Istorija Rusije (A. Jelačić) 8

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Aleksej Jelačić

GLAVA VIII.
Doba Ivana III i Vasilija III. Obrazovanje velikoruske države.

Ivan III stupio je na velikokneževski presto, kao što rekosmo, bez ikakve smetnje i mirno (1462.). On je bio oličen tip moskovskog vladara: oprezan, lukav, bezobziran, strpljiv u očekivanju rezultata svoga rada i postizavanju svojih ciljeva. Po testamentu svoga oca on je dobio preko polovine zemalja i prihoda velike kneževine. Njegova su mu braća bila podređena. Kad je neki od mlađe braće umirao bez dece, njegov udeo prelazio je u ruke velikog kneza. Isto je tako u njegovu vlast prešao bilo kupovinom, bilo po testamentu, bilo ponekad i putem nasilja čitav niz kneževina, čak i jedna »velika« — jaroslavska. Proces je pri tom bio od prilike ovaj. Primorani da predadu svoje baštine velikom knezu, lokalni knezovi gube ove baštine, dobijajući druge van svoga zavičaja; gube i naoružane svoje sluge (»boljare« i »boljarsku decu«), koji odlaze u službu velikog kneza, pa najposle i oni sami stupaju u dvorsku i vojničku velikokneževsku službu, dok moskovske vlasti čine nasilja u novoosvojenoj pokrajini, goneći elemente opozicije i lokalnog separatizma.

Sa »Gospodinom Velikim Novgorodom« odnosi su bili veoma zategnuti. U gradu je i dalje trajala socijalna borba gospode i puka; i u spoljnoj politici oni su imali različnu orijentaciju. Gospoda su u većini bila naklonjena Litvaniji, dok je puk voleo više velikom knezu moskovskom. God. 1471., održavši neku vrstu zemaljskog sabora, sa svojim vazalima duhovnim i svetovnim, veliki knez Ivan objavio je rat Novgorodu, uzevši za povod njegov savez sa poljskim kraljem Kazimirom IV. Na reci Šelonji novgorodska vojska bila je pobeđena, Novgorod osvojen i prisiljen na plaćanje velike kazne i na predaju moskovskim gospodarima sviju vođa litvanske, odnosno gospodske stranke. Duša ove stranke, Marta, zvana »Posadnica«, udovica posadnika Boreckog, bila je zarobljena i internirana, dok su njeni sinovi, kao i ostali vođi njene stranke, izgubili glavu. Sa ovom tragičnom epizodom vezana je lepa legenda. Večerao je kod Marte kratko vreme pre ovih događaja sveti Zosim; tri puta je on pogledao na goste i tri puta je pognuo glavu i onda nije više ništa ni jeo ni pio. Kada ga je domaćica zapitala šta znači ovo njegovo ponašanje, Zosim odgovori: »Pogledah na tvoje goste, pa vidim da neki sede bez glave.«

Kroz nekoliko godina Ivan je našao načina da sasvim ukine novgorodsku samostalnost. Ili je on potplatio novgorodske poslanike, ili su ga oni slučajno oslovili sa rečju »gospodaru« u mesto »gospodine«, tek on je od toga napravio veliki diplomatski sukob i tražio je od slobodnog grada izjašnjenje »kakvo gospodarstvo oni hoće«? Na njihov odgovor, da se tu radi o omašci, Ivan im je javio, da će kod njih uvesti isto »gospodarstvo«, kao što ga ima i Moskva. Posle toga gradska nezavisnost bila je ukinuta, biranje gradskih magistrata i držanje veća zabranjeno, čak i samo veliko zvono, koje je sazivalo građane na zbor, odneseno je u Moskvu (1478.). — Kroz nekoliko godina mnogobrojne novgorodske porodice, među njima naročito boljarske, bile su preseljene u predele Velike Kneževine, dok su njihove zemlje i kuće dodeljene moskovskim doseljenicima. Malo posle, Ivan je osvojio i Vjatku ili Hlinov, novgorodsku koloniju na severoistoku, (1485.). Potčinivši svojoj vlasti i Pskov, on je ukinuo gradske republike u Rusiji. Bez ikakve borbe osvojio je Ivan i tversku veliku kneževinu, pošto je veliki knez tverski, napušten od svojih boljara, koji su prešli na stranu Moskve, pobegao u Litvansku (1485.). Na taj je način Ivan stvarno ujedinio vrlo veliki deo velikoruskog plemena. Kada je njegov sin ukinuo formalnu samostalnost Pskova i rjazanske velike kneževine (1520.), koja je još za vreme Ivana potpuno ušla u okvir moskovske politike, onda je ovo ujedinjenje bilo svršen čin.

Pored toga i Ivan i Vasilije razvijali su akciju u zapadnom i jugozapadnom pravcu, u predelima, gde se sastaju plemenske granice Velikorusa, Belorusa i Malorusa. Ovde su se nalazila čitava gnezda siromašnih kneževa, koji su, uz atribute državne vlasti, držali samo neznatne baštine. Ovi su se kneževi kolebali između Moskve i Litvanske, te su se zbog njih, kao i zbog mnogo važnijeg Smoljenska, dosta velikog utvrđenog grada na gornjem Dnjepru, obnovile dugogodišnje razmirice između Moskve i Litvanske. Udadba kćeri Ivanove, knjeginjice Jelene, za velikog kneza litvanskog Aleksandra, ne samo da nije poboljšala moskovsko-litvanske odnose, nego je još dala povoda Ivanu, da se žali na neka ograničenja verske slobode njegovoj kćeri, koja ona trpi kod svoga muža i da u tome nađe razloga za nove diplomatske sukobe. Za vreme ovih sukoba moskovska diplomatija istakla je tezu, vrlo značajnu, o jedinstvu sveukupne ruske zemlje, o pravu Ivana, kao baštinika »od starine«, ne samo na Moskvu, nego i na Smoljensk, Černjigov, Kijev i uopšte na »celu rusku zemlju«. Moskovski veliki knez, njegov dvor, vlada i diplomatija aktivno su radili na sveruskoj politici. Kao posledica toga došao je rat s Litvanskom, u kome je moskovska vojska postigla velike uspehe (1500.).

Velika moskovska država Ivanova uspela je da se potpuno oslobodi od zavisnosti prema Zlatnoj Hordi. Izvedeno je to bilo na dosta dramatski način: Ivan umesto da pobožno poljubi »basmu« (verovatno neku vrstu povelje, slike ili možda i nekog odela hanova), koju su mu doneli poslanici hanovi, bacio je sebi pod noge i, izgrdivši poslanike, izbacio ih je napolje, paje onda naredio da se ošišaju i proteraju iz zemlje. Han je zbog toga uzalud navalio na Moskvu. Ivan se sam pokazao tom prilikom donekle kao kukavica; ali potpuna nezavisnost Moskve bila je postignuta (1480.). Do duše još i dalje Moskva je morala da strada od različnih hanata i da i krv i novac i skupo krzno žrtvuje, braneći svoje predele, odnosno kupujući svoju sigurnost, ali to je bivalo sve samo s vremena na vreme. Od tog vremena Ivan se počeo imenovati samodržac, reč koja je u to vreme značila nezavisnost prema neprijatalju, bez obzira na unutrašnje uređenje države.

U aktu formalnog zbacivanja tatarskog jarma izgleda da je Ivan bio najviše potican od svoje druge žene, Sofije rođene carske princeze Paleologove. Posredovanjem pape, Zoe ili Sofija Paleologinja došla je u Moskvu i postala velikom kneginjom moskovskom (1472.). Od tog vremena dvoglavi vizantiski orao postaje moskovski državni grb, uz sliku Svetog Đorđa pobednika, i na moskovskom dvoru uvodi se vizantiski ceremonijal. Šta više, moskovski veliki knez počinje da sebe smatra glavom pravoslavlja i naslednikom vizantiskih careva. Moskva dobija karakter i značaj »trećeg Rima«. Nakon različitih diplomatskih i književnih pokušaja u tom smislu, starac Filotije formuliše već za vlade Vasilija III (negde oko 1514.) ovu teoriju u vrlo preciznim rečima: »Dva su Rima pala, treći Rim (t. j. Moskva) stoji; četvrtoga neće biti.« Sofija i od nje uvedeni običaji delovali su veoma ozbiljno i na unutrašnje prilike u Rusiji, veliki knez sve je više postajao »gospodar« u pravom smislu. Ivan je manje vodio računa o mišljenju i željama svojih boljara, i to baš onda kada je boljarski stalež dobio naročiti sjaj, primivši u svoju sredinu, pored starih moskovskih boljara bez titule, još i mnogo velikih i udeonih knezova sa njihovim boljarima. Ta masa visoke gospode bila je raspoređena jerarhiski tako, da su se na prvom mestu nalazili bivši veliki kneževi i najvažniji udeoni, onda su dolazile stare moskovske boljarske familije, koje su zajedno sa Danilovićima izgradile mrskovsku državu; ispod njih vidimo većinu udeonih kneževa i boljara bivših velikih kneževa; najzad, na najnižem stupnju dvorske jerarhije nalaze se boljari bivših udeonih kneževa i neki od tih kneževa najmanjeg značaja. U toj jerarhiji nalaze se začeci vrlo važnog moskovskog običaja zvanog »mjesničestvo«, o kom ćemo kasnije pobliže govoriti. Šarenilo dvorske sredine i složenost i suprotnost interesa pojedinih njenih grupa davali su moskovskom gospodaru, koji je postao poglavar većine Velikorusa, suprug vizantiske princeze i naslednik »vasilevsa« mogućnost, da pokaže svoju vanrednu nadmoćnost nad celim društvom i samim njegovim vrhovima. Prilikom jedne veleizdajničke parnice, koja se vodila već za vreme Vasilija III protiv konzervativnih boljara i Ivana Bekljemiševa među njima, nađeno je, da je u intimnim razgovorima, zbog kojih je bio pogubljen, Bakljemišev optuživao Sofiju, da je »promenila« dobre stare moskovske običaje, uzdrmavši tim same temelje države.

U Moskvu tih vremena doprli su i poneki odjeci Renesanse. Behu preduzeti radovi na ulepšavanju rezidencije moskovskih vladara; obnovljeni su neki moskovski hramovi, po zamisli i upustvima znamenitog bolonjskog arhitekte Aristotela Fijoraventi, koji je sa sobom doveo veliki broj ponajviše talijanskih majstora. Fijoraventi je radio i na preuređenju ruske vojske sa tehničke strane, a on je učio moskovske Ruse i da prave cigle i da peku kreč. Tada su već odlazila moskovska poslanstva u tuđe zemlje, a na obalama Moskve su se javljali poslanici i agenti stranih vladara. Radilo se čak i na zaključivanju bračnih veza između moskovskih Danilovića i Habzburgovaca.

Za bolje, i to centralističko, uređenje države važan je. bio sudski zakonik velikog kneza Ivana (»Sudebnik«, 1497.), u kom su propisana pravila sudskog postupka i sudske takse, da se suzbije nepravednost i podmitljivost sudaca. Zapaža se jaka briga i o održavanju javnog reda. To se najviše vidi iz pretnje smrtnom kaznom za opasne zločince, koja se tada prvi put javlja u jednom ruskom svetovnom zakoniku. Jedina, ali veoma važna odredba tog zakonika tiče se odnosa zemljeposednika i seljaka: jedino o jesenskom Đurđev-danu seljaci imaju pravo da napuste zemlje posednika na kojima su radili kao zakupci zemlje.

Kao što su se u Moskvi javljali glasnici Renesanse, tako su se osetili i uticaji rane Reformacije, zavijene u lokalne oblike neke racionalističke sekte (»jeres židovstvujućih«) i pokret za sekularizaciju manastirskih imanja, t. j. njihova prelaza u ruke svetovnjaka, u prvom redu državne vlasti, s tim da se kaluđeri potpuno predadu bogougodnom životu mesto da budu veloposednici i feudalna gospoda, koja ratuje i upravlja. Ta pitanja ustalasala su moskovski crkveni život, tako da su se javila dva crkveno-politička pravca: Josifljani i Njestjažatelji. Prvi su tako nazvani po imenu svoga vođe Josifa Sanjina, igumana bogatog i vrlo uticajnog manastira na Voloku Lamskom, nedaleko od Moskve; a drugi su dobili svoje ime zato što su tražili da se kaluđeri ne bave »stjažanijem«, t. j. da ne budu pohlepni za zemaljskim dobrima, u prvom redu za velikim zemljišnjim posedima, koji su manastiri sticali u ogromnim rzzmerima, blagodareći blagočestivim darovima mirjana i putem poslovnih transakcija. Josifljani su ustajali protiv svakog slobodoumnog pokreta ili misli (iguman Josif, pisac veoma značajnog traktata pod naslovom »Prosvetitelj«, izustio je čuvene reči: »Svima gresima je mati mnjenje, t. j. misao; mnjenje je drugi pad«), oni su odlučno branili neprikosnovenost manastirskih imanja; u državnoj politici bili su pristaše jake jedinstvene i neograničene vlasti moskovskog velikog kneza, koji je »svima gospodarima ruske zemlje gospodar, i na čiju sudsku presudu nema priziva«; šta više »Josifljanji« su prelazili u pravu idolatriju vlasti: prema Josifu, vladari su »bogovi i sinovi višnjega«! Ovako shvatanje njegovih prerogativa od strane »Josifljana« vuklo je velikog kneza na njihovu stranu. Ali i prema »Njestjažateljima« Ivan III osećao je izvesno lično raspoloženje, zato što su bili donekle tolerantni u verskom smislu, (a i sam Ivan je bio blizak racionalistima), i što su oni tražili sekularizaciju manastirskih imanja. Ova pak mera očigledno je išla u prilog jačanju veliko-kneževske vlasti. Ivan je u tome smislu spadao u red onih vladara toga doba, kojih je bilo puno u zapadnoj Evropi, a koji su težili da prigrabe velika crkvena imanja. Pri tom im je vrlo dobro došlo ideološko obrazloženje te pljačke sa evanđeoskim tekstovima i principima visokog morala. »Njestjažatelji« su se grupisali oko sv. Nila Sorskog, pustinjaka i verskog zanešenjaka i propovednika neobične moralne čistote i visokog duhovnog poleta. Po svojim nazorima Nil se približavao mističkoj sekti svetogorskih »isihasta«. Uz Nila su išli i takozvani zavolžski starci, pisci oštrih polemičkih poslanica protiv Josifa. »Njestjažatelji« su brojali među svoje i kaluđera Vasijana, bivšeg kneza Vasilija Patrikejeva, koji je nastradao u sukobu sa Sofijom i njenim sinom; Vasilijem. Preko Vasijana, izvanredno obrazovanoga i za svoje vreme filozofski i verski vrlo naprednog čoveka, autora mnogobrojnih značajnih spisa i urednika ruske Krmčije, »Njestjažatelji« su bili vezani sa boljarskom opozicijom, i ovo ih je upropastilo u očima Ivana III. Već na crkvenom saboru godine 1503. »Josifljani« su dobili većinu i potporu velikog kneza, ali još nisu mogli da proguraju sve svoje zahteve. Za vreme naslednika Ivanova, Vasilija III, još više sklonog autokratiji, došlo je i do formalnih crkvenih i političkih progona »Njestjažatelja«. Josip nije doživeo punu pobedu svojih ideja, kao što ni Nil poraz svoje grupe. Najviđeniji ljudi u obe grupe za vreme Vasilija III behu meću »Josifljanima« mitropolit Danilo, među »Njestjažateljima« kaluđer Maksim zvani Grk, koji je došao u Moskvu iz Svete Gore, a boravio je jedno vreme i u Firenci, gde je postao sledbenik Savonarolin. Čovek velikih vrlina i izvanrednog obrazovanja, Maksim se umešao u moskovske borbe, korio je ruske neznalice a i samog velikog kneza zbog samovolje i rastave braka, pa je dopao zatvora poglavito zbog veza sa nekim boljarima iz opozicije.

Za vreme Vasilija III, koji je 1505. nasledio svoga oca, nije bilo nijednog ozbiljnog pokušaja da se promeni, a kamo li da se obori autokratski kurs politike. Na dvoru Vasilija III retko kad, i to samo u svečanim prilikama, sazivale su se sednice velikog boljarskog saveta t. zv. Boljarske Dume. Ni na tim sednicama nije Vasilije voleo slobodnih reči; jednom je prilikom čak isterao sa sednice jednog slobodnog govornika-boljara. Sve poslove obavljao je veliki knez u svojoj privatnoj sobi, zajedno sa nekoliko ljubimaca u rangu »dijaka« t. j. sekretara. Svesno je potiskivao sa uprave zemaljsku aristokratiju, a uvodio je prve početke ličnog režima i birokratije sasvim nalik na svoje zapadnoevropske drugove. Pošto su bile ukinute male nezavisne državice (Pskov, Rjazan, Sjeversk), Vasilije je skrenuo pažnju na mnogobrojne kneževe, t. zv. knjažata, koji nisu sačuvali prava na samostalnost, ali su imali svoje dvorove, vojne odrede, pravo veoma široke senjorijalne policije i pravosuđa i finansisku autonomiju. Mnoge od njih Vasilije je silom iselio iz njihovih starinskih gnezda, a mnogima je naredio da razore svoja utvrđenja od drva i zemlje. Ipak je, i pored ovih mera, moskovska provincija ostala za vreme Vasilijevo sa primetnim feudalnim obeležjem.

Vladavina Vasilija III u glavnom se može sma-trati kao nastavak i pravo produženje vladavine njegova oca; gotovo se ne može izneti nikakva nova jača crta ni u spoljnjoj, ni u unutrašnjoj politici, ni u zakonodavstvu, ni u crkvi, ni u književnosti i političkoj publicistici, koja se toliko razvila u doba Ivana III. Vasilije III, i pored velikih neuspeha u ratu sa Poljskom (naročito je teško nastradala moskovska vojska u bitci kraj Orše 1514.) ipak je dobio od poljsko-litvanske države smoljensku oblast — upola belorusku upola velikorusku, — i prodro je u oblast sjeversku, gde su izmešana sva tri ruska plemena. Nastavljeni su i pokušaji da se urede veze sa Zapadnom Evropom, te je Moskvu dva puta posetilo poslanstvo rimskog cara. Poslanik, baron Sigmund Herberštajn, u jednoj odličnoj knjizi, napisanoj na latinskom jeziku, izneo je svoja opažanja i dragocene podatke o moskovskoj Rusiji. Ova knjiga, koja i sada još služi kao jedan od najboljih izvora za poznavanje Rusije XVI stoleća, u svoje je doba bila pravo otkrovenje za evropski svet, jer ga je upoznavala sa Moskovijom, zemljom gotovo isto toliko divnom, kao što je bila divna pre kratkog vremena otkrivena Amerika.