Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.15

←<<

ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović

treći period. XV. Slom.

1. Novi momenti u narodnom životu. — Posledice borbi. — 3. Jačanje narodnog samopouzdanja.

Krajem XV veka propale su sve naše slobodne države sem jedinog Dubrovnika; god. 1526. skrhana je sem njih i mađarsko-hrvatska kraljevina, oko koje su se one kroz čitav XV vek zbijale kao oko hrišćanske sile zaštitnice. Turska sila prodrla je preko celoga Balkana i panonske doline i u Budimu pobola svoj pobednički barjak. Sve što je pokušalo da joj se suprotstavi bilo je smrvljeno i pregaženo. Čitav jedan vek naše istorije, od god. 1427.—1526., mi smo ispunili samo krvlju i borbom; svako drugo zanimanje potisnuto je ili obamrlo, ili bilo svedeno na meru prostog tavorenja.

Pa, ipak, nije bilo sve satrveno. Kada se izgubila, tek onda se osetila vrednost slobode. Sa tim osećanjem, koje je pod sve jačim pritiskom tuđe vlasti postajalo svesnije i dublje, zaboravljale su se zle strane poslednjih godina vlastitog državnog života, a gledalo se, u njemu ono što je bilo uistinu dobro i veliko i govorilo o snazi i poletu svoje rase. Feudalna gospoda, koja su najviše doprinela raspadu stare srpske države, izgubila su se na razne načine; ili su izginula, vršeći u poslednji čas dužnost prema otadžbini, ili su se rasturila po svetu da spasu glave i kukavne ostatke starih imanja i gospodstva, ili su se pomirila s osvajačima i primila njihovu veru i opet iz sebičnih razloga. Mali deo što je ostao među narodom približio mu se, ušao dublje u njegovu zajednicu i postao mu prirodni vođ.

Mesto proređene feudalne gospode u narodu od XVI veka glavnu reč počinje da vodi sveštenstvo. Ono je, već po svome pozivu, bilo protivnik novih gospodara kao nosilaca islama; po svojoj tradiciji bilo je vezano za staru državu blagočestivih vladara iz doma Nemanjića i njihovih naslednika, koji su mu jačali ugled, davali štedre poklone, podizali crkve. Sa dizanjem moći srpske države dizala se i moć srpske crkve; sa carstvom išla je i patrijaršija. Kad je skršena srpska država, njen pad naročito je osetila srpska crkva. Ne samo da joj je nestalo moćne državne potpore, ne samo da je umesto državne postala vera potištenih, nego je jedno vreme izgubila čak i svoju glavnu tekovinu, glavno delo sv. Save, — svoju samostalnost. Razumljivo je stoga da su sveštenici, inače po obrazovanju u XVI veku još uvek na dosta visokom stupnju, postali glavni pretstavnici narodnih težnja za obnovom stare svoje države i slobode. To je vreme kada se u svima našim manastirima najviše čitaju, prepisuju i nastavljaju stari letopisi i rodoslovi sa obaveštenjima o žitiju »kraljeva i careva srpskih, koji po kom ili koliko carstvova«. Što se više odmicao u daljinu, naš Srednji vek je izgledao sve lepši. Narodu se ukazivalo na spomenike stare države, naročito na ugledne manastire, koji su kao vladarske zadužbine služili ne samo starima za dušu nego i savremenicima za duhovnu okrepu. Baš onako kako kaže narodna pesma, nastala nesumnjivo u vezi sa tim kaluđersko-nacionalnim shvatanjima:

I Turci će carstvo preuzeti

I naše će zadužbine služit’

Od vijeka do suda božjega.

Ta tradicija o staroj državi, idealisana u sjajnoj guslarskoj epici, sa kosovskom pogibijom kneza mučenika, u kojoj sve što pade

Sve je sveto i čestito bilo

I milome Bogu pristupačno;

idealisana, isto tako, figura Kraljevića Marka, Zmaja Vuka i toliko drugih vitezova čojstva i junaštva dizala je duh u narodu, održavala u njemu kroz čitave vekove budnu, u drugih naroda besprimernu u tolikoj živosti, svest o svojoj prošlosti i njenoj lepoti, i poticala ga na podvige da se sve to propalo digne i povrati.

U nacionalnom pogledu, naročito u pogledu naše bliže zajednice, turska najezda donela je jednu dragocenu pouku i čak, može se mirno reći, i jednu nesumnjivu tekovinu. Naš XV vek vodio je očigledno razjedinjavanju. Iz većih državnih zajednica, kao iz Bosne i Srbije, izdvajali su se pojedini lokalni gospodari, da sami ili pomoću drugih, čak pomoću narodnih neprijatelja, stvore svoje uže države. Išlo se u partikularizam, za koji se nije moglo predvideti gde će se zadržati. Taj partikularizam, kako smo videli, nije imao čak ni plemenski karakter, pa da se bar tako donekle razume, nego je stvaran iz čisto ličnih i lokalnih motiva. Pred turskom najezdom taj se partikularizam pokazao kao prava nacionalna nesreća i već tada se pokušao da suzbija. Pokušaj spajanja Bosne sa Srbijom i mirenje hercega Stjepana sa Stevanom Tomaševićem pokazuju već tada da se tražila ranije napuštena solidarnost interesa većih celina. Grupisanje srpskih despota, bosanskih kraljeva, hercega i hercegovića i hrvatskih banova oko budimskoga dvora govori jasno da se osetilo kako treba naći širok okvir, da bi se dobilo više snage i više koncentrisane akcije za jedan cilj. U nevolji, radi potrebe, saradnja postaje intimnija i veze između ljudi srdačnije. Srpske despotice udaju se u hrvatske kuće, a Hrvati dolaze čak za srpske despote. Srbi ginu braneći Klis, a Hrvati braneći Beograd. Hrišćanska solidarnost, ranije, dok je katolicizam bio u ofanzivi, gotovo potpuno kompromitovana, postaje sada, u odbrani, zajedničko osećanje. Sa njima zajedno, naročito od XV veka, javlja se i sve više naglašavano osećanje slovenske solidarnosti, koja će u XVII veku postati glavna ideja najboljih ljudi slovenskoga juga.

Ukoliko se u ta dva pravca moralno dobilo, utoliko se u drugim pravcima fizički izgubilo. Pre svega, bio je ogroman gubitak u ljudstvu. Ova bezbrojna klanja i haranja; zatim silna zarobljavanja koja su vršili Turci pri svima svojim osvajanjima; pa nasilna preseljavanja naših ljudi, koja su naređivali i Turci i Mađari, proredili su naše ljude u neverovatnoj meri. U putopisu Hansa Dernšvarma iz god. 1553. priča se kako je prolazio pored mesta »opustošenih« i »praznih«, kakvo beše Banoštor; kako je bogati kraj oko Jagodine »s obeju strana bio pust, zabataljen i zarastao sitnogoricom«; kako kraj oko Niša »ima malo ravne zemlje, a zatim su uzvišice i brežuljci, koji su, izgleda, ranije svi bili plodni, pošto su se na nekim mestima još mogle poznati njive i vinogradi. Ovde je bilo sve pusto i zaraslo«. Andrija Badoar pisao je god. 1573.: »Zemlje kroz koje smo prošli bile su Bosna, Srbija, Maćedonija i još druge; od prirode zemljište tu nije neplodno, šta više na mestima je baš plodno; ali, krajevi ti zbog slabe naseljenosti tako su zapušteni da su došli u najveću bedu«. Salomon Švajger na svome putu god. 1577. video je ceo kraj od Kolara do Batočine kao pust. »Ovaj je predjel riedko naseljen i rđavo obrađen, da u tri dana nisu više vidjeli nego pet rđavih seoca«. »Zemlja od Beograda dalje zove se Servia (piše Melhior Besolt god. 1584.), ona ne bi bila neprijatna, kad bi bila obrađena, tako je zapuštena i raseljena da se 5—6 milja daleko ne vidi žitelja«. Mađarski kralj Matija kazuje u jednom svom pismu od god. 1483. »da je za poslednje četiri godine doseljeno oko 200.000 srpskih duša« samo u njegove zemlje. Velik broj našeg elementa, i pravoslavnog i katoličkog, mogao se donekle smatrati kao izgubljen i kad je napuštao hrišćanstvo i prelazio u islam. On se, istina, nije brojno gubio za etničku narodnu celinu, jer je u većini zadržavao narodni jezik; ali, odvajao se od ostale narodne zajednice i, služeći Turcima i turskoj osvajačkoj ideji, dolazio u sukob s ostalim jednoplemenicima i sve do kraja XIX veka nije uopšte ni pomišljao da svoju pripadnost opredeljuje po narodnosti nego samo po veri. Još teži gubitak bilo je obligatno davanje hrišćanske dece u adžami-oglane, to jest u janičarsku vojsku, onaj strašni danak u krvi. Ta deca su bila potpuno odnarođivana i upotrebljavana često u borbi protiv rođene braće. Koliki su gubici pretrpljeni na sve ove načine neće se sigurno nikad moći potpuno utvrditi; ali, da su oni bili izuzetno veliki i teži nego kod ijednog drugog naroda Evrope toga vremena o tome ne može biti nikakve sumnje.

Mnogo bi se lakše nego to mogli podneti materijalni gubici, koji su isto tako bili veliki. Oni su u prvom redu pogađali vladarska, državna i vlastelinska dobra, od kojih je široki puk dosta retko osećao neke neposredne koristi. Crkvena dobra, kao vakufi, ostala su uglavnom pošteđena. Sem toga, Turci i nisu iz početka pristupali apsolutnom oduzimanju hrišćanskih dobara, kako se to ponekad tvrdilo, nego je to od strane države išlo s izvesnom postupnošću i uvek u znaku izuzetnih mera. Nasilja pojedinaca javljaju se ipak dosta rano i pokrivaju se koliko državnom toliko i verskom potrebom. To je bio uzrok što se izgubilo osećanje pravne sigurnosti za hrišćane i sa tim u vezi svaka njihova veća aktivnost i privatna inicijativa. Turska, koja je kroz čitav XVI i XVII vek vodila duge ratove, trošila se finansiski mnogo, i mada su joj prihodi bili veliki i sve do iza sredine XVI veka finansije sjajne, morala je, ipak, jednog dana da se iscrpe. Glavni teret padao je na hrišćanske podanike, i oni su, što lepo može da se prati, sve više siromašili i padali u bedu.

Slom je, prema tome, bio gotovo potpun. Uništene su naše države, satrven je ogroman broj stanovništva, opustošena su njegova dobra. To bi bilo dovoljno da jedan narod obori toliko da posle toga za dug niz godina ne sme ni glave podići, i to tim više što turski pritisak nije bio privremen, nego iz dana u dan postajao sve teži. Bugari su doista za čitav niz vekova izgledali potpuno kao obezglavljeni. U jednom svom članku St. Stanojević podvlači činjenicu da je ranije u Bugarskoj »sa porazom vojske uvek propadala i država«, a da je u samom narodu malo bilo otpornog duha i učešća u sudbini celine. Mada je kod nas slom bio tako vidan i u narodu se teško osećao, ipak nije gotovo nikad doveo ljude do potpune malodušnosti. Zašto to? Očevidno, pre svega, zato što se osećalo da je do njega dobrim delom došlo vlastitom krivicom, odnosno što su ljudi bili svesni svog učešća i odgovornosti za sudbinu države. Ostavljajući na stranu staru pasivnu hrišćansku mudrost, propovedanu i kod nas od svih crkvenih lica, da nas je sve snašlo »radi naših grehova« a »popuštanjem božjim«, mi možemo utvrditi da su naši ljudi, prateći događaje i sabirajući svoje iskustvo iz njih, i sami uviđali gde je koren zla. Njihov je sud, ponekad nepravedan kao u slučaju Vuka Brankovića, ponekad jednostran kao pri opisu propasti bosanskoga kraljevstva, ponekad zbunjen kao u pitanju propasti Crnojevića, ponekad naivan kao u tradiciji o propasti Hercegovine, ali u osnovi ipak takav da naslućuje i pogađa istinu. To traženje i nalaženje krivice u samome sebi prvi je uslov za popravak i preporod. Trebalo je, kao ustuk starome zlu, postaviti načelo opšte zajednice i utvrditi jasan moral da se zna zašto ko treba rđom da kaplje dok mu je kolena. Sem toga, moglo se lepo videti da je sila protiv koje su se imali boriti bila izuzetna i da njoj nisu mogle da odole ni tolike druge države. I doista se sa silom Turske tih vekova teško mogla meriti i ma koja druga država rascepkane Evrope, izuzevši jedino onu cara Karla V. To je najbolje pokazao slučaj Mađarske, čija je vojnička snaga bila dostojna štovanja, a čiji vladar ipak nije mogao da povrati Smederevo, mada je to želeo, iako je uspeo da u isto vreme zauzme od Austrijanaca Beč. Izgubiti carstvo u borbi sa jačim nije viteška sramota. A nije ni stvar koja se ne da popraviti. Način i put za to kazivala je jasno narodna viteška poezija, moral guslara, i ono što Njegoš sjajno kaže:

Na razvale carstva junačkoga

Zasja sveta Miloševa pravda.

Slom nas je pogodio fizički, naneo nam teške udarce; ali nas je prečistio i moralno digao. Naš Srednji vek ima više sile, slave, gospodstva, ali manje moralne snage nego doba robovanja i manje opšteg narodnog stremljenja jednome cilju. U Srednjem veku imali smo državu, za vreme robovanja osetili smo se kao narod. U jednoj lepoj narodnoj pesmi, u kojoj se peva kako Turci ne daju na krsno ime piti u slavu božju, svesno se ističe

Iako smo izgubili carstvo

Duše naše gubiti nemojmo!

A to gubljenje bilo bi kad bi se napustilo glavno obeležje nacionalne pripadnosti, za kakvo je, kao neki mitski simbol, oduvek smatrana narodna slava. Pevač nije na drugi način znao vidnije da izrazi ono što je u dubini duše osećao i hteo da kaže: Ako je nestalo države, ne dajte da nestane i naroda; ne pođite putem kojim krenu »plahi i lakomi«!

Ima jedna crta u toj narodnoj epskoj poeziji, razvijenoj naročito u ovo doba posle sloma, koja mnogo pada u oči. To je izvesna narodna kičeljivost, ne toliko samohvalisanje koliko zadovoljstvo samim sobom, idealisanim, naravno, u prošlosti. Mi svi dobro znamo koliko su naši ljudi XV veka bili upućivani na mađarske i mletačke susede i kako im je njihova pomoć dobro dolazila. Ipak, naš pevač, pun ponosa, ne samo da ne da prvenstva njima pred svojim ljudima, nego će čak reći:

Brate Janko, budalasta glavo!

Jesi l’ čuo, da li zapamtio:

Da je bila proja za šenicu?

Da li Madžar za Maćedoniju?

ili će drugom prilikom ustvrditi:

U Latina svašta na svijetu,

Oni mogu srebro pokovati,

Pokovati i srebro i zlato,

Sajaliju čohu porezati:

Ne mogu se doviti Latini

Gospodskome na obrazu licu,

I gospodskom oku junačkome,

Što su đeca ti Podgoričani.

Ta crta kičeljivosti ujedno je i znak nesumnjivoga samopouzdanja. Kolektivna psihologija Srba ostala je borbena i viteška, sa karakterističnim tipovima Vuka Mićunovića koji rvu stalno od Kosova. Pojedinci su mogli da osećaju ličnu i nacionalnu tragediju, i da u rezignaciji zavape kao onaj očajni vojvoda Rajko u jednoj pesmi, koja je potekla nesumnjivo od nekog obrazovanijeg čoveka, dobro upućenog u narodnu prošlost, ali i veoma klonulog na očigled opštega sloma:

Sam ostade u Srijemu Rajko,

Kao suvo drvo u planini;

Šta će sebe, šta li će Srijemu?

A šta li će u Sr’jemu Turcima?

Međutim, protivno od njega, narodna većina htela je borbe i slobode, i u svojoj upornoj težnji za njima našla je puta i načina da, u zajednici sa drugima, providi najzad i sa Sremom i sa Turcima i svima drugima u njemu i po svima ostalim našim zemljama. Instinkt se pokazao jači od intelekta!