Izgibio Jugovićah
Poletila dva vrana gavrana,
Sa Kosova polja širokoga,
Kervavieh noguh do kolienah,
I kervavog kljuna do očiuh;
Poletili, pa su besiedili: 5
„Evo ima dvie nedielje danah,
Nenađosmo derva ni kamena,
Gdie bi mogli odpočinut' malo."
U tom oni dok govoru bili,
Ugledaše dvore Jugovića, 10
Pa su oba k dvoru poletili,
Poletili, hitro doletili;
Na dvoru se oni ustavili.
Izletila stara Jugovićka:
„Bora vama! dva vrana gavrana, 15
Nistel', sriećom, sa Kosova ravna?
Nistel' vid'li našeg cara Lazu
I njegovu ubojitu vojsku?
Jeli Lazo cara predobio?
Nistel' vid'li devet mojih sinah, 20
Sinah mojih, devet Jugovićah,
Hoćel' skoro svome bielom' dvoru?"
Tad gavrane jedan progovara:
„Radi bismo dobar glas donieti,
Ah pravo valja kazivati: 25
Vidili smo vašeg cara Lazu
I njegovu ubojitu vojsku;
Mi vidismo devet vranih konjah.
Brez sedalah i još brez junakah.
A za njima devet bielih hertah, 30
A za hertim devet sokolovah;
Oni lete jedan za drugime,
Traže oni svoje gospodare,
Pa dolaze do zelena luga,
Tud' nahode mertva cara Lazu, 35
A do njega devet Jugovićah:
Svi su oni listom izginuli
Braneć Lazu od dušmanskih rukuh."
Kad začula stara Jugovićka.
Ona biše serdca junačkoga, 40
Neodtišće suze od obraza.
„Bogu falu! na njegovu daru."
Pa dozivlje najmenika Luku:
„Vierna slugo! najmeniče Luka.
Leti, slugo, u donje podrume, 45
Sedlaj nama dva dobra konjica,
Tebi vilu, meni lastavicu."
To začulo devet neviesicah,
Svaka nosi diete dieverovo,
Pa dolazi svojoj svekervici, 50
Tužno cviele kano guje ljute,
A nji tieši stara Jugovićka:
Bora vama! devet neviesticah,
Mlade jeste, nebudite lude;
Nevierujte mladim gavranovim, 55
Često gerkću , ali leša nejma;
Evo meni biela knjiga dođe,
Sa Kosova polja širokoga,
Dietce moje, mladih Jugovićah:
Da su oni zdravo i veselo, 60
Da su oni predobili Turke;
U njih ima mlogo prijateljah,
Da bi mogli viekovati vieka, —
Oni moju ustavili dietcu;
Sad mi oni poručuju mladi, 65
Da ja stara do Kosova dođem,
Da ih zovem svojem bielom dvoru,
Da ih lašnje prijatelji puste."
To govori, na konjica skače,
Pa im baca knjigu iz niedarah: 70
„Eto knjiga, da se utiešite;
Čuvajte mi devet unučadi,
Čuvajte mi mog' bielog' dvora
I u dvoru herza i obraza;
A ja iđem dovoditi dietcu." 75
Jezus reče, odtišće konjica,
Pravo, zdravo na Kosovo dođe. —
Bože mili, na svem' tebi fala!
Sve je polje lešim prikriveno,
Mertav leži junak do junaka, 80
Mertav konjic jedan do drugoga;
Preverćala stara Jugovićka,
Preverćala dva biela dana,
Preverćala konje i junake
Nigdie ona dietce nenahodi! 85
Dohodila de zelena luga;
Al' kod luga devet vranih konjah,
Za konjima devet bielih hertah,
Za hertovim devet sokolovah;
Oni terču, traže gospodarah: 90
Al' su mertvi, nemogu ih naći.
Kad vidilo devet vranih konjah,
I poznalo cernu lastavicu,
(Sve ih, kleta, izždriebila hiše,)
Doletiše staroj Jugovićki; 95
Nji poznala stara Jugovićka,
Ni tud' ona suze nepustila!
Već pogleda k nebu u oblake,
Ugledala dva vrana gavrana,
Jedan gerkče, drugi progovara, 100
„Eto tvojih devet Jugovićah
Mertvi leže za zelenim lugom."
Mertvoj dietci stara dohodila,
Sve ih redom, tužna, poznavala,
Pa je dietcu liepo izgerlila,
I oprala suzam od obraza. 105
„Dietco moja! devet Jugovićah,
Izginuste mladi na Kosovu;
Ja nežalim, moja dietco draga.
Ja nežalim što ste izginuli,
Braneć zemlju od dušmanske ruke, 110
Pleme svoje vi ste osvietlali."
Pa kada ih oplakala biše,
Kopa njima tverdu ledinicu,
Sve ih redom pokopala liepo,
I zelenim nakitila busom. 115
Pa se krenu k svojem bielom dvoru,
A za njome devetero konjah,
A za njima devet bielih hertah,
Za hertima devet sokolovah.
Kad vidilo devet neviesticah, 120
Procviliše kano guje ljute,
Kruto kunu jenjičare Turke,
A još više neviernoga Vuka
Jer izdade cara na Kosovu.
Njihu tiši stara Jugovićka: 125
„Neludujte! moje neviestice,
Bogu fala! na njegovu daru,
Pa ih mlada ni rodila nisam,
Da mi leže na meku dušeku,
Već da brane zemlju od dušmanah! 130
Neplačite moje kćerce drage!
Ak i jesu odletili ždrali,
Ostali su ptići ždralovići;
Hranit ćemo ptiće ždraloviće,
Naše pleme poginuti neće, 135
Naši dvori ostat' pusti neće."
