Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.13

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


treći period.
XIII. Mohački poraz.

1. Sulejman Veliki. 2. Pad Beograda i drugih graničnih tvrđava. 3. Krsta Frankopan. 4. Poraz kod Mohača.


Despota Ivaniša nasledio je njegov sin Stevan, koji je bio maloletan i u ime koga je vodila poslove njegova majka, aktivna despotica Jelena. Stevan je svoju mladost proveo u stalnoj ratnoj atmosferi, nemajući gotovo nijedne godine pravog odmora. Nije čudo stoga što se u njemu, sem po nasleđu, razvila naročita avanturistička priroda i što je on svoj život proveo uglavnom kao ratnik i ambicijama mučeni plemić, koji se, kao i mnogi drugi njegova vremena, jedva drži na ivici morala.

Hrvatska beše god. 1520. izgubila svoga junačkoga bana-vladiku franjevca Petra Berislavića, koji pogibe u jednom sukobu sa Turcima u Vražjoj Gori blizu Bihaća. Mada je i on sam bio donekle kriv što je odbrana granica na jugu bila ostavljena uglavnom samo golim prsima junaka, jer je dobar deo svoje lepe energije besplodno trošio u spletkama i obračunavanjima sa mađarskim velikašima, on je ipak bio čovek od koristi, jer je svojim autoritetom i ličnim primerom okupljao i poticao hrvatsko plemstvo da ustraje u borbi, makar i sa nepovoljnim izgledima na uspeh. Dobra pomagača imao je u podbanu i pravom junaku, krbavskom knezu, Ivanu Karloviću.

Od smrti kralja Vladislava († god. 1516.) Mađarska je bila stalno u velikim krizama. Vladislav je sam imao dosta protivnika i nije našao načina da ih ili pridobije ili onemogući. Njegov sin, maloletni Lajoš II, mogao je to učiniti još manje. Zemlja im stoga beše pocepana, loše upravljana i nimalo pripremna za tešku ulogu koju je imala na turskoj granici, mada joj za to beše ostavljeno prilično vremena, dok je Turska bila zabavljena osvajanjima na istoku i u Africi. Koliko se malo pazilo na izložene tačke zemlje najbolji je dokaz u tome da je posada u Jajcu jedno vreme, god. 1518., bukvalno gladovala. Kad je na turski presto, posle Selima, god. 1520., došao njegov dvadesetogodišnji sin, bledi i vitki, melanholična izgleda, ali ustvari poduzetni i mudri Sulejman II Veliki, jedna od najkrupnijih ličnosti turske istorije, bila je već zakasnila svaka priprema. Jer ovaj energični car, zadovoljan i zasićen postignutim uspesima na istoku, beše naskoro uzeo kao svoj životni zadatak da proširi tursku moć na zapadu i da od Turske, bezmalo, stvori glavnog i jedinog gospodara od Alpa i Dunava do Persiskoga Zaliva.

Sultan Sulejman imao je na početku svoje vlade da dovrši neke svoje borbe u Aziji, i nije u prvi mah mislio da počne sa napadom na Ugarsku. Ali, kad u Budimu otezahu da produže ranije sklopljeni mir sa njim i kada, kao nedavno Turci njihove poslanike u Carigradu, zatvoriše i posle pobiše turske izaslanike tu, u samoj prestonici, sultan brzo uredi stvari na istoku, a onda se snažno i brzo baci na Ugarsku. Sam Sulejman poveo je tursku vojsku. Prvi udarci behu namenjeni tvrdim gradovima na Savi i Dunavu. Prvi pade Šabac, 7. jula g. 1521. Odmah se tu, kod osvojenoga grada, napravi jedan vojnički most, preko kojega se turske čete prebaciše u Srem. Despotica Jelena beše ponudila sultanu da mu se pokori i ovaj joj obeća poštedeti zemlju; ali, za izvesno vreme, despotica se poplaši i napusti Kupinik ili Kupinovo. Na to Turci 12. jula uzeše despotičin grad i ostala mesta po Sremu. Jedan naš zapis slikovito govori o toj celoj borbi. Turci su, veli, prelazili »kao po suhu«, preko mosta i u lađama. Na Savi i Dunavu, »tim silnim rekama, ne bi moguće zadržati Izmailićane«. Oni opsedoše slavni »Beograd i druga mesta« i »letahu kao zmajevi krilati, paleći sela i gradove«. U Sremu »divna mesta i sela zapusteše«. Despotica Jelena pobeže preko Dunava u unutrašnjost Ugarske; lepu zemlju despotovu Turci popleniše, a grad Kupinovo razoriše meseca septembra. Sam Sulejman svratio je u Kupinovo 30. jula, da ga razgleda.

Pre Beograda pao je i Zemun, koji su hrabro, sa samo 400 ljudi, branili braća Skoblići Mihailo i Marko. Glavni zapovednici Beograda, dva Mađara, behu napustili grad i ostavili ga nižim zapovednicima, da ga oni brane. Među ovima osobito se isticao zapovednik srpskih šajkaša, Petar Ovčarević. Mađarski dvor ne mogade da organizuje nikakav pohod koji bi spasao ili rasteretio beogradsku posadu, kako je to mladi kralj pokušavao. Prikupljena nevelika vojska čekala je kod Sente i Tolne. Napušteni, a izloženi ogromnoj nadmoći, hrabri branitelji moradoše najzad da se predadu, pošto su gradski bedemi bili minirani. Avgusta 29. god. 1521. pao je najposle i Beograd u turske ruke. Osvojivši ga, Turci su jedan deo njegova pravoslavnoga stanovništva silom iselili i uputili u Carigrad. Tamo je osnovana između Zlatnih i Silivriskih vrata nova Beligrad-mahala. Iseljenici su sa sobom poneli iz Beograda mošti sv. Petke i još neke crkvene svetinje. Od ovih beogradskih iseljenika podignuto je i selo Beograd iza Bujukdera. Stanovnici toga naselja bili su oslobođeni od plaćanja poreza pod uslovom da se brinu o pijaćoj vodi za varoš i za bosforska sela. St. Novaković, koji je pisao o tim mestima na početku ovoga veka, utvrđuje da danas »osim istoga imena ništa drugo ne opominje na poreklo i na postanje ovoga sela«. Po osvojenju Beograda Turci su odmah pregli da pojačaju njegova utvrđenja, da bi taj važni grad svakako održali. U nj je postavljeno 200 topova, a dovedeno je u grad 3000 janičara. Za kratko vreme preneseno je tu iz Smedereva i sedište sandžak-bega srpskih oblasti. Posle ovog osvojenja sultan se, pun ponosa, vratio u Carigrad, a za zapovednika u Beogradu postavi bosanskoga sandžaka Bali-bega. Bali-beg se sa svojim odredom istakao operišući u Sremu, gde je najpre držao a posle opustošio čitav niz gradova: Slankamen, Petrovaradin, Kamenicu, Čerević i Mitrovicu. On je sa uspehom branio sve prelaze iz Srema u Srbiju i zaštićavao glavnu vojsku pod Beogradom.

Turska ofanziva bila je upućena i u drugim pravcima. Odmah po padu Beograda, 15. septembra, premešten je za bosanskoga sandžaka Husref-beg, dotadanji smederevski namesnik, koji se istakao u ovim operacijama, a naročito kao osvajač Zemuna. Husref-beg je poreklom iz Bosne, iz hrišćanske porodice. Njegov otac Ferhad-beg odlikovao se ličnom vrednošću i postao je zet sultana Bajazita II. Kao carski srodnik Husref-beg je pravio brzu i lepu karijeru. Odmah s proleća god. 1522., zajedno sa hercegovačkim sandžak-begom, krenuo je Husref-beg na vojnu u Dalmaciju. 28. maja predao mu se Knin, a domalo i Skradin. Husref-beg je iz Skradina stavio do znanja mletačkim vlastima da nema namere dirati u njihovo područje, što su ovi sa radošću primili. Dok su Turci dosta brzo oteli Knin i Skradin, održao se Klis, pod zapovedništvom Petra Morokovića, i posle više turskih juriša i posle gotovo tri nedelje opsedanja. Iduće godine operisao je Husref-beg prema severozapadu. Osvojio je tvrdu Ostrovicu na Uni i »zadao tim čitavoj Hrvatskoj težak udarac«. Ali, Krupu nije mogao da zauzme, jer je ban Ivan Karlović na vreme stigao u pomoć gradu i prisilio Turke na povlačenje. Ponovni pokušaj Turaka iz Hercegovine da na svaki način dobiju Klis ostao je i god. 1524. bez uspeha, jer je i tamo stigla pomoć u pravi čas. Grad je spasao senjski kapetan Petar Kružić.

Pad Beograda i turska ofanziva u Sremu i Dalmaciji trgoše jače sve turske susede i ostali hrišćanski svet Evrope, koji je izvesno vreme na tursku opasnost stao gledati sa manje užasavanja. Pad Hercegovine i Zete dogodio se već davno i nije izazvao velika uzbuđenja; ali, pad beogradske tvrđave, dobro poznate i često pominjane, stavi na dnevni red čitavo pitanje zaštite granica Mađarske, Austrije i Mletaka. U proleće god. 1522. radilo se živo na savezu Austrije i Ugarske, uz koju je bila i Poljska. Ozbiljnost opasnosti nije trebalo dokazivati; ranija turska zaletanja davala su dovoljno materijala da se može prosuđivati šta će sve nastati sada kada raspolažu većom silom i neposrednijim prelazima. Austriski nadvojvoda Ferdinand slao je već juna meseca te godine, po sporazumu i sa pristankom mađarskoga kralja, koji sam nije mogao pomoći, svoje pomoćne čete u hrvatske gradove Knin, Skradin i u Krupu, kao i za teško ugroženo Jajce. Ova nemoć mađarskoga kralja i sve veći interes nadvojvode Ferdinanda za hrvatsku granicu stvaraju ovom drugom priličan broj prijatelja među Hrvatima, koji bi čak bili voljniji ići sa njim kao moćnijim nego sa budimskim gospodarem. Ali, ni Ferdinand, kao ni druge hrišćanske ličnosti i države, ne preduzeše ništa stvarnije; velika hrišćanska liga za uklanjanje Turaka iz Evrope ostaje više plan nego delo. Za preduzeće se tražilo i ljudskih i materijalnih žrtava; ove druge bilo je u izvesno vreme teže naći nego one prve.

Turci su iz Bosne najviše išli za tim da se jednom dočepaju Jajca. Ono se bilo uvuklo kao klin u turske posede i smetalo im za slobodan razmah snage niz Vrbas i prema Krajini. Sa velikom snagom počeo je Husref-beg novu opsadu, i izvodio je sistematski, ne hoteći da jurišima na teško pristupačne i dobro branjene bedeme troši snagu vojnika i ubija njihov moral. Pod gradom Bočcem, kuda je uz dolinu Vrbasa vodio glavni put Jajcu, dao je da se čitav put prezida bedemom, kroz koji je na posebna vrata prolazila cesta. I doista, svi pokušaji da se gradu doturi hrane i pomoći, ostadoše bez uspeha. U proleće god. 1525. dobi Husref-beg još i pomoć od hercegovačkoga i srbijanskoga sandžak-bega. Baš tada stiže na budimski dvor jedan glasnik iz Jajca, koga beše uputio zapovednik grada, Petar Keglević, opisujući očajno stanje posade. Čuvši te vesti, Krsto Frankopan, sin Bernardinov, kao pravi vitez hrišćanstva, ponudi se mađarskome kralju da spase Jajce. Na Krstin poziv diže se čitav niz hrvatskih junaka, Petar Kružić, Ivan Zrinjski, Đuro Blagajski i drugi, da sudeluju u borbi. Od 9. juna došlo je do više sukoba. Odvažni Kružić, spasilac Klisa, uneo je hranu i u Jajce, dok je Frankopan suzbijao Turke oko grada, pa se posle uspelog doturivanja hrane i drugoga srećno vratio natrag. Kralj ga je posle toga podviga, koji je očuvao Jajce, prozvao »posebnim skrbnikom i zaštitnikom kraljevstava Dalmacije, Hrvatske i Slavonije«.

Krsta Frankopan bio je, inače, jedna avanturistička priroda, pravi, ono što Nemci kažu, Haudegen. Kao mlad čovek ušao je u austrisku vojsku i odlikovao se u borbama sa Mlečanima prvih godina XVI veka. Zato je od cara Maksimilijana I dobio nagrade i u činovima i u posedima. Postao je, među drugim odlikovanjima, carski savetnik i posednik istarskoga Novigrada. U službi Habzburgovaca imao je burnu sudbinu, dopadao ropstva, prolazio svetom kroz Italiju, Španiju i Belgiju, i najzad se razišao sa nadvojvodom Ferdinandom, god. 1523.

Sa svojim ocem on je vapio na sve strane za pomoć Hrvatskoj. Dok je stari Bernardin god. 1522., na državnom saboru u Nirnbergu, prikazivao očajno stanje Hrvatske, naročito sad, posle pada Beograda, činio je to isto 1523. knez Krsto u Rimu, pred papom, ali sve uzalud. Posle je prešao u službu mađarskoga kralja; ali, ni tu nije prolazio bez teškoća. Bio je plahovit, neobuzdan, okoreo vojnik. Nije čudo stoga što je često dolazio sa ljudima u sukobe i imao mnogo neprijatelja, koji su mu ponekad nabacivali i najneobičnije stvari. U jednom pismu svome bratu, caru Karlu V, pisanom 12. marta baš god. 1525., javljao je nadvojvoda Ferdinand kako je njihov zajednički neprijatelj francuski kralj Fransoa I ušao u pregovore sa Krstom, da, u zajednici sa Turcima, provali u austriske alpske zemlje, Kranjsku i Štajersku. Ta vest došla je Ferdinandu od jednog mađarskog plemića, neprijatelja Frankopanova, i bila je daleko od istine. Ovim svojim jajačkim podvigom Krsta je najbolje suzbio sve glasove o svojim zajedničkim planovima sa Turcima. Uskoro, duboko uvređen na budimskome dvoru i nedovoljno poštovan, on se ponovo približio Ferdinandu, videći slabost, zle instinkte kod ljudi i dezorganizaciju Mađarske toga vremena. Na Križevačkome saboru (krajem januara god. 1526.) on je svojim hrvatskim plemićskim drugovima nameravao predložiti da priđu Habzburzima, koji bi im mogli zajemčiti više sigurnosti od Lajoša II, i išao je dično Ferdinandu u Augsburg, da pregovara sa njim o tome pitanju. Ima čak vesti da je Krsto mislio da za sebe dobije bosansko kraljevstvo, onako valjda kao Nikola Iločki ili kao što je to hteo i Janoš Korvin.

Međutim, Mađarsku je god. 1526. snašla nepopravima katastrofa. Pad Beograda bio je dovoljna opomena za njezine državnike i oni, doista, počeše izvesne pripreme na južnoj granici. Možda uspomena na Ivana Kapistrana i njegovu saradnju pri odbrani Beograda beše jedan od motiva što je glavno zapovedništvo na toj strani povereno popularnome kaločkome nadbiskupu Pavlu Tomoriu. Tomori je, doista, preduzeo čitav niz mera da bi granicu napravio što sigurnijom. U tvrdome Petrovaradinu prikupi srpske šajkaške odrede, koji se behu posle pada Beograda stali rasipati (Petar Ovčarević se čak bio vratio Turcima). Stevan Berislavić, koji se od god. 1522. potpisuje regni Rasciae despotus, vratio se krajem god. 1521. ili prvih dana god. 1522. u opustošeno Kupinovo, i stavio se odmah u vezu sa Tomoriem. Tokom god. 1522. naši su se ljudi na toj strani bili već toliko pribrali da su u leto te godine mogli s uspehom dočekati i razbiti jedan pljačkaški pohod Turaka. još veću pobedu odnesoše god. 1523. nad vojskom bosanskoga paše Ferhata kod Manđelosa u Sremu.

Sultan Sulejman, posle pobede kod Beograda, beše se dao na osvajanja u Sredozemnome Moru. Da bi imao slobodne ruke, on je Mađarima god. 1524. ponudio mir. I opet je na budimskome dvoru, donekle i pod uticajem ovih i sličnih lokalnih pobeda, prevladala ratoborna stranka, mada stanje u Mađarskoj nije bilo takvo da bi opravdavalo taj stav. Ozbiljnost turske snage kao da još nije zapažana u pravoj meri, a u Budimu se, pored svih iskustava, još verovalo u pomoć uzbuđenoga zapadnoga sveta. Naročito je neprestano bilo teško stanje mađarskih finansija. Pogranični zapovednici, među njima i despot Stevan, nisu nikako mogli da dođu do potrebnih novčanih sredstava ne samo za podizanje odbranbenih utvrđenja, nego ni za isplate najamničkih četa i njihovo izdržavanje.

Bivši smederevski sancak-beg Ferhat, poturčeni Šibeničanin, premda zet sultanov, bi god. 1524. umoren zbog korupcije. On je održavao veze sa našim ljudima i u Srbiji i van nje, a naročito je važio kao prijatelj srpskoga vlastelina Pavla Bakića, koji je imao svoj dvor u Venčacu i velika imanja u Šumadiji. Ozlojeđen, a možda i zaplašen tom pogibijom, Pavle doskora uđe u pregovore sa Mađarima. Tomori je toplo preporučivao mađarskome kralju da pokloni Bakiću jedno imanje, koje bi odgovaralo njegovim dobrima u Srbiji, jer je Bakić čovek od velike vrednosti n ugleda. »Cela Turska će zadrhtati (veli Tomori, svakako preterujući) kada se Bakić bude doselio u Ugarsku«. Krajem decembra god. 1525. preselio se Bakić sa petoro braće, sa ženom i 50 konjanika, u Mađarsku. Bakić je bio dobro obavešten o turskim pripremama u Srbiji za naredna preduzeća i dostavio je odmah Mađarima vest da će Turci idućega proleća krenuti prema Budimu. O turskim pripremama obaveštavao je Mađare i Petar Ovčarević, koji se ponovo stavio u vezu sa njima. Bakić se sa svojim četama zadržavao u Sremu, da prati odatle kretanje Turaka i održava veze sa ljudima iz Srbije. Kralj mu je tek sredinom jula god. 1526. poklonio grad Šoljmoš i imanje Franje Hedervarija, negdašnjeg beogradskog zapovednika, koji je pobegao pred Turcima.

U leto god. 1526., sa ogromnom vojskom, odavno neviđenom u Srednjoj Evropi, krenuo je Sulejman protiv Mađarske. Posle tronedeljne opsade pade 27. jula Petrovaradin, koji su branili Srbi i Mađari, a do 8. avgusta pređe u turske ruke čitav niz gradova u Sremu i Slavoniji. Osvojivši Osek, Turci napraviše most preko Drave i pođoše u srce Ugarske. Na budimskome dvoru i među mađarskim velikašima uvidela se opasnost kasno, tek kad su turski konji već rzali na Dunavu. Mladi lakomisleni kralj Lajoš nađe se pred odlučnim trenutkom sam, sa nešto svojih i savezničkih odreda, ali bez dovoljno ratnih priprema. Okupljanje vojske išlo je sporo i sve do časa borbe nije bilo ni iz daleka dovršeno. Broj kraljevih vojnika računao se na jedva 20.000 ljudi. Srpske pomoćne čete doveli su mu Pavle Bakić i vođ šajkaša Radič Božić. Despot Stevan ostao je po kraljevoj naredbi kod Požege, da čuva Slavoniju od turskih upada iz Bosne. Padalo je u oči da u ovoj borbi nije sudelovao Krsto Frankopan, mada je inače hrvatskih četa bilo u priličnom broju. Turci su, pod sultanovim vođstvom, stigli na Mohačko Polje, gde ih je čekala nevelika hrišćanska, na brzu ruku okupljena, vojska. Turci nisu imali mnogo posla sa njom. Na dan 29. avgusta Mađari su bili strahovito poraženi i naterani u kaljuge i močvare toga područja. Sam kralj Lajoš zaglavi, na begstvu, u jednom nabujalom potoku. Posle tog uspeha sultanu je bio otvoren put u mađarsku prestonicu, i on bez ikakve muke uđe kao pobednik 11. septembra u budimski grad. Samo, ovoga puta, sultan ne osta u Budimu, nego se posle kraćeg vremena, 25. septembra, povuče zadovoljan postignutom pobedom.

Pogibija kralja Lajoša, koji nije imao zakonitoga naslednika, i poraz Mađara kod Mohača, izazvaše krupne promene u Srednjoj Evropi. Turci pređoše granice Save i Dunava i počeše da plave veliku panonsku niziju. Posle ovog uspeha, njihova pojava pred kapijama Beča i Mletaka mogla je da bude samo pitanje vremena. U odbrani protiv njihove najezde pao je, posle srpskih balkanskih država, sad i drugi hrišćanski bedem. Došao je red na Austriju, i na Poljsku, da njih dve organizuju novi sistem. Srbi, koji su izlagali svoje prsi prema Turcima na Marici, Moravi, Savi i Dunavu, boriće se domalo na Korani i Odri, u tuđoj službi, ali na braniku hrišćanstva. Hrvatska, koja je dosad stradala više neposredno, postaje ratno područje i za nekoliko stotina godina pretstavlja katoličku hrišćansku pretstražu pred Turcima i islamom. Dok je početak XVI stoleća za svu Evropu otvarao nove vidike i donosio jednu novu civilizaciju, jugoslovenske zemlje vraćaju se u Srednji vek; njihovi ljudi žive godinama i vekovima sa puškom preko kolena i nikad sigurni da im novo jutro neće doneti neku novu nesreću.