Istorija Rusije (P. Miljukov) 1

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Pavle Miljukov


GLAVA I

Geografska slika Evropske Rusije

Istočna polovina Evrope, koja obuhvata celokupnu Evropsku Rusiju, u poređenju sa zapadnom polovinom pokazuje višestruke suprotnosti: suprotnosti u spoljnim konturama, klimi, vodenim slivovima, ne spominjući još mnoge druge. Oblici su joj masivni, a obale slabo razgranate; pa i te obale su obale mora međusobno veoma udaljenih; Moskva je na 650 km. od najbližega mora, a Perm na više od 1.000 km. Ova mora su ili potpuno zatvorena, kao Kaspisko More, ili su sužena pri izlasku, kao Baltičko i Crno More; jedino otvoreno more nalazi se s one strane polarnoga kruga, i to je Severno Ledeno More.

Ovim već odavno poznatim razlikama, čiji su odrazi na istoriski razvitak Rusije očigledni i mnogobrojni, pridružuju se i razlike koje nam je otkrilo geološko i topografsko proučavanje te zemlje. Dok ostali deo Evrope pokazuje tektonske neravnine, mnogobrojne i iz veoma različitih vremena, i kao posledicu toga često veoma ispresecan reljef čije uobličavanje kao da još nije završeno, u Evropskoj Rusiji takvi potresi dogodili su se samo na njenom obimu; oni su se rano završili, te izraz »ruska zaravan« koji se često upotrebljava, dosta dobro izražava taj ne mnogo nemiran život i jednolikost reljefa koji otuda proističu.

Zemljište i reljef. — Ako se uzme u obzir relativna starost terena koji su uzeli učešća u sačinjavanju ruskoga zemljišta, onda se na najstarije formacije nailazi na periferiji. Finska i Karelija otkrivaju posmatraču možda najstarije stene na zemljinoj kugli. Druge arhajske stene, one preko kojih Dnjepar prelazi tako teško na svojim dobro poznatim brzacima ili porogima, sačinjavaju na jugozapadu drugu otpornu masu. Najzad, treća vrsta stena sačinjava istočnu padinu Urala. U ovako ograničenu prostoriju, po dnu različite dubine, razastrla su uzastopna geološka mora svoje naslage, mora koja su se čas širila u pravcu uporednika ili se pružala smerom podnevaka, i čiji je opstanak bio pokatkad prekidan dugim periodima izdizanja dna. Samo su u tri maha dejstvovale bregotvorne snage: prviput u Finskoj, malo poznije na jugozapadu, i najzad na Uralu, čije je stvaranje završeno pri kraju primarnog doba. Izloženi posle toga stalnom skresavanju usled atmosferskih sila, ti reljefi imaju danas samo skromne visine i najčešće ublažene oblike sasvim istrošenih planinskih lanaca. Jedva da su kasnije nekoliki oniži nabori pogdegde poremetili horizontalnost slojeva i primorali reke da se suze između njih, ili su prelomi ograničenog obima snizili i uzdigli po koji delić zemljišta, kao na zavijutku Žiguli gde vijuga srednja Volga, ili pak izneli na videlo lokalizovane eruptivne mase, kao na južnoj obali Krima. Konačno izdignuta iz mora krajem sekundarnoga doba skoro čitavom površinom, Rusija kasnije nije imala morskih poplava osim na krajnjem jugu. One su se javljale naizmenično sa periodima izdizanja zemlje iznad vodene površine, sve dok se Crno More, kada je jednom izgubilo vezu sa Kaspiskim Morem nije spojilo sa Sredozemnim Morem kroz Bosforski Moreuz.

Bilo bi pogrešno ako bi se, zbog ovako malo burne istorije, poverovalo u nedostatak raznolikosti zemljišta u Rusiji. Ako bi se prokrstarilo prostorijama ponekad veoma velikim, i ako bi se otkrile nepomične stene pod nanosom koji ih često pokrivaju, zapazilo bi se da najrazličitije formacije, pogodne za svakovrsnu upotrebu, sačinjavaju osnovu te ogromne teritorije: raznovrsni graniti, škriljci ponekad uljeviti. gipsevi puni pećina, čvrsti krečnjaci pogodni za zidanje, litice od krede, trošne krečne gline, slojevi kristalne soli i uglja, rude gvožđa i dragocenih i retkih metala. Ma koliko da su te stene istrošene u toku vremena, one su ipak dovoljne da dobro objasne posebnosti reljefa, čije i najmanje neravnine izazivaju u klimi i prorašću posledice koje su znane seljaku.

Ipak, odlučni događaj u stvaranju ruskoga zemljišta bila je, u početku najnovijega geološkog doba, najezda jedne džinovske ledene kore koja je dolazila sa severozapada. Na ogromnoj prostoriji koju je ona pokrila, vidljivo tle sastoji se skoro potpuno od nagomilanih raspadnutih materija, krečne gline i ilovače u komađu. Ovde onde, naročito na severozapadu, blokovi granita — »divlje kamenje« kako ih zovu seljaci — obeležavaju geologu put kojim ih je led na sebi doneo iz Finske i Karelije. Dugački i uzani zalivi koji tako čudno reckaju severnu obalu jezera Onjega još i danas pokazuju pravac kojim se kretao led. Sve do malo nizvodno od Kijeva na Dnjepru, od Pavlovska na Donu, i do Nižnjeg-Novgoroda na Volgi, nailazi se pod biljnim pokrivačem na te iste naslage raspadnutih materija, gde je materijal, dovučen izdaleka, pomešan sa ostacima iskrunjene podloge, i tu naslage škriljca, peska, komađe stena i šljunak obrazuju skoro sami korisno zemljište, šumovito ili pogodno za obrađivanje, na kome se pojavilo prorašće posle povlačenja leda i na kome čovek živi i radi. Skandinavski glečeri su darovali tu »rusku zemlju“ koju će ujediniti moskovski kneževi.

Taj dar je, uostalom, veoma nejednake vrednosti. Ne samo da crnica na jugu, koja je istina neposredna tvorevina glečera, nadmašuje u prirodnom i stvorenom bogatstvu zemljište čisto glečersko u Srednjoj i Severnoj Rusiji, nego i u tome zemljištu, koliko različitih izgleda uprkos zajedničkog porekla! Ima predela gde komađe stena izobiluje, kao u Severnoj Voliniji, gde se kleše ugaono kamenje za kuće, dok nedaleko odatle jedva može da se nađe »dovoljno šljunka da se odagna pas«. Korito gornje Volge je posejano stenjem što ga je glečer ostavio, onim »samcima« koje lađari tako dobro znaju, dok na drugome mestu železnička pruga, u nedostatku šljunka, leži na škriljcu koji se troši, te nema dovoljnu čvrstinu koju zahtevaju velike brzine vozova.

Tome glečeru iz prošlosti imaju Srednja i Severozapadna Rusija da zahvale za onu živopisnost koja može da postoji u zemlji malih. uzvišenja. Duguljasti brežuljci, bilo usamljeni, bilo u grupama, razdvajaju udoline ili kotline. U ovima dremaju jezera, od kojih su jedna bistra i puna ribe, a druga postepeno pretvorena u ritove usled prorašća koje se sve više širi. U ređim slučajevima povrh niskih kosa, za koje bi se pomislilo da su veštački nasipi, pruža se put. Na drugome mestu brežuljci ili dugački slojevi peska raspoznaju se po zagasitom zelenilu borova, koje odudara od jasnog zelenila livada. Sve to stvara prizore kojima ne nedostaje ni lepota ni raznolikost.

Povlačenje glečera išlo je postupno. Tim stupnjevima povlačenja odgovaraju nizovi glečerskih povijaraca, koji se ponekad pružaju veoma daleko i koji svojom relativnom topografskom važnošću nisu bili bez uticaja na život i istoriju Rusije. Među najskorašnjijima, a to će reći najbolje očuvanim, tri takva povijarca ograničavaju kao neke kotline u kojima se nalazi po jedno veliko i mnogo malih jezera: dvostruko Pskovsko i Pejpusko jezero, jezero Ilmelj, Bjeloe Ozero (Belo Jezero). Međutim, na obalama ili na izlasku svakoga od njih nailazimo na najstarija središta naseljavanja Rusije: Pskov, Veliki Novgorod, nekadanje prestonice država koje su izbegle tatarskoj najezdi i dugo bile nezavisne i od same Moskve. Još starija pa usled toga i najoštećenija jeste jedna široka glečerska kosa, duž čijeg se čela nerazdvojno pružaju put i železnička pruga od Moskve do Bžešća na Bugu, preko Smolenska i Minska, i koja je bila međa između Tverske i Moskovske kneževine, a malo dalje između Litvanije i Bele Rusije. U čitavoj toj talasastoj zemlji koju je glečer svojim iščezavanjem otkrivao, dok su se veliki politički centri sklanjali u udoline, seosko stanovništvo, naseljeništvo, tražilo je osrednje uzvišice, bolje odvodnjene, sa njihovim bujnim šumama punim divljači, njihovim pogodnostima za saobraćaj i zemljištem zgodnim za obrađivanje. Tako je napredovalo, polazeći od jugozapada, naseljavanje koje su vršili Krivići, zemljoradničko slovensko pleme koje je polako pretopilo u sebe skoro čitavo finsko stanovništvo toga kraja. Još i danas se vidi velika suprotnost u pogledu naseljenosti između glečerskih uzvišica sa mnogim selima i skoro pustih vlažnih udolina gde blatni ritovi i baruštine često otimaju zemlju od kržljavih šuma.

Ukoliko se čelo glečera koji je iščezavao povlačilo ka severozapadu, utoliko je otkrivena naslaga blata, škriljca i stenja bila izložena vodi od otopljenog leda, koja je trošila, prebirala i prenosila te delove na razne daljine prema njihovoj veličini. Tako je razasut, počevši od čela glečera, najpre krupan šljunak, potom sitniji, pa naposletku pesak. Svakom stupnju povlačenja glečera odgovara obično pojas peska; takav je pesak u Poljesju, danas u Poljskoj; takav je i pesak u Rjazanjskoj guberniji. Taj pesak, manje vlažan nego škriljac, no koji kada se slepi može da zadrži vodu na svojoj površini u obliku jezera ili bare, sačinjava nekorisno i pusto zemljište gde još ima mnogo šuma. Reč bor, koja se često javlja u ruskim nazivima mesta, označava u isti mah i taj pesak i borove šume koje na njemu rastu. Još i danas, u krugu tvrđave Kremlj u Moskvi, crkva zvana Spas na boru (Spasitelj na boru) potseća na davno doba kada je borova šuma bila na vrhu toga brežuljka. A još opštije uzev, ima mnogo naziva reka i sela rasturenih po toj oblasti kuda su tekle glečerske reke, kao što su Peski, Pesočnjaja, Pesčanka.

Kada napustimo lepe i hladovite šume po kojima su rastureni letnjikovci kijevskih građana, pa se uputimo ka jugu, ubrzo ćemo zapaziti kako se drveće proređuje, a zemljište postaje ujednačenije, ravnije, izuzev vododerina zvanih ovrag i balka što ih stvaraju plahovite kiše. Pesak je ustupio mesto crnici (černozjom), zemlji koja postaje lepljiva i porozna kada je natopi snežnica ili kiša, a prašinasta za vreme suše, te je tada vetar nosi nadaleko. I ta zemlja je jamačno u obliku prašine nagomilana kada su — usled jakih barometarskih pritisaka što su vladali na površini sve manjega glečera — istočni i severoistočni vetrovi, suvi i jaki, raznosili nadaleko najsitnije deliće glečerskog taloga, koji je već bio istrošen tekućim vodama, te tako ta zemlja, koja je nekada imala izgled stepe a danas postala žitorodna, pretstavlja — kao i neplodni pesak bora — posredni dar glečera u toku iščezavanja.

Na golemoj prostoriji po kojoj su rasturene ove formacije, razlike u reljefu mogu se uočiti tek posle marljivoga proučavanja. Tek u današnje vreme je utvrđeno da postoje dve velike i široke visoravni: visija u Srednjoj Rusiji i visija u oblasti Volge. Visija Srednje Rusije pretstavlja jednostavnu i neprekidnu visoravan, koja se prostire u dužinu 1.400 km. od Valdajske Visoravni na severu do povijaraca prema Donecu na jugu. Visina tu doseže 322 m na severu kod Kamenika, a 375 na povijarcima kod Doneca. Visija u oblasti Volge, koja izbliza nadvišuje desnu obalu reke od Nižnjeg-Novgoroda do Caricina i pruža se ka zapadu do Tambova, uzdiže se do 405 m. na jugu, a do 345 m. kod Žigulija, pa se tako prostire od severa ka jugu skoro 1.200 km. Između tih dveju prostranih visoravni nalazi se jedna ugnuta ravnica po kojoj teče Oka od Rjazanja do svoga sastavka sa Volgom, i ta ravnica niža je za 40 m. od čuvenih baruština kod Pinska, gde Pripjat leno vuče vodu koju donosi Dnjepru. Da bi se naišlo na veće visine, treba otići na periferiju, gde se jedna sijenitska visija na poluostrvu Koli uzdiže oko 1,200 m.; gde se dugačak venac Urala, tako lak za prelaz na mnogim mestima, diže do najveće visine od 1.710 m. na Jaman-tau i često prelazi 1.500 m.; gde — na krajnjem jugu — krečnjačke visoravni Krima, pošto su se spustile ili uzdigle duž linije preloma, dostižu visinu od 1.544 m. na Roman Kohu. Nigde u Evropskoj Rusiji nema visija na kojima bi počivao večiti sneg.

Ravnica je, dakle, glavni oblik ruske topografije, i tome zemljištu sa retkim neravninama prilagodio se život ruskoga seljaka, na šumskim proplancima isto kao u obrađenoj stepi. Njegov ideal je ravnica »ravna kao javorov list«, koju je Bog stvorio na korist ljudi, dok su sve grube neravnine zemljišta delo nečastivoga, koji će zbog toga morati da odgovara pred Bogom. Uzvišice su samo skloništa: kaluđeri su na njima podigli svoje manastire a varoši svoje tvrđave (kremlje), čiji zidovi čuvaju u sebi svetilišta i prihvataju stanovnike u slučaju opasnosti. Zar uostalom nije svakome poznato da je na vrhu makar i najmanje visije hladnoća oštrija a vetar silovitiji, i da se prorašće koje uspeva u njenom podnožju ne bi moglo na njoj zakoreniti?

Klima. — Ako se zanemare ove čisto mesne posebnosti, ako se izuzme krajnji sever gde drveće prestaje da raste, potom južni deo Krima gde se nailazi na donekle sredozemno podneblje, i krajnji jugoistok gde već počinje aziska pustinja, može se ustanoviti da klima Rusije, naročito u najsuprotnijim godišnjim dobima, nije ništa manje jednolika od njenoga visinskog oblika, i da su žega kao i hladnoća otprilike podjednako raspoređene i usred leta kao i usred zime. Leti seljak radi u košulji na obalama Neve isto kao i na Krimu, a dinja sazreva u gradinama Perma kao i u stepama na jugu. Zimi se može u saonicama preći čitava Rusija od severa do juga, od Arhangelska do Astrahanja. Najudaljeniji krajevi zemlje, u pogledu godišnjih doba, razlikuju se manje njihovim krajnjim temperaturama nego njihovim trajanjem: leto traje duže a zima je kraća na jugu nego na severu. Nigde u Evropi uticaj geografske širine na klimu nije tako mali: Krim ima u januaru temperaturu Stokholma, a u julu temperaturu Madere.

Porazni pohod iz 1812 godine osveštao je čuvenu oštrinu ruske zime, i što se više ide ka Uralu, sve više opada srednja temperatura u januaru, krećući se od —8° 4 u Smolensku do —13'*8 u Kazanu i —16° u Permu; od —6° u Kijevu do —10°8 u Saratovu. U Srednjoj Rusiji svake godine temperatura pada i na —30°; čak i u Novoj Rusiji, na jugu, temperature od —20° nisu retke, a na južnoj obali Krima, toj maloj povlašćenoj oblasti, termometar se spušta na —8°. Za vreme naročito oštrih zima bilo je slučajeva da se živa smrzne, sa temperaturom od —41°2 u Kursku, na geografskoj širini Londona; od —40°8 u Lugansku, na širini Pariza; od —45°u Permu. Takav slučaj dogodio se dvaput u Moskvi u toku XIX veka. Uostalom, iako zima duže traje u Petrogradu nego u Moskvi, ona je tamo, i pored veće geografske širine, blaža; to je posledica blizine Finskog Zaliva, otkuda često duvaju zapadni vetrovi, oni isti vetrovi koji u jesen sprečavaju oticanje Neve i izazivaju tada, kao 1924 godine, poplavu u nižim delovima prestonice.

Razume se da se svake zime zamrznu reke u celoj Rusiji. Izuzev murmansku obalu na Severnom Ledenom Moru, gde postoji oblast slobodnih voda, morske obale su opkoljene ledom u Belom Moru, finskom Zalivu i na Baltičkom Primorju; isto se događa u Azovskom Moru, a ponekad i u Odesi. Ali zima, iako je neprijatna čoveku zbog svoje užasne studi i snežnih mećava, ipak olakšava saobraćaj; sneg pokriva zemlju za vreme od dva do šest meseci, prema oblasti, te omogućava upotrebu saonica svuda gde se u drugim godišnjim dobima prevoz kolima ima da bori sa blatom i prašinom; reke se prelaze preko leda. Nekoliko najposećenijih vašara u Rusiji održavani su u zimu; kao za trgovinu i prevoz, tako je zima uklanjala prepreke i za vojne snage međusobno zaraćenih kneževina. Najzad sneg, u toj umereno vlažnoj zemlji, pretstavlja za reke — kada se one oslobode leda — dragocen izvor za snabdevanje vodom, i njegovo postepeno otapanje usporava opadanje reka u leto. Dodajmo da snežni pokrivač sprečava rashlađivanje zemlje, i da bi skoro cela Rusija, kad ne bi bilo snega, bila u nemogućnosti da gaji ozima žita; oskudne ili gladne godine su često puta one kojima je prethodila zima kada nije bilo izobilno snega ili se on nije dugo zadržavao na njivama.

Pošto topljenje snega oduzima mnogo toplote, proleće u Rusiji je hladno i sumorno; nakvašeno zemljište pretvara se u blatište. To je »peto godišnje doba« u seljačkom kalendaru, raspućica, a to će reći doba kada nema prohodnih puteva. I sami gradovi osećaju nezgode i ružnoću toga doba.

Ranije ili kasnije, prema oblastima, relativno prerano na istoku i jugu, a kasnije na zapadu i severu, leto se — zbog dugog zadržavanja sunca iznad horizonta, što je posledica velikih geografskih širina, javlja sa žegama kakve se na Zapadu javljaju samo na znatno manjim geografskim širinama. U julu je srednja temperatura Petrograda ista kao u Brislu; u Kazanju kao u Tuluzi; u Moskvi kao u Nantu; u Orenburgu kao u Tangeru. Ponekad se termometar penjao do 43° u Astrahanju, do 39°1 u Samari, do 37°5 u Moskvi, do 36°1 u Petrogradu; prelazio je 25°, a ponekad čak i 30° s one strane polarnoga kruga. Toplota je — istina samo za vrlo kratko vreme — strahovita po livadama u dolinama krajnjega severa, gde seljak koji radi teške poslove dok ga ujedaju komarci, naziva istom rečju i patnju i kosidbu. Zahvaljujući toj velikoj toploti u leto, loza uspeva i grožđe sazreva ne samo na osmanlucima južne obale Krima, nego i duž donjega toka Dona i donje Volge; gajenje lubenica, dinja, krastavaca i suncokreta dopire do velike geografske širine u oblastima između Volge i Urala. Na srednjem toku Volge, uzvodno od Nižnjeg Novgoroda, »jabuka se gaji kao loza duž Rajne«. Čuvene su trešnje iz okoline Vladimira i Muroma, tih istoriskih gradova Srednje Rusije; na 57° severne širine Rostov se specialisao u gajenju povrća. Mnogo raznovrsnih voćnih pića pravi seljak leti, i carica Jelisaveta Petrovna dobijala je za svoj dvor razne proizvode iz vrtova Južne i Jugoistočne Rusije, koje joj je »voćna pošta« donosila iz Astrahanja i sa Dona preko Voronježa i Moskve.

Ali leto ne donosi samo blagodeti. Pregrejana atmosfera često stvara oluje s pljuskovima. Godišnje se mogu nabrojati po dvadesetak oluja s pljuskovima u oblasti crnice i preduralskoj oblasti. Strahoviti pljuskovi obaraju se na nepostojano zemljište i održavaju promenljivu i razgranatu mrežu jaruga sa ivicama koje se rone; na drugom mestu se železnička pruga ugiba pod kratkotrajnom poplavom. S druge strane, na rekama, čiji se nivo snižava usled isparavanja, plovidba postaje sve teža: to je doba kada brodovi zakašnjuju i nasukuju se na sprudove, sve dok ih prve sante ne oteraju u zimovnike zaklonjene od opasnosti prolećne bujice. Posle jeseni koja obično kratko traje, i kada studen izvrši svoje prve juriše, zima, koja već vlada na severu i istoku, naposletku se gnezdi svuda, sa zadocnjenjem samo na Krimu, gde se produžuje letovanje.

Prorašće i nastanjenost. — Isto koliko razlike u zemljištu, i nejednako trajanje godišnjih doba daje raznolik izgled biljnom svetu Rusije. Na krajnjem severu, gde je srednja godišnja temperatura niža od 0°, zemlja se odmržnjava samo do izvesne male dubine. Ispod nje vlada merzlota, a to će reći sloj večito zamrznut, kroz koji voda ne prodire i koji je odveć blizu površine da bi drveće moglo da razvije svoje korenove. Iznad toga sloja merzlote nalazi se zemljište bez drveća koje Laponci nazivaju tundrom. Tundra je »polarna stepa« koja se od obala Severnoga Ledenog Mora pruža u nejednakoj širini sve do ivice šuma. Samo u dolinama, gde se nivo merzlote spušta, šuma pušta nekoliko izdanaka u pustome predelu. Između njih širi se, prema prirodi i vlažnoći zemljišta, prljavožuti zastor lišaja ili »irvasova mahovina«, drhtavo tresetno zemljište, zakržljale vrbe i breze koje ne premašuju visinu kolena. Razumljivo je da u tundri mogu da stanuju samo nomadi, jer irvas, karakteristična životinja tih oblasti, brzo popase lišaj na velikom prostoru, te ga moraju neprestano seliti s mesta na mesto. Godišnja doba utiču takođe na seljenje -ovih čopora, koji se leti približuju moru da bi izbegli ubode komaraca. Stalan život mogućan je samo u dolinama, i kroz njih se Rus uvukao među urođeničke nomade, kao i drveće u tundru. On tamo kosi seno za svoju kravu, toga neophodnog pomoćnika u njegovoj ekonomiji; on tamo zasejava njivu ili povrće; tamo seče drva, koja su mu neophodno potrebna za građenje zgrada, za alat i ogrev. Granicu do koje raste drveće Rus je dosegao dosta davno, o čemu svedoči naseljavanje Novgorođana na poluostrvu Koli već u XIII veku, ali je on tu granicu retko kad prelazio, i to mnogo kasnije i veoma malo.

Šumarci sa sitnim drvećem i pošumljeni brežuljci nagoveštavaju veliku šumsku oblast Rusije, čija je površina skoro četiri puta veća od površine Francuske. Šuma je ostavila traga da zemljište, jer je pretvorila škriljac glečerskog nanosa u sivu i trošnu zemlju, podzol, koja njoj jedino i godi. Na tome pogodnom zemljištu raznovrsnost drveća je u suprotnosti sa jednolikošću njihove podloge; ima vrsta koje se sve više rasprostiru, kao što su omorika i sibirski bor, koji se šire na račun svojih evropskih jednovrsnika; obratno, hrast, koga je bilo u izobilju južno od jezera Ladoge i u oblasti Novgoroda u preistorisko vreme, postao je tamo prava retkost. U odnosu na svetlost, preovlađivanje bilo drveće koje voli senku, kao što je jela, bilo ono koje je željno svetlosti, kao što su breza, bor, jasika. Sastav šume menja se neprestano, ne usled lagane promene u klimi, nego zbog suparništva koje iskorišćuje najrazličitije okolnosti. Neka požar uništi neki šumski kraj ili neka čovek zanemari raskrčeno zemljište, obično će nekadanju šumu zameniti šuma sasvim različita od nje; pa čak i kada čovek nije svedok tih promena, one mu se posrednim putem otkrivaju: tako, na primer, pokrov od vresa potsetiće nas na iščezlu borovu šumu, a leskovi šibljaci nadživljuju hrastove, u čijem su se društvu zakorenili.

Ruska šuma retko kad da je sačuvala obeležja nekadanje guste prašume, tajge pune divljači, sa veoma visokim i starim stablima, po kojima su, kao danas u Sibiru, lovci provodili zimu tražeći životinje sa krznom. Skoro nedirnute šume postoje još samo u veoma malo naseljenim oblastima Severne i Severoistočne Rusije, od Karelije do Kame i Pečore. Na drugim mestima je stalna eksploatacija proredila pošumljenu površinu, koja se sada sastoji samo od mladih drveta. Ponekad je šuma ustupila mesto ljadi, gde retka drveta nadvišuju šiblje. Naročito u predelima nedovoljno isušenim, šuma je kržljava, jer vodi nejednaku borbu sa tresetnim močvarama; ta nemoćna šuma, to je mšara, gde mahovina nagriza oronula stabla, gde se noga zaglibljuje u biljne materije u raspadanju, i kuda čovek retko zalazi.

Šuma prestaje onde gde počinje duboko zemljište, porozna oranica, crnica, a to će reći stepa. Ali ta granica nije strogo određena. Ima šumskih ostrvaca u stepi, kao što postoje ostrovca stepe, sa svojim posebnim biljkama, okružena šumom poput prirodnih proplanaka, koje Rusi nazivaju polje. Osim toga, izgleda da su se u prošlosti drveta, a naročito hrast i bor, pružali na jug dalje nego danas.

Dva zastoja u prorašću, jedan u zimu a drugi u leto, karakterišu stepu. Naročito od aprila do juna zapaža se onaj bujni život i raznolikost boja koje je slavio Gogolj u jednom odeljku svoga romana Taras Buljba. Beskrajna je raznolikost trava, jednogodišnjih ili dugovečnih, biljaka čije veoma dugačko korenje ponire u dubinu da tamo traži vlagu, i »pokretnih biljaka« koje vetar nosi kada se sasuše; usnatice, krstašice, kormonika, slez, leptiraste i krinaste biljke stvaraju biljni zastirač koji prestaje tek u blizini Kaspiskog Mora, da ustupi mesto pustinjskom prorašću što raste u usamljenim grupama. Kao oblast sitnih glodara i velikih travojeda, stepa je imala sve do kraja XVIII veka jednu podvrsgu divljega konja. Tek tada, kada je otpočelo naseljavanje i kada ju je zemljoradnja preobrazila, stepa je izgubila svoju divlju lepotu da bi pretrpela, razume se u drugim srazmerama, iste spoljne promene kao i prerija Severne Amerike. Ali drvo se tamo javlja samo izuzetno: tek počinje da se ukorenjuje na stranama jaruga koje se učvršćuju prelazeći iz stanja ovraga u stanje balke; uz velike troškove gradovi u Južnoj Rusiji održavaju drveće u svojim parkovima; po selima policija zaštićuje belu vrbu, koja svojim debelim lišćem za vreme jakih žega stvara dragocenu hladovinu oko domova.

Da bi se ponovo naišlo na šumu, treba otići do planina na Krimu, gde se iznad hrasta i graba ponovo javlja bukva, koja se ne viđa više počev od Podolije. Posle toga, kada se siđe na južnu obalu, čovek se za nekoliko trenutaka obrete u sasvim novom predelu, gde se vidi večno zeleno drveće, lavor, klanika i zlatica. To je ulaz u sredozemnu oblast, i već usred te povlašćene prirode, prostrane šume ustupaju mesto razređenim žbunovima, kupinovom žbunju, tvrdolisnim travama pribijenim uz zemlju i bodljikavim biljkama, sasvim kao u frigani Grčke ili Anadolije.

Tolika uporedna razlika između stepe i šume nije mogla ostati bez uticaja na život i sudbinu stanovnika Rusije. Šuma je oblast stalnoga boravka; i sam lovac na krzna, sa svojim krpljama, tamo se manje selio nego stepski pastir. I tako je iz suprotnosti tih dveju oblasti, šume i stepe, zbog njihovog posebnog življenja, poniklo vekovno suparništvo između Severa i Juga, između Rusa i Tatarina, a poznije između Moskovske države i slobodnih Kozaka. I zaista, Rus je takoreći ponikao iz šume. On je rođeni drvodelja, drvoseča koji prispodobljava drvo svakovrsnoj upotrebi. Drvo mu daje građu za građevine, za ogrev, služi mu za pravljenje kola i sanki, daje mu koru za štavljenje koža, a od njega on pravi sirotinjsku obuću lapti; drvo služi takođe kao građa za sijaset predmeta koje sa nasleđenom veštinom izrađuje kustar za vreme prinudne zimske dokolice, kao nameštaj, alatke i neverovatno raznolike igračke. U XIII veku cveta u Novgorodu i u Pskovu religiozno rusko neimarstvo, građenje drvenih crkava, veoma originalnih. Čak i ruski drvoseča je bez takmaca kad treba složiti maksimum drva na gomilu određene veličine.

Ali skoro isključiva upotreba drveta za građevine izlaže ih opasnosti od požara, i ta je opasnost utoliko veća što se usled klime moraju ložiti peći za vreme mnogo meseci. I same varoši zajedno sa svojim ogradnim zidovima za odbranu bile su sagrađene od drveta; zgrade od kamena mogle su se na prste izbrojati, i stari putopisi često navode njihov broj. Razumljivo je da su požari u njima često pustošili i da nema varoši u Srednjoj Rusiji koja nije imala da zabeleži u svojim analima strahovite katastrofe. Samo u toku XVIII veka Nižnji Novgorod bio je opustošen vatrom 1711, 1715, 1722 i 1784 godine; vašarski kvart goreo je 1816, 1857 i 1859 godine, što dovoljno opravdava zabranu da se u njemu puši. U Orelu je požar uništio 1.237 kuća 1918 godine, a preko 600 u 1858. Godine 1622 Kaluga je skoro sasvim izgorela; 1742, 1754, 1760, 1761 i 1785 godine dogodili su se veoma opasni požari, od kojih je onaj iz 1754 stao života 177 osoba. Lako je zamisliti da je namerni požar Moskve bilo lako izazvati. Da bi se sprečile te nevolje, zabranjeno je u XVI veku da se u varošima loži vatra u kućama od maja do septembra. Moralo se kuvati napolju; ali kako su u zabranjenim mesecima mogli da nastupe ponekad i hladni dani, naposletku je dopušteno nekoliko izuzetaka za vreme maglovitih dana i izvesnih praznika.

Ali kaogod ni zemljotresi ili vulkanske erupcije, tako i požari nisu dovoljni da odagnaju stanovništvo sa prebivališta koja se njima čine zgodna. Takva prebivališta bile su čistine u šumskoj oblasti. Nije redak slučaj da se tamo uvukla kao jezik crnica, koja se tu javlja sa svojim stepskim prorašćem i koja zemljoradnji pruža najlepše izglede na uspeh; obližnja šuma daje drvo, divlje plodove, pečurke; pčele kupe med po cvetnom proplanku, te su Rusi još izrana počeli da se bave pčelarstvom i da mešaju med u praznična pića. Samo ako se kakvo jezero ili reka sa ribom nalazila na takvoj čistini, već je u šumskoj usamljenosti bilo mogućnosti za stvaranje naseljeničkog središta. Zato je nekoliko istoriskih varoši u Rusiji poniklo na šumkim proplancima. Tako su na jednom polju, na obali jezera Nera u Finskoj, osnovali Novgorođani još u davno doba mesto Rostov, koje je ostalo mitropolitsko sedište sve do vladavine Katarine II. Na drugom jednom polju osnovan je godine 1152 Perejaslavlj, nazvan Zaljeskij, što znači »iza šume«. Na trećem se razviše Vladimir i Suzdalj, koji su pre Moskve bili politički centri Velike Rusije. Njihov suparnik, Tver na Volgi, bio je isto tako grad podignut na polju. Isto se može reći i za Moskvu, u čijoj se okolini još nalaze ostaci jednoga šumskog pojasa. Murom na Oki bio je, kao i Rostov, ruska kolonija na finskom zemljištu, sagrađen takođe na jednom proplanku.

Na svakom polju su Rusi nalazili još i relativnu bezbednost od napada stepskih nomada. A baš ta bezbednost nedostajala je Kijevu. Kada se u XII veku Andrej Bogoljubski, knez Suzdaljski, dočepao Kijeva, sudbina Rusije bila je vezana za sudbinu te centralne kneževine, čija je prestonica, posle Suzdalja, bila grad Vladimir, i naposletku Moskva. Ipak, ta bezbednost bila je relativna, jer i pored zaštite što ju je pružala šuma, ipak su Tatari uspeli da opustoše Suzdalj, Vladimir, pa čak i Tver, i da za neko vreme potčine Moskvu. Ali vojska čiju glavnu snagu sačinjava konjica ne može dugo držati osvojena mesta u šumovitom kraju; diplomatija je, pored prirode zemljišta, pripremila vojničku odmazdu Rusije.

Niska oblast koja razdvaja visiju Srednje Rusije i visiju Volge, gde Oka, pošto primi u sebe reku Moskvu, ide ka Volgi, i gde u suprotnom pravcu Don i njegova pritoka Voronjež teku ka jugu, jeste oblast gde se sastaje gusta šuma sa otvorenom stepom. To spajanje je pre jedno međusobno prodiranje, jer ima čistina koje se pružaju i preko ivice šume, a ima i čitavih šuma, naročito hrastovih, u tome početku stepe. Izgleda da takav dodir izaziva borbu stopu po stopu između suparničkog stanovništva. Osim toga, mnogo manja visina i mnogo blaži reljef olakšavaju kretanje. Reke, užljebljene u udolinama visoravni, teku ovde između niskih obala koje su ipak većinom suve i mogu se lako pregaziti na plićacima. Stoga je udolina Dona i Oke bila otvoren prolaz najezdi Tatara na putu ka severu, i ostaci njihovih šljaha ili vojničkih puteva sačuvani su u tome kraju. U suprotnom pravcu, Rusi su napredovali od polja do polja, od tvrđave do tvrđave. Na jednom polju na desnoj obali Dona, na Kulikovom polju, knez Dmitrij je 1380 godine odneo nad Tatarima pobedu koja je bila puna nade za konačno oslobođenje Rusa.

Ipak, Rusi su se lagano i oprezno spuštali preko zaštitne oblasti velikih šuma. Osećanju opasnosti pridruživalo se i osećanje što su ga stvarali novi utisci u zemlji toliko različitoj od Srednje Rusije. Zbog toga su Rusi najpre načinili jednu čertu ili utvrđenu liniju, koja je išla od Tula do Šacka preko Epifanja i Rjažska, pa su je potom ojačali drvenim palisadom. To je takozvana Tulska zasjeka. Ova zasjeka obeležena je grubim potezom na prvoj karti Rusije iz 1614 godine, i ta linija utvrđenja propraćena je ovom zabeleškom: Saisec (umesto zasjeka) constans nemoribus desectis et vallis, a Tsar Feodor Ivanovitz aggestum contra irruptiones Tartarorum Crimensium.

Sve varoši imale su predgrađa, zvana predgrađa strjeleca (strelaca). Ne samo da su ti nazivi nadživeli opadanje utvrđenja ili njihov nestanak, nego se isto to dogodilo i sa garnizonima, koji su se brojali odvojeno prilikom popisa stanovništva. Tako popis iz 1710 godine navodi broj »dragona i vojnika«, broj »strjeleca i kozaka« i broj »tobdžija« u varošima kao što su Kursk, Orel, Brjansk, Sjevsk, Bjelev. Još i danas, samo ako posle požara nije izmenjen njihov plan, te granične varoši poznaju se po planu koji je isto toliko pravilan kao i plan francuskih bastida; ovde je plan kružni, sa putevima koji se zrakasto pružaju u raznim pravcima.

Ispred te utvrđene linije stražarilo se i danju i noću. Ima sela koja su zadržala naziv Karaul (stražara). Sela koja se zovu Storoževoe potsećaju na storože ili osmatračke stražarnice.

Posle stvaranja Tulske linije, vojnička granica pomerena je unapred do linije koja je išla od Putivlja do Simbirska na Volgi, preko Kurska, Voronježa i Tambova. Još poznije, ona je zahvatila Ahtirku i gornju dolinu Doneca. Svakom takvom pomeranju prethodilo je doba utvrđivanja i naseljavanja. To je bila posledica nepoverenja koje je šumski Rus osećao na otkrivenom zemljištu, na divljem polju (djikoe polje), za koje je pretpostavljao da je puno opasnosti. Stepa je za njega doista bila »strahotna krajina«, i to osećanje našlo je donekle odjeka na karti Ukrajine od J. B. Homana iz Nirnberga, na kojoj se mogu pročitati i ovakve napomene: Deserta sine aqua; — Campi deserti ubi nulla hominum habitatio, nec planta reperiunda est; — Loca deserrta; — Dzike polie, sire campi deserti inhabitati. Da bi osvojili stepu, šumskim ljudima trebalo je četiri veka oklevanja, postepenog uvlačenja i rata.

Reke i jezera. — Između oblasti koje se razlikuju površinskim tlom i prorašćem, veza se održava nekolikim rekama koje su među najdužima u Evropi. Jer je bilo dovoljno prostora za razvijanje dugačkih tokova i dovoljno vode za njihovo održavanje; a kako topografija nije istavljala visoke prepreke, stvorili su se veoma razgranati slivovi, bez velikih teškoća da se pređe iz jednoga u drugi. Kada je veliki glečer iščezao i Kaspisko More se svelo na svoj današnji obim, Volga je mogla da se izduži čitavih 3.357 km. ne spuštajući se na tome ogromnom rastojanju više od 256 metara, sa pritokama srazmernim njenoj veličini, kao što su Kama, dugačka 1.882 km., i Oka, dugačka 1.486 km., sa približno istim umerenim nagibom. I Crnome Moru je iščezavanje glečera darovalo velike reke: Don, dugačak 1.808 km., i Dnjepar, dugačak 2.128 km. Razumljivo je da su ove reke, u godišnjim dobima kada nisu ni zaleđene ni suviše opale, oduvek pružale saobraćaju najdragocenije usluge. Jedan od najstarijih puteva u Rusiji, onaj koji vodi »od Varega do Grka«, spajao je Veliki Novgorod sa Crnim Morem, bez drugih prekida osim prenošenja barki sa jedne reke na drugu, što su prenosači baraka lako vršili. Zato je Petar Veliki na Voronježu, pritoci Dona, na velikoj daljini od mora, mogao da sagradi i sakupi flotu koju je odveo da zauzme Azov. Pored donjeg toka Volge sela su sagrađena od drveta, a međutim se na velikoj daljini od njih ne nalazi nijedno drvo.

Ova mreža dugačkih reka nije samo od koristi trgovini i ljudskom saobraćaju. U svakom godišnjem dobu, bilo kroz led, bilo na otvorenoj vodi, čovek je dolazio da lovi ribu, i nije samo sentimentalan onaj naziv »matuška« što su ga obalski stanovnici dali reci Volgi. Pre nego što je preterano iskorišćavanje i zagađivanje vode usled prevoženja petroleuma i industriskih otpadaka smanjilo prinos ribolova, ta reka je bila doista reka hraniteljka, kojoj su goleme jesetre i ukusne kečige raznosile slavu nadaleko. Za mnogobrojne dane posta, kojih je puno u pravoslavnom kalendaru, riba je pretstavljala dragoceno jelo. Tako je godine 1672 jedan ukaz Alekseja Mihajloviča primoravao ribare iz Ribinska da šalju dvoru 1.200 velikih jesetri. Isto su tako ribari iz Jaroslavlja snabdevali dvor Katarine II. Može se zapaziti privlačnost koju su prema rekama osećale čitave grupe stanovništva. Pravo na ribolov smatralo se za najdragoceniju povlasticu koju je vladar mogao podariti, toliko je ribolov bio korisno zanimanje. Tako su se kozačke vojnički organizovane zajednice, zvane vojsko, obrazovale duž reka: zaporoški kozaci, a to će reći oni koji stanuju iza poroga ili brzaka da Dnjepru — u prošlosti; a bliže našem dobru, donski, orenburški, uralski i astrahanjski kozaci. Ovom stanovništvu, koje je rat mogao svakoga trenutka da udalji od domaćega ognjišta, činilo se da je prinos od ribolova mnogo pouzdaniji nego obrađivanje zemlje. Rusko širenje u Sibiru, ka Srednjoj Aziji i Kavkazu, koje je Ivan Grozni pripremio zauzimanjem Kazanja i Astrahanja na Volgi, imalo je svoje najbolje zatočnike u tim vojničkim naseobinama što su se bile podigle duž stepskih reka.

Najglavnija od svih razlika koje postoje između ruskih reka i reka u Zapadnoj Evropi jeste dužina zaleđenosti. Druga razlika, koja takođe zavisi od klime, jeste znatna visina i periodičnost poplava. Zimski vodeni talog, koji doduše nije preobilan, ali se javlja skoro jedino u obliku snega, nagomilava se u sloj koji po nekoliko meseca leži na zemlji: 80 dana u Kijevu i Poltavi, 120 dana u Voronježu i Saratovu, 140 dana u Novgorodu, Moskvi, Tambovu, Samari i Orenburgu, 160 dana u Kostromi i Ufi, 180 u Arhangelsku. Međutim, čim malo otopli u proleće, počinje topljenje, a kako se ono prilično brzo vrši, oslobađa se za petnaestak dana ogromna količina vode koju sadrži snežni pokrivač nagomilan za vreme cele zime. Jedino bujne i neprekidne kiše, kakve su nepoznate u našim podnebljima, mogle bi sasuti tolike vodene mase u doline, i zbog toga se reke u Rusiji, pod umereno vlažnom klimom, izlivaju i plave poput velikih tropskih reka, i kao i one, skoro u isto vreme svake godine. Usled topljenja leda, koja se pojava ponekad javlja u uzbudljivim razmerama, poplava se širi lagano zbog malog nagiba rečnoga toka, te tako ona dostiže visine nepoznate našim rekama u Zapadnoj Evropi. Kod Sizranja, odakle prestaju da joj dolaze pritoke, Volga se popela na 13 m. godine 1879, a skoro na 10 m. u 1880 godini, kada je rašćenje reka bilo umereno. Kod Muroma reka Oka penje se obično na 8 m. Pa i Don, koji prolazi kroz oblasti gde se sneg manje zadržava, penje se skoro na 7 m. kod Kalača.

Prilikom tih strahovitih poplava reke se šire na ogromne daljine. Na svome ušću u Volgu Vetluga dostiže 12 km. širine. Kostroma u svome donjem toku meri 30 km. od jedne obale do druge; Volgine pritoke sa Mologom i Šeksnom liče tada na ogromna jezera. Zbog toga u tim niskim ravnicama koje poplava pokriva svakoga proleća postoje kuće za stanovanje samo na najuzvišenijim mestima, pa i one su uzdignute na kolju; a ima zaselaka koja održavaju vezu među sobom samo pomoću čamaca, dok sa dolaskom leta ne počne voda da opada.

Pošto je poplava redovna godišnja pojava, čovek se privikao toj prirodnoj okolnosti, i to utoliko lakše što veoma često, dok je jedna obala nadaleko poplavljena, druga ostaje relativno suva, jer je ona prva niska, a druga je uzdignuta u obliku jara ili brežuljka. Otuda obalski stanovnici razlikuju »livadsku obalu« i »bregovitu obalu«, i zapaženo je da na rekama koje teku u pravcu podnevaka obično je zapadna obala viša od one druge. Ma kako se objašnjavala ta visinska razlika, ova pojava može se često zapaziti; pada u oči položaj Nižnjeg Novgoroda, Simbirska i Saratova na desnoj, uzvišenoj obali Volge, dok se Kazanj nalazi daleko od reke, na levoj obali, iza poslednje granice poplava. Kijev se isto tako nalazi na uzvišicama desne obale Dnjepra, ispod kojih je, jednoga znamenitoga dana ruske istorije, prema predanju, sveti Vladimir krstio svoje podanike u reci.

Tek kada reka prestane da raste, nastavlja se saobraćaj, i varoš u neku ruku silazi na nju. Privremeno stanovništvo pokriva obalu svojim dućanima sve do prestanka perioda plovidbe, pa i vašar u Nižnjem Novgorodu održava se na jednom takvom privremenom mestu gde vri od života za vreme od nekoliko nedelja i odakle iduća poplava odnosi otpatke i uklanja nečistoću.

Iako sa visokih obala varoši mogu da prkose poplavi, one su ipak izložene drugim nevoljama. Reka, tarući višu obalu za nekoliko metara u visinu, izaziva ponekad odronjavanja. Takvih odronjavanja bilo je u više mahova blizu Saratova i na nekoliko mesta na donjoj Volgi; u Kijevu se takva odronjavanja događaju skoro svake godine. To je otkup za zadovoljstvo što ga varošanin oseća kada posmatra sa visokih šetališta veličanstvenu i mirnu površinu reke što se širi pred njegovim očima.

Kaogod i klima, tako se i geološka prošlost Rusije ogleda u raspodeli njenih tekućih i stajaćih voda. Onde gde je glečer naposletku iščezao i gde je isparavanje najmanje, postoje mnogobrojna jezera, najprostranija u Evropi. Iako ih je manje nego u Finskoj, ipak ih ima izobilno u Kareliji i u čitavoj severnozapadnoj Rusiji, gde ih u Vitebskoj guberniji ima 2.500, i ona tamo pokrivaju jednu četvrtinu njene površine. Jezero Ladoga, iz koga ističe Neva, zahvata 18.150 km2, što je ravno površini triju običnih francuskih departmana; jezero Onjega, 9.836; jezero Pejpus, 3.583. U neravnoj oblasti Volginih izvora, jezero Seliger, najveće u Srednjoj Rusiji, veće je od jezera Mađora.

Ukoliko se više ide ka nekadanjoj krajnjoj granici glečera na jugu, utoliko se smanjuje broj, prostranstvo i najčešće dubina jezera. Iako među ovim jezerima ima i takvih čija je voda bistra i providna na peskovitom dnu, ipak su mnoga od njih dobila izgled ritova u kojima se vidi tek po koja slobodna površina vode. Iako smetaju saobraćaju, te baruštine ipak su od koristi kada se završi otapanje snega, jer održavaju vodostaj reka i usporavaju trenutak niskog vodostaja kada nastupe letnje žege, te isušivanje tih takoreći sunđera, uopšte uzev, ne bi bilo korisno.

Još dalje ka jugu trošna i retko pošumljena zemlja stepe upija vodu, te reke odjednom postaju sve ređe. Dnjepar u svome donjem toku prima vrlo malo pritoka, a Volga ne prima ni jedne od Jeruslana na levoj obali i Sarapta na desnoj. Tek ako se ponegde vidi kako se voda skuplja u plitkim udolinama, odakle silazi tromo ka nekom nižem udubljenju. Otuda ona vrsta oskudnih potoka koje u oblasti Poltave nazivaju sljeporod (sleporođen) ili mertvorod (mrtva voda). Ponegde, na većim otstojanjima, podižu ljudi ustave koje stvaraju bare, i na tome mestu podiže se zaselak. Pored ovraga ili jaruga koje brazdaju stepsko tle i skoro su uvek bezvodne, ove skromne dolinice skoro bez padina jesu jedini useci koje je u međuprostoru velikih reka voda izdubila u prostranoj i bezreljefnoj ravnici Južne Rusije.

Nov hidrografski tip pojavljuje se odjednom kada se priđe stepenovitim visijama Krima. To je hidrografija krečnjačkih oblasti, sa provalijama, podzemnim pećinama i ponovnim pojavljivanjem retkih ali obilnih izvora. Ali čim se prispe na južnu padinu, gde je zemlja manje porozna i gde vrućine duže traju, potoci teku samo početkom proleća, a potom se svode na nekoliko tankih mlazeva vode, te dodaju još jednu crtu sličnosti između te male oblasti i sredozemnih zemalja.

Suprotnost između Severne i Južne Rusije. — Iz ovog pregleda geografskih posebnosti Evropske Rusije proističe jedna osnovna razlika. Ako se izuzme krajnja severna oblast, negostoljubiva tundra, i krajnji jugoistok, pustinja oko Kaspiskog Mora, onda se vidi da se Rusija može podeliti na dve velike oblasti: Severnu i Južnu Rusiju, čija su obeležja većinom međusobno suprotna. Severni deo je odveć vlažan; biljni život tamo ne traje ni pola godine; saobraćaj se vrši većinom vodenim putevima. U južnom delu je vlažnost nedovoljna, a biljni život traje više od šest meseci; saobraćaj se vrši uglavnom suvozemnim putevima. Severni deo je oblast naslaga, sa reljefom glečerskih nanosa i topografijom predela načičkanih neravnina; jezera i reka ima tamo u izobilju. Južna Rusija je zaravnjena oblast, sa udubljenim reljefom koji se odlikuje mnogobrojnim jarugama; jezera i baruštine su tamo retke i ograničavaju se najčešće na plavne delove dolina. Severni deo je šumska oblast; južni deo je oblast stepa. Na severu bor raste radije na vrhovima vododelnica, jer su oni suvi, a hrast u dolinama; naprotiv, na jutu su šume mnogo ređe i sastoje se od hrastova u višim delovima, a od borova na nanesenom pesku. Kuće na severu grade se od borovih stabala sa krovom od dasaka; kuće na jugu su od hrastovine, sa slamnim krovom. Severna Rusija živela je pod samodržnom organizacijom Moskve; Južna Rusija imala je demokratske ustanove Kijeva. Na severu su muškarci mnogobrojniji, a na jugu žene. Moglo bi se navesti još mnogo primera ovakvih suprotnosti, koje su donekle uticale na razvitak Belorusa i Velikorusa s jedne strane, i Malorusa s druge strane, i koje su posle ujedinjenja pod carevima dovele do stvaranja Ukrajinske države sa izvesnim, bar prividnim, samoupravnim povlasticama

Ma koliko čovek bio malo sklon da pridaje preveliku važnost uticaju geografske sredine na sudbinu naroda, ipak se mora u toku istorije ruskoga naroda utvrditi da je priroda u Rusiji, više nego u drugim zemljama, čas stavila neprelazne brane, a čas pružila izuzetne mogućnosti aktivnosti naroda i njegovih vođa.