U Misiji (drevno ime inoplemni usta,
Zemlji koja dotle bila nigda nije pusta;
Jer Mezija i Misija i Miznija tuži,
Da je mati svim mužicka gdi vitahu muži),
U Misiji, u državi roditeljskoj muza, 5
Gortanu mom nije treba čuži boginj’ vkusa.
Mečtanija mom odavna neka laste umu,
I srce mi ne bdje tune k čuvstva moji glumu.
Vetha ljeta vmještena su u vašem spomenu,
Vetha ljeta nuća vaša k nami da okrenu, 10
O sestrice, jelonosnog diko Elikona,
Vi ste snišle, ja osećam, u maternja lona.
Obišle ste, po rastanku, čudne družbe Lina,
Posjetile drska čada iga Apenina,
Sjedališta iza Zlatnog Luga postojana, 15
I kod morem otlučeni od sveta Britana,
Imale ste, po krajevi i Dubrave Černe,
I prinesle daže prestol u strane sjeverne;
Sve ste vidle, i osto je svud trag vašeg vida,
Vrativše se, sad grlite st’jene vašeg zida. 20
Prišelnice, tuđite se, vidjet se ne date,
Poznom rodstvu, ko nevješte, sputno se javljate;
No vašeg su stope svježe božestvenog traga,
Naitija vašeg svašto vosparuje snaga.
Svirjel moja sličnije mi njekud daje glase, 25
I tučnije s račenijem stado zlake pase;
Sav se predjel nešto menja, ni tome odavno,
Bliže nebo, tlja razbotje, vreme stiže ravno.
Kad zalazi, sunce pušta nevečerne svjete,
Zora zoru natkrašuje, sumrak noći mete. 30
Jutra lepša polju našem sviću na poltamu,
Nego negda Mojseovom u raju Adamu,
I vozdusi, i potoci, i ptice po gaju,
I odzivi iz peštera, sva bodrost izdaju.
Pravda vječnom gadaniju, što su rekli stari, 35
Da pastirom blagi bozi lučše štedre tvari,
Koji česnost hrane hotnu, dušu čistoserdu,
I prirodno ocev vjeru bljudu vsegda tverdu.
Rano, kasno, kad i s trudom neki minu v’jeci,
Prosti da se opolčaju opet čelovjeci. 40
Ova polja, mila dolja od očinstva djeda,
Već su bila, kao glava zadrjahljela, s’jeda.
Dubrave su kozne ljezle do vrhova gora,
Žitelj sa svog, strahom pronznut, bježo selskog dvora,
Poprestale kod volova i šale težaka, 45
S udolija jasne pjesne jedri djevojaka.
Sve pažiti, i blagoslov koliki je Pana,
Što Pomona voća nosi, divjači Dijana,
Koliko god i Cerera s klasa siplje tuka,
Sve je turska razgrabljala krvoločna ruka. 50
Nitidosta, da nevično junci igo vuku,
I junoše pod čitapom svoje pleme tuku,
Kako vodom oganj gasne, ognjem gori s’jeno,
Tako skverna pohot cv’jeli djevičesko vjeno;
Nit’ supruga samog ima s v’jencem gospodara, 55
Nit’ u bratu koja pomoć sblažneni sestara;
Praznik zabven po njivama krasnog čtiti Ladu,
U vesi je voplj bio, a užas u gradu;
Neki bježo u dubrave jav oružje na se,
Taj otčiznu ostavio, da ga čuža spase; 60
Samo kud su žadatelstvu zaronjeni puti,
Gdi pod ništim kolibami srećabolje sluti.
U pastira ovde-onde (ko proroci da smo),
Što god tiše življaše se, mi bolje čajasmo:
Dočekasmo. Naši teku preobrazno dani, 65
Bolje danas nego juče, ljetos nego lani,
Našim pastvam zavid’la bi stada sa Evfrata,
Gumnam našim u Libijipšenica sabrata,
Predivo je serbsko tanje, tletočivi Nile,
Tvoje ljudi, naše nose (jesu što i) vile. 70
Jagnjat’ naši prevošodi Gedeona runo,
Febe b’jelo, rumeno bi nadjet mogla, Juno.
R’jeke daju Inda plode, planine utvari,
Zelja kaplje, ko rosnoga neba suncem šari.
Vješte bake svud nalaze sovolšebne trave, 75
Asklepija ne pitaju, mrtve c’jele glave.
Loza toke sa holmova sladosti nizlija,
Slast, što Liej pobjeditelj prinese Indija.
Aravija i Golkonda, Kitaj do Japona,
Meksik, Peru, Brasilija, Etiopska lona, 80
Nek ostanu, tko sve želi, vzračni imen’ glasi,
Serbsku našu predovoljno sokrovište krasi;
Sokrovište, ne takovo da se roje bludi,
No da živi, kako naši, po prirodi ljudi.
Čudno vreme, vreme (mislim) da je ispolina, 85
Tog uspjeha (sumnja) sama l’ človječeska vina.
I što vidim, i što više daljni putnik kaže,
Sve gadanom preobličju istinu prilaže.
Nije vsuje, onomadne žrtvovasmo Panu,
Soko noseć sa Avale javorovu granu, 90
Granu pusti, i gdi padne, javorse sad krili,
I kosovi polja našeg, što su skriti bili,
Tu odonda jato kupe, gn’jezda stroje javna,
Poju radost, rekao bi, čajanu odavna,
I kad poju, mile zvuke sveto ječi drevo, 95
Plandišta se vzigravaju, zemlje miče črevo.
Takve žrtve. tebi, prosti, podobaju, Pane!
Takve odsad gledaj te nam nizpošiljaj dane.
I vi nešto hrabrite se, slatka četo, djeve,
Mužate se, koja bolje, serbijiske neve! 100
Bilo ovud ispod gora kod pokojni stada,
Bilo dalje, kako kažu, oko B’jelog Grada,
Boginja se lova vašem krjepkom struku divi,
Belona je jedna bila, vi ste čopor živi.
Šta će iz tog proče biti, ko zna, nek se nada, 105
Otkako je, evo dosta, zemlja manje strada.
Ili Ponta Amazone basna kod nas hrani,
Ili Sparta podunavskoj voskrešava strani!
Il’ se vraća v’jek negdašnji Deukaliona,
Ili žizni pastušeske vljudnog Apolona! 110
Ja sam bolje vsegda ča’o, jer su bozi blazi,
Bolje ča’o, jer su ništa pred božestvom vrazi.
Vele da je za gr’jeh otčij nebo kazn’ dalo,
Da gr’jehovno čada jazvi ocev naši žalo,
T’jelom nisu pregr’ješili, hrebet je naš snažan, 115
Žalu duha, ih gluposti, nije do nas sažan,
No u svakom vozodrastu može se umreti,
Svaki narod svim na čudo dokle se popeti,
Vsegda kad se knjiga ljudski navrši sudbina,
Bozi dižu od tle sebi čelovjeka sina; 120
Odvijaju i zavjesu koja i’ zakriva,
Zemlju tješe, da odsele nadeždno počiva.
Vnušavati bodro valja što međ nami biva;_
Svaki da se šta prihvati, nitko ne univa.
Časi su se približili opet našeg Carstva, 125
Časi lučši iskušenog Serbljem gosudarstva.
Str’jelodržac razgaljuje Perun tme oblaka,
K obnovljenju toržestvija neba s zemljom braka.
Koje višno začatije veseli godina,
U Serbiju žrebij nosi s zapustjeli trina. 130
Ključilo se na Olimpu otpre zlatnog v’jeka,
Nije piće vječni bogov’ zabvenija reka.
Sobor njiov, dosad vnimav veličestvu svome,
S gore svoje sad priniče k narodu serbskome.
Istinu mi budi lasno skazati po redu, 135
Usta moja o nebesnim lagati ne smedu;
Vjera valja, kolko se god vešt vidi črezmjerna,
Ja kriv nisam svidjetelja ne imavši vjerna.
Rano bjaše, ja se dignem da obiđem ovce,
Hoća rano, no ko negdi da već čujem lovce. 140
Pođem dolje od obora, zora se užaže.
Il’ ja snivam, il’ je tako što mi sepredlaže?
Obuzme me neki trepet, sveti, jer me blaži,
Oči moje mutne nisu, nisu ovo laži.
Da kamo su, svanulo je, u polju pastiri, 145
Kamo naši s pastirkama ovda vični piri?
Kakva rosa, šta l’ je ovo? Oganj, vlaga žizni?
Polje naše jošt se nezna u takvoj novizni!
Prizrak nije, proniče mi skvozje plotno t’jelo,
Oseća li jošte kogod ovo čudno zjelo? 150
Obratim se, put nastavim po prvome tragu,
U prsima čuvstvujući sve to veću snagu.
Stado nađem, i preznem se, jer mi jošte spava,
Niti glasi gdi svirala, nit’ se pase trava.
Šta će biti, jablanovi nad kolibom kr’jese, 155
Što je dotle sjen bacalo ozarjava l’jese:
Ne znam, pređe na desno li poći il’ na l’jevo ,
Da vozljezem toga jutra proročesko drevo.
Budem gore, i vnezapu, drevnost se pomladi,
Gora gori voznasjela, do neba su grjadi. 160
Sav mi predjel, ko pod maglom, oko mene muči,
Ispod mene jošt mrak noći, sa mnom zore luči.
Silna gora preda mnom se na vispar proteže
Podnožije sve u dimu, vrh se s nebom veže.
Nit’ je Osa ni Pelije, mostnice k Perunu, 165
Ni strašilo egipatskom sinajsko bjegunu,
Već planina s tmom tem tisjašč ispeštrena zv’jezda,
(Nisu zv’jezde, no naroda sviju vremen’ gn’jezda).
Mnoge su se pogasile, nema već ni traga,
Mnogim stoji jošt gdikoja samo luča naga, 170
Neke bliste, kao srasle, s pom’ješani žari,
Neka sviće iznenada gdi se druga kvari,
Jedne vsegda po podlome podgoriju puze,
Druge snuju s okrestnima družeske sojuze;
Ova ljeze na strmotu, ona dolje teži, 175
Ta višekrat pomrčala zrake paki ježi;
Ina svuda obilazi, i na svašto sluti
Njoj unakrst, do tjemena gore jezde puti;
Kako jedne bistro sjaju, te se klubom jaču,
Ove bliže vozaju se, one ko da skaču! 180
Preko mnogi prevlače se drugda ko oblaci,
Drugda im se, kad stranpute, pozamrse zraci.
I kad vzorom prigvoždeni’ sve motrim zjenica,
Ko da mi se zrak mojega preobrazi lica;
Čuvstva mi se porazverzu ploti moje gusta, 185
Ispune se vdohnoven’ja i čoveč’ja usta
Pronese se šumnamolva, iznad moje glave,
Vostrepeću i listvijem grane dreva plave,
Blisnu luče s vrha gore (luče, pravda, blage)
I abije oči moje ne imahu snage. 190
Bude tiho i vrh gore u zlatnom oblaku,
Oblak spleten, kao v’jenac na krasnom junaku.
Nemezda je sirječ nebo nad gorom otperla,
(Nemezis bje strano ime, boginja nemerla),
Ista vrata tvrdi neba, podobije kruga, 195
Spustila je kao oblak povrh gorskog luga,
Tu je bogov’ sudeiska hramina vsevidna,
Tu vselene mzda djelam štedra i postidna;
Tamo prestol trisjedalni od zlatnoga runa,
Mudre l’jevo, desno June, po sredi Peruna, 200
Sjudu, sjudu tad boginja vitko prepasana,
Mart u bronji i uokrug proča pričta strana.
Junino se djelo vidi, brižno Mudru pita,
Ište, da se sudeb knjiga razgne davno svita:
Bude. I gle, Minerva si paladij nad’jeva, 205
I abije iz oblič’ja sviju sloga s’jeva:
Mart se maši k svome kopju, Pluton mošnju dr’ješi,
Mane glavom, da je doba, i Saturn plješi,
Pan c’jevnicu naperio (zvali su i Pana),
Dijani je Luna pala, stid joj sm’jeh Divana. 210
Merkurij se za svoj žezal, Cerera za grudi,
Za trezubac hvati Neptun, svak po svojej ćudi,
Pri začelju Vid se smije s rukovet’ju luča,
Prama njega Iris ređa niz Junini ključa.
Tad gremitelj vdovletvoren zagrli Nemezdu, 215
Da naredbe, i sam pođe novu zr’jeti zv’jezdu;
Jedva pođe, vselena se svakolika strese,
Rukom grane, okom lovim, kud svjetila kr’jese
Niti vidim, tarem oči, i ko da se budim,
I budim se, i na odru ne znam šta da sudim, 220
Letim brže iz kolibe, sjaje vrh jablana,
Noć bje prošla nastupajuć jutro b’jelog dana;
Vrsi gora naokolo gobzuju u žaru,
I sva s višem ko da radost trožestvuju daru,
Uznam i ja moga Vida i Iridu mladu, 225
Sunce sjajno na vostoku, dugu na zapadu.
San je, dakle, koja vjera, što nije na javi?
Što poželi, to se sniva vidovitoj glavi.
Malovjere, da s’ je tvome to duhu odvilo,
Kleo bi se da s’ je negli vježdoma ti zbilo. 230
Ti da uzmeš nebu silu naitija nizu,
Hvatajuć se vsemogućstva, koje nije blizu!
Ajde, reci: Ljestvica Jakovlja je sumna,
I sedmeri klasi lažni za Egipta gumna;
Reci, da je faraonu budna šala bila, 235
Što na bregu krave tvore sedmoustog Nila.
Strano jutro! I sam pitam, je l’ sve tako bilo?
I otkuda da tolj nebo na me prostre krilo?
