ISTINITA PESMA
Da kogod znade kako mene boli
to što me sudba pastorčetom stvori!
Koliki teret moju dušu mori!
I kako duša preklinje, i moli!
I moje srce živo je, i voli.
Al' o tom jedne ne sme da prozbori!
I, kao žižak, samo sebe gori...
o, niko ne zna kako ljuto boli!
Pa gde su one zemaljske divote
rad kojih čovek Boga blagosilja?
Zar ima Boga? Vere? Pouzdanja?...
O, ćuti, prazni, kukavni živote!
Za tebe nema, osim smrti, cilja,
ni druge nade, osim očajanja!
