Izvestie o stanju naroda u evropskoj Turskoj

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Podaci o tekstu
Autor: Adolf Blanki (Adolphe Blanqui)
Naslov: Izvestie o stanju naroda u evropskoj Turskoj.
Podnaslov: Čitano u akademiji nauka u Parizu.
iz:
Izdavač: Nar. knjigopečatnja Dan. Medakovića
Izdanje: prvo
Vreme nastanka: 1842.
Godina izdanja: 1850.
Mesto izdanja: Novi Sad
Prevodilac: Vinko Pacelić ( tj. Pacel)
Originalni naslov: Considérations sur l'état social des populations de la Turquie d'Europe
Originalni podnaslov:
Kratak opis:
Ostalo:
Status obrade: {{{STATUS OBRADE}}}
Wikipedia-logo.png Članak na Vikipediji
Slika
[[Slika:|180px]]

Doista je za čudo kako da nitko od naši ljudi ovaj slavni spis ne prevede na naš jezik, prem da je vredan i prevredan, i u kratko više sadržava u sebi nego li sve što se u ovoj struci nalazi o nama Jugoslavjanima u Ami-Bue-a, Siprijen-Robera, Depre-a i u ostalih; a ne samo radi toga što ga napisa čovek valjan, očevidac i potpuno kadar za rasudu naših odnošenja, nego i radi toga što je pisan po nalogu tadašnjega ministarstva u Francuskoj, i što ga je spisatelj čitao u javnoj sednici najvažnijeg društva učenog na svetu, u koju sednicu bio je također pozvan tadašnji ministar otomanske porte Rešid-paša sa svojom svitom, koji sve ove istine moraše progutati.

Što se Turci malo brinu za knjige a osobito za kaurske, znade svatko, ama od naših da nitko ovo ne prevede, šteta je velika za Slavjanstvo u opće a za nas napose, dočim se prevodilo i prevelo koješta. Nemački prevod imade od X. Rota 1846.

Mislim da sam ovim prevodom učinio stvar ne izlišnu. Za vernost prevoda ja sam jemac; ako li bi kome bilo gdegod što nejasno, neka me izvini, pomisliv, koliko je teško prevoditi iz izobraženih jezika na naš; a što se sada istom ovi spis može poslati na videlo, nisam ja kriv, jer mi pre ne dopade u ruke — a bolje ikada nego nikada. Evo ovo se pisalo 1842. g pa je sad istina, i potvrdilo se i obistinilo žalibože suviše, nego nešto se rumeni na istoku kao da je zora, biće dana!

Preveo
Vinko Pacelić

Predgovor[uredi]

Mal što „pitanje istočno“ pre dve godine dana neporemeti mir Evrope. Sa dva ugovora, na koja se Francuska također mora da potuži, rešenje ovog važnog pitanja nije svršeno, nego samo odgođeno. Kad se udešavala sudbina mnogobrojnih Hrišćanskih naroda, koji onuda žive - i to bez njih - nije se tu ni malo marilo za ona prava, kojima su oni to stekli da se vlade za njih pobrinu, niti se mislilo da njima može biti suđeno, te će oni zadaću svoju i sami dovršiti. Kadgod se zametne govor o budućnosti ove krasne ali za sada nesretne zemlje, sve ljudi misle, da će nju kao plen podeliti na komade Rusija, Anglija i Austrija. Pametniji, koji misle da ova deoba mimoići nemože, pitaju da šta li će zapasti Franciji. A nitko se i ne usuđuje pomisliti: da bi jednom istočni Hrišćani mogli biti sami svoji i staviti se u broj naroda slobodni i nezavisni.

Nama se činjaše, da je rešenje istočnog pitanja samo ovako moguće i to na skoro - da bi odolelo velikim potrebama čovečnosti i prosvete - i da bi se tako izbeglo sramno raskomadanje Poljske. Koliko je ugnjetujuća politika turska istočne Hrišćane kroz tolika stoleća udaljivala od ostale Evrope, ipak oni ne ostaše sasvim tuđi naspram pokreta onijeh misli kojima se ostarela Evropa podmladila. Napredovanje parobrođenja, - osvojenje Vlaške, Moldavije, Srbije i Grčke - veliki rat na Misir - uzeće Algira - sve to nauči Muslomane da će se oni odsada računiti sa Hrišćanima. Evropska diplomacija umešala se je sve malo po malo u upravljanje sviju poslova na istoku; ali poslednji događaji u Siriji posvedočiše da ovo umešavanje ne će biti svakad probitačno.

Sirija zaista nije pristala na one naredbe, koje njojzi Anglezi po slabosti naše politike g. 1840. nakaniše da nametnu Strašan nered besni oko Libana. Ustanak Hrišćana u Siriji uništuje dan po dan uspeh one kratke pobede, kojoj uzrok bijaše pozvanje Francuske flote kući u nevreme. A pre godinu dana malšto ne postrada sa jednog ustanka u srdcu Turske Bugarska, i to sve na očigled pretećoj Rusiji i Austriji. Samo nekoliko pušaka više - pa bi bila kod San-Žan-d'Akra zlo udešena vatra buknula uzduž Dunava. Uplašeni Muslumani jedva imaše kad da pozovu u pomoć čete Arbanaske, koje svu pokrajinu popališe i okrviše. Sad vlada grobna tišina po onim krasnim dolinama, gde nekoliko milijona Hrišćana izgleda sa nestrpljivim pregnućem čas kad će izbaviti svoju zemlju i veru.

To je ona po Evropi slabo poznata zemlja, koju da razvidim, pre nekoliko meseci bi mi naloženo. Bilo je za nas od koristi da znamo, eda li imade u Hrišćanima istočnim klica za narod nezavisan, i da li bi mogla naša politika danas sutra da njih uspešno zaštiti njihovom narodnošću protiv preuzetnosti oni vladara, za koje se misli, da su prisiljeni okružavati se (s'arroadir) o tuđem trošku. Marljivo ispitivanje one zemlje dopusti nam, da se tome možemo nadati. Ja sam je prošao svukoliku, od varoši do varoši, od sela do sela, od Beograda do Carigrada, pohodio sve paše, sve vladike Grčke i Bugarske; zapitkivao sam sve znatnije ljude one zemlje. Izvestie, koe evo sada objavljujem, pokazuje na kratko pravo stanje tamošnjih stvari; a namera mu je da dokaže, da Francuska politika iziskuje: potpomagati, da se načini jedan slobodan narod Hrišćanski u Turskoj kao Grčka kraljevina, i razrešiti tako najtežu zagonetku našeg doba bez narušenja mira po ostalome svetu Dosta je: ako hoćemo a ono pazimo.

U Parizu 23. Junija 1842.

Izvestije o društvenom stanju stanovništva u evropskoj Turskoj[uredi]

Opća razsmatranja[uredi]

Nema zemlje, koja je u današnje doba više zanimiva za ispitivanje od Evropske Turske. Državnici, Filozofi, ekonomiste mogu više da nauče u njojzi nego poete, koji se veće odavna privikoše te polaze onamo da traže uspomena i nadahnuća. Ova zemlja, tako krasna a tako žalosna, jeste jedina, kojom se danas najveće glave zanimlju. Sudbina njezina u malo ne učini, da ne sumnjamo o miru Evrope. Svak oseća da ova zemlja krije u sebi klicu tajne i plodne budućnosti, koja se ne tiče nje same. Sa gledišta političkog važnost ove zemlje, koju ona na merilo metnuti može, tako je znamenita, da bi dovoljna bila poremetiti ravnovesje sveta; sa gledišta verozakonskog može biti da joj je važnost jošt veća; i ime glavnog grada njezinog podosta kazuje one usluge, koje je hrišćanstvo odanle steklo, i kojima se jošte nadati može. Sve su oči onamo uprte sa duševnim suglasjem i sa nekim nemirom. Neki bi radi jednim mahom da razmrse ovu veličanstvenu zagonetku, koja se nameće općoj brizi, jer se čini da je ono varvarstvo, koje nju pustoši, poziv na mejdan ponuđen prosveti.

Netreba se ipak čuditi što je Turska uz sve svoje zanimivosti tako slabo poznata. Nema mnogo vremena odkako se može onuda putovati bez zapreka, jer se sumnja odma na svakog koi dulje gdegod boravi. I sami sultani nisu onde uvek gospodari; a najsmeliji putnici nisu inače Tursku razvidili nego trkom. Najbolji zemljovodi što se nalaze, austriski, ruski, francuski, puni su pogrešaka, i to više za to da čoveka zavedu nego da ga vode. Često naznačena je reka, gde je planina; tako imade naznačenih stotina sela, od kojih nema ni jednog, a zaboravili su neznačiti hiljadu koje stoje. Po staroj Meziji i po Traciji imade dolina, koje su mnogo manje ispitane nego neke pokrajine amerikanske na zapadu od Aleghana. U dubini naših takih dolina koih nema na zemljovidu nikakvome, našao sam ja hrišćanskih starosedilaca, kojima sam se čudio njihovoj snagi, prostoti i bezazlenosti pametnoj a čistoj. Imade u da se pronađe jedan novi svet, što više, imade da se iskopa jedan stari. Staro hrišćanstvo niče ovde sa sviju strana kano bujno rastenje iz zemlje mladice. Rekao bi čovek da ona plemena, koja su Hrišćanstvo brižljivo čuvala, krijući ga kroz više vekova od očiju neposvećenih, da sada znadu da je kucnuo sat, kad će konačno moći prokazati priznatoj Evropi ovaj slavni i prečasni amanet. A pravi značaj sadašnje Turske, koji najvećma u oči udara, jest velika naglost života hrišćanskih naroda naspram propadanju telesnom i duševnom porekla muslomanskog

U isto doba, kad se putnik čudi ovoj suprotnosti, zajedno se i divi nesravnjivoj krasoti i izvanrednoj plodnosti turske zemlje. Tek što pređe Savu, koja deli Zemun od Beograda, to jest Ugarsku i srpske pokrajine, navale nanj svi iznenadi na jedared. Ni sam Okean nedeli tako savršeno varvarstvo i prosvetu kao što deli ova reka. Na njezinoj levoj obali sve je živo, naseljeno, obrađeno; a na desnoj sve pusto i skoro ništa neobrađeno. Slavni grad principa Jevđenija ruši se u ruku Turaka; a Beorad čini se kao da cvati u ruku Srba, Hrišćana. Svagda gde se sjaje krst, dižu se nove kuće, a gde se blista minaret, tu se ruše. Ova je varoš kao ogled čitave Turske. Čovek bi rekao da je politika samo a to ovako sjedinila Hrišćane i Turke, da može jasnije što jasnije dokazati nesjedinjivost ova dva porekla, ili što više, hrišćanskog plemena za buduće nedvojbeno prvenstvo. Srbija jeste radionica, gde se pripravlja ono jedino moguće slevanje ugnjetujuće i trpeće stranke. Ovde i jest, gde dva naroda više jedan pored drugog stavljena nego sjedinjena pod upravljanjem polak turskim polak hrišćanskim pokušavaju jedan novi društveni život, koj će danas sutra služiti kao za primer, ili barem kao za prelazak k boljem upravljanju.

Srbija mi se za moja istraživanja naravno pružala kao početak putovanju, od kojega ću evo da razložim sledstva. Ova zemlja, ugovorom Bukreškim (16. maja 1812.) i Akjermanskim (25. septembra 1826.) od ostalog carstva gotovo rastavljena, čini se upravo kao glava od mosta (predmošće?) koji je prikladan za branjenje, a jošt prokladniji za napad na onu pokrajinu, sa kojom je samo slabom svezom vazalstva i to sumljivog, svezana. Slavni Karađorđe postavi u početku ovog veka temelj srpskoj nezavisnosti, koju po njegovoj smrti knez Miloš utvrdi, koga pored sviju veliki njegovi usluga onoj zemlji učinjeni, prognaše. Imao sam priliku ovoga znamenitoga čoveka videti u Beču, koji, i ako je sasvim neučen, ipak mnogo imade duševnih sila i stalnost značaja. To je očevidno, da je Miloš onda bio više nego li samo vazal, kad je u Carigradu primio od sultana kneštvo sa nasljedstvom svojih potomaka i takove sloboštine, koje dolikuju samo krunisanoj glavi. Sam hrišćanin, zapovedao je on Hrišćanima; i ovoje prvi primer u ovoj struci koji se sluči u Turskoj, gde pleme muslomansko nikad pre donle nije prestalo nad svom rajom izvršivati pravo pobeditelja. Od onda videše Muslomani kako im se izmače Grčka, kao što se izmakoše Moldavija i Vlaška njihovim očevima; a ne može se dosta da pazi, kada li će nastati ono sasvim novo doba, koje se pripravlja za društveno stanje Turske.

Ni trideset godina nije trebalo, pa se počiniše ovako korenite promene u ustavu carstva muslomanskog. Rekoh promene korenite za to, jer su one izvor od drugih, i kao naravni prednjaci sviju ponavljanja, koja u novije doba biše pokušana sa manjim ili većim uspehom. Biće od koristi da za kratki čas svrnemo oči na glavne događaje, koji su iz onih ponavljanja sljedovalji, i o kojima mislim, da će morati odsudno delovati na razvijanje prosvete u Evropskoj Turskoj. Pravi uzrok nesjedinjivosti od dva plemena jest netrpljivost verozakonska Turaka, koja im neda ni da stupe sa Hrišćanima ma u kakav savez, niti da smatraju Hrišćanina za ravna sebi pred zakonom. Odanle, kao što svak zna, ona grozna pristranost suda muslomanskog - odanle i namet što se samo na jedno pleme udara - odanle i sloboštine i osigurana nekažnjenost drugoga porekla. Jedan ugovor bio je dovoljan da utamani ostanke turskog gospodavanja, pa Srbi dan danas uživaju ona ista prava, koja i podanici austrijski[1] ili ruski. Sloboda verozakona vlada kod njih savršeno; imadu upravljanje sredotočno i mestno sasvim po hrišćanski, nešto vojske savršeno disciplinirane, mnogo redifa; oni podižu škole, a imadu istu našu karnu - kriminalnu - sistemu sa strogošću nečovečnog načela od usamljivanja. Pošta, štampa, novinarstvo - sve je to bilo kod njih na hitro uvedeno, i to može biti prehitro za ruke, koje su ovako strahovitom oružju i nevešte. U to isto doba knez Miloš, koji kao prva žrtva sviju ovih zavoda pade, pogradi drumove posred onih gustara, postavi mostove ili skele preko reka, utemelji karantine pogranične, bolnice po varošima i mnogo inih korisnih zavoda.

Zanimljivo je za motritelja napredovanje ove male države, do skora jošte turskome zakonu podčinjene, pod uplivom slobode, koja se kod njih poredi iz stečene nezavisnosti. Premda su jošte rane turskog upravljanja živo naznačene, ipak narod srpski ima već svoj posebni obraz, svoju vlastitu živost, koja je kadra ne samo da se brani nego će i napasti katkada. Ja nisam nigde vidio tako živahne narodne osetljivosti, nigde da bi se zakoni sanitetski tako strogo obdržavali, nigde da bi se na putnike toliko pazilo. Oni bi radi i preterali strogost zakona, samo da se misli da su prosvećeni. Ali u ovako preranom pokušavanju nalazimo toliko iskrene volje, poštene težnje i pravog pobošljanja jošte nerazvijenog, da se Srbija priličnije može smatrati kao pokrajina hrišćanska nego kao privesak turski. Čovek bi rekao da Srbija sama na sebi čini neki način pokusa društvenog, koji će biti kao nauka ostalim narodima hrišćanskim na istoku. Ovim slavnim početkom ili što više: ovim svetim posvećenjem naroda k novoj svojoj sudbini obogatiše se veće ponešto srpske poljane, koje su kano žive naspram pustih turskih. Nebrojeni volovi, ovce a osobito svinje — time stanovnici pribaviše sebi neku udobnost a često i bogatstvo. Nema zemlje, prirodom bogatije obdarene i zgodnije udešene, šumom i oranicom zemljom sretnije izmešane, tako navodnjene, u opće u kojoj bi bilo sve bolje razdeljeno. Hoću samo da napomenem dolinu Pećku, koja je zlo naznačena po zemljovidima, a mogla bi se sravniti sa Limanom i Grezivodanom.[2]

Budući da mi valja navesti društveno stanje ove važne zemlje, odvojene od Evropske Turske, čini mi se potrebito da navedem znamenito ono učastie, koe su žene uvek onda imale kod svakog pokreta, koji bi se za ono odcepljenje učinio, a osobito kneginja Ljubica, žena kneza Miloša. Trebalo je iz bliza motriti bezobraznost Turaka prema hrišćanskim ženama, koji zaista toliko štuju svoje, pa onda istom može se ponjati ona nesmiriva mržnja Srpkinje na Muslomana, kog ona zove silnikom haremskim. Tako se otlikovaše Srpkinje i za vreme rata pod Karađorđem i Milošem. Kneginja Ljubica uzjaše konja za boj i više puta oporavi hrabrost koja htede da klone baš u odsudnom času. Predstavite sebi u žene od 50 godina izgled sasvim junačan, glavu sa kosom sedom i raspletenom, čelo visoko i vrlo nabrano, u prostom odelu, što ga je sama sebi pravila: tako je izgledala srpska kneginja, kad sam imao čast da me pusti preda se u svojoj drvenoj palati. Za što me je pitala, uvek je uplela svakome pitanju po koju krasnu pripovetku, a svaka bijaše puna brige za sudbinu onih Hrišćankinja, koima je suđeno i danas živeti pod turskim upravljanjem. Neda se ovde sve i svašta napominjati, ali ja sam doneo sobom osvedočenje, da je Hrišćanstvo na takovome mestu vrlo silno, gde se takovi ponositi značaji rađaju i uzdržavaju. Meni se čini, da su podobni događaji u očima oštroumnih ljudi pravo otkrivenje (revelation).

Da je novo srpsko upravljanje bolje od turskog pokazuje se još jasnije kad putnik uđe u Tursku, koja je upravo pod upravljanjem sultanovim. Tu mora da pređe Timok, koi u Dunavo iztiče, na čunu, (a tko će verovati, da ima igde ovakav prevoz!) koji nije ništa do izdubljena klada, kao u divljaka. Na drugoj obali iskrca se u glib, pa ako je rad dočepati se Vidina, do kojeg još imade 10 milja a u njemu 20.000 duša, nema inog sredstva nego sasvim prosta kola na dva vola i četiri točka, sve samotvori, kao u pradavna vremena. To su vam poštarska kola Otomanska uzduž Dunava spram parobrodarstva društva austrijskog, koe nemože da probudi Turke iz njihovog dremeža, sa koeg im gine i živost i narodnost. Na ovim neobičnim kolima morao sam da dođem u Vidin, u Husein-paše, koi se proslavio tamanjenjem janjičara i velikolepiem svoje skoro carske kuće, koja je najsjajnija na istoku. Ja ne mogu izraziti pred akademijom ono žalosno osećanje, koje obuzme dušu putnika, kad prolazi po ovoj prekrasnoj ravnici podunavskoj, koja je tako plodna kao ona od Rone kod Avinjona, samo što je u duboku pustaru kao snižena; jedva što se može videti po koja nesretna družina golih cigana, ili kadkad stado ovaca ili obor volova. Ljudi bledi i uvela lica, deca slabačka i gola, žene, kojima je na obrazu izražena patnja, sve to tumara, psi i marva po kolibi, sagrađenoj iz pletera i blata, gdegde naišao bi na parlog, ili na ostatke opustošenih voćnjaka; od svega zemljišta nešto je za izpust marvi a ostalo sam korov. Ja na čitavoj ovoj golemoj ravni nisam video žita u polju, ni jedne grede krtole, jednom reči ništa, što bi kazalo da se zemlja obrađue, ako ne ono nekoliko kukuruzišta.

Grad Vidin, glavno mesto pašaluka, jest upravo i vredna glava ove pustare, a nije nego zamršena gomila od drvenih kuća, na kojima zlo sastavljena brvna jedva što propuštaju svetlost i vozduh u ove nesretne jame. O ravnim sokacima ni spomena nema. Lica od kuća stiču se po sokacima u smradljive bare, u kojima gnjije mrcina i ostali smrad. Oni mnogi mesari ubijaju marvu pred svojim vratima, a krv onda otiče u jame iskopane, a posle tako gnjije i razašilje na daleko ugušljiv smrad. Više puta leže strvine pasje, mačje, konjske a i volovske po sokacima, u koima se nebi moglo ni živeti, da nema jastrebova, orlova i gavrana, koji jatomice uvek nad plenom svojim obleću U nekim predelima Turske nalazi se ovih tica mesoždera na hiljade, i neplaše se ljudi ni malo. Za povekšanje ove za zdravlje ubitočne nečistote pokriveni su sokaci ponajviše granjem ili daskama, te tako zabranjuju ulazak svetlosti, kao po svima pazarima na istoku, koji su na glasu radi svog smradeža. Glavne drumove nečiste nikada; i u samome Edrenetu varoši od 100.000 duša, nagazio sam male brežuljke od smetljišta, koe više od 20 godina onamo leži, pa ih valja obilaziti, ma i na konju bio. Tako izledaju svi turski gradovi; sreća je samo što imade po njima mnogo razsađeno drveće, što su iskićeni mnogim. studencima, i što mnogo prostorije prazne uklanja pagubne posledice nebrižljivosti upraviteljske. Da bude slika od Vidina savršena, valja jošte napomenuti dvoja golema vešala, koja su osovljena spram gradića za primer pravosudstva vezirova.

Husein doznavši za moj dolazak i da sam Francuz, nie oklevao ni malo, nego pošalje nekog domaćeg činovnika, kome je naložio da moju prtljagu preneti dade u vezirovu palatu, i da mene dovede pred njega, vodeći me sa nekom slavom kroz najživlje mahale grada. Uvrh basamaka primi me Husein vrlo srdačno, i razgledavši ljubobitno narodnu našu kokardu na mom šeširu, stade me zapitkivati o mnogim stvarma, koje jasno pokazaše, da se vrlo stara za velike događaje Evropske. Husein je starac od 68 godina,[3] vrlo krupan, a obraza umiljata i ponosita. Svak će se čuditi kad čuje, da je iz strahovitog istrebitelja janjičara postao špekulant prve struke, prava pretržica, po načinu paše Misirskoga, kog više zanimlje cenik od đumruka nego rat i upravljanje. Husein, gazda od skoro 2.000.000 franaka dohotka, obraća silnu glavnicu na golema poduzeća. On kupuje na veliko žito u Vlaškoj, vunu na Krimu, zeitin u Maćedoniji, pa onda prodaje na malo. U ravnicama Vidinskima i Tračkima drži ergele od 500 konja, a 1400 dobro plaćenih činovnika jedva što mu svršuju trgovačke poslove. Ne ću da govorim o njegovih 30 žena — za njegove godine čudna izlišnost — niti o kome drugome delu njegova saraja, koji se nadmeće i sa samim sultanovim. Ovako golema imovina usred nejstrašnijeg siromašstva, ovakova premoć, urečene samo silnom glavnicom, koja bi dovoljna bila za oživljenje čitave one pokrajine iz koje je isisana - to je pojavljenje, vredno da se s njime zanimlju ekonomiste.

I ako se poveći deo naše važne zabave glavno vrteo oko političke ekonomije, ipak se nisam nikada nadao, da ću naći u Huseinu branitelja slobodne trgovine. On je navestio rat našem ceniku vrlo izvrsnim i razumnim načinom. „Naše su dve zemlje“ reče mi, „vrlo na daleko jedna od druge; i ja sam zadugo mislio, da je ova daljina kriva što mi tako malo trgujemo; ali meni se čini, da vi ni sa svojim susedima više netrgujete, a to radi vaše carine; kome dakle prodajete sve svoje proizvode? Što se mene tiče, ja bih kupovao od vas mnoge stvari, ako bi ste dopustili da vam u zamenu dadem one stvari, što mi ovde proizvodimo; ali ja vidim da vama ne treba ništa. Francuska mora da je sretna zemlja.“ Ispovedam da i ja nisam bio manje sretan, što sam na podunavskim obalama našao takovoga pomoćnika, i ja evo predajem bezazlene opaske Vidinskog vezira na razmatranje onima, koji se drže načela zabrane. Kao što podobna pitanja kod nas napreduju, može jošte biti, da će nam sloboda trgovine iz Bugarske doći.

Nerado ostavih ekonomičeskog pašu da pođem u Niš, ono ognjište sviju poslednjih događaja u Turskoj. Na zemljovidima je sav oni predel ištećen. Doista je za čudo, da je ovi kraj tako slabo poznat, koji se pruža uz srpsku krajinu na srpskoj strani, a na drugoj okriljuje čitavu Tursku, jer je naznačeno po svim mestopisima 7 do 8 sati, a ja sam trebao dobrih 5 dana i to oštra hoda. Na najvišem vrhu ovog predela leži grad Belgradčik, koji i sam veće zaslužuje da ga poznadu geologi i slikari radi njegova posebna i krasna položaja na zemlji od prirode izmučenoj. To je jedan od najveličanstvenijih i najstrašnijih položaja što sam za života video. U dubini ovih divlji bogaza zaista sam našao 7 ili 8 velikih sela, sakrivenih kao gnezda u neprohodivoj planini. Po njima žive sami Hrišćani. Posle sam naišao i na njih više, ali isključivo sede u njima samo Hrišćani, tako da sam najposle mislio da izidoh iz Turske. Slabo se znade po Evropi da je sva Bugarska Hrišćanska, i da su Turci u njoj utaboreni kao posadna vojska u pobeđenoj zemlji. Tako isto slabo se poznaje muževna sila Hrišćana i divna krasota njiove zemlje. Nemam izraza za točan opis one brdima okružene ravnine, usred koje se digao Niš iz daleka prijatan, kao iz bliza smradljiv, kao sve turske varoši. Nigde u našoj Evropi nije priroda razvila većeg velikoleplja, nigde nije udes ili ruka čovečja rasadila drveće za ukrašenje predela tolikom milinom i suglasjem. I sama zvezda sjaje jasnije na nebu.

Ali mora se priznati i to, da posred ovih krasnih okolina vlada grozna nevolja. Sav se svet krije i ušuti kad upazi vojnika — pa kakva vojnika! Žene osobito beže, kan da im tko preti njiovoj časti ili stidljivosti. Jedva što sidoh sa posljednjeg obronka Balkana u ravninu, to jest u pravu Tursku, moradoh da se borim sa svojim pratijocima kao pobjediteljima kad jurišaju, tako oni navališe na pernad mog domaćina, na jestivo, na sve što im bijaše po volji; a ja sam se često pitao, vidiv ovakove žalosne nerede, da šta li je sa onim Hati-Šerifom od Đulhane. Hrišćani podnose sve mirnom odvažnosti kao što se podnosi stroža zima pod oštrim podnebljem; ali lasno se vidi, kako čekajući na bolje doba koje predviđaju, svoju gorku sudbinu trpe za nevolju Koliko pobožnih uzdisaja prodre iz grudi ovim poštenim ljudima, kad se uveriše da sam i ja Hrišćanin! Kolikoli raspitkivahu za naše običaje verozakonske, za crkvu i sveštenike! Kolikom revnošću raspitavahu za obrede kod krštenja, kod venčanja i kod saranjivanja! Koliko rečit svak njihov pogled, a koji duboki smisao u najmanjoj njihovoj rečci!

Pre nego što unidoh u varoš, prenuosam se pogledavši na neki grozni spomenik, koji je žalostan znak za društveno stanje ove zemlje; to jest ona slavna Niška kula, četverougolna piramida obložena sa 3 do 4000 hrišćanskih glava onih Srba, koji poginuše u bitki s Turcima god. 1809. i od koih fanatizam musulmanski sagradi na vratima od Niša ovi varvarski spomenik. Ne daleko odavle kao uzprkos krasnoj ovoj ravnici, nekoliko razorenih sela — no ne onoliko kao što se mislilo kod nas u Franciji - posvedočava prolaz arbaniskih četa, koje su strahovitije od kuge i teže će se istrebiti u Turskoj nego kuga. U našim prosvećenim državama teško da itko šta znade o ovim četama, koje su, da vam pravo kažem, uređeni izraz sviju zala. Teško da će kod nas ko moći sebi predstaviti sasvim sistematički na plenjenje uređene narode, koji ne žive od ina ništa nego od same pljačke i krađe. Takove su čete arbanaske, koje vlada turska do sada jošt nije mogla pokoreti, i koje, budući razgranane po znatnim predelima turske zemlje, ne mogaše da utaloži inače, nego predav im na amanet obitelji hrišćanske. Ovi izmet čovečanstva obučava se u oružju od malena, i to mu je zanat - nož, pištolj i puška - to mu je alat. Svaki je Hrišćanin njima plen zakonit, prirodan, nasljedan. Arbanasi plene raju kao što naš seljak obrađuje svoju zemlju. Kad bi im ja više puta pokazao ferman sultanov nebi li kako umirio njihovu naduvenost, odgovoriše mi posmešno: „Sultan je gospodar u svojoj kući, a mi u našoj...“

Takovo je upravo stanje u Evropskoj Turskoj - Stanovništvo je dvojako: hrišćansko, koje kao plima od mora napreduje silom veličanstvenom i neobustavivom k novoj svojoj sudbini; tursko koje kao pojedine stene na morskome žalu u zalud pokušavaju, nebi li obustavile valove dolazeće sa mora debeloga. Hrišćani su zaista odavna u Turskoj: već od vremena Bizantinskog i propasti Rimskog carstva. Za njihovo rasplođivanje Turci su sami najbolje skrbili, uklanjajuć ih kao nevernike od vojene službe, koja u današnje doba trati i poslednje turske sile. U ovom okorelom progonstvu Hrišćana, koje traje od uzeća Carigrada kroz četiri veka, jeste nešto od promisla, koji je uzdržao čitavu obitel hrišćansku neoštećenu. Dovoljno je videti ova dva porekla uspored, prebrojiti ih i čitati u njihovom pogledu — pa onda se može pojmiti da se pripravljaju veliki događaji, i da Evropa hrišćanska mora na njih da pazi.

Hoćeteli o tome nekoliko dokaza? Evo ih. Turska vojska, sastavljena iz samih Muslomana, nije ništa do silom ujedinjena četa ćoravih, grbavih, hromih i sakatih. Posle uništenja janičara, koji su barem živeli kao i druge obitelji i uz sav verozakonski fanatizam imali ipak po koju domaću vrlinu, na njihovo mesto stavljena vojska uredna živila je više kao u manastirima, ali bez manastirske stidljivosti, nego kao što se obično živi po kasarnama. Oni nebrojeni bećari, koji po disciplini nizamskoj ne mogu odolevati strastima — po svemu istoku i onako silnijim nego gde drugde — sa hrišćanskim ženama, padnu na skoro u opačine neizrecive, kojima se sramote i desetkuju. Ne mogu da razložim ovde — pa i najvećom štednjom želeo — društvene posledice ove duboke i neizlečive demoralizacije, koja je obuzela tursko poreklo. Da ja sam nisam nalazio svuda, kud sam prolazio, tragove ove žalostive - kobne ove tragove, koji znače da naroda ovoga nestaje, nikad ne bih verovao, da tako što može biti. A šta da rečem o inome grozovitom bezakonju, koje se greši o čojeka pre njegova poroda, i koje se u Turskoj tera paklenom veštinom kao zanat? Mnogi bi se zgrozio, da se usudim izbrajati ona ubojstva, koja na hiljade stvorova svake godine stvoritelju uskraćuju. Nitko nebi hteo verovati, da ove grozne stvari prepisuju kao uredni pomoćni lek neki Maltusovaca, koji nisu čitali Maltusa[4], ali su njegovu sistemu pogodili.

Tako propada na očigled tursko poreklo sa načela mnogožestva, u niz verozakonskog Razložiću kasnije, koliko je ovo načelo delovalo na društveno stanje žena; koliko je na muževe, vidi se. I ako Musulman umerenije uživa mnogoženstvo, nego što se po Evropi misli, ipak on plaća tome načelu gorki danak, ali ni za što drugo nego da se uzdrži načelo. Ponižujući ženu ponižuje i sam sebe; hoteći da upropasti ženu, upropasćuje sam sebe. Mnogoženstvo ne opstoji inače na istoku nego u društvu onih sramota, koja ću napomenuti. Na skoro bi nestalo Turaka u Evropi, da ove strasti onde zavladaju samo kroz 25 godina onako, kao za dolaska Mahmudova. O tome ne ću više besediti; svetinja pobožnosti moje otačbine zahteva, da bacim zavesu na ova nevaljalstva čovečanstva. Ali ja zaključujem iz ovoga, kao što sam i dužan istoričeskoj istini, da takovi znaci oglašuju krajnji čas.

Usuprot diže se pleme hrišćansko, puštajući zrake iz sredine verozakonskog i političkog progonstva, i daje vnimatelnom putniku slatku nadeždu. Sa poštovanjem i usrdiem gledao sam divnu čistotu, usađenu u Bugare, osobito u hrišćanske: to je divno pogledati. Čini se, da ih je očistila davna nesreća, u kojoj čamiše. Značaji se učvrstiše žestokim pokusima, koje od slavodobitnog izlamizma moradoše podneti; domaće vrline ojačaše svetilom obiteljskom, kojoj bez prestanka pogibel prećaše. Ovde se jošt nalazi onih vrlina nedodirnutih, koje oslabiše u našoj zemlji, prerano oslobođenoj: detinjska pokornost, poštovanje žena, supružna vernost, očinsko dostojanstvo. Ali lepa se vidi i nagrada za ove dobrodjetelji u silnoj snazi bugarskih seljaka, u zdravlju njihove dece, u njihovom pristojnom blagostanju po onim predelima, gde im ne smetaju suviše Turci - kao što to biva po okolinam gde paše sede - i gde nema na blizu arbanaskih četa. Ja sam bio nekoliko puta na njihovoj leturgiji, na primer u Tatar-Bazarčiku (bug. Konica) u ono malo crkava što turska osetljivost Hrišćanima dozvoljava da ih polaze nedeljom, pa da ne bijaše ono nekoliko Turaka oko crkve, ja bih bio pomislio, videći ove ljude velikoga stasa, i žene razborite živosti, da sam u kojoj crkvi u Nemačkoj ili Ugarskoj.

Žao mi je što se ne mogu da upustim u neka druga razmatranja, štono su plod čestih mojih dogovora, to sa pašama to sa vladikama bugarskim. Dužan sam radi poštenja da ne izdam, ma to znanostima i od koristi bilo, one časne ljude, koji su meni za ljubav rado pogazili ono ćutanje, koje jednima politika, drugima razum predpisuje. Odričem se veselja, kojim bih ih mogao pravedno osuditi; ali ne odričem se prava, kojim izjavljujem ovo, da bi se moralo želeti, da se ovakovi ljudi sporazumeju: ne bi li kako odvratili od osmanskog carstva žalosne one udarce, koji će pre ili posle nastati, kad se začnu odvajati ona dva naroda. Sada, dok mi ovde govorimo, mogla bi se ova svrha jošte postići uza sve one ljute rane, sa kojih Turska boluje. Prosvećene ili barem pametne paše žive u dobrome sporazumljenju sa hrišćanskim sveštenstvom; ali obično fali obema stranama uviđenje. Hrišćani netraže za sada ništa nego sigurnost osobe i imovine, i nešto jemstva za čast obiteljsku Kad bi im se ovo priznalo, ali ozbiljno i na skoro, utaložila bi se za podugo oluja, koja može svaki čas udariti. Ako li bi se to prerano slučilo, Hrišćani tamošnji ne bi bili spremljeni; samo da bude Evropa na to spremljena i da ponja, da rešenje ove velike zagonetke, ne će biti stvar jednoga nego sviju naroda.

Na svu sreću što se ovo sveopće sporazumljenje, u politici teško postiživo, razvija malo po malo i bez znanja samih onih država, koje to podpomažu. Parobroćenje olakšava dan po dan ovu zadaću diplomacije. Francuski, austriski, anglijski i ruski parobrodi obleću oko Turske na sve strane. Društvo parobrodarstva podunavskog tako se znatno razvija da kadkada nema ni mesta za putnike dovoljno. Francuski brodovi ne samo da voze naše putnike nego i hiljade hadžija muslomanskih, koji polaze preko Aleksandrije u Meku, ili se vraćaju odanle. Odesa je uredno spojena sa Bosporom. Najposle grad Trebizont, ključ od Perzije, koji pre nije slao više od 50 do 60 putnika, po zlim brodovima na jadra, šilje sada svake nedelje 7 do 800 parobrodima austrijskog ljojda, a jedared sam video kod saraja u Carigradu takav jedan brod dupkom napunjen, u kome su putnici za čitavo vreme prevoza morali stajati. Nije moguće da se Turska za dugo može suprotiti ovoj navali prosvete, koja ju sa sviju strana pritiskuje. Hvale vredno nastojanje turskog upravljanja, kojim hoće da uguši kugu, i kojim se evo kroz četiri godine od nje obranila, mnogo će doprineti, da se tamo zavedu Evropska poduzeća, a osobito ako se rđave naredbe karantinske pametno snize.

Zaista je glavni uzrok usamljenom stanju, u kome Turska životari, suvišno trajanje karantina. Svak će lasno razumeti, da dok Muslomani ne htedoše slušati razum, koji njima zapoveda, da zavedu neke oprezne naredbe za same sebe — da je morala Evropa za njih to učiniti. Ali ne dade se opravdati ona suvišna strogost, koja se sada izvršuje, gde nema tolike opasnosti kao pre. Iskustvo je dokazalo, da se kuga na brodu, što vozi zaražene ili kužne stvari, posle 8. dana, ako ne pre, više ne će pojaviti: čemu dakle 20. dana karantine, ako se za vreme prevoza nikakav slučaj ne dogodi? Ovo drugo i bezkorisno tamnovanje odvraća silu putnika od puta na istok, preči trgovinu, jer joj zadaje silne troškove i zapreke svakojake, uništuje zaista svaku korist parobrodarstva: jer koja je korist za 10. dlana stići iz Carigrada u Marsilj, kad valja 3. nedelj čamiti u lazaretu.

Što se ovoga tiče, to je Anglia i Austrija dala Evropi ugled za podražavanje koristan. Austrija je snizila karantinu po razmerju zdravlja u Turskoj. Kad je Turska zdrava, treba samo nekoliko dana radi paženja. Anglija dopušta u svojim lukama odma izkrcivati sve što je iz Istoka došlo, ako je put trajao 14. dana, tako da čovek iz Carigrada preko Londona u Pariz pre stigne nego preko Marsilje.[5] Ova razlika mora da prestane, ako ne ćemo da propadnu Francuski trgovački interesi, i ako ne ćemo da osiguramo Anglezima monopol trgovački na istoku. Da su karantine priugođene ostalome napredovanju, koje učini za kratko doba vlada turska u ogledu općeg zdravlja, Tursku bi zemlju istraživali najživljom revnošću učeni ljudi. U ovi par što mi govorimo, nema ni jedne znatnije varoši u Evropskoj Turskoj, koja ne bi imala barem lazaret za paženje, u kojima su putnici podvrženi nekim opreznim naredbama. U ovim zavodima postavljeni su talijanski, anglijski i austrijski lekari, koji u svojoj službi postupaju po načelima najbolje doterane zdravstvene nauke. Možemo se nadati, da će i Misir primiti ovu istu sistemu, i da će za nekoliko godina ovi bič, koji preči općenje istoka sa zapadom, izgubiti nešto od ovoje sile. Trgovina i prosveta učiniće ostalo.

Tursko upravljanje[uredi]

Tko hoće da točno proceni društveno stanje Evropske Turske, taj neobhodno mora da prouči pravi značaj njezinog unutrašnjeg upravljanja, koje je u mnogim stvarima vrlo izvorno, i koje nije zaslužilo da ga izobraženi narodi onoliko kude. Do upravljanja ovog, koje je sasvim prosto u despotizmu svome, može se uspeti svaki Musloman bez raslike. Dosta je ako se sultanu svidi, pa on može poveriti najvišu službu najprostijemu čoveku, često i najnevrednijemu. Da se prosti brodar, hamal (tovardžija) ili rob može popeti, i to bez rada, do najviše službe, to nije ništa osobito kod njih, te tako češće nego se i misli, opravda slučaj, koji ga je tako uzvisijo. Nigde se jednakost nepoštuje niti izvršuje većma - i to u svoj sili izražaja - nego u Turskoj. Poslednji prosjak ulazi slobodno pred paše, pa se posadi uzanj kao da je i on paša. Čovek bi rekao, jer osećaju,da se ona razlika meću njima može satrti, samo da migne ili mahne padišah. Budući da je ova pristupljivost k službama jedna privilegija za Turke, koja izključuje svakog Hrišćanina, to je ona u Turaka uzdržala visoko njihovo mnjenje o svom prvenstvu i preziranje raje. I dan današnji bira porta najviše činovnike između najnižeg reda, a ne prođe dan bez ovakog povišenja, samo s otom razlikom da se ne svršuje onako krvnički kao pre.

Osobiti značaj turskog upravljanja jest, što Muslomani samotrže (monopoliziraju) sa vlašću. Ima dakle u Evropskoj Turskoj čitav jedan narod, koji upravlja drugim narodom, i sa kojim je on tuđ po jeziku, verozakonu i po življu društvenog stanja. Turci su se starali za to, da se kako ne ošteti ova međusobna pregrada. Oni žive sa Hrišćanima, kojih imade 6. puta više, u istome gradu, u jednome selu zajedno, kuća do kuće, a ne mešaju se s njima; niti se pozdravljaju, pa kad Turčin hoće da odgovori na udvornost Hrišćaninu, to biva tako hladno i ponešto, da njihova uljudnost i u ovim poređim slučajevima naliči na očitovanje gospodovanja. Turci misle da Hrišćani ne vrede da ih vojništvo[6], niti ikad pomisliše da ih zovnu u pomoć protiv zajedničkoga dušmanina.[7] Turska vlada ne htede nikad da nametne svladanima svoj jezik, niti da nauči njihov; iz ovog trpljenja i neznanstva sledovalo je, da su se oni koji upravljaju, otuđili od onih kojima upravljaju tako da ne mogu općiti među sobom nego preko tolmača. Ovi su dragomani ponajviše Hrišćani ili otpadnici, koji mogu vernošću tako svrnuti kao što su i verom, te tako su Turci prisiljeni poveriti često najvažnije tajne državne ljudma nesigurnim.

Tursko je upravljanje u ostalome vrlo prosto, uz prkos promenama u novije doba, za koje se mislilo, da će ih morati Hati-šerif od Đulhane na evropski kalup dovesti. Sva je moć usredotočena u ruke ministerstva, divana, koji je ovde strožije odgovoran negoli u ustavnim zemljama, a sultan, prem da se i ne čini, caruje više nego što upravlja. On upravo i ne vlada nego u svome glavnome gradu, i to samo pomoću mnoge druge vojske, topova i džebane, što mora da stanue onde. Izvan zidina Carigradskih koji osim carskoga velikoleplja, naliči na grad kakav hanzeatski, začinje pustara sa sistemom općinstva. Upravljanje unutarnje u Turskoj predstavlja vrlo dobro upravljanje od srednjeg veka no u nas. Onde su paše gospoda feudalska, osim nasledstva, sela su štono bijahu naše stare općine, a upravljaju se o svom mestnom trošku. Iza ministera - divana - moć je razdeljena među paše, kadije i muftije. Prvima pripada upravljanje građansko i vojničko, drugima pravosuđe, a trećima verozakon. Da je svakoj od ovih vlasti delokrug opredeljen točnije, pa da se izvršuje onako nepristrastno za Hrišćane kao za Muslomane, tursko bi se upravljanje moglo nadati opstanku. Ali ko samo malo razvidi stanje tamošnje i malo poviri onuda, može se osvedočiti, da ove razne vlasti nisu ništa drugo nego samo vrste od jednoga i istoga despotizma, i da tu nema pribežišta Hrišćaninu protiv globljenja muslomanskog. A to razmerje j onakovo kao među gospodarom i robom, a ne kao među činovnicima i građanima.

Čovek bi po merilu ovoga teškoga pitanja rekao, da je u Turskoj upravljanje dvojako i dvojako pravosuđe, kao što su i dve vere, jedna za Muslomane a druga za Hrišćane. Za jednako zločinstvo jedni plaćaju smrću a drugi plate samo globu. Harač plaća se i od hrišćanskog deteta, a Turci sasvim ništa. Što se tiče vere tu je netrpljivost turska jošt veća, prem da su mnogo popustili od stare ortodoksije od kako se ne učvršćuje više progonstvom i ubijanjem. Sramotno podmićivanje truje svako dostojanstvo već napred. Godišnje promenjivanje sviju skoro činovnika sili ih na mnoge žrtve, i tako moraju prodavati podanicima ono što je njima prodala vlada. I tako daje vlada svake godine upravljanje u najam kao kakvu drugu stvar, a najmitelju je dopušteno da steče svim sredstvima, koje mu slučaj u službi pruža, što je potrošio za nju Tako propadaju sve ponove spletkama a osobito novcima sarafa (bankira), koji posreduju kod ovakih pazara uvek, i koji suobično rukodavaoci visokih činovnika državnih. Zaludu protestiraše sultan Mahmud i sadašnji vladar proti ovome mićenju, ne primajući ni sami nikakva dara, kao što je to bivalo za njihovih starih; ova se bolest ponavlja pod inim imenom čak u seraljskim zidinama, i razprostire se po čitavome carstvu kao pre. Sada može biti da nema kod turskog upravljanja jednog činovnika, pa bio i od najviših, koj se nebi bio okužio ovom bolesti, a premeštanje činovnika ne olakšava podanicima stanje, koje ih tišti, nego otežava svaki dan.

Ponajviše činovnika turskih neume ni čitati ni pisati, to se zemlja orpostila barem laganog piskaranja ostalih prosvećenih država. Paša udari svoj mur (pečat) mesto potpisa pod svako znamenitije pismo, i budući da se drugi upravo onaki mur čuva u Carigradu kod porte, to se može lasno poznati istovetnost njihovih pisama. Tursko upravljanje bilo bi vrlo hitro, kad se nebi odluke zadržavale mitnim uzrocima bez prestanka. Kad sudi sudija Turčin čoveku svoje vere onda nezna ni za kakve privilegije, bogatstva ili dostojanstvo; može da ga vidi i predanj dođe svatko i svakad, bio ko hoće samo da je Musloman; on sudi u rahatli haljinama tolikom važnošću kao sa sudijske stolice. Njemu ne treba haljine da svedoče što je ili da mu dižu dostojanstvo. Vlasti, neograničene kao što je i vlast najviša, koja ih povlasti, sude očinski i pravo, osim kad sude između Turčina i raje; više puta nađe se glava, koja ume pomiriti raspre, koje bi se teško u slobodnim državama znale udesiti. Ja sam video više puta, gde paša koji za kratki čas rasturi pet ili šest pisama na različne strane, kazavši tajnicima da napišu odgovore kratke, razgovetne a kadkad i znatne. Prepisa neostavljaju nikada, nego zatvoriv u gvozden kovčežić pisma najvažnija, spale ostala sva bez razlike neuskolebivom hladnokrvnošću. Ako ikada sretan kakav pobeditelj svlada Tursku, lasno će sve arhive čitavog carstva strpati na jedna kola.

Osredno upravljanje slabo se oseća izvan Carigrada, a što dalje to manje. Sve skoro manje poslove upraviteljske obavljaju vlasti općinske, koje danak među sobom razrežu prevednije, nego što se čini da bi mogli po svojevoljnoj vlasti kojom su povlašćeni. Što nema u ovoj zemlji ni pošte niti ikakvog općenja, moralo je da postane ovakovo svemogućstvo općina. Za mnoge je Turke put do Carigrada gori a više puta i skuplji nego hadžiluk u Meku. Kada divan izda kakovu zapovest, mora da razašlje na daleko i o velikom trošku tatare, ako imadu dospeti na opredeljeno mesto. Život općinski opstoji dakle u Turskoj većma nego li u kojoj drugoj zemlji. Skoro sve razmirice svršuju se pogodbama prijateljskim. Nije sumnje da mnoga zloupotreblenja opstoje samo uz predsude verozakonske; ali kadkada se mora čovek začuditi nekim delima njekih družina, kad vidi onu množinu pobožnih zavoda koji su označeni belegom brižljivosti i blagosti upravo hrišćanske. Radi toga na primer retko će čovek naići na prosjaka, siročad ili starca samorana; sve takove izdržava imućniji rod ili općina nekom nežnošću o svom trošku, bez da bi se ovom blagodarnosti ikada činilo zloupotreblenje.

Nije se bojati da će se Evropska Turska na skoro prepuniti narodom, nego se valja bojati više toga, da će naroda nestati. Ko je god prošao velike ravnice bugarske i tračke, koje su kod čudne plodnosti puste; ko je god proučio silna sredstva otomanskog carstva: čudi se punim pravom što nema više stanovnika. Ali vlada muslomanska jedva što se brine za najnužnije potrebe sadašnje; a kamo li da se pobrine za ove bitne stvari radi svoje budućnosti. Nitko ne sadi, nitko ne uzdržava drumove, nitko n nadgleda opće imovine, nitko se ne brine za čišćenje sokaka; ovaj poslednji posao ostaviše ticama. U čitavoj zemlji nema ni jedne železnice, ni jednog kamenog mosta po novoj struci, ni jedne bolnice, štono mi ovako zovemo; nikakvog zavoda za opće više nauke, niti mernika ni građanskih ni vojenih, ni lečnika ni lekara, osim neoliko skitalica inostranih, ako izuzmemo neke. Kad se ko razboli, obično i mre bez pomoći; a najviše mru deca. Dosta je ako napomenem, kako je po smrti Mahmud-sultana ostalo samo dva sina i dve kćeri, premda je bilo na izbor matera i lečnika.

Označne mane turskog upravljanja, zloupotreblenje kuluka i konačenja - ovo globljenje bez prestanka; obvezanje porezanika na plaćanje u nezgodi (kao što to biva u Italiji) - to sve vrlo dobro pokazuje zašto ova zemlja, neimajući glavnica, propada u nevolju i siromaštvo. Za jedne je bogatstvo velika napast, a za druge velika pogibel, tako da se bogatstvo pod vidom siromaštva od globljenja čuva. Svaki dan zakopava se sila novaca, ili se barem uklanja od radnje; nitko se ne bi usudio, da obrati glavnicu na javno kakovo poduzeće, jer zna da će teško moći kad uživati dobitak. Budući da se poreza obično kupi eksekucijom ili batinom, to se svak grabi što siromašniji, nebi li ga prošla oluja. Više nego jedan put našao sam u hrišćanske koje obitelji turskog vojnika, koga hraniše za prava boga, pa on je postao gazda od kuće. Bogatuni se često sele u Trst, Livorno ili kud mu drago, samo da osiguraju sebe i imovinu, i tako uskoravaju propast koju bi mogli zaustaviti da ostanu kod kuće. Nasilju, koje se događa radi prekomernog harača, često se uklanjaju čitava sela iseljenjem. Pa ipak se ne može potvrđivati da je Turska uboga ili zemlja pauperizma u onom smislu kao što je na pr. Anglija. Siromaštvo tursko nema prilike prema sebi. Turčin je tako trezan od naravi, pa čuva svoje dostoinstvo i u poderanim haljinama, u nevolji nepokazuje smetnje nikakve, i gradi se da nije tako siromašan kao što jeste upravo. Silnog bogatstva u njegovoj zemlji nema, pa mu se s toga i netreba stiditi ako je siromah; kao što se kod nas tajna oskudica stidi pred javnim izobiljem. Ako u Turskoj radi bogastva čovek osiromaši, siromaštvo mu nikad ne preči oporaviti se. U opće svega je tamo od srednje ruke i bogastva i duševnih sposobnosti. Pa da je sreća sa onom vladom, koja neda ni građanske ni verozakonske slobode većini stanovništva: ja se zaista nebih začudio tome, što bi se tamo više sretnih ljudi našlo nego gde drugde. Turčinu u obće netreba mnogo, a Hrišćanu, koi mu je rob, slabo što više treba. Zemlja, na kojoj žive zadovoljila bi njihovim potrebama više nego i koja druga u ostaloj Evropi; ali bi je valjalo obrađivati i dati sigurnost svima, koji bi je obrađivali.

Po nesreći je upliv verozakonski; koji u Turskoj Eve poslove vodi, tako protivan svim mislima, na kojima su osnovana prava načela blagostanja i prosvete, da se mora turskome carstvu propast želiti čim skorije. Predrazsude muslomanske o Hrišćanima tako su negraničene, kao i oni kolonista o Crncima, samo što se ne dadu onako lasno opravdati kao ovi. Turčin navali svojim preziranjem na Hrišćanina koji zanj radi upravo onda najvećma, kad mu ovaj učinjenim delom dokazuje svoju duševnu prednost. Najprostiji Musloman misli da sme prisiliti Hrišćana da mu badava voda konja, da mu obavlja poslove i ako ustreba, da mu vuče kola. Više puta šalje paša raju, što mu je potharačena, na daleko da mu kuluči, bez da se paša brine za hranu ili kako će ih onamo spremiti. Kad sam silazio sa Balkana pošalje mi upravitelj susedne jedne varoši 10 ljudi da mi nose prtljag, samo da zaštedi svoje konje, ja sam to otkazao; pa kad se posle, došav u Carigrad, potužih kod vrhovne vlade radi ove zloporabe vlasti činjahu se da mi veruju. Nema tu nikakovog urednog posrednika između raje, koju tlače na porugu hatišerifa, i vrhovne vlade, koja bi možda bila saslušala njihove tužbe i odstranila njihove jade, da ih poznaje. Doklegod ustumaraju upravitelstvo i podanici kao na točku naokolo, dotle nemože rana da zaceli koja Tursku peče; svakako zadaće joj budućnost trista briga.

Namet nije tako golem i ne nadilazi o mnogo razmjerje čistih dohodaka, po kome se i u ostalim zemljama porezuje; nego to je zlo što nije razmerno podeljen, i što navaljuje i na isti izvor proizvoda, jer se nasilnim načinom kupi, kao što veće napomenusmo. Turski su đumruci najslobodniji na svetu, zadovolje se umerenim cenikom, koji je retko veći od 3 na 100 za svu inostranu robu, i kojim bi se po umerenom ceniku lepi dohodci mogli nabaviti blagajnici državnoj, da su veštiji činovnici pa da nema mita. Svi ostali nameti, o kojima mislim da ne treba navoditi sitnice, iščezavaju u rukama najmitelja, kao reka u pesku pre nego će u more. Najmitelji prodaju namet podnajmiteljima, ovi opet preprodavaocima - upravo kao u Irskoj, gde se daju u najam dobra čitava, pa onda od njih komadi, a posle opet od ovih komadići sve do najmanje. Po ostalome svetu dele ljudi dobitak - ovde se deli gubitak. Gde bogastvo ne proizlazi od radnje, onda nemože 6iti nego plen. Dohodci u Turskoj naliče na dohotke fiskusa. U čitavome turskome carstvu nema ni jednog činovnika, koji bi barem približno poznavao izvore dohodaka. Za ono malo, što se u toj struci uradi u ovoj ili onoj općini, nezna nitko nego upravo sama općina; o pašaluku kakovome retko tko, jer im ni je svrha da popišu zemlju Sva financijalna znanost kod njih sastoi se u kvarenju novaca, kao u najgore doba naše istorije, a sada se zanimlje turska vlada s time kako bi obalila cenu kurzirajućoj novčanoj hartiji, - za koju se mislilo da će uspeti - buduć da se ne drži obećanog formaliteta kojim postiže da se rasturiše u svet.

Za vladu upravljajuću u Evropskoj Turskoj moglo bi se reći da ona općinu ne smatra za maloletnu, kao što je kod nas: nego da čovek, kao pojedinac, nikad nije sasvim slobodan. Osrednje vlade tu nema ni za one poslove za koje bi trebalo da bude, nego, od kako ustrojiše urednu vojsku, privikoše paše, te primaju iz Carigrada neke opće naredbe, jer o točnim i jasnim zapovestima nema ni govora. Tako n. pr. nema nikakove naredbe kako da se drže tamnice u glavnome gradu, koje su strahoviti dar-mar, gde sam našao decu, dužnike, trgovce krivomerce, ubice i kradljivce svake vrsti - sve zajedno. Groza, koja se stavljaju u ove lupeške špilje, straši i same čuvare tako, da ovi ne će svakad unići, kad bi morali da ih razvide; teškom sam se mukom dočepao dozvoljenja da povirim onamo, i to samo na moju opasnost i pogibel. Ipak pravosuđe deluje toliko na duh čovečji, da se u ovim špiljama, gde su tamničari kao divlja zverad sami svoji, učinio neki red i prednost neka među njima. Dužnici namestiše se u jednu sobu, ubojice u treću, samo za trgovce krivomerce nema mesta, i tako neprimljeni nigde, izvrženi su kao plen svakome rugu svoih drugova, i preziranju poradi krive mere. Po ostalome su carstvu tamnice jošt strašnije nego u Carigradu: a nisu nego jame, u kojima su tamničari živi zakopani, često bez svetlosti i vozduha; optuženi i osuđeni laže na goloj zemlji, bez zapisnice tamničarske, bez ikakvog jemstva, ako ne pameti čuvara, protiv pogrešaka sudije ili mržnje ispunitelja. Turci, kao i svi ostali stanovnici po Turskoj, vole da im kadija sudi kratkim sudom, pa došlo i do batina, ili kao što bijaše pre običaj do sakaćenja, nego podnositi sve groze tamnovanja. Ovo je poslednje načelo vrlo jevtino za vladu, jer joj se ne treba brinuti za izdržavanje čitave vojske tamničara, za to su tamnice u Turskoj kao dućani, u kojima valja gledati da čim brže prolazi roba. Kad sam posetio četiri tamnice carigradske, nije bilo u njima više od 300 apsenika - osim banja - na 500,000 duša. Tursko pravosuđe voli da krivac njojzi plati globu, nego da ono zanj plaća hraninu tamničarsku.

Premda u Turskoj nema pošte, i to iz sasvim prostoga uzroka, jer se retko nalazi, i kod najvišeg staleža ko bi umeo pisati; ipak je uređena pošta jašuća na sve strane, i to skoro onako kao po ostalim prosvećenim državama Evrope. Za 25 santima (6 krajc. sr.) može putnik nabaviti jednog konja na jedan sat, koliko hoće, koji mu nose prtljag hitro ili lagano, kako mu je volja. Kada je prtljag lak, najveće daljine mogu se proći kasom; ako je teška a ono putnik može projahati stranama, ili kao u šetnju ili radi nauke, bez da plati štogod više. Drumovi su u opće sigurni; ako li bi pak bilo opasno, uvek će upraviteljstvo pridati putniku stražu, kad imade ferman, ili bujurdu Urednu teskeru traže svakad, koju u velikim varošima valja da podpiše vlast sanitetska; u slučaju da ko prenebregne ovo, ili da se pojavi morija, morao bi postajati za dugo u karantini od motrenja. Prošćad turska ne grdi sada više onoliko putnike hrišćanske. U ovome je obziru turski fanatizam vrlo malaksao, i u najvećma zaostalim gradovima kao u Nišu ili Sofiji nečuje se ništa do nevine psovke stare koje babe. Svuda se nadmeće udvornost turska naspram putnika sa gostoljubljem Hrišćanskim. Paša će vam poslati, ako ste mu preporučeni, svoje konje, ljude, često i gotov ručak, kad vas je veće ukonačio; inače ne ćete naći ni konak, jer hanova nema. U Drinopolju onaj jedini, što sam ga našao, bio je neki gradić, podeljen na ćelije od 7 do 8 metra, vetrasta na sve strane; ja nemogoh pre ući dok ne proterah nekoliko stotina vrana, dok neočistih od smeta, što vrane počiniše, pa onda moradoh kupiti potrebito pokućstvo jer nitko ne htede da mi ga pozajmi. Iz ovih sitnica može se videti, kakovo je stanje tamošnje, i kako se upraviteljstvo muslomansko ne brine upravo ni za šta. Na sreću što uljudnost paša ispravlja vrednim načinom zlo upravljanje.

Najzanimivija strana ovog upravljanja, o kojoj mi još valja probesediti, jest ona, koja spada na odnošenje između Turaka i Hrišćana. Ova su odnošenja vrlo prosta i slobodnija nego bi tko pomislio. Kako se u kome selu sastavi dovoljan broj Hrišćana, dopušteno im je da si izberu jednog glavara, koji onda postane dragoman i zastupnik njihovih dela kod muslomanske oblasti. Samo on ima vlast da poreže namet i robotu, da oglasi zapovesti pašine i da se sporazume sa pašom, ako bi se raja radi kakovih tegoba htela prijaviti. U opće ova je služba izborna; uz sve nesreće, sa kojih postradaše Hrišćani ovom službom povlašćeni, ipak se jagme za nju, jer je ovo jedina prilika za slavoljubne. Više hiljada sela moraju se zahvaliti onim ajanima ili kodža-bašam na onome, što mislim da se može nazvati općinska narodnost, jer ove reči „otačbina“ nema na istoku ni za Hrišćanina ni za Muslomana u drugome smislu nego misleći općinu Za njih i nema stvari od veće zanimivosti nego što je verozakon; sve što mi razumevamo u ovim rečima: domoljublje,čast otačbine, nezavisnost otačbine, to je za Turke i Hrišćane bugarske, tračke i maćedonske sjedinjeno u obćini. U Turskoj se poznaje domoljublje samo po zvonari i minaretu. Ona električna trešnja, koja poleti kroz države prosvećene krilima štampe, dopisivanjem javnim i privatnim, telegrafom ili železnicom — to sve ne bi se moglo inače podići nego verozakonom: teško politikom. Ako li se ikada podignu Hrišćani istočni, doista će pod krstaš-barjakom. Nemojte misliti da oni štogod ponjaju o abstraktnim mislima, koje za pedeset poslednjih godina načiniše toliko kratkovečnih ustava u Evropi i Americi: to bi oni teško razumeli. Oni ne traže nego da mogu raditi i slobodno moliti se bogu u svojim, što manjem nametu opterećenim općinama.

Ove čedne težnje možemo sebi lasno protumačiti, kada razaberemo kako su na razdaleko sela i varoši u Evropskoj Turskoj. Općenja nije bilo među narodom nikakvoga; jedva što retki neki putnici protrčaše one velike prostorije, ne ostaviv ni traga ni glasa o sebi. Niti se tu govori jednim jezikom: Hrišćani na Balkanu porekla su slavenskoga, oni od Rodose grčkoga; na Turčina mrze jednako: ali se za to ne ljube među sobom nimalo; niti su se približili do one narodne sveze, koja sačinjava velike narodnosti. Zajedničko nije u njih ništa do mržnja na jaram muslomanski, koja može biti za razorenje prikladna, ali za građenje je preslaba. Još se nerodi čovek kod njih, u koga bi se mogla ugledati oba sjedinjena plemena radi budućnosti. Mnogo je to veće, što se „duh općinstva“ uzdržao pod teškom rukom pobeditelja, što su se Turci sami pobrinuli da ga učvrste, živeći odeljeno od Hrišćana, razlučeni koranom i Jevanđeljem, mnogoženstvom i ženidbom, ropstvom i slobodom. Ali badava kad nema tu načala, po kome bi bile svezane ove častice općinske: nema drumova, pošte, knjiga, novina, nema narodnog osećanja ni bojne vike. Bez sumnje, Turci polaze, a Hrišćani dolaze, ali kao što je s Turcima bilo, malo po malo; iseljavanje može jošte potrajati više od pedeset godina. Videli smo koliko je trebalo za ocepljenje Moldavije, Vlaške, Srbije, Grčke, i u naše doba Sirije i Misira. Svako pojedino ocepljenje moglo je poremetiti mir sveta; pa tu se je radilo o tome, da se otkine nekoliko udova od sakatog tela: da šta li će biti istom onda, kad se začne komadati srce?

Oni kojima je stalo za rešenjem ovoga velikoga pitanja, ne smeju nikada zaboraviti, da i sam verozakon Hrišćana u Evropskoj Turskoj preči ozbiljno dovršetak njihove nove sudbine. Svi ovi Hrišćani crkve grčke, i sledovno ne pripoznavaju gospostvo rimskog pape. I to je među inima tegobama jedno više za istočno pitanje, i doprinosi mnogo što rimski katolici oslabljuju u svojoj revnosti, koja se čini da se radi iskrene zajednosti verozakonske sredinja u Siriju. Bugarima se tako oduzimlje jedan moćni deo, jer su postavljeni izvan velikog jedinstva katoličkog sveta, i tako se zamršuje manje ili više udaljena politika onog velikog većanja, koje će se započeti danas sutra o njima. Hrišćani istočni nisu one crkve, koju im je skoro sva Evropa nudila kao u pomoć, nego upravo one crkve, koja može iz njih učiniti neprijatelje Evrope. Sve se dakle skuplja na to, da se pozovu sve umne glave da preuče ovu veliku stvar prosvete protiv varvarstva. Razložiću kasnije, kako i turski verozakon preči ogromno ono slevanje, pokušano u Serbiji među Hrišćanima i Turcima; jer ono nije slevanje ili napredak nego nazadak, što se u Serbiji čini, ili što se u Serbiji činilo. No tamo i nema nego s jedne strane dobitni Hrišćani, a s druge nekoliko uzapćenih Turaka. Ovako isto razdvojiše se u Grčkoj, i dovrši se iseljenjem sviju Muslomana. U Moldaviji, Vlaškoj, Algeriji i Misiru sad i nema Turaka. Od početka ovog veka kuda su! Na skoro ne će od njih ništa ostati nego uspomena, nalik na opuštena groblja po tračkim ravninama, koja pokazuju, gde su negda bila sela, kojih je odavno nestalo.

Čovek se mora začuditi ovome kobnome propadanju Turaka usred njihove divne zemlje. Još većma se valja čuditi upravljanju i žalosnoj nemoći njihovoj usred tolikih izvora, s kojima bi mogli zapovedati. Svemu ovome zlu tamošnjemu ljudi su krivi više nego igde. Tursko upravljanje nije nego pusta teokracija. Najveći deo zemlje pripao je džamijama, što zovu vakuf, to jest sveštenstvu. Nema džamije baz zadužbine i koju ne bi izdržavali pobožnom nekom brižljivošću; a one džamije, što imadu carske zadužbine, imadu također i posebno upraviteljstvo. Ona dobra, što su za izdržavanje džamija, tako su sveta i nepovrediva, da se nesme u njih dirnuti, ma država u najvećoj opasnosti bila. Od sve ove zemlje - trećine čitavog zemljišta i to najboljeg - ne plaća se ništa u ime poreze. Zli oni način, po kome paše kupe sav ostali namet, čini da svi dohodci ne iznose mnogo. Za haračliju nemaj ni zakona kako da kupi; financijalnog nadzorništva nema, koje bi pazilo da se sačuva država od prevara haračlijnskih. Turska je bogata, prem da se čini da je osiromašila: iz samih pirinčjih polja u Traciji mogli bi se silni dohodci dobiti, kad bi ih ljudi obrađivali pametno. Ali i same ponove, koje učini sultan Muhmud, bile su na škodu državnim financijama. Tako isto i uvedenje uredne vojske nije služilo nego da se paše obogate, - jer im ne treba da drže vojsku za sebe - a oni koji plaćaju da osiromašne. Da je reda ma za iskru, ovoj bi se zemlji moglo povratiti potrebna sila i život, koji izbiva; ali vera, koja je zavladala turskom glavom, ne dade se spojiti ni s kakvim točnim redom. Doklem u Turskoj imade jedan narod koji misli da je rođen da živi o trošku drugoga, koji je proklet, da teče ovi trošak; doklem jednoga sve to više nestaje a drugoga sve to više nastaje: dotle će Turska uvekići u susret neizbeživoj kobi svojoj. A tome se divi sav svet. Svim ponovama, koje bijahu učinjene pod uplivom korana, bila je svrha, da s njih Turci oslabiše, a Hrišćanima ne zadovoljiše. Da se sjedini koran i Jevanđelje - to je zadaća za rešenje; jer koranom se upravlja Turska sada, koja se, silom događaja, čitava pohrišćanila. Ima na istoku da se razreši ne samo pitanje političko, nego i ver-zakonsko, kao za vreme krst-ratova.

Boj između Muslomanstva i Hrišćanstva[uredi]

Ko je samo malo razgledao Tursku, može lasno dokazati, da Hrišćanstvo dan po dan to većma zavlađuje Turskom. Od one velike i strašne vojske, koja nekad dopre do Bečkih zidina, ne ostade nego nešto zadnje straže, koja se rasturi u pola razvaljene tvrđave, štono su poslednje pribježište koranu Srbija otrese sa sebe jaram i usadi krst; a taj se krst blista na barjacima sa zvonara po Moldaviji i Vlaškoj kao i po preporođenoj Grčkoj. Nesjedinivost od ova dva verozakona, muslomanskog i hrišćanskog, jest tolika, da Turaka onda sasvim nestaje, gde ne vlada njihov verozakon isključivo sam. Čovek bi rekao, da i samo podnebje, koje Hrišćanima prija, postaje za njih kobno. Tako i bi, da Turci za manje nego trideset godina ostaviše oslobođene pokrajine podunavske i grčke, i da u onim predelima,gde oni jošt gospoduju, žive vazda u zabuni kao u zemlji dušmanskoj. Treba ih samo videti u Beogradskoj tvrđavi, gde su kao zatvoreni, bez općenja sa zemljom koju zauzeše, više tamničari državni nego li vojnici političke obsade: svuda glas zvona nadglašuje deranje hodže; njihova moć izčezava pred umom hrišćanskim.

To je prva suprotnost, radi koje se putnik u čudu nađe, kako stupi u ovu zemlju od suprotnosti. Svuda koran i Jevanđelje: u spomenicima, u odelu, u običajima i tako rekavši u samome vozduhu. Nezavistnost srpska ima lik verozakona i strogosti, kao i oduševljenje mučenika, koji za njezino utemeljenje proliše krv svoju. U najvišem kao u najnižem staležu ne čuje se nego kletva Muslomanima; kod svake svetkovine ore se bez pretanka pesme pobožne i junačke. Imena hrišćanskih svetaca idu od usta do usta, ikone u svakoj crkvi a Bogorodica u svakoj kući. Srpski sveštenici postali su činovnici; a to je od velikog napretka u zemlji, u kojoj netom brojiše hrišćansku decu na glave kao marvu; bez prava, bez imena obitelji, bez da im se znalo za godine, a često ni za ime njihovih roditelja. I tako je bilo prvo sledstvo oslobođenja verozakonskog da se ujači sveza obiteljska, i da se tako općinama dade neki živalj spajajući. Danas sutra biće mladi knez, koji sada vlada u Srbiji, svojoj zemlji od veće koristi: hoću samo da napomenem, da govori dobro Francuski, i da je shvatio plemenitu zadaću, koju mu je budućnost namenula.

Na ove ognjištu oslobođenje Srbije buknuće prvi plamen istočnoj slobodi. Ovde je Hrišćanstvo održalo prvu pobedu, za kojom vapiju danaske narodi u Bugarskoj, Traciji i Maćedoniji. Svi su ovi narodi Hrišćani, ali, osim neki, nemadu crkava, škola, građanskog prava ni domaće sigurnosti. Nekoliko Turaka, koji su u oružje saliveni, i koje je lasno poznati po vojničkoj odeći, tište što više mogu poštene i radne Bugare, koji su pravi prvobitni Hrišćani, i koje koran upravlja nekom vrstnom fanatičke i besposlene vojske. U ove dve reči leži sva tajna istočne politike. Nikad se nemože Turčinu dokazati, da je Bog iz one iste zemlje stvorio i Hrišćana i Muslomana. Morali biste videti, kako prezirno postupa najprostiji Osmanlija sa rajom, to jest sa hrišćanskim podanicima sultana. Ovi moraju uvek da ustanu pred Turcima, da se uklone s puta, ma i u blato, da im dadu najlepše voće iz voćnjaka, pa su jošt sretni, i to dan danaske, ako sačuvaju čast kuće pred nasiljem turskim. Da ovi gadni neredi nisu od više vekova kao uredno stanje Hrišćana u muslomanskim zemljama, to nitko ne bi hteo da veruje. Ali ko je video kako žene beže kad ulaze kavaza ili nizama, može pomisliti, kakovi vekoviti strah uznemiruje njihova srca.

Koran je pravi izvor svima ovim nepravdama; ova kobna knjiga tiska tursko poreklo da sve većma i većma vodi propasti, kud i onako idu velikim korakom. Tolkovali mi kako nam drago filozofičeski nauke koranove, njih valja suditi po delu, dakle po mnogožestvu, po duhu vojevanja i pljačkanja, što sve koran uzdržava u svojim sledbenicima; i po nesvladnom opiranju njegovu protiv svakog poboljšanja društvenog stanja. Koran je uzrok što sultan ne sme da uzimlje Hrišćane u vojsku, koran preči raju, što ne može postići svoju veliku svrhu, koran i jest, koji kazni smrću svakog muslomana, koji bi se pokrstio; koran i jest, koji zabranjuje raji da se popne do velike kakove službe. Koran je u Turskoj zajedno i verozakonski i građanski zakonik; tako da se u upraviteljstvu i u pravosuđu ništa ne sme ispraviti bez oskvrnuća sadržaja koranskog; a to bi bilo bogopsovanje. A to i jest, što uništuje svaku nadu kakovoj promeni, ne samo što se tiče Turaka među se, nego i što se tiče odnošenja između Turaka i Hrišćana.

Koran preči doista zajedničko blagostanje Hrišćana i Muslomana više, nego što bi prečila prosveta Turcima samim. Za se imadu Turci mnogu vrednu vrlinu, kakove se ne nalaze u izobraženih naroda. Oni vrlo vole svoju decu, a osobito štuju starčad. Koran im zapoveda, kako da drže žene svoje, nježnije i čovečje, nego bi ko mogao pomisliti po despotičkoj vladi harema. Treznost je njihova velika, i trpljenje u nesreći čudesno. Gostoljublje im je sprama putnika velikodušno, i retko će pasti rođak njihov u nevolju, a oni da mu nepomognu Ali sva ova svojstva izčeznu, sva blaga volja prestaje, ako se hoće što za Hrišćana. Predrazsude o crnoj ili beloj koži po našim kolonijama nisu tolike, kolike su u Turaka o verozakonu. Ma se Turci i uverili da ne znadu ništa o medicini, o kirurgiji i o mnogim inim umetnostima mehaničkim, za to je koran da ih uzvisi nad ove malenkosti, ili da ih barem teši. Najluđi musloman misli, da je on od sasvim višega plemena, nego ikoji, ma i najveštiji Hrišćanin.

Duhu verozakonskom u Turaka mnogu je prevagu dalo bogatstvo turskih džamija. Da pravo kažem, džamije su i jedine zgrade u zemlji. Gde su Muslomani jednom zavladali, tu nisu ni trpeli nikog uza se; za to su dohodci, kojima su ovi spomenici obdareni dovoljni, ne samo za upravljanje i sjajnost njihovu nego i za izdržavanje mnogih njihovih činovnika. Ne bi našao sela, koje ne bi imalo barem jednu džamiju sa dobrim dohocima, od koje se ne plaća poreza, i koja se dobro drži. Inih javnih zavoda Turci i nemaju Hrišćani ne smeju od Turaka da sagrade crkvu, niti da obese zvona, niti da se prepozna s lica da je crkva, osim u Carigradu u mahali Peri, ali to se razume radi poslanika sviju hrišćanskih zemalja. Evropu Turci prozvaše prezirno zemljom nevernika i čude se što Franki ne će da klanjaju Muhamedu, prem da to vide od Turaka, ako i ne onom revnosti od nekoliko godina. Parobrodarstvo začelo je smetati koranu; i ja sam naišao na neke puritanske Muslomane, koji se živo zabrinuše oko sledstva, koja mogu nastati sa ovog brođenja za tursku veru. Dočim se ovako sve oko njih menja, ukupno Turci ipak se ne miču.

Međutim pored ove okorele negibivosti Turaka pomiču se ipak dva naroda od razna porekla, Bugari i Grci, jedni kolena slavjanskog, drugi potomci grčkog pocarstva (Bac-Empire), oba spojena verom i zajedničkom mržnjom protiv turskog zuluma. Ovi su Hrišćani grčkog obreda, a suđeno im je da prave temelj novoj državi, koja će postati na razvalinam osmanske vlasti u Evropi. Njihov značaj poznaje se jošt manje nego onaj njihovih gospodara, jer žive od više vekova, osamljeni od ostalog sveta, opkoljeni Dunavom, sa tri strane morem i strahom od kuge. Ove velike grčko-slavjanske obitelji imade sedam puta više nego ostalog stanovništva, tako da je stvar retka naći u Turskoj Turčina. Stanovnici ove zemlje naliče na razbijeno stado ovaca, koje čuva nekoliko neviđenih i plašljivih pastira. Ali i Bugari začeše se nadati boljemu, i to za to, jer opće sa inim Hrišćanima Evropskim: i recimo da su se vrlo malo naučili iz posljednih pokreta Evropskih u novije doba, toliko ipak naučiše da mogu razabrati simpatije koje osećamo za njihovo stanje. Njihova sumljiva ortodoksija ne plaši se manje rimske vere nego i muslomanske. Njihova vera ima nešto od one nezavisnosti hrišćanskih obreda u Sjedinjenim državama sjeverne Amerike, nekakvu težnju suprotnu jedinstvu, nekakav duh, što je nalik na prezbiterijanizam Škota. Politika Evropska popustila bi od predrazsuda svojih protiv značaja grčke vere, da ga bolje poznaje. Premda imadu jednog patrijarha u Carigradu a drugog u Moskvi[8], ipak ne spaja nikakova sveza hijerarhička, da niti simpatija ove visoke sveštenike sa sveštenstvom hrišćanskih pokrajina u Turskoj. Srbija ima svog mitropolita nezavisnog, a Vlaška svoga. Sinod Carigradski nema upravo nikakovog upliva u grčku crkvu Ovi sinod nije ništa nego upravljajući savet, sastavljen iz vladika in partibus, koji obično sede u Carigradu a ljudi im ne znadu ni za ime. Ove vladike imadu uz prizvoljenje Turaka, kojima slepo služe, znatne dohotke od svojih eparhija. Oko patrijarha ima sila činovnika, sami podmićenici i muktadžije, kao za vreme propasti grčkog carstva. U zalud htede patrijarh Grigorije pre grčke bune da uredi sveštenstvo; nije mu pošlo za rukom ni onda, kad je sakupio oko sebe pobližnje vladike, jer su bili svi nepostojani i razvikani, i ponajviše od njih pre nego se zapopiše, prosti činovnici ili sluge. Svaki vladika, kada je veće zavladičen, što je obično stigao novcima, upravlja eparhijom kako ume, više haračlija nego apostol, zadovoljan ako samo sakupi od svojih paroka prekomernu porezu, što ju ovi svojim parohijanima nameću. Tako se običaji turskog lakomstva uvukoše među grčko sveštenstvo, i može biti, da Hrišćani u Turskoj toliko trpe od svojih sveštenika, koliko i od Turaka. Radi toga je bila prva briga srpskog kneza Miloša za vreme njegova upravljanja, da uredi zvaničnim cenikom odredbine sveštenstvu, i da umanji broj sveštenika, kojih je bilo u razmerju potrebe suviše.

Grčki verozakon današnji ni je ništa drugo — to sa žalošću ispovedam — nego veliko globljenje koje umnožava sve one nevolje, koje odavna tište Hrišćane istočne. Što je sveštenstvo grčko podeljeno na dvoje, to jest, na popove i kaluđere, tim se razdvajanjem slabi dostojanstvo ovome staležu potrebito. Vladike su ponajviše tako lakome kao i paše, i najveći broj popova prisiljen je počiniti stvari, koje se ne daju sjediniti sa njihovim dostojanstvom. Vladika guli a popo prosjači. Kad umre paroh, konji, haljine i pokućstvo pripadne vladici. Oni dižu desetinu; prodaju ne samo svete tajne nego i smešne amajlije od bolesti, proti plazivu svake vrsti, i opraštaju grehove za novce.

Video sam više nego jedan put, kako ovi crkveni glavari iđahu gomilice na groblje, gde je bilo na nadgrobnicom izabranog jela, pečenja i dobra vina, što je lako verni narod nagomilao onamo „za spasenje mrtvih“, a malo za tim bio je to ručak činovnicima. Premda se niko ne usuđuje da dirne u ove bezazlene običaje, ipak se narod time upropašćuje, kog je i onako Turčin isisao, jer to biva pod raznim vidom i vrlo često. Svaki sveštenik gledi da sakrije kako živi od očiju svojih glavara, koji se slabo brinu za nauku Hristovu, samo ako im se točno plaća što im pripada. Pa gde su ti zakoni, kojima bi se mogli upravljati sveštenici, seoski, razdeljeni velikom prostorijom, i koji nikad i ne videše svog vladike! Malo po malo postaje svaka parohija neodvisna, parok šuruje kako može sa mesnom vlasti, pa onda striže, — ako li smem ovako da reknem — svojim ovcama ovu vunu, što ostade iza Turaka. Ove nevolje istočnih Hrišćana proizlaze iz toga što nema osrednje vlade nikakve, bud dobre, bud zle, pa tako pripadaju kao plen anarhiji i usamljivanju Svako selo ima svoju pustaru, hladnu šumu, i gola polja, tu se nasele Cigani, indičkog obraza, garavi, vitki, prave parije ondašnje prosvete, koje vlada nije mogla nigde da naseli, premda joj je mnoga zemlja neobrađena, a Cigana više od 400.000 duša.

Čini se kan da sve beži pred društvenim uplivom u ovoj zemlji, koju je priroda tako sretno udesila za uživanje. Hrišćanstvo za pravo reći gospoduje, samo što se Muslomanstvo s njime prepire za to gospodovanje, i koje je radi toga znamenito, jer se opire varvarstvu, muslomanskom. Kako je slaba ova zraka svetlosti, ipak je dovoljna da podžeže vatru koja mal se neugasi. Hrišćani istočni doista niti su grčki niti su rimski, nego Prahrišćani. Ako li robovanjem očamiše, ali progonstvom ojačaše. Njihova bezazlenost priliči detinjskoj, jer im je čista. Veruju mnoge stvari, koje po verozakonu ne bi smeli verovati; ali je ovo verovanje blago, i u njemu nema ništa od netrpljenja i fanatizma muslomanskog. Čudovitom čistotom života proslavio se najboljma njihov verozakon, kakav bio da bio. Nikad se ne čuje u njih da je koji prevario devojku, da se učinila preljuba ili o naravnoj deci, ubojstvo se retko dogodi, i uvek je krivo tursko nasilje. Jedinost obiteljska, poštovanje roditelja, ljubav očinska prema deci, blagodušnost i odvažnost u svakoga: to je, čemu se putnik mora da živo čudi, kad putuje onuda.

Ali pored svega ovoga ne treba misliti, da je u ovim ljudma utrnulo svako osećanje za slobodom, i da se oni ne nadaju za svoju veru slavnome i dobitnom vremenu. Sada, dočim se ovde razgovaramo, uzvisilo se ovo osećanje na najveći stepen, premda je u dno srca zbijeno radi osamljenih sela i jerbo nema nikakove sveze federalne. Neke prosvećene vladike podigoše škole, u kojima sam nalazio decu divne pameti, koja su učila bugarski, jezik svoj narodni kao i grčki, jezik crkveni, i turski, jezik upraviteljstva, pišući reči u tri reda, turske u sredinu, za to, da ga ona dva druga među sobom uguše danas sutra, reče mi oduševljeno neki učitelj.

Ko hoće da produži upliv hrišćanskog načela na budućnost Evropske Turske, mora da ga motri sa dva njegova glavna gledišta, to jest, sa grčkog i slavenskog, jer svako od njih ima svoj posebni lik. Verozakonski i književni upliv pripada nedvojbeno grčkoj obitelji, koja je zauzela južnu i zapadnu stranu ove zemlje. Upliv vojnički i seljački čini se da je po dedovini slavjanske obitelji, koja je najveća i budući duha junačkoga sva jedna vojska, osim hrišćanskih Arbanasa, koji su radi pljačkanja i skitanja svoga pravi bič ove zemlje. Grci se umestiše među Rodope i oba mora: Slaveni po Podunavlju do Balkana, razdeljeni od južne svoje braće velikim dolinama bugarskim od Niša do Edreneta. Onde u onome velikom prodolju odlučiće se nekad sudbina hrišćanskih naroda na istoku. Ovuda pružio se put iz Beča u Carigrad. Pet ili šest velikih gradova kao što je Niš, Trijadica, Šarkoje, Bazarčik, Filipolje, to su mu glavne postaje. Nad čitavim ovim drumom caruje s juga Rodope a sa severa Balkan sa svojim podbojima, koji su puni opreznih hrišćanskih brđana, a nekoji i vojnički učvršćeni slavnim manastirima na Rilu i na Svetoj Gori, na kojima imade puškarica i topova. Ovde sačuvaše tajni pustinjaci od vekova nediranu veru grčke crkve, dočim Bugari sa obe strane Balkana ovi dragoceni amanet čuvaju, krijući ga po gustim planinama. Turci se nikad ne usuđuju proći ovim opasnim klancima inače nego sa velikom opaznosti i oružanom pratnjom: a od prošaste godine začeše nameštati znatnu vojsku na najznamenitija mesta. Nitko ne bi mogao proračuniti, od kolike bi nesreće bilo, da se zapale ove glavice — u Turskoj se sve začinje vatrom — a zvona nigde, kojima bi se moglo zvati u pomoć. „O da su nam zvona!“ zavape često Hrišćani, „zvona raznose glas boži i glas slobode po svetu.“

Tursko carstvo ne opstoji inače nego kroz usamljeno stanje, u kome se nalazi narod grčki i hrišćanski. Od posljednjih ratova i odkada se hrišćanske vlade vazda mešaju, i sve političke poslove, snizio se i fanatizam turskih popova, a s toga izgubila se i turska živost, u kojoj bijaše sva njihova moć. Ulemi se samo brinu kako da potroše silne dohotke od džamija, a paše pre najveći junaci postadoše ljudi od prometa i trguju žitom i zeitinom. Nije više barjak proroka, koji skuplja vojsku nego popis; niti im je za vođu junačka vatra, nego batina. Jednom sretoh u Carigradu sultana, koji pošao bijaše u džamiju da klanja — bio neki turski praznik — a pred njime je išla banda, svirajući Marsiljčicu (la Marseillais). Pred svima Kizlar aga (La chef des eunques noirs) na konju a za njime mnogo sopećih paša po prašini peške, to su bile glave od carstva. Ova suprotnost govori mnogo. I sami Muslomani nisu padali nice; svak gledaše bez bojazni u lice onome, od koga pre nekoliko godina ne mogaše podneti pogleda. Ne vidi se više, da bi Muslomani onoliko trčali u džamije da uzmu avdes; i tako se sve zbija na demoraliziranje vojske, da i sama smešna uniforma, u koju Mahmud vojske turi. Ova čudna smesa svetog i neposvećenog, klanjanje Muslomana i pesme buntovničke, varvarstvo i prosveta - sve to dovršuje propast izlamizma, njemu na očigled. I samo mnogoženstvo, što Turci smatraju za komad raja na ovome svetu, izgubilo je mnogo od svoga čara. Čerkeskim ratom i oslobođenjem Grčke ponesta im izvora, iz kojih dolaziše pre najljepše robinje; iz Abimnije dolaze samo one, što ih progna paša Misirski. Sada ne ostaje za harem nego neke gadne Crnice, koje će utamaniti ovi običaj, koji više škodi načelom nego li zloporablju, a osobito jer je preskup nego da se razoići (pour être universalis).

Ja sam dobio dozvoljenje da razvidim pazar od robinja, gde se tera ona gadna trgovina na sramotu prosveti, koju činovnički gnjev vladara u odaljenjim pokrajinama progoni, a pred našim očima dozvoljuje. Da jadna i grozovita pogleda! U jednom pouskome dvoru, naokolo sa sobicama, čami iza rešetke, kao zverinje u zverenjaku kakvome, tri ili četir stotine nesretnica - ispucale usne od žeđe u prljavoj odeći, čekaju na posljednju ponudu kupaca. Neke od njih imadu gubavu kožu, da je strahota pogledati, neke plaču, neke ućutaše neveselo, neke svrnuše očima nice iznemogle od plača. Trgovci od ovoga gnusnog pazara šetaše smejući se gore dole, oružani krbačem u kindžalom. Nisam se mogao okaniti razmatranja na ovome mestu od tuge i sramote. A malo pre nedaleko odavle, na drugoj strani luke u Peri čuo sam pevanje u hrišćanskoj crkvi, i video sam kako pod okriljem našega barjaka Francuskinje šeću ponosito. Ne — doista ne će Evropa dugo trpeti toga, da se sa svetinjom njezine vere njoj na očigled tera ovakova sprdnja: ta valjda nisu u ime Isusa Hrista pravljeni ugovori za održanje ove sisteme.

Istočni Hrišćani ustali bi bili već sto puta na oružje, da ih ne ostaviše njihovi sveštenici, koji drktajući pred pašama moraju za nevolju da tište narod. Ako li koja Hrišćanka, bud žena tud devojka, imade tu nesreću te se dopadne kome Muslomanu, tu nema sigurnosti, za njezinu čest. Unutra po carstvu zabranjeno je svakome da se potuži; a ako bi koje odslaništvo pošlo da traži u sultana pravicu, nezna da li će pravo doći. I dan danaske dogodi se da vladika mora potpisati u ime hrišćanske svoje braće pohvalnicu kakovome naši, koji ih je globio. Fanatizam turski misli, da može učiniti sve što hoće sa nevernikom - kaurom. Koran zapoveda, da ih treba uništiti svakako, ponižavati i zlostavljati gde se samo može. Zakon je muslomanski tako sačinjen, da Turčina može pobuniti i sama ona misao; kad bi naime mogao biti jednaki sud za njega i za Hrišćanina. Video sam kod mnogog paše, gde nesretna raja na kolena puže po čitavoj sobi do njega moleći za što oborenim očima. Čega se god raja dirne, to Turci drže za osmrađeno; to sam ja iskusio u jednom kupalištu javnom u Trijadici. Da vidim kakove je topline voda, turim ruku u vodu, ali tu neki krupni Turčin poleti namah iz vode, pa onda upregoše sluge da ispaljaju iz leđena svu vodu, koje nije bilo manje od 100 hektolitara, a posle se ispričaše govoreći mi: „prostite, ali vi ste Hrišćanin.“

Despotizam korana vladao je i samim Mahmudom, velikim ponoviteljem. Koranom se uvukao despotizam u Evropu, Hrišćanstvo će ga povratiti u Aziju Danaske ne ostade od korana ništa nego načelo mnogoženstva, propast turskog porekla, iskvarenost činovnika, nered vlada, opće izbivanje imovine, i neplodnost zemlje. U Bugarskoj se plaća nadnica po 23 santima, ovan se prodaje po dva franka, a vo' po 40 franaka. Nesretan upliv korana čini se da je nizcenio sve vrednosti: kad je čovek izgubio cenu, kakva će biti ostalim stvarma? Hrišćanstvo bi je moglo podići, da je grčki verozakon, kao što ga opisah, ostavio za se uz onoliko ropstvo toliko živaosti, koliko mu je trebalo za ovo veliko ponovljenje. Ali hoće se grčkim Hrišćanima za preporodu njihove građanske i verozakonske slobode neka pomoć od latinskih Hrišćana. Kakva će biti ta pomoć? Pa ako načelo Muslomansko mora da propadne od Hrišćanskog, koliko će trajati ova borba?

Po posebnom značaju grčke crkve može se lasno raspoznati, da ona larma, što je čine neka velika gospoda od politike, radi nekog verozakonskog rodbinstva, nema razumnoga temelja. Bez sumnje je nesreća po Hrišćane Evropske Turske, što nisu jedne crkve sa ostalim svetom katoličkim; ali ako oni nadvladaju, neće se rastopiti u drugome kome življu, koji bi mogao uznemiriti ravnovesje Evrope. Kada oni jednom uzmognu svojom narodnošću, posebnost njihove vere spojiće se vrlo dobro s njome. Ako uzmemo kolikom su gorljivom brigom veru svoju proti svakome tuđem uplivu, pa i pod samim muslomanskim nasiljem, možemo se nadati, da će je braniti, kad se jednom oslobode, od svakog koristivog (intéretté), ticanja. A osim toga, da izgube slobodu verozakonsku, neophodno bi tratili i političku. Teško da će oni potražiti u Moskvi papu, kad već jednom ne htedoše rimskog. Bi će s njima, kao sa Protestantima u Nemačkoj, koi su jedne crkve pod različitim ustavima, ili kao sa svima katoličkim državama u Evropi, koje ne zavise ni koja od koje, prem da su sjedinjene u Rimu. One hrišćanske vlade, kojima je suđeno posredovati kod ovog velikog posla, to jest kod preporođenja istoka, moraće svim svojim uplivom potpomagati slobodu verozakonsku Hrišćana u Turskoj. To je najsigurnije sredstvo da se uzdrži mir; jer je verojatno, da će duh verozakonski imati veliku zadaću kod utemeljenja nove narodnosti, kojoj je suđeno nasljedstvo turskih posadišta. Neće trebati ćorda Sobjeskog protiv Turaka; nekoliko godina jošte, pa ostarelo tursko carstvo raspašće se samo sobom, jer ga i sam Bog razgrađuje. Bez sumnje da je hteo promisao s time što čuva u umirujućem ponešto života da dade vladama vremena da pronađu jednog naslednika ovoj zemlji iz među sebe. To i jest upravo što rešenje ove zagonetke oteže danaske. Istina da Grci i Slaveni čine velik narod; ali slabo se poznaju međusobno, niti bi mogli tako na skoro zahtevati, da im se daje dostojanstvo, koje priliči narodu, upravo kao što se mnogo ljudi ne može nazvati vojskom. Poznajemo sudbinu nekolikih južnoamerikanskih država, koe htedoše procvasti pre vremena; životare, na veliku štetu prosveti, kao u grozničavoj mlitevosti, kojoj se nezna za svršetak. Za Evropu je istočno pitanje od prevelike važnosti nego da bi ga mogla prenebregnuti. Čast Evrope hoće, da se već jednom dovrši uvredno za nju postupanje umirućeg izlamizma sa Hrišćanstvom; ali mir Evropski traži opet, da se Hrišćani ne oslobode onako površno pre nego budu za to. Valja ih pripravljati malo po malo na život politički, od prilike onakim načinom, kojim je uspelo knežtvo Srbija; tu bi morao turski divan da dade Hrišćanima prava građanska i verozakonska, pa onda da se stave ove pravice pod okrilje dogovora. Za sada je Srbija na pravom putu k prosveti. U svakom obziru živi se u Srbiji bolje nego i u kojoj drugoj pokrajini turskoj. Srbija će biti ognjište ponova hrišćanskih ili grob turskoj vladi. Ako li ne pohitre sa popravljanjem ustava po ostalim pokrajinama muslomanskim u Evropi onako kao u Srbiji, ne će trebati nego krstaš-barjak, pa će planuti sav istok živom vatrom.

Opreznog motritelja ne može mimoići ona naličnost, koja predstavlja borbu načela hrišćanskog sa muslomanskim, na borbu nastajućeg on da hrišćanstva sa tadašnjim poganjstvom. A osobito se ukazuje ova naličnost na onome istome zemljištu. Ko vidi bogate i velikolepne turske džamije sa dobrim dohocima; pa ko sluša kako peva muezim sa visokog i tankog minareta te zove Turke da kljanjaju, pomislio bi da je kad kakove ceremonije starih poganaca, u kojih čim manje bogova tim više hramova bijaše. Rimljani nisu više progonili Hrišćane tadašnje nego li Turci današnje: oni se također moraše skrivati kad htedoše da se mole bogu; gospodari od sveta činiše iz njihovih žena i kćeri, što im bi volja; sveštenike njihove bacaše pred divlju zverad; i o novoj veri govoriše samo prezirno: pa ona nova vera vlada sada polovicom sveta, a njihove veličanstvene zgrade krije sada korovina. Poganstvo je propalo kroz svoju iskvarenost; ono je bilo dospelo, samo drugim putem, do iste razuzdanosti i slabosti, do kojih dospe i izlamizam u naše doba. Kogod je čitao Marcijala i Petronija, naći će u Turaka ono isto propadanje ćudorednosti, osim uma književnog i umetnog. Narodi, kojima se gubi ćudorednost, nagle k propasti. Ovakova sudbina stiže i Muslomane. Ta tko ne vidi, da će oni teško preživeti 50 godina, osim ako na sramotu ili iz milosti prosvete. Evropa ih trpa u lazarete, samo da se ne okuži sa njih, i stavlja pod kontumaciju sve što dolazi iz njihovih zemalja. Da li će Evropa mirno gledati, kako se tamo trguje ljudma na porugu njezinih zakona građanskih i verozakonskih, kao što to netom bijaše kad se jošt plaćao harač Algirskim gusarima? Kad je moglo nastajuće hrišćanstvo svladati poganstvo carskog Rima, zar da se plaši pobedno Hrišćanstvo mlitavog Izlamizma?

Sve nam daje nadeždu, da će ovu borbu dovršiti pobeda načela hrišćanskog. Bez sumnje će se to postići ne onako kao za vreme krstni ratova - krsto-boja -, verozakonskim oduševljenjem i plemićkim požrtvovanjem, nego mirnijim i urednijim savezom, koji vladare vodi. Kad čovek vidi ovo nehajstvo za ovu stvar, rekao bi da one stare pizme nije sasvim nestalo između Grka i Latinaca, koju je Taso tako žalostivo opevao. Evropu je pomoć zabrinula i tako pomaže samo da ne obruga svoju savest; ali osetiće, da se tu o šta više radi nego samo o bogoslovnom pitanju. Od sudbine istoka zavisi sudbina hrišćanskog sveta i prosvete.


  1. Ovo je pisano 1842. a od ono doba se je i u Austriji ponešto preinačio politički život.
  2. Dve okolice u Franciji, slavne radi njine krasote.
  3. 1842. god.
  4. Maltus je pronašao za sreću čovečiju neku sistemu, u kojoj predlaže, da bi se imalo umoriti svako dete, u kojega nije telo zdravo i čitavo, i mnogo inih krvničkih načela.
  5. Tako se putuje iz Beograda preko Pančeva u Zemun.
  6. Glasa se da je u divanu šerašćer predlog učinio, po kome bi se i raja imala uzimati u nizam.
  7. Još g. Blanki nije poznao stanje naroda u Turskoj živeći, kako ovako govori. Muamedani i Hristjani nit su imali nit će još za dugo imati zajedničkog bilo dušmana bilo priatelja. Korekt.
  8. Posle Petra vel. nema u Rusiji Patriarha.