Izveštaj kapetana JVUO Franca Kovača od 23. februara 1944.

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Ča, k. 153, reg. br. 17/4—1. (H-V-509)


KOVAČ S. FRANC kapetan jugoslov. rat. mor. 23. februara 1944. g. u Šibeniku.

Dostavlja izveštaj o situaciji u redovima Skradinskih četnika i predlog za poboljšanje situacije. —

KOMANDANTU DINARSKE VOJ. ČETNIČKE OBLASTI

POLOŽAJ

U vezi komandantovih naredaba Pov. broj 4 za dan l.o.m. i Pov. broj 6 za dan 7. o.m. kojima sam određen za Komandanta Skradinske brigade, otišao sam 19. o.m. u Skradin. Od ranije sam raspolagao sa podacima, da je rad u četničkim redovima u Skradinu otišao, radi raznih razloga, odmah u svom početku, posve krivim putem, o čemu sam 16. januara t.g. podneo izveštaj poluslužbenim pismom, upućenim bratu vojvodi Momčilu Đujiću. Zato nisam otišao u Skradin sa namerom, da odmah po svom dolasku onamo pristupim reorganizaciji tamošnjih četnika i da po izvršenoj reorganizaciji preuzmem komandu nad Skradinskom brigadom, već sam u Skradin otišao zato da, vođen ne samo opštim već i ličnim interesima, ispitam i proučim u najsitnije detalje sadanju situaciju i tek potom pristupim radu za izvršenje datog mi zadatka.

Došavši u Skradin, potražio sam najprije brata poručnika Čudić Vladimira, koji je, u koliko mi je bilo poznato, po odlasku iz Skradina brata vojvode Đede (Radomir Đekić, komandant Zlatiborskog vojnočetničkog odreda i sektora "Severne Dalmacije"), imao komandu nad svim četnicima u Skradinu. Poručnika Čudića zamolio sam, da me upozna sa momentalnom situacijom. Imenovani je ovo rešio time što mi je kratko i jasno odgovorio, da je digao ruke od svega i da podatke o vojničkoj situaciji zatražim od brata narednika Nedović Dragoljuba kome je predao komandu a podatke o političkoj situaciji od brata Ležajić Ignjatija.

Dobivši prednje informacije, pristupio sam razgovoru sa Nedovićem i Ležajićem i od obojice primio, kao jedini, prvi i zadnji, meni inače već od ranije poznati izveštaj. t.j. da je situacija očajna, da nema nikakove discipline, da su četnici u Skradinu, radi pljačke i nasilja, omraženi u narodu.

Potom sam pozvao, radi upoznavanja, dosadanje starešine pojedinih četničkih jedinica i ovima saopštio, u potrebnom izvodu, uvodno citirane komandantove naredbe, izloživši im smernice svog budućeg rada, koji mi je stavljen u zadatak, naročito naglasivši, da ću izvršiti reorganizaciju i najenergičnije stati na put dosadanjoj nedisciplini, nasilju i pljački. Kasnije sam saznao, da se pojedincima plan mog budućeg rada nije sviđao.

Na sastanku sa građanima konstatovao sam kao prvo i najvažnije, da je ovih, zajedno sa novo postavljenim naconalnim poverenikom i novo postavljenim pretsednikom četničkog odbora, bilo u svemu samo pet. Na moj upit, da li u Skradinu ima još starijih i uglednih Srba i ispravnih Hrvata — nacionalista, odgovoreno mi je, da ima Srba koji su ranije sarađivali sa četnicima, ali su posle, zbog napred navedenih razloga, razočarani dosadanjim radom mesnih četnika i njihovim postupkom sa narodom, svi otkazali svoju saradnju sa četnicima, a Hrvata koji bi ičim pokazali raspoloženje za četnički rad, da u Skradinu uopšte nema. Saopštivši i ovima, u potrebnom izvodu, uvodno citirane komandantove naredbe, bio sam upozoren na niže navedena tri lica iz Naredbe Pov. broj 6 za dan 7. o.m. i to:

Marić Petra, nadzornika državnih puteva iz Kistanja, novo postavljenog pretsednika četničkog odbora u Đevrsačkoj brigadi, da je "potpuno nepouzdan i slab".

Vujasinović Koju, novo postavljenog pomoćnog organa u Kistanjskoj brigadi, da je "bivši jugoslovenski žandarmeriski narednik vodnik, koji na žalost, kao većina jugoslovenskih podoficira, sedi na dvije sedalice, čekajući kraj pa da opet sedne na svoje staro mesto".

Dubajić Nikolu, opštinskog činovnika iz Kistanja, novo postavljenog pretsednika četničkog odbora u Kistanjskoj brigadi, da su "on i njegova žena Anka komunisti, on opasan, a ona neopasna".

U toku daljeg razgovora sa građanima čuo sam, kao početak i svršetak, već od ranije poznatu pesmu o nedisciplini u redovima Skradinskih četnika, njihovoj pljački i nasilju, što je sve dovelo do upravo očajne današnje situacije.

Razgovori, koje sam potom vodio, u cilju da potpuno upoznam situaciju u Skradinu, sa nekim ozbiljnim, objektivnim i dobronamernim građanima, doveli su me, između ostalih još do sledećih saznanja:

1) Da su radi napred pomenute pesme otišli iz Skradina u Beograd Dr. Dobrota Kosta sa ženom Vukom i sinovima Vojišom i Igorom te trgovac Travica Spiro sa ženom Ružicom i sinom Nenadom.

2) Da to isto nameravaju učiniti, iz istih razloga još neki ugledni Srbi iz Skradina, pošto su se u narodu kompromitovali svojom saradnjom sa mesnim četnicima.

3) Da su četnici za vreme operacija protiv partizana, u jednom selu Skradinske opštine, lišili života jednog posve ispravnog i četnički raspoloženog čoveka, da bi se dočepali njegovih par hiljada lira.

4) Da su silovali jednu devojku, ubili njezinog momka i još jednog prisutnog čoveka, koji su na licu mesta ustali protiv silovanja.

5) Da je pretežna većina četnika iz sela Skradinske opštine prisilno dovedena u četničke redove, da su zbog toga nepouzdani i da nemaju još nikakvog borbenog iskustva.

6) Da četnici iz sastava Zlatiborskog četničkog odreda nikako ne žele ostati više u Skradinu, već pošto poto otići u neko drugo mesto, s tim da sobom ponesu celokupno naoružanje, kojim danas raspolaže pomenuti odred.

Nemački vojni komandant u Skradinu, kojeg sam zvanično posetio, također mi se požalio na veliki nered kod mesnih četnika, izrazivši želju, da se hitno preduzmu sve moguće mere, da se nered ukloni, a mesto nereda zavede red.

Kako su na dan 20. o.m. bile operacije protiv partizana u selima Bilice, Dubrava i Danilo Kraljice, imao sam prilike da lično i na licu mesta upoznam jedan deo rada Skradinskih četnika. Ma da sam samo dan ranije, neposredno posle svog dolaska u Skradin, za vreme upoznavanja dosadanjih starešina pojedinih četničkih jedinica u Skradinu, ove, između ostalog, najozbiljnije savetovao, da odmah, još pre nego što preuzmem komandu nad njima, svim silama nastoje, da pljačka i nasilje u narodu nestane iz Skradinskih četničkih redova, bio sam već na dan operacija šest puta pozivan u nemačku komandu u Skradinu, radi telefonskog razgovora sa nemačkom vojnom jedinicom Ic Aussenstelle u Šibeniku, koja me je kao zastupnika komandanta Četničke komande u Šibeniku pozivala radi pljačke i nasilja koje su tog dana izvršili četnici u selima u kojima su bile vođene operacije. Opomenut pomenutim telefonskim razgovorima, sačekao sam na veče povratak četnika u Skradin. Povratak četnika u Skradin silno me je razočarao, ne samo kao idejnog nacionalistu već i kao čoveka, pošto sam tom prilikom vidio da su Skradinski četnici doneli iz operacija nekoliko magaradi opljačkane robe i 1 tele. Da bi se lično uverio, da li donešene stvari pretstavljaju ratni plen ili privatnu imovinu, izvršio sam, još nenadležan, pregled stvari, koje su bile donešene na dva magarca. Pregledane stvari bile su: čisto građanska muška odela i kaputi, u glavnome još nenošeni; čitave peče novog platna; žensko i muško rublje, nošeno i nenošeno; zlatnina; kokoške; suho meso itd., itd., t.j. sve opljačkana privatna imovina. Natovarene magarce vodili su i starešine pojedinih Skradinskih četničkih jedinica. "Vlasnika" jednog natovarenog magarca upitao sam čije će biti donešene stvari. Odgovorio mi je doslovno:

"Moje, jer sam se ja za njih borio." Još istog dana, kasno u večer, saznao sam od nekoliko ispravnih četnika, koji su tog dana bili u operacijama, da su u selima Bilice i Dubrava pojedini četnici tog dana ubili nekoliko ljudi, da bi se dočepali njihove privatne imovine.

Na dan 21. o.m. saznao sam, da su Zlatiborci tog dana bez znanja nadležnih starešina, ukrcali u kamion neku svoju rezervnu hranu, koja nije bila u četničkom magazinu već na čuvaju kod nekog brata četnika Bekić Milana. Hrana o kojoj je reč pratio je brat četnik Pantić Pero. Tom prilikom bio je uzet iz Skradina i 1 teški mitraljez bez postolja.

Sve napred navedeno, lično konstatovane, prilike u redovima Skradinskih četnika, dovele su me do uverenja, da nisam u stanju, da pristupim izvršenju napred citiranih komandantovih naredaba, pošto je zbog niže navedenih razloga sav moj rad već unapred osuđen na neuspeh. Ovi su razlozi sledeći:

I) Četnici su, krivicom dosadanjeg vođstva, bez svake aktivne discipline, skloni pljački i nasilju. Pretežna većina novomobilisanih četnika je prisilno mobilisana i prema tome nepouzdana, a sem toga bez potrebnog borbenog iskustva.

II) Za izvršenje reorganizacije i zavođenje najstožeg vojničkog reda i discipline bezuslovno je potreban starešina gvozdene ruke. Da bi se taj starešina mogao prihvatiti posla, za uspešno izvršenje postavljenog zadatka, gvozdenom rukom, neophodno je potrebno, da bezuslovno raspolaže sa potrebnim brojem njemu lično odanih, strogo disciplinovanih i poštenih četnika. U današnjoj situaciji u Skradinu potpuno je nemoćan svaki onaj starešina, koji ne raspolaže, kako sam napred naveo, sa potrebnim brojem njemu lično odanih, strogo disciplinovanih i poštenih četnika, jer se u vojsci nikada ne sme desiti, da starešina izda naređenje za koje nije siguran da će biti bar načelno izvršeno. Rešenje današnje situacije u Skradinu, zahteva komandanta, koji raspolaže lično njemu odanom oružanom silom, a ove ja nemam.

Na temelju svega napred iznetog molim Komandanta, da svoje naredbe Pov. broj 4 za dan 1. o.m. i Pov. broj 6 za dan 7. o.m. stavi van snage u koliko se odnose na odredivanje mene za komandanta Skradinske brigade. Istovremeno predlažem:

a) Da se za Komandanta Skradinske brigade odmah odredi i najhitnije uputi na položaj spreman, energičan, disciplinovan i pošten četnički oficir, sa najmanje 100 do 150 njemu lično odanih, strogo disciplinovanih i poštenih četnika i odmah pristupi izvršenju napred citiranih naredaba.

b) Da se četnici iz sastava Zlatiborskog četničkog odreda, odmah po dolasku u Skradin novih četnika, pozovu iz Skradina s tim da uzmu sobom samo najpotrebnije naoružanje.

c) Da me Komandant svojom naredbom odredi za komandanta Četničke komande u Šibeniku.6 Neophodno je potrebno, da Četnička komanda u Šibeniku produži svoj dosadašnji rad. Brat potpukovnik Gumzej J. Josip je, po mom mišljenju, prestar za ovu dužnost. Sem toga lično mi je, pred moj odlazak u Skradin, izjavio da ne želi biti komandant Četničke komande u Šibeniku.

Molim Komandanta, da bude uveren, da je prednji izveštaj rezultat potpunog poznavanja situacije u Skradinu, a dati predlozi jedini mogući način na koji može i mora biti konačno …