Iz melodija
Kad tihim zrakom meseca bledog
Lazurnog neba zatrepti svod,
I zvezde sjajne trepetom blagim
Osvetle plavi nebesni svod;
Kad sve u miru počine svome
Da krepi sankom umornu grud,
Tek sova samo zašušti hukom
Kroz ponoć mine, neznano kud;
Tad prošlost svoju prizivam bono
Negdašnjih dana veseli raj,
I kroz mrak snova dopire meni
Sunašca moga ugašen sjaj,
Prolaze redom časovi mili
Ljubav i sreća ko duha dva,
S osmejkom na me krilima mašu,
Međ njima divno nadežda sja.
I stare pesme detinjstva dragog
Nadamnom već se razleže glas,
Ja vidim moje doline mile
I jedne mome tanahni stas!
Snuždenom glavom i sada stoji,
List po list kida cvetića svog
I setnim gledom izgleda divna
Sa daljnih strana dragana svog!
A bledi mesec tiho se krade
Oblačke lake preleće on,
I setno mameć sa srca jade
Žalosne pesme hori se zvon:
„Prošlosti zbogom! Ljubavi, srećo,
Večnosti mračnoj putujte vi!
U mojoj duši stanka vam nema;
Nadamnom tuga neznana bdi!
Gde nekad srećan s pesmama divnim
Rumenih ruža izvijah splet,
Sumoran gledah kako ih lomi
Jeseni hladne nesnosni let!
Ah, sve je prošlo, bujica kao
Kad plaveć jurne u divlji let
Pustoši njene tek trazi stoje
Gde nekad čitav cvetaše svet!“
.jpg)
