Iz Ničea
Mudrac govori:
Stani puku, pa ipak od koristi njemu
Idem putem, čas oblak sam, čas sunce,
A viši sam od puka ja u svemu.
Vesela nauka.
Ne, ovo nije knjiga. U knjigama šta ima,
U tim mrtvačkim suvim kovčezima?
Plen knjige to je prošlost, dani sivi,
A ovde samo večnost danas živi.
Moja surovost.
Ja moram dalje stotinom basamaka,
Naviše moram, a vika ču se jaka:
»Surov si, surov, zar misliš da imaš
Pred sobom samo od kamena ljude?«
Ja moram napred preko sto stepena,
A niko neće stepen da mi bude.
Moja duša.
Ja poreklo svoje znam:
Nezasićen i plamenu sličan
Sažižem se, sebe gorim sam,
Čeg se taknem svetlost biva, plam,
Što ostavim pepeo je sam.
Plamen ja sam, ja to dobro znam.
Bez zavisti.
Da, on bez zavisti gleda, stog svak mu od vas se
klanja,
Al' njemu nije stalo do vašeg poštovanja,
On ima orlovsko oko za daljnju daljinu tamo,
On vas ne vidi, zvezde... on zvezde vidi samo.
(1912) (Prev. B.)
