Iz kovnice izašav
| Iz kovnice izašav Pisac: Rastko Petrović |
O šumo, goro, zagrlim li te jutros breza mirisnih
Bi stid me veka o kome priču usnih:
Da otac je hladno pogubio svoga sina,
Pa u senci ga zakopao velikog moga mlina,
A da lav mladunca svoga zakla;
Sa parom šume dišem i paru jednog pakla
Gustog.
O šumo, goro, napijem li se žedan vina zalutalog oblaka
Opet me stid je nekog dvanaestoga veka.
Snim: bogumile gone usana žeđju puklih ko raka
I nezasitljivih bola, umornih, samrtnih bez leka;
I tu se životu smetalo da teče,
da veličanstveno sviće jutro, a plodonosno leže veče
Moćno.
Čim u žudnji opasah bedra drumom žurnim kroz gore,
Stid me bi... vidici, beskraj, parobrodi zaploviše more;
A kao tikve žurne u polju,
Kao hleb vruć, izvorom
Sanjam.
Iz kovnice izađoh, navukoh na sebe nebo ko kaban,
Pod glavu želje stare, da odmorim svoje udove džina;
Okolo svuda poljana, slovenski vetar haban
Duše sa gora. Želim da spim u sredi letnjih jazbina,
A međ zube zapalo puno zvezda ko žita prezrena
I ruke su mi u kladencima a nedra puno zelena.
Noćas ja slušam topot ljubavnoga mlina međ talasima,
Noćas! mesec studenac, mesec reč iz srca što se otisla,
On diže mora; ljubavno diže se plima.
Pa šta? Ko da to nije samo ponor, a u ljudima ljubav!
O vi, što sitniji ste no skakavci upregnuti u kola cara,
No varnice, ipak ste za mene boljka i željka stara.
Čoveka ljubim ja sada.
Ko da to nije ponor!
Čoveka.
Ali, gde živi on od nekoliko ljubaznih reči
Kao od malo zrna lana;
U proleće mu se duša drvetima leči,
U jesen je već umorna i onda je sama.
Čovek sneva o ljubavi,
A ljubav sanja o letima bez bolova
I ljubav sanja o zimama bez mrazova,
Pokatkad da je šteta raniti
Nevina srca: zbog toga će se ljubav propiti.
Obesiće se o krušku rado,
Našto život mu ovaj;
Ta više mu se i ne živi!
O jednu jedinu krušku u šljivaku,
I vetar će mu njihati noge u mraku,
Zbogom! njemu je dobro i da se obesi
U zrelom nekom voćnjaku
Sred mraka
Bez zraka,
Zamro.
Konopac jedini od njega nosi sreću,
A skromno, mesto palata, nastaniti toplu vreću
Pa u reku. O bede!
Rudnici
Zatrveni
U Boliviji gde je planina San Simon.
I živi od pabirčenja osmeha
Kao od dva-tri zrna pšenice:
Ne nađe u tajni greha
Čari, pa beskraja ne nađe u zvuku medenice.
Sprema se da umre.
A duša mu je žalost i tad beskrajna:
O, kad bi bila bar pratnja sjajna!
To tada na čudan način saznam
Da mi je duša raskidana na hiljadu krpa vekovima,
A telo velikim prostorima,
Ko oblak da sunčam svoja tvrda leđa na suncu
Nad Ohridskim jezerom i manastirom svetog Nauma.
Zalutah razbojništvo stečeno u družbi sa Slovenima starim,
Odbacih poštenje nadajući se u bolje dane,
Nisam hteo išta da naučim, niti za šta da marim,
da se ičega prihvatim. Pa ipak pun čežnje jutra da svane
Za slavu i putovanja, za slavu i putovanja, sa druma
Za korak jednog deteta, za pokret njegov u hodu,
A aeroplani i ptice proleću kroz oblak
I cepaju ga ritmom dugih pesama
Kraj Ohridskog jezera i manastira svetog Nauma
Za mirni put beskrajni i duboku nabranu vodu,
Raskidam oblak nad vama.
Izvor[uredi]
|