine — spahija nad njihovim mužicima. Ona naročito potseća da se oni ne mogu upisivati u trgovački esnaf bez odobrenja svojih gospodara, bez otpusnica ili potvrda o oslobođenju sa potpisom njihovoga gospodara. Ona između ostalog stavlja van snage ranije zakone o premeštanju mužika, a ovlašćuje spahije da premeštaju svoje mužike iz jednog okruga, u drugi ne tražeći odobrenje od centralne državne uprave. Najzad, jednim naročitim ukazom, vlada zabranjuje mesnim vlastima svako mešanje u prikupljanje ličnog poreza seljaka, a naročito svako odašiljanje oficira ili drugih državnih službenika na privatna imanja; ona ostavlja spahijama punu vlast da prikupljaju porez od svojih mužika i da predaju primljene sume mesnoj državnoj blagajni.

Sve ove mere odnose se na sitnija pitanja; ipak, one su značajne po tome što pokazuju o čemu su se brinuli tadašnji upravljači države, koji su mislili samo na interese plemstva. Zbog toga se oduzimanje crkvenih dobara ne bi moglo — kao što čine nekoji pisci — tumačiti kao jedna liberalna mera u korist seljaka.

Oduzimanje crkvenih dobara. — U godini 1762 pitanje podržavljenja (oduzimanja) crkvenih dobara nije novo, ali otkako je ono postavljeno, a to će reći od postanka Moskovske države, svetovna vlast je težila da prisvoji prostrana crkvena imanja da bi uvećala državne prihode i proširila površinu državnog zemljišnog poseda. Za vlade cara Alekseja Mihailoviča pokušavalo se da se uprava nad crkvenim imanjima poveri jednom državnom nadleštvu, svetovnom, prikazu manastira, ali se ubrzo odustalo od toga usled odlučnih protesta patrijarha i crkvenih vlasti. Petar Veliki ponovo je uspostavio prikaz manastira, a zatim, kada je Sinod zamenio patrijašiju, odmah je poverio upravu nad crkvenim imanjima jednoj novoj ustanovi, kolegijumu ekonomije, koji je bio sastavljen od svetovnih činovnika. Otada nastaju između svetovnih i crkvenih vlasti beskrajne prepirke da bi se utvrdilo da li kolegijum ekonomije treba da bude potčinjen Sinodu, i ako treba onda u kojoj meri. Od svih crkvenih ustanova, manastiri imaju najveći deo naseljenih zemljišta; površina njihovih imanja je ogromna. Godine 1724 Petar Veliki naređuje da većina manastira utvrdi brojno stanje svoga osoblja, određuje im maksimum prihoda i naređuje da viškove imaju predavati državnoj blagajni.

Posle njegove smrti, kolegijum ekonomije pada pod zavisnost Sinoda. Ali se sve to menja stupanjem na presto Ane, čija se vlada, kao što smo videli, zalaže tako revnosno da prisili poreske obveznike na plaćanje poreze i da traži plaćanje zaostale poreze. A upravo manastirska imanja duguju veoma velike sume zaostale državne poreze. Iz ovog razloga, a ne da bi se oslobodili manastirski seljaci, preduzima državna vlast godine 1738 dve važne mere: kolegijum ekonomije potpuno je odvojen od Sinoda i potčinjen Senatu, a osim toga stavljeno mu je u dužnost da u isti mah prikuplja državne poreze što ih duguju manastirska imanja, i da upravlja tim imanjima, sa isključenjem crkvenih vlasti.

Pobožna Jelisaveta stavlja van snage najpre sve ove mere; ona ukida kolegijum ekonomije i vraća potpuno upravu nad crkvenim imanjima Sinodu. Ali je značajno da su je posle trinaest godina državni razlozi primorali da se vrati na onaj put što su ga obeležili Petar I i Ana. Često se tvrdi kako je ovo vraćanje na ideju o podržavljenju crkvenih dobara bilo izazvano nezadovoljstvom i pobunama manastirskih seljaka, dovedenih do očajanja usled zloupotreba crkvenih vlasti. Tačno je da su ove pobune za vreme Jelisavetine vladavine uzele velikoga maha i verovatno je da su one uticale na sudbinu manastirskih imanja. Ali se, s druge strane, promena u Jelisavetinom držanju u ovom pitanju događa pri kraju njene vladavine, u početku Sedmogodišnjeg rata, kada je bilo potrebno da se bez odlaganja povećaju državni prihodi. Pred tom potrebom ona je popustila i pored sve manje želje da ugodi sveštenstvu, kada je godine 1757 naredila da se uprava nad crkvenim i manastirskim imanjima preda penzionisanim oficirima, da se manastirima dodeli izvestan određeni deo prihoda sa tih imanja a da se višak prihoda upotrebljava prema posebnim caričinim ukazima. Tako se ona jednim mahom vraća na praksu iz 1738 godine. Razume se da visoko sveštenstvo upotrebljava, i to ne bez uspeha, sav svoj uticaj da spreči ili odloži primenu tih mera.

Posle stupanja na presto Petra III prestaje svako okolišenje u rešavanjima ovog pitanja. Odluke iz 1757 godine odlučno su potvrđene; zatim se jednim dopunskim proglasom od 21 marta/1 aprila 1762 godine ponovo uspostavlja kolegijum ekonomije i poverava mu se uprava — preko penzionisanih oficira — nad crkvenim i manastirskim imanjima; dodeljuje seljacima, koji žive na tim imanjima, zemlju koju su ranije uživali; propisuje da se naplaćuje, umesto nekadašnjih mnogostrukih nameta, samo po jedna rublja od seljaka, pored lične poreze, i da se te sume predaju direktno koležu ekonomije, da se izdaju u zakup svakom ponuđaču zemlje i zgrade manastirskih imanja koje već nisu dodeljene seljacima, i da se prihod od tih zakupa šalje kolegijumu ekonomije. Od ovih prihoda kolegijum će davati manastirima i arhiepiskopijama sume predviđene za njihovo izdržavanje spiskovima iz 1724 godine; preostatak će pripasti državi. Odmah su postavljeni i stupili na dužnost oficiri koji će upravljati crkvenim i manastirskim imanjima. Razgnevljeno sveštenstvo počelo je da optužuje vladu da je ona neprijateljski raspoložena prema pravoslavnoj crkvi. Ova optužba je bez osnova, jer odluke Petra III samo pojačavaju i proširuju mere koje ni sama Jelisaveta, koja je toliko bila odana Crkvi, nije mogla da izbegne.

II. — Unutrašnje stanje u Rusiji u prvoj polovini XVIII veka[uredi]

Videli smo kako se, u razdoblju od 1725 do 1762 godine obrazuje nova ruska monarhija, koja se oslanja na plemstvo. Kakvo je unutrašnje stanje u Rusiji između ova dva datuma?

Plemići-spahije i mužici. — Prema podacima kojima raspolažemo, a čija je vrednost sasvim relativna, stanovništvo Rusije u prvoj polovini XVIII veka ima skoro 90 od sto seljaka, a s druge strane 7 od sto plemića i 3 od sto gradskog stanovništva. Cela zemlja je, prema tome, bitno zemljoradnička i poljoprivredna. Skoro čitavo stanovništvo nalazi se na selu, gde plemići spahije pretstavljaju neznatnu manjinu u odnosu na seljačko stanovništvo. Ali baš ta manjina gospodari, i ona sem toga vlada nad mužicima.

Mužici sačinjavaju pravi temelj socijalne zgrade u Rusiji. Godine 1730, od 5,067.054 seljaka svih kategorija, 3,073.583 pripadaju plemićima, 796,364 crkvama i manastirima, 34.249 fabrikama, 494.235 su u službi carskih dvoraca i admiraliteta, 668.623 su slobodni seljaci, takozvani državni seljaci i seljaci koji plaćaju samo porez zvani jasak (koji sibirski domoroci plaćaju u krznima). Mužici dakle čine u to doba dve trećine seljačkog stanovništva. Ali je njihova raspodela na oblasti veoma nejednaka: njihova gustina, veoma velika u središnom delu Evropske Rusije, koji odgovara nekadašnjem središtu Moskovske države smanjuje se postepeno što se ide više ka severu, istoku i jugu, ali ostaje veoma visoka na zapadu, nekadašnjem delu poljsko-litvanske države, čija je organizacija tu ostavila svoje tragove; na krajnjem severu i jugu i na donjoj Volgi, ona pada sasvim nisko. U Sibiru se i ne zna za seljačko ropstvo.

Krajem XVII veka, nekadašnji veliki kneževski i vlastelinski zemljišni posedi ne postoje više. Ekonomske krize u XVI veku, konfiskacije zemljišta što ih je vršio Ivan IV i socijalni metež u Doba Nemira ostavili su od njih samo nekoliko preostalih delova. Pored ovih ostataka javljaju se, istina, u drugoj polovini XVII veka nekoliko prostranih zemljišnih poseda, koji su postali od poklona u zemlji i u mužicima što su ih carevi darovali svojim vernim službenicima. Iako se 1640 godine moglo nabrojati samo 12 imanja svako sa više od 1000 „ognjišta”, pola veka kasnije njih je već pet puta više. Ali imanja od 100 do 500 „ognjišta” ostaju još uvek najrasprostranjeniji tip poljskog imanja.

Tek u XVIII veku ponovo se stvara jedna brojna klasa velikih posednika u pogledu zemlje i mužika. To su najčešće pridošlice u redovima visokog zemljoposedničkog plemstva. Većina velikih imanja iz doba pre Petra Velikog bila su raskomadana i rasparčana, delom zbog odeljivanja porodica, a delom zbog parcelisanja što su ih vršili osiromašeli sopstvenici. Na osnovu čitavog niza zabeležaka iz toga vremena, može se tvrditi da je u prvoj polovini XVIII stoleća trebalo imati više od 1.000 mužika pa da neko bude smatran za veoma bogatog, od 500 do 1000, pa da bude uvršćen među velike posednike, od 100 do 500 pa da se smatra osrednje imućan, a 25 do 100 pa da pripada sitnom plemstvu; ispod 25, to je siromašan plemić. Kakva suprotnost između ovih skromnih cifara i onih koje dostižu ogromni zemljišni posedi što se tek stvaraju! Dok običan plemić smatra sebe za bogata ako ima hiljadu mužika, velikodostojnici počinju da nagomilavaju imanja koja se cene na više desetina hiljada „duša”. Većina ovih bogatstava imaju da zahvale za svoj postanak dareživosti vladara, koji za vreme celoga XVIII veka ne prestaje da poklanja naseljena zemljišta.

Od Petra Velikog potiče bogatstvo maršala Borisa Šeremetjeva koji je, pored velikih nasleđenih imanja primao od cara takve poklone — već sama pobeda kod Poltave donela mu je odjednom ceo Juhotski okrug — da je on ostavio 60.000 mužika svome sinu Petru, kome je njegova supruga, po rođenju kneginja Čerkaskaja, donela u miraz između ostalog još 80.000 mužika. Glavni državni tužilac Jagužinski, čiji je otac bio siromašan orguljaš u jednoj luteranskoj crkvi, postao je za vreme Reformatora jedan od najbogatijih zemljoposednika. Jedan siromašan plemić iz Kostrome, Rumjancev, obasut je imanjima zato što je otkrio mesto gde se krio carević Aleksej posle svoga bekstva iz Rusije. Potkancelar Šafirov dobio je 15.000 „duša” i veoma bogata imanja u Maloj Rusiji; ali, pošto je uspeo da pomoću industriskih špekulacija i primanja mita uveća znatno svoje bogatstvo, njegova imanja konfiskovana su 1723 godine zbog pronevera. Menjšikov je imao, u trenutku svoga pada za vreme Katarine I, preko 100.000 mužika, kao i nekoliko varoši, Koporje, Jamburg, Ranenburg, Počep, Baturin. Ako su bogatstva Jagužinskog, Šafirova, Menjšikova, bila isto toliko kratkotrajna koliko i velika, druga, kao na primer Šeremetjeva, ili pak Rumjanceva, čijeg će sina, čuvenog maršala, Katarina II obasipati poklonima, samo će još više porasti.

Posle Petra Velikog, ovo naglo stvaranje ogromnih bogatstava postaće još češće. Petar II dodeljuje jednim mahom 44.000 mužika ocu svoje verenice, knezu Alekseju Dolgorukom, čija će imanja kofiskovati Ana Ivanovna, da bi ih razdala drugima. Za Anine vladavine, knez Čerkaski ima 70.000 mužika, a Minih i Biron dobivaju ogromne posede za vreme Jelisavete, Aleksej Razumovski, caričin ljubimac, uspeva da postane gospodar 50.000 mužika; njegov brat Kiril ima ih oko 120.000. Bogatstvo Šuvalovih i Voroncovih približuje se bogatstvu Razumovskog, čiji se svi rođaci, Malorusi skromnoga stanja, uzdižu takođe, zahvaljujući obilnim poklonima, u red velikih zemljoposednika. Stupanjem na presto Petra III otpočinje niz novih poklona, kojima se koriste ljubimci novoga cara. Neverovatna bogatstva stvaraju se tako odjednom, kao udarom čarobne palice; no isto tako odjednom druga se ruše, lome u hiljadu komada; sve zavisi od ćudi sudbine. Ali nekoja od njih izlaze netaknuta iz političkih kriza i održaće se u drugoj polovini XVIII veka i u XIX veku. Ovaj razvoj zemljišnih poseda državnih velikodostojnika, koji će dobiti još veći zamah za vladavine Katarine II, liči na nekakvu političku lutriju, čijim izvlačenjem upravljaju vile. Srednje i sitno plemstvo, razume se, ne učestvuju u tome, sem ako kakav slučaj ne približi nekog od njihovih pretstavnika nekom dvorskom ljubimcu. Ako i ove vrste plemstva uvećavaju sve više broj svojih mužika, ona to čine sasvim drukčijim načinima. Najrasprostranjeniji način za spahiju je da prijavi nove mužike, na svoje ime, koristeći se zakonom koji propisuje da izvesne kategorije ličnosti moraju obavezno postati mužici, a to su: niži crkveni službenici, stavljeni na raspoloženje posle obnarodovanja spiskova crkvenog osoblja iz 1724 godine, zatim deca sveštenika i crkvenih službenika koja su rođena pre rukopoloženja njihovih oceva ili ako ne postanu sveštenici, mužici koje su njihovi gospodari oslobodili, deca trgovaca, zanatlija i vojnika neupisanih u spiskove lične poreze, i najzad slobodni ljudi nesposobni da dokažu svoje poreklo i koji nisu nigde upisani. Sva ova lica moraju sama da izaberu sebi gospodara, u određenom roku, inače ih vlada može dati kao mužike prvom spahiji koji hoće da ih primi.

Počev od godine 1767, spahije iskorišćuju pored ostalog i pravo da traže natrag svoje nekadašnje mužike koji su, pošto su bili uzeti u vojsku, bili kasnije oslobođeni vojne službe. Oni se takođe koriste pravom da pri svakom novom zvaničnom popisu stanovništva sastavljaju spisak ili poreski registar svojih mužika. Kako je od 1747 godine, da bi ubrzala izradu tih spiskova, vlada priznala, i bez prethodnog proveravanja, zakonsku vrednost tim spiskovima, bilo je dovoljno, kao što smo videli, da jedan spahija upiše u njih ime nekog slobodnog čoveka, pa da od njega načini svog mužika.

I drugi načini omogućavaju spahijama da zakonskim putem obezbede sebi vlasništvo nad izvesnim čovekom i bez njegovog pristanka. Plemić koji prihvata neko napušteno dete postaje njegov gospodar. Sopstvenik fabrike u koju je neki radnik svojevoljno stupio, može bez obzira na njegovu volju da ga u vojnoj službi zameni jednim od svojih mužika, pa da ga na taj način za uvek veže za fabriku.

Od tri kategorije plemića spahija, prva sadrži samo nekolicinu vrlo velikih zemljoposednika koji imaju znatan deo mužičnog stanovništva; treća kategorija, u koju spadaju mali posednici sa manje od 100 mužika, relativno je malobrojna; najveći broj spahija spada u drugu kategoriju, u kojoj su srednji posednici sa 100 do 1000 mužika.

Ove spahije, čija je vlast, kao što smo videli, nad mužicima sve više rasla, kada bi se posle izlaska iz državne službe nastanili na svome imanju, uzimali su stvarnijeg udela u upravljanju svojim imanjem. Ekonomski trebnik, u kome je jedan od njih, obrazovan čovek, istoričar i publicista Tatiščev, dao godine 1742 opis gazdovanja na njegovom imanju, omogućava nam da stvorimo tačnu pretstavu o tadašnjoj domaćoj ekonomiji. Svako imanje proizvodi samo ono što je potrebno gospodaru i njegovim seljacima, ne trudeći se da nadmaši tu potrošnju, i da redovno prodaje na tržištu svoje prirodne proizvode ili izrađevine. Tatiščev primenjuje na svome imanju sistem kuluka: jedan deo zemljišta obrađuju seljaci za račun gospodara, i radovi seljaka na gospodarevim njivama zovu se barščina (kuluk); drugi deo razdeljen je seljacima, koji ga iskorišćuju za svoj račun. Gospodar se nimalo ne trudi da proširi svoj deo obradive zemlje, čije prostranstvo određuju isključivo potrebe spahijinog dvorca. Zbog toga je zakupnina koju seljaci plaćaju spahiji daleko od toga da bude onako velika kao što će biti u narednom razdoblju, kada će se vlastelinski posed pretvoriti postepeno u preduzeće koje radi za tržište. Ali nedovoljnost i primitivnost poljoprivredne tehnike primoravaju da se donekle poveća teret seljačkih obaveza prema gospodaru. Na većini imanja gde se primenjuje sistem kuluka, pravilo je da seljak radi tri dana u nedelji za račun spahije, a tri dana za sebe, jer je obradiva zemlja obično podeljena na ravne delove između spahije i njegovih seljaka. Međutim, već se javljaju jake povrede ovog pravila. Seljak Posoškov, koji piše početkom XVIII veka, priča kako izvesne spahije nameću kuluk svojim mužicima cele nedelje, a dopuštaju im da rade za sebe samo nedeljom. Kuluk se ponekad zamenjuje plaćanjem u naturi: umesto da obrađuju njive svoga gospodara, seljaci daju poljoprivredne proizvode i izrađevine za izdržavanje vlastelinskog dvorca. Ponegde je i ovo davanje u naturi zamenjeno plaćanjem u gotovom novcu, čiji je iznos najčešće 1 ili 2 rublje od mužika godišnje, ali može dostići i 5 rubalja; seljaci pribavljaju potrebni novac odlazeći da rade razne zanate izvan sela. Sistem plaćanja zakupa izgleda da se radije primenjuje nego sistem kuluka. Spahije su zadovoljne ako im seljački danak obezbedi sve što je potrebno za njihov život; oni još ne pomišljaju da pretvore svoja imanja u privredna preduzeća; osim toga, obavezno služenje u vojsci ili državnoj administraciji ne dopušta im da se lično staraju o svome imanju.

Međutim, ne treba verovati da ova primitivna ekonomija obezbeđuje seljaku lak i patrijarhalan život. Iako seljačka podjarmljenost još nije onako tegobna kao što će biti kasnije, ipak spahijska vlast, koja dobiva sve više samopouzdanja, teško pritiskuje mužika. S druge strane, seljak nije siguran da će od svoga gospodara dobiti materijalnu potporu u neplodnim godinama; istina, zakon obavezuje spahiju da ga hrani u slučaju oskudice, ali se taj zakon ne poštuje dovoljno, te su na primer u godinama 1734, 1749 i 1750 mnogi seljaci, koje je njihov gospodar ostavio njihovoj sudbini, primorani da prosjače. Sve veći broj bežanja sa imanja i seljačkih pobuna pokazuje jasno da je položaj mužika veoma težak. I pored veoma strogih kazni predviđenih zakonom, mužici beže sa imanja u masama. Za vreme Ane i Jelisavete, mužici iz središne Rusije beže u masama ka Uralu, Sibiru, Kavkazu, baltičkim pokrajinama i Poljskoj. Najmanja vest, čak lišena svakog osnova, dovoljna je da proizvede u seljačkim masama komešanje i previranje duhova. Godine 1742 širi se lažna vest da je seljacima ponovo dopušteno da stupaju u vojsku i da se na taj način oslobode ropstva, kao u vreme Petra I; i odmah mužici počinju da pristižu u gomilama u regrutne kancelarije, gde ih čeka gorko razočarenje. Godine 1758 oni u gomilama napuštaju svoje gospodare i odlaze ka fabrikama svile na donjoj Volgi, gde se priča kako je njima odobreno da stupaju na rad. Osim ovih izuzetnih slučajeva, pojedinačna bekstva događaju se svakog dana. Opomene, pretnje, stroge kazne, sve to ništa ne pomaže. Može se oceniti veličina te neprijatne pojave i briga koje ona prouzrokuje spahijama i vladi po pažnji koju joj tadašnje zakonodavstvo ukazuje. Godine 1754 obnarodovan je čitav jedan zakonik kojim se podrobno reguliše pitanje traženja i vraćanja odbeglih mužika. Ma da mužici najčešće odgovaraju na tegobnost svoga položaja bežanjem, oni ponekad idu i do pobune. Za Jelisavetine vladavine ovi ustanci dobivaju već obeležje pravih bitaka između pobunjenih seljaka i trupa koje su poslane da ih savladaju. Tako su, na primer, godine 1752, u okrugu Kaluga, 3.000 Demidovljevih seljaka, naoružanih puškama i topovima, razbili i naterali u bekstvo čitav jedan puk dragona i zarobili njegovoga komandanta. Nemiri se zatim proširuju i na druge okruge, i da bi se oni ugušili, potrebno je poslati šest pukova sa artilerijom. Godine 1762, za vlade Petra III, obnarodovanje proglasa kojim se plemići oslobađaju obaveznog služenja u vojsci izazvalo je, kao što smo videli, nove pobune seljaka na mnogim spahijskim imanjima.

Podjarmljenost seljaka je socijalna osnova aristokratske monarhije koja je u toku stvaranja. Plemstvo, koje se oslobađa obaveznog službovanja državi, vidi u njemu jemstvo čvrstog i stabilnog državnog poretka. Uistini, usled sve većeg nezadovoljstva podjarmljenih seljaka, država izgleda kao da leži na vulkanu; svakog trenutka duboki podzemni potresi ljuljaju njene temelje, koje povremeno ližu plamenovi građanskog rata.

Crkveni i manastirski, fabrički, dvorski krunski seljaci. — Seljaci potčinjeni raznim crkvenim i manastirskim ustanovama su, posle spahijskih seljaka, najveća mužička grupa. Broj manastirskih mužika je naročito veliki. Čuveni manastir Trojica-Sergijevo, blizu Moskve, ima oko 1740 godine 106.000 mužika na svojim imanjima, koja su rasturena u petnaest gubernija Velike Rusije. Manastir Aleksandra Nevskog u Petrogradu ima 25.000 mužika; zatim dolaze Uspenski manastir u oblasti Vjatke, sa oko 24.000, i manastir svetoga Kirila u Bjelozersku, na severu, sa 21.500 mužika. Razume se, svi manastiri nemaju prostrana imanja, ali nije redak slučaj videti ih kako nagomilavaju zemlje i mužike.

Između crkveno-manastirskih i plemićskih seljaka jedina je razlika u tome, što oni prvi ne zavise od pojedinaca već od ustanova. Pokušaji podržavljenja crkvenih i manastirskih dobara koje su činile vlade u prvoj polovini XVIII veka imale su prvenstveno za cilj da se državi predaje najveći deo prihoda sa crkvenih imanja. Što se tiče prave uprave nad tim imanjima i njihovim seljacima, ona je oduzeta od crkvenih vlasti i predata svetovnim činovnicima Kolegijuma ekonomije samo za vreme od četiri godine, od 1740 do 1745 godine. Za sve ostalo vreme, od 1725 do proglasa Petra III, upravu nad mužicima imaju niži oficiri i upravnici manastira i crkava. Da li je život ovih mužika teži nego život mužika na spahijskim imanjima? Na ovo pitanje, koje se često postavlja, odgovori su različiti, prema tome da li ih daju svetovni ili crkveni istoričari; ali evo zaključaka koji se mogu nepristrasno iz njih izvući. Seljaci crkvenih ustanova imaju najčešće velike komade zemlje. Iako su njihove sporedne obaveze, kao na primer sečenje i prevoz drva, ribolov, rad u mlinovima i pecarama rakije, kuvanje piva i kvasa, napasanje stada, itd., mnogobrojnije, njihov kuluk je manje naporan nego kuluk spahijskih seljaka, jer imaju da obrađuju mnogo manje zemlje u korist svojih gospodara. I iznos njihove zakupnine je niži. Pa ipak je njihovo stanje veoma teško. Nije bez uzroka što izvesna opasna uzrujanost, koja se ispoljava u krvavim pobudama, muči manastirske seljake za vreme čitave Jelisavetine vladavine. Njihovo očajanje dolazi manje od težine obaveza, a više od zloupotreba upravnika, čije surovo postupanje ide čak do stavljanja na muke.

Seljaci zvani „posedni”, potčinjeni fabrikama, ne pripadaju industrijalcu, nego samoj fabrici. Prema tome, njihov vlasnik nema prava da ih pojedinačno prodaje. Zakon određuje maksimum seljaka koje može da drži izvesna kategorija fabrika. On isto tako određuje broj onih koje industrijalac mora da dodeli na rad u fabrici i koji se više ne mogu upotrebljavati za druge poslove. Ali,u stvarnosti, granice koje je zakon postavio samovolji vlasnika ne poštuju se, te fabrički seljaci imaju da podnose sav teret robovanja. Svi napori koje oni čine da bi odbranili svoja prava osuđeni su na neuspeh, i to ih često puta nagoni da pribegnu otvorenoj pobuni.

Dvorski seljaci zavise od uprave carskih dvoraca, isto onako kao što spahijski seljaci zavise od svojih gospodara. Oni moraju da rade kulukom na državnim imanjima i da plaćaju zakupninu upravi carskih dvoraca, ali su i kuluk i zakupnina tu manje teške obaveze koje pritiskuju spahijske seljake.

Najzad, krunski seljaci su oni srazmerno malobrojni seljaci koji pripadaju privatnim posedima članova carske porodice.

Slobodni ili državni seljaci. — Pored seljaka vezanih za zemlju i gospodara, ima mnogo seljaka koji uživaju ličnu slobodu. To su pre svega potomci seljaka odavno nastanjenih na „crnim” zemljištima, a to će reći na zemljištima koja imaju obeležje državnih poseda: ovi seljaci, zvani černosošnjije (crnoplugci) potpadaju neposredno pod državu, nisu potčinjeni nikakvoj privatnoj vlasti i većinom su skoncentrisani na severu Evropske Rusije i u Sibiru; zatim, inorodni seljaci, Tatari, Baškiri, Čuvaši, Čeremisi itd., koji su nastanjeni na državnom zemljištu koje se nalazi većinom u slivu Volge i istočno od ove reke; naposletku, potomci nekadašnjih tobdžija, strelaca, dragona, konjanika itd., kojima je Moskovska država bila stavila u dužnost da brane južne granične oblasti i koje je državna blagajna, pod izvesnim uslovima, nagrađivala ustupanjem delova zemljišta. Od vremena kada je Petar I, godine 1724, ustanovio glavarinu (lični porez), svi su oni spadali u kategoriju „državnih” ili „državnoblagajničkih” seljaka. Ona sačinjava otprilike trećinu ruskog seljačkog stanovništva, dok su druge dve trećine mužici. „Černosošnji” seljaci sačinjavaju glavni deo ove kategorije. Oni su nastanjeni na imanjima čija je površina međusobno veoma nejednaka. Tim imanjima imaju oni pravo da slobodno raspolažu, da ih čak i otuđuju po svojoj volji, pod uslovom, koji je postavljen tek za Jelisavetine vladavine, da ih ne prodaju ličnostima oslobođenim lične poreze.

„Državni seljaci”, osim ovog poreza, imaju prema državnoj blagajni razne obaveze, od kojih su nekoje veoma teške kao što je na primer održavanje puteva po gustim šumama i baruštinama u severnoj Rusiji, i obavezu — veoma tešku zbog ogromnih razdaljina između naseljenih mesta — da putnicima daju odmorne konje do najbliže stanice. Oni takođe moraju na smenu da vrše dužnosti procenjivača, prodavaca, blagajnika i čuvara u ustanovama gde država prodaje vino i so, kao i dužnosti nižih policiskih organa, glasnika, noćnih čuvara itd. Najzad, od godine 1723 oni su podvrgnuti jednoj novoj novčanoj obavezi koja će ubrzo — prema mišljenju same vlade, izraženom više puta u raznim ukazima — biti prispodobljena zakupnini koju plaćaju mužici spahijama i dvorski seljaci upravi carskih dvoraca. Kada je za vreme Jelisavete ta zakupnina povišena, tvrdilo se sa zvanične strane da je to učinjeno upravo stoga što su i spahije povisile nedavno zakupnine svojim mužicima. Država dakle uzima od slobodnih seljaka zakupninu kao sopstvenik zemlje na kojoj su oni nastanjeni. Ona time potvrđuje svoje nasledno pravo nad tom zemljom, čiji se uživaoci nalaze u tome pogledu, iako zadržavajući svoju ličnu slobodu i pravo da otuđe svoj deo zemlje, u položaju koji je sličan položaju mužika. U Sibiru, umesto da plaćaju ovaj novi danak, „državni seljaci” plaćaju ono što se naziva „zemljišni desetak”, te ova obaveza potseća takođe na položaj mužika podvrgnutih kuluku.

Lična sloboda državnih seljaka je uostalom veoma nepouzdana. Vlada sebi pripisuje potpuno pravo da ih svede na stepen mužika. Svaki poklon u zemlji i seljacima koje neki vladari daju svojim ljubimcima — a videli smo koliko ovi pokloni mogu da budu veliki — povlači automatski podjarmljivanje velikog broja slobodnih seljaka. „Državni seljak” ostaje dakle napragu ropstva. I tako, na kraju krajeva, svi su seljaci stvarno više ili manje robovi.

Gradovi. — Gradsko stanovništvo, sastavljeno od trgovaca, industrijalaca, zanatlija i radnika, pretstavlja samo jedan beznačajan delić stanovništva podložnog poreskoj obavezi, 3 od sto. U jednoj zemlji gde preovlađuje sistem domaćeg gazdinstva, uslovi nisu povoljni za varoški život. Ima veoma malo varoši, a većina njih liče na velika sela. Godine 1721 Petar I podelio je stanovnike varoši na „neredovne” i „redovne” građane. Prvi, u koje spadaju plemići, sveštenici i stranci, ne učestvuju ni u plaćanju opštinskih poreza ni u mesnoj upravi; oni nisu članovi gradske zajednice. Drugi su podeljeni na dve — a ubrzo potom na tri — korporacije ili „gilde”: u jednoj se nalaze kapitalisti i najveći trgovci, umetnici, lekari i apotekari; u drugoj su mali trgovci i zanatlije; prost narod, a to će reći radnici, grupisan je zasebno. Ako se posmatra ne ova zakonska podela na klase, već sam socijalni i ekonomski sastav društva, onda je trgovački element najmalobrojniji — zanatlije, radnici i baštovani sačinjavaju 58 od sto gradskog stanovništva, — a sitna trgovina znatno preovlađuje. Veliki broj građana bavi se povrtarstvom, pa čak obrađuje i njive, te varoš zadržava veoma mnogo izgled sela.

Trgovci, zanatlije i prost narod obrazuju jednu zajednicu čiji članovi, solidarno odgovorni, imaju prema državi mnoge i teške dužnosti. Oni su obavezni da naizmenično vrše dužnosti blagajnika, procenjivača, kontrolora robe i pomoćnika u državnim prodavnicama rakije, soli i drugih monopolskih artikala, kao i razne dužnosti u službi carina, putarina, mostarina i upravne policije. Ove službe zahtevaju toliko mnogo osoblja, da se u izvesnim varošima za njihovo vršenje mora da uposli 70 od sto, a ponekad čak i više, „redovnih” građana. Ako dodamo da se ove službe vrše često puta u mestima udaljenim od varoši, razumeće se koliko one staju građane, koji su stalno primorani da napuštaju svoje poslove. Povrh toga, mnoge od njih povlače i novčanu odgovornost onoga koji ih vrši. Varošani moraju da plaćaju osim toga lični porez, kao i mnoge takse, bilo redovne, bilo vanredne, koje padaju na opštinu. Većina ovih poreza su skupni porezi. Vlada unapred rasporedi taj porez, po svojoj volji, na razne poreske obveznike, ali ostaje solidarno odgovorna za njegovu isplatu. Imućniji stanovnici odgovaraju dakle za sirotnije ili oskudne stanovnike.

Posledica toga je da je opštinsko uređenje gradova čisto oligarhijsko; jedna šaka bogataša drži sve ostale građane u potpunoj zavisnosti. Unutrašnji poslovi opštine rešavaju se na zboru svih građana. Zbor bira starostu opštine, zatim kmetove i odbornike (savetnike, „ratmane”), koji obrazuju opštinska veća ili magistrate, koje je ustanovio Petar I da upravljaju „redovnim” građanima. Ustvari, otpravljanje poslova, i na zborovima kao i u magistratima, je isključivo u rukama nekolicine bogatih trgovaca, koji su novčano odgovorni državnoj blagajni za redovno plaćanje poreza. Ovi poslovi su uostalom veoma malobrojni, jer se zborovi i magistrati ograničavaju skoro isključivo na raspoređivanje službi, dužnosti i poreza koje gubernija traži od varoši. Pravilnik što ga je Petar I obnarodovao 1721 godine bio je ocrtao plan obimne reorganizacije gradova, i Reformator je računao da revnost opštinskih odbora izabranih da ostvare njegove namere; ali je sve bilo uzalud. Nemogućno je u to vreme da ruska varoš postane središte ekonomskog i duhovnog napretka, jer sistem domaće ekonomije, koji preovlađuje u celoj zemlji, osudio je varoš na životarenje, i još stoga što su građani obavezni da vrše mnoge javne službe, a to koči njihovu delatnost i nanosi velike štete njihovom materijalnom blagostanju.

Trgovina. — Vrednost spoljne trgovine koju Rusija vodi samo sa Evropom povećava se od 1717 do 1760 godine za više od 13,000.000 rubalja. Za čitavo ovo razdoblje izvoz nadmašuje uvoz. Ovaj višak izvoza menja se zajedno sa izmenama carinskih tarifa. Godine 1724 Petar I obnaroduje prvu rusku tarifu, sa čisto zaštitnim obeležjem, što izaziva znatno povećanje izvoza u odnosu na uvoz. Godine 1731 jedna nova tarifa označava odlučan korak ka najstrožijoj zaštiti domaće radinosti, te se višak izvoza još povećava. Što trgovački bilans ostaje stalno povoljan za Rusiju, to nije stoga što ne postoje državni dugovi — Jelisaveta nije uspela da zaključi spoljne zajmove, koji će prviput biti zaključeni za vlade Katarine II, — već usled opšteg ekonomskog stanja zemlje, usled slabosti njene kupovne moći i skromnosti njenih potreba. Rusija jeste primorana da pribegne stranim fabričkim proizvodima, koji pretstavljaju glavninu njenog uvoza, ali inostrane fabrike imaju beskrajno veću potrebu za njenim sirovinama, koje pretstavljaju masu njenog izvoza. Glavni izvozni artikli su konoplja, lan, gvožđe i drvo. Ruske žitarice još nisu postale važna činjenica na evropskim tržištima; odveć je teško i odveć skupo prevoziti ih iz plodne oblasti na jugu Rusije, u ruska pristaništa koja su u to vreme bila na severu. Uvozni artikli su naročito razne čoje, svilene i pamučne tkanine, vunena roba i razni predmeti za svakidašnju upotrebu. Ruski trgovci trguju s Evropom samo posredstvom stranaca, naročito Engleza, u čije ruke prelazi skoro polovina prometa što ga vrši petrogradsko pristanište. Za vreme Ane, Rusija zaključuje trgovinski ugovor sa Engleskom i daje joj klauzulu najvećeg povlašćenja. Čak za vreme Sedmogodišnjeg rata, koji je svrstao Englesku među političke protivnike Rusije, engleska trgovina sačuvala je svoju prevagu.

Spoljna trgovina Rusije sa Azijom pruža nam obratnu sliku. S jedne strane izvoz je manji od uvoza; s druge, Rusija izvozi uglavnom izrađevine, a uvozi naročito sirovine za svoje fabrike, i životne namirnice, voće, stoku i čaj. To je stoga što Rusija služi kao spona između Azije i zapadne Evrope, i što je rusko aziska trgovina u to vreme velikim delom tranzitna trgovina. U ovoj trgovini prvo mesto zauzima Kina, drugo Persija i Aziska Turska, a treće Centralna Azija. Trgovina sa Kinom je monopol državne blagajne. Saobrazno ugovoru iz 1727 godine, rusko-kineska trgovina sme da se vodi samo preko varoši Kjahte i Curuhajtu. Trgovanje se vrši pomoću karavana koje ruska država šalje u unutrašnjost Kine: od smrti Petra I pa do stupanja na presto Katarine II otišlo je pet takvih karavana, i to godine 1728, 1737, 1741, 1746 i 1755. Trgovinu sa Persijom drže u svojim rukama Englezi i Jermeni. Englesko-ruskim ugovorom iz 1754 godine vraćeno je Engleskoj pravo, koje je ona izgubila krajem XVI veka, da slobodno provozi kroz Rusiju evropsku robu upućenu u Persiju, i persisku robu upućenu u Evropu. Oko 1755 godine obrazovano je jedno rusko trgovačko društvo za trgovanje sa Persijom; ali ono nije dugo trajalo i stopilo se postepeno sa jednim jermenskim društvom, kome je vlada dala velike povlastice.

Unutrašnja trgovina, iako je njena vrednost skoro dvaput veća od vrednosti spoljne trgovine, nije živa. Odveć visoka interesna stopa dokazuje da su kapitali bili retki i da se imalo malo poverenja u trgovačka i industriska preduzeća. Trgovina se većinom obavlja na vašarima. U to vreme se brzo razvijaju vašari u Makarjevu, blizu Nižnjeg-Novgoroda, i vašar u Irbitu, i te dve varoši bile su centar ruske trgovine; čitava trgovina sa Sibirom obavlja se na vašarima. Ukrajina je puna mesnih vašara. Unutrašnje carinarnice, sve dok nisu bile ukinute za Jelisavetine vladavine, i mnogobrojni državni monopoli kočili su unutrašnju trgovinu. Pošto je između 1709 i 1714 godine bio dao državi monopol trgovanja izvesnim artiklima, Petar I se odjednom vratio slobodnoj trgovini. Ali, počev od godine 1730, pribegava se ponovo sistemu monopola, koji je došao do vrhunca svoga razvoja za Jelisavetine vladavine. Državna blagajna počinje da izdaje pod arendu privatnim društvima mnoge grane trgovine koje su dotada bile monopol države; neka od ovih društava imaju na čelu veoma visoke ličnosti, od kojih nekoje, kao na primer Petar Šuvalov, uspevaju da ostvare veoma velike dobiti. Tek posle 1762 godine, za vladavine Katarine II, biće nekadašnji monopoli postepeno ukinuti.

Industrija. — Tek u XVIII veku stvorena je uistinu ruska industrija. Za vlade Petra I bilo je u Rusiji samo 98 fabrika; godine 1762 bilo ih je 984, a pred smrt Katarine II 3.161. Za vladavine poslednika Petra I, ne samo da su se dotadašnje industrije razvile, već su se pojavile i nove. Među onim prvim da navedemo fabrikaciju čoje, platna, svile, zatim metalurgiske fabrike, rafinerije, fabrike koža, duvana i stakla, koje su podignute ili su se znatno umnožile za vlade Petra Velikog. Ove druge jesu: industrija pamuka, kristala i porculana.

Pre Petra I u Rusiji se prede i tka pamuk po kućama, ali tek u XVIII veku stvara se oko Moskve i Vladimira jedna prostrana tkačka oblast, gde seljaci tkaju kod svoje kuće i na ručnim razbojima konac uvezen iz inostranstva. Prvi pokušaji industriske izrade pamučnih tkanina datiraju tek od 1740 godine. U 1745 godini, prvu fabriku pamučnih tkanina osnovao je Ižinjski u Ivanovu, selu u Vladimirskoj guberniji, gde seljak Sokov, koji je naučio kod jednoga stranca u Šliselburgu tajnu sastavljanja boja i izrade cica, osnova zatim još jednu fabriku. Cicevi i vezoglave koje je izrađivao Sokov bile su na glasu u XVIII veku. Gračev i Garelini, čuveni industrijalci, išli su njegovim tragom.

Prve fabrike stakla potiču iz XVIII veka; one su se znatno razvile već za vlade Petra I. Ali tek 1752 godine osniva Lomonosov jednu fabriku za izradu bojenog stakla koje je on izumeo, i tek 1757 Malcev, u svojoj fabrici u Vladimiru, počinje prviput izradu kristala, služeći se običnom masom od koje se pravi staklo. Oko 1750 godine podignuta je, na 85 vrsta od Moskve, prva fabrika porculana — ima ih u to vreme samo četiri u Evropi — godine 1758 ustanovljene su u Petrogradu carska fabrika porculana i fabrika trgovca Volkova.

Od 3.161 fabrike koje postoje pri kraju vladavine Katarine II, skoro sve su podignute posle vladavine Petra I; jer od 98 fabrika koje su radile za vreme Petra I, preostalo je jedva dvadesetak; ostale iščezavaju u toku prve polovine XVIII veka. To je stoga što za vreme Petra I industriska preduzeća, izuzev razume se državnih fabrika, pripadaju većinom trgovcima, a trgovac je primoran, za vladavine Petrovih poslednika, da u velikoj meri ustupa mesto plemiću. Nepostojanost industriskih preduzeća što su ih osnovali trgovci za vlade Petra I dolazi otuda, što se one nikad nisu oslanjale na velike privatne kapitale; one se održavaju zahvaljujući naročito svakovrsnim potporama koje im daje država. Ulozi ortaka su najčešće skromni, nedovoljni; zato svako smanjenje državne potpore povlači brzo slom preduzeća. Veliki industriski problem toga doba je pitanje radne snage. Jer, usled podjarmljenosti seljaka, veoma je teško naći slobodnu radnu snagu; s druge strane, iako industrijalac spada u klasu trgovaca, ipak mu nije lako da iskoristi mužike, jer zakonodavstvo i državna politika teže sve više da priznadu plemićima isključivo pravo — koje oni ogorčeno brane — na mužičku radnu snagu; i ovo, pored skučenosti tržišta za fabričke proizvode, doprinosi još više opadanju fabrika koje pripadaju trgovcima. Jedna anketa vršena za Anine vladavine oko 1730 godine otkriva da su mnoge fabrike, zvanično registrovane, stvarno zatvorene i postoje samo na hartiji, kako bi omogućile industrijalcima da sačuvaju izvesne povlastice. Godine 1744 jedan ukaz naređuje da se izbrišu iz spiska industrijalaca oni čije su fabrike u punom materijalnom rasulu; spisak isključenih, sa nekoliko retkih izuzetaka, sadrži samo imena trgovaca. U zvaničnom registru, objavljenom oko 1760 godine, uzalud bi se tražila imena nekolicine nekadašnjih velikih industrijalaca trgovačkog porekla, kao što su Mamesi, Zatrapezni, Ščegolini, Mikljajevi, itd. Nasuprot tome, oko 1750 godine, broj fabrika koje su osnovali plemići osetno raste. Vidi se čak kako se pojavljuju preduzeća koja su osnovali seljaci-kulučari koji zavise od bogatih spahija; takav je slučaj seljaka Sokova, jednoga od osnivača pamučne industrije u Vladimirskoj oblasti.

Duhovni život pre Jelisavetine vladavine. — Zajedno sa primenjenom naukom koja je prvenstveno interesovala Petra Velikog, čista nauka prodrla je takođe u Rusiju. Od osnivanja Akademije nauka u Petrogradu godine 1725, ruska prestonica postaje kolonija zapadnjačke nauke; među članovima Akademije, gde je evropska nauka sjajno zastupljena, nalaze se naročito braća Bernuji. Iako u početku sastavljena isključivo od stranih naučnika, Akademija je ubrzo počela obilno da pomaže procvat ruske nauke. Ona priprema čitav niz naučnih izdanja, posvećenih proučavanju geografije i istorije Rusije, kao što su Publications géographiques mensuelles (1728), i Sammlung russischer Geschichte (od 1732), pod upravom akademika Milera. Između 1730 i 1740 ona organizuje dve ekspedicije na Kamčatku, uz saradnju Gmelina, Fišera i jednog ruskog naučnika, Krašeninnikova. U isto to vreme Miler posećuje mnoge varoši u Sibiru i prikuplja u mesnim arhivama ogromnu količinu istoriskih dokumenata. Akademija priprema isto tako prvi ruski naučni atlas, koji će biti izdat 1745 godine. U isti mah kada tako udara temelje naučnom proučavanju Rusije, njenog zemljišta i njene prošlosti, ona obrazuje ruske naučnike, koji će se ubrzo istaći svojim radovima; zato, kada je ona oko 1760 godine organizovala čitav niz naučnih ekspedicija u razne pokrajine Rusije, mogla je da u njih uvrsti, pored svojih članova stranog porekla, Polasa, Gildensteda, Falka i Georgija, i ruske naučnike, pored ostalih Lepehina, Krašeninnikova, Rumovskog.[1] Ali njen najveći naučni ponos je delo genijalnog naučnika Lomonosova.

Uskoro se duhovna delatnost ne ograničava samo na Akademiju. U raznim sredinama ruskog društva poznate su već glavne filosofske, političke, naučne ili estetičke ideje tadašnje evropske književnosti. U raspravi Osnovanost vladareve volje koju je napisao godine 1721, po naređenju Petra Velikog, Teofan Prokopovič priznaje da je porastao broj onih koji se više ne daju ubediti samo navodima iz Svetog Pisma, i da je sad potrebno, ako se želi da se oni ubede, da se dokazivanje osloni na zapadnjačku nauku. Uskoro posle smrti Petra Velikog, nekoliko pisaca ističu se u književnosti, koja je duboko prožeta evropskim duhom. Najglavniji od njih je isti ovaj Teofan Prokopovič, čija je plodna književna delatnost počela još za života Petra Velikog. Učenik Kijevske duhovne akademije i Jezuitskog kolegijuma u Rimu, čovek velike naučne spreme i veoma darovit, ovaj kaluđer bio je glavni Petrov saradnik u crkvenoj reformi i upotrebio je svoj književni dar da objasni, opravda i propoveda ostale careve reforme. On je napisao veliki broj teoloških dela — koja pokazuju težnju ka protestantizmu, dok njegov književni suparnik, Stevan Javorski, naginje ka katolicizmu, — stihova, školskih drama i političkih rasprava po naredbi Petra I, zatim čuveni zbornik kanonskih propisa Crkveni pravilnik, čiji reformatorski planovi ne zadiru samo u oblast crkve, već i u oblast opšte politike. Pa i same njegove propovedi, čija je teološka vrednost neosporna, pune su čisto političkih ideja i daju mnogo mesta veličanju i objašnjavanju Petrovih reformi. Posle careve smrti njegov gostoljubivi dom postao je zborište prestavnika zapadnjačke nauke i kulture. Strani akademici druže se tu sa ruskim piscima, među kojima su u prvom redu pesnik Kantemir i istoričar Vatiščev.

Antioh Kantemir je sin jednog moldavskog gospodara, Demetriusa. Njemu je tek tri godine kada se njegov otac, čovek veoma obrazovan, iselio u Rusiju 1711 godine. Školovao se u Akademiji, gde su mu bili učitelji slavni Bernuji, Bajer i Gros. On stupa u vojsku u Preobraženski puk, i prilikom stupanja na presto carice Ane, on igra važnu ulogu kao odlučan pristalica autokratije i protivnik članova Vrhovnog Tajnog Saveta. Godine 1732 on je naimenovan za ruskog diplomatskog prestavnika u Londonu, a od 1737 do 1744, kada je umro, vrši dužnost ruskog ambasadora u Parizu. Njegovo obrazovanje i visoke duhovne težnje otvorili su mu pristup u parisku naučnu i književnu elitu; sprijateljio se sa Monteskjeom, Mopertuejem i opatom Venutijem. On prevodi na ruski delo Razgovori o mnoštvu svetova od Fošnela, Persiska pisma od Monteskjea, Moral od Epikteta. On sastavlja ode, prevodi psalme, započinje jedan spev, Petridu, ali za svoju pravu književnu slavu ima da zahvali svojim Satirama. Prva od ovih satira, napisana 1730 godine, donela mu je oduševljenu pohvalu Teofana Prokopovčiča. Ohrabren uspehom, on piše još osam drugih satira. U izboru sadržine i njihove obrade on ide za primerom Horacija, Juvenala, Boaloa, Labrijera. U pogledu stihova, on ostaje veran slogovnim stihovima Simeona Polockog (XVII vek), i ne unosi nikakvu plodnu novinu. Njegove satire pokazuju veoma jasno uticaj zapadne kulture na obrazovanu elitu tadašnje Rusije.

Tatiščev, rođen 1686 godine, pripada jednoj staroj bojarskoj porodici. On se školovao u Artilerisko-inžinjerskoj školi, koju je osnovao Petar Veliki i kojom je upravljao Brus. Godine 1704, kad mu je bilo osamnaest godina, stupa u vojsku i učestvuje u Severnom ratu, u bitkama kod Narve i Poltave, kao i u pohodu na Prut. U dva maha (1713—1714 i 1718 godine), on odlazi u Nemačku i trudi se da tamo usavrši svoje obrazovanje. Kasnije, kada je postao pretsednik Kolegijuma za rude i fabrike, on stvara u svome domu veoma veliku biblioteku sa delima iz istorije, geografije i prirodnih nauka i odlučuje da upotrebi dokumente koje je prikupio te da napiše istoriju Rusije. Dugo godina je upravljao metalurgiskim fabrikama u Sibiru, bavio se administrativnim uređenjem na jugoistoku Rusije, u oblastima Orenburga i Astrahanja. Od 1724 do 1726 živi u Švedskoj, gde proučava kovanje novca i metalurgiju, i prikuplja švedske dokumente o istoriji Rusije. Događaji iz 1730 godine zatiču ga u Moskvi; on u njima uzima živog učešća, i u sporazumu sa visokim službenim plemstvom suzbija pokušaje članova Vrhovnog Tajnog Saveta. Među političkim projektima, koje tada izrađuje plemstvo, jedan od najvažnijih potekao je iz njegovoga pera. Njegova glavna dela su: Istorija Rosijskaja (Istorija Rusije) u pet svezaka, i njegovi Razgovori o korisnosti nauka i škola. Njegov Testament, u kome on izlaže svoje ideje, svoja ubeđenja i načela svoga života, takođe je važan izvor za proučavanje njegove doktrine.

I pored razlike u njihovoj književnoj delatnosti, Prokopovič, Kantemir i Tatiščev pretstavljaju jednu istu duhovnu struju. Prijateljstvo koje ih veže potiče vrlo verovatno iz zajednice njihovih opštiš pogleda, jer sva trojica su pod jakim uplivom zapadnjačkih ideja. U svojim političkim raspravama Prokopovič pozajmljuje dokaze od Lokea, Hobesa, Pufendorfa, Grociusa. Kantemirova poetika proističe iz poetike Boaloa, a njegova socijalna shvatanja od ideja Lokea i Monteskjea. Tatiščev proučava (Belov) Istoriski rečnik i Valhovu Filosofsku enciklopediju, i pridaje veliku važnost Dekartovim idejama; u oblasti politike naslanja se on na Kristijana Volfa, na Pufendorfa i Grociusa, i ma da se ne slaže sa Makijavelijem i Lokeom, on poznaje dobro njihova dela. Sva trojica su ratni drugovi koji brane ista načela. Oni oduševljeno tvrde da laičko obrazovanje i kultura nisu ništa manje vredni od tradicionalnog crkvenog pravoslavlja. Razume se da se oni svi ne upuštaju isto toliko energično u kritikovanje toga pravoslavlja. Najsmeliji je Tatiščev; Prokopovič, zbog svoga visokog položaja u crkvi, ističe najupornije podudarnost i slaganje načela prirodnoga zakona sa načelima božanskog zakona. Ali sva trojica brane snažno slobodu kritičkog proučavanja, vrednost laičke nauke i potrebu verske trpeljivosti. Sva trojica su pristalice doktrine o prirodnom pravu, i Tatiščev tvrdi da ovaj prirodni zakon može da se razlikuje od crkvenog zakona, pa da ipak ne bude protivan božanskom zakonu, jer se crkveni propisi, koje su sastavili ljudi slični onima koji stvaraju građanske zakone, ne mogu nikako identifikovati sa božanskim zakonom. Oni su prema tome slobodni da izrade jedan sistem, izvan prepreka zvanične crkve. Kantemir u svojim Satirama i Tatiščev u svojim Razgovorima o korisnosti nauka i škola zasnivaju svoje teorije na bitnim obeležjima čovekove prirode, razvijaju praktičnu filosofiju o „razumnoj sebičnosti” i ističu racionalističko tumačenje pojma o opštem interesu, koji mora da rukovodi normalnim funkcionisanjem socijalnog života. Sva trojica su isto tako odlučne pristalice održavanja autokratije u Rusiji. Oni smatraju da je neograničena vlast vladara veoma plodan činilac napretka, što dokazuje reformatorsko delo Petra Velikog. Ali u isti mah, poput njihovih zapadnjačkih učitelja, zasnivaju oni svoje političko shvatanje na teoriji društvenog ugovora, i smatraju da politička vlast treba da proističe iz opšteg pristanka. Oni propovedaju da će društveni ugovor i dalje sjedinjavati buduća pokolenja, doklegod bude postojala vlast koju je taj ugovor ustanovio, ali da će narod biti slobodan da iskazuje i nameće svoju volju, određujući ponovo način organizovanja vlasti kada ta vlast bude iščezla, na primer, kada se vladajuća dinastija bude ugasila. Razume se, oni složno veruju da će tada sopstveni interesi nagnati ruski narod da se izjasni za apsolutnu monarhiju. No i pored svega ovoga, njihovo shvatanje, sasvim novo u Rusiji, o narodnoj volji kao izvoru svake vlasti, komplikuje tradicionalnu teoriju o božanskoj i patrijarhalnoj monarhiji. Složene i teške filosofske i političke probleme postavljaju dakle sebi ovi pisci, direktni sledbenici Reforme Petra Velikog, i oni su oko 1730 godine najsjajniji pretstavnici ruske duhovne elite. Posle 1730 godine, drugi jedan pisac, napuštajući filosofska, politička i socijalna pitanja, posvećuje se sasvim književnosti i lingvistici. To je Tredjakovski, rođen 1703 godine, sin jednog pravoslavnog sveštenika iz Astrahanja. On oseća još iz rane mladosti neodoljivu žudnju za naukom. Nezadovoljan nastavom katoličkih kaluđera u Astrahanju, odlazi u Moskvu. Posle dve godine učenja u Akademiji slaveno-grčko-latinskoj, on oseća jaku želju da dopuni svoje obrazovanje na Zapadu. Jednoga dana obreo se on, ko zna na koji način, u Holandiji, gde mu je grof Golovkin, ruski poslanik, dao utočište. On tu dopunjuje svoje znanje francuskog jezika, a zatim polazi u Pariz; pošto je bio bez ikakvih sredstava, prešao je taj put pešice. U Parizu nalazi nove zaštitnike u kneževima Kurakinima i strasno se predaje izučavanju matematike i filosofije. Godine 1730 vraća se u Rusiju; on tu ubrzo dobiva mesto prevodioca u Akademiji nauka, a 1745 godine naimenovan je za profesora latinskog i ruskog govorništva. Odaje se pesništvu i piše ode, tragedije i pesme. Njegovi savremenici videli su samo njegove nevešte stihove i ismevali ih. On međutim nije toliko lišen pesničkog rada kao što se tvrdilo, i u njegovom prevodu Telemaka ima lepih stihova. Ali je njegova velika zasluga što je bio teoretičar stihotvorstva; on je dokazao da je slogovno stihovanje protivno duhu ruskog jezika i pokazao je pesnicima pravi put, a to je narodni stih i njegov tonski ritam. Ova veoma važna književna reforma postala je kamen temeljac pravog ruskog stihovanja.

Duhovni život za vreme Jelisavete. — Jelisavetina vladavina označava novo razdoblje u duhovnom razvitku. Od 1730 do 1740 godine, naučni i književni rad ostao je ograničen u uskom i potpuno zatvorenom krugu Akademije nauka i u grupici koju je oko Prokopoviča obrazovalo nekoliko književnika koji, nemajući publike ni čitalaca, tapkaju u mestu. Od 1740 do 1750, naprotiv, pojavljuju se uspešna sredstva za širenje književnosti i nauka: javna pozorišta, novinarstvo i prvi univerzitet.

Posle prvih pokušaja priređivanja pozorišnih pretstava na dvoru cara Alekseja, i neuspelog pokušaja Petra I da stvori narodno pozorište, pozorišne pretstave bile su skoro sasvim prestale u Rusiji. One se ponovo javljaju u obliku pretstava na dvoru, koje su priređivali učenici kadetskog korpusa, igrajući komade Sumarokova, novog ruskog dramskog pisca. Jednoj od ovih pretstava prisustvuje i jedan mlad trgovac iz Jaroslavlja, Fjodor Volkov, koji je bio došao u Petrograd poslom. Očaran pozorištem, on odlučuje da mu se posveti. U svom rodnom gradu obrazuje on trupu od mladih ljudi, i odjeci uspeha Jaroslavskog pozorišta ubrzo dopiru do prestonice. Jelisaveta poziva tu trupu u Petrograd, gde ova priređuje sa uspehom dve pretstave na dvoru. Godine 1756, jednim ukazom stvara se u Petrogradu jedno stalno državno pozorište, u čijoj trupi Volkov i njegovi drugovi iz Jaroslavlja sačinjavaju jezgro. Sam Volkov postaje veliki tragičar. Ali prvo mesto pripada Dmitrevskom, onome sinu jednoga sveštenika iz Jaroslavlja koji će biti vođa ruskog pozorišta u drugoj polovini XVIII veka. Godine 1757 osnovano je u Moskvi jedno narodno pozorište pod upravom pisca Heraskova.

Između 1750 i 1760 godine pojavljuje se i nekoliko časopisa. Oni više nisu isključivo naučni, kao što su povremene publikacije Akademije nauka; u njima se štampaju prilozi opšte sadržine ili čisto književni. Prvi od ovih časopisa je opet akademskog porekla. Pod naslovom Ježemjesjačnija Sočinenjija (Mesečni Spisi) izlazi on od 1755 do 1764 pod uredništvom akademika Milera, koji u njega gomila naučne studije i građu o istoriji i geografiji Rusije, ali objavljuje i o pitašima morala mnoštvo članaka, bilo originalnih bilo najčešće prevedenih, čiji mladi pisci i prevodioci pripadaju kadetskom korpusu, tome duhovnom rasadniku koji je već stvorio rusko pozorište. Uskoro se pojavljuju u Moskvi i Petrogradu i drugi časopisi, koje osnivaju pisci proizišli iz ove sredine. Akademska erudicija je sasvim prognata iz njih; nju zamenjuju lirske pesme i članci o opštoj filosofiji ili moralu. Tu se razvijaju isti propisi morala zasnovanog na „razumnoj sebičnosti” i na načelima „prirodnoga prava”, koje su propovedali pisci iz 1730 godine. Ali, malo po malo, ovim apstraktnim moralnim rasmatranjima pridružuje se kritika izvesnih društvenih zala, kao što su obest ili neznalaštvo plemića, srebroljublje činovnika, glupo kicošenje mladih gizdavaca. To su veoma plašljivi počeci društvene satire koja će kasnije, za Katarine II, dobiti veći zamah.

Osnivanje Moskovskog univerziteta godine 1755, za šta ima da se zahvali naporima grofa I. I. Šuvalova i aktivnoj saradnji Lomonosova, označava veliki korak na putu napretka. Razume se, ovaj univerzitet nije prekonoć postao prava viša škola u današnjem smislu te reči, ali će dvadesetak godina kasnije on mnogo doprineti širenju kulture i razvitku društvenog života očekujući da u toku XIX veka zauzme počasno mesto.

Razume se da ne treba preuveličavati rezultate svih ovih pokušaja u oblasti pozorišne umetnosti, književnosti, novinarstva i nastave, čija je publika još veoma malobrojna. Ali je izvesno da su oni začeli jedan duhovni pokret koji se neće više zaustaviti i da su ga prisilili da iziđe iz kruga akademika ili Prokopovičeve književne grupe. Ma kako mali bio, ovaj duhovni pokret počeo je da zahvata ono što se već može nazvati „rusko društvo.”

Glavno obeležje ovoga društva je njegova težnja da podražava francuskim uzorima. Od francuske ono pozajmljuje svoja shvatanja, svoje duhovne težnje, svoje estetske naklonosti i lepe manire. Carski dvor, koji brižljivo kopira dvor Luja XV, daje primer prestoničkom plemstvu. Želja za podražavanjem odvodi često u smešne krajnosti, i satirični članci po časopisima počinju da ismevaju mlade kicoše koji hoće da liče na francuske „gizdavce”. Ali ovo površno i besmisleno podražavanje, često puta preterano, koje brižljivo kopira kostime i manire, životni okvir i propise društvene pristojnosti, samo je prolazna strana jednog duhovnog uticaja mnogo dubljeg i ozbiljnijeg. Književnost i pozorište žive i hrane se uzorima francuskog klasicizma. Oduševljeno se prevode na ruski jezik dela Voltera, Rasina, Molijera. Tadanji najplodniji pisac, Sumarokov, trudi se da podražava prvoj dvojici u svojim tragedijama, Molijeru u svojim komedijama, a Lafontenu u svojim basnama. Iako on piše tragedije iz ruske istorije, kao Horev i Lažni Dmitrij, on u njih ne unosi nimalo nacionalnog obeležja. Njegov klasicizam je toliko revnostan, da se on gnuša kada „plačevna komedija” počinje da zadobiva naklonost francuske publike, i žali se na to Volteru. Dugo vremena je osporavan njegov pesnički dar, ali danas kritika teži da mu dodeli važno mesto u književnom razvoju. Režija Dmitrevskoga je isto tako prožeta tradicijama klasične francuske režije. Dmitrevski odlazi u Pariz, upoznaje se tamo sa najboljim tadanjim glumcima i trudi se da se na licu mesta usavrši u veštini francuske scenske dikcije. On ima veliki lični dar; zato on nije hladan i površan podražavalac, već originalan prilagođivač.

U trenutku kada počinje da se uči od Francuske, Rusija daje jednog genijalnog naučnika, Lomonosova, čija dela obogaćuju kulturu celoga sveta. Lomonosov je ponikao iz naroda. Rođen 1711 godine na obalama Severnog Ledenog Mora, u porodici jednoga ribara iz Arhangelska, njega je jedna urođena i žestoka žudnja za naukom nagnala da napusti svoje rodno mesto. Bez znanja svoga oca, on polazi 1730 godine ka dalekoj Moskvi. Čas pešice, čas sa karavanima koji idu u istom pravcu, on stiže do svetoga cilja svoga putovanja. Zahvaljujući svojoj gvozdenoj volji, on savlađuje sve prepreke, i pošto je učio u moskovskim školama, ulazi u Akademiju. On tu zapanjuje svoje nastavnike neobičnom snagom svoje inteligencije, i 1736 godine poslan je u Nemačku da tamo usavrši svoje školsko obrazovanje. Nastanjuje se u Marburgu, gde se predaje naučnim studijama pod rukovodstvom slavnoga Hansa Kristijana Volfa, koji mnogo ceni prirodne sposobnosti svoga učenika. On još proučava metalurgiju u Frajbergu, pa se 1741 godine vraća u Rusiju. Godine 1742 postaje član Akademije nauka, i otada njegov život teče u plodnom naučnom i književnom radu. On je pre svega veliki prirodnjak. Stručnjaci koji danas proučavaju njegove naučne radove pronalaze u njima duboke ideje koje su omogućavale da se predvidi čitav niz velikih otkrića u oblasti prirodnih nauka. Ali se on posvećuje takođe književnim radovima, koji su u to vreme bili obavezni za jednog naučnika, plaćenog državnog činovnika. On mora da sastavlja svečane ode prilikom raznih državnih ili dvorskih događaja. On nije rođeni pesnik, te se u njegovim odama oseća izvesna izveštačena i nadmena retorika. Ali on nije lišen stvarnog pesničkog osećanja, koje na mahove izbije u njegovim delima usred visokoparnih i hladnih tirada. On ume da nađe sretne obrte i upečatljive slike, naročito kad počne da slavi lepote severne prirode, drage njegovome srcu, ili kad dodiruje velike naučne probleme, koji izazivaju kod njega iskreno oduševljenje.

Širina njegovog intelektualnog vidika, čistota i dubina njegove inteligencije ogledaju se i u njegovim raspravama o opštim problemima prirodnih nauka i u njegovim studijama o raznim političkim pitanjima. Njegova Rasprava o poreklu svetlosti i njegova Rasprava o korisnosti hemije, pored ostalih, jesu obrasci naučne sinteze, a u isto vreme i primeri građanske hrabrosti, jer one snažno brane slobodu naučnih istraživanja. Dugačka studija O uvećavanju i održavanju ruskog naroda koju je on predao 1761 godine grofu Šuvalovu, svome zaštitniku, širinom svojih pogleda, smelošću kojom pokreće mučna politička pitanja, dubokom analizom tih pitanja, svojim energičnim i izrazitim stilom, jeste jedno od najsnažnijih dela ruske književnosti XVIII stoleća.

Lomonosov temeljno poznaje ruski jezik. Njegova gramatička istraživanja visoko cene stručnjaci. Njegovi planovi za gramatičku reformu su zaista značajni za svoje doba. U nekolikim svojim filološkim raspravama on je nazreo načela istorije jezika i uporedne filologije.

Pred neumornom i raznolikom delatnošću ovoga genijalnog čoveka, mogao je Puškin reći da je sam Lomonosov bio „prvi ruski univerzitet”. Ne bi se moglo bolje označiti važno mesto koje on zauzima u istoriji ruske kulture.

Beleške[uredi]

  1. Svi ovi akademici proučavali su mnogostruko razne ruske oblasti; podrobni opisi koje su oni objavili i danas su izvor za korisnu dokumentaciju.