Ispovest huligana (Jesenjin)

Ispovest huligana
Pisac: Sergej Jesenjin

Pevati ne može svako.
Pred tuđe noge nije lako
Pasti k'o jabuka sa grana.

Počujte najveću ispovest
U ovoj pesmi huligana.

Ja nečešljan idem hotimice
S glavom k'o petrolejkom što plameno
blista.

Uživam da osvetlim u tmici
Vašu dušu, tu jesen bez lista.

Volim kad me psovke gađaju k'o stene,
Slične gradu kog oluja bljuje,
Tad rukama samo jače stegnem
Lelujave svoje kose bujne.

Tako volim kad me uspomena vrati
U mukli šum jova i jezerski gustiš,
Pa mislim: negde žive moj otac i mati
Kojima nije stalo do stihova pustih,
Kojima sam drag k'o njiva, kao zene,
Kao kiša prolećna po žitnome polju.
Za svaku psovku vašu bačenu na mene
Dojurili bi oni da vilama vas kolju.

O jadni, jadni seljaci!
Zacelo ste oronuli, bojite se Boga
I blatnog ležaja koji vam se sprema...

O, kad biste samo shvatili
Da od sina vašeg u Rusiji
Pesnika boljeg nema!
Nije li vam srce za nj zeblo, kad nogu bosih
On šljapkaše kroz jesenje bare hladne?
A sada on cilindar nosi
I cipele lakirane.

No lole seoskog varnica
Još uvek se u njemu javlja.
Sve krave s firmi mesarnica
Izdaleka on pozdravlja.
Kad zapregu sretne, pijan je od vonja
Đubriva s rodnih polja, i tad je u stanju
Da rep ponese svakog konja,
Kao skut mlade na venčanju.

Draga mi je domovina,
Mnogo mi je draga domovina!
Iako je prekriva vrbova rđa tuge.
Drage su mi ukaljane njuške svinja
I kreket žaba u večeri duge.
Detinjstvo, još te s bolnom setom pamtim!
Kad aprilske večeri maglu nam donesu,
Naš klen se sagiba ka sutonskom kresu
Kao da se, čučnuvši, hoće ogrejati.
Šta mu vranjih jaja iz gnezda ja zaplenih,
Verući se po njegovom granju!
Da li mu se krošnja još uvek zeleni?
Ima li još jedru koru nekadašnju?

A ti, psu šareni,
Verno biće drago?
Od starosti si promuk'o i slep,
Po dvorištu vučeš obešeni rep.
Njuhom zalud lutaš za štalom i pragom.
O, što sam voleo tvoj nestašluk pseći,
Kad bi sa mnom zdipio majci komad hleba,
Pa, nimalo se jedan drugog ne gadeći,
Kad bismo ga smazali negde kako treba.

Ja sam i sad isti.
Istu imam dušu davnu.
K'o različak u raži, na licu cvatu oči.
Prostirući od stihova rogožinu travnu,
Nešto bih vam nežno rekao u toj noći.
Zato - laku noć!
Laku noć vam svima velim!
Suton zveči kosom po travama gustim...
A ja danas silno želim
Da s prozora mlaz na mesec pustim.

Svetlosti modra, sjaju u modrini!
I mreti je lako u takvom azuru!
Šta ako za mene kažu da sam cinik
Što nosi fenjer prikačen na turu!
Pegazu dobri, ti kljuse umorno,
Šta da radim s tvojim tromim kasom?
Pacovima dođoh, kao majstor surov,
Da im slavu pevam punim glasom.

Mojom ćupom, kao i avgustom,
Teče vino uzburkane kose.

Hteo bih da budem jedro žuto
K onom kraju kud nas vali nose.

prev. Nikola Bertolino