Izbiračica/15
| ◄ PETA POJAVA | ŠESTA POJAVA | SEDMA POJAVA ► |
ŠESTA POJAVA
Pređašnji, BRANKO I ŠTANCIKA
ŠTANCIKA (još s vrata): Zaista čudno, da smo baš na minut zajedno došli! (Stupe.)
BRANKO: Kao da smo se dogovorili! Al' gle, ta tu je i gospodin Tošica!
ŠTANCIKA: Dakle i vi ovde! Ha, ha, ha! Ako to nije smešno!
TOŠICA: Da, zaista smešno, dragi moji prijatelji! (za sebe) Da vas đavo nosi!
ŠTANCIKA: Juče smo bili ovde na zabavi, dakle je u redu da se danas zapitamo za zdravlje naše mile domaćice! Nije li tako?
BRANKO: Tako je. (za sebe) Baš su danas morali doći!
TOŠICA: Sasvim je tako. (za sebe) Kako se čine nevešti!
ŠTANCIKA: Uostalom, moram priznati da nisam imao namere da baš danas ovamo dođem, već prošavši pored kuće, pomislim, daj da svrnem na nekoliko trenutaka, jer više se neću zadržavati. A vi, gospodine Branko?
BRANKO: Ja? I ja ću samo da upitam za zdravlje.
TOŠICA (za sebe): Kako se nutkaju! (Naglas.) Što se mene tiče, ja sam s tom namerom došao da posedim ovde, dok me gospođica Malčika kući ne otera! Apropo na došao! Imao bi' vam nešto zanimljivo da pripovedim.
BRANKO i ŠTANCIKA: Zanimljivo?
TOŠICA: Da, vrlo zanimljivo! Predstavite sebi, ja uđem lagano na vrata sa sokaka!
ŠTANCIKA: A onda stupite u avliju.
TOŠICA: Lagano u avliju.
BRANKO: A iz avlije stupite u sobu.
TOŠICA: Lagano; ali ne u sobu, već stupim samo na prag od sobe. Kad, al' čujem neki vrlo zanimljiv razgovor.
BRANKO: U formi članka?
ŠTANCIKA: U stihovima?
TOŠICA: Ali molim. Gospodo. to je bio ženski razgovor.
BRANKO: Dakle u tečnoj prozi!
TOŠICA: I ticao se vas dvojice.
BRANKO i ŠTANCIKA: Nas?
TOŠICA: Da, vas! Razgovarale su se gospođica Saveta i gospođica Milica.
ŠTANCIKA: Jeste l' ih uočili?
TOŠIKA: Sasvim dobro! To jest čuo sam ih sasvim dobro! One se jadikovahu kako su nesretne u ljubavi, jer oni koje ljube ne haju za njih!
BRANKO: P' onda?
TOŠICA: P' onda je rekla Saveta... ne, Milica, ne... Saveta je rekla! (za sebe) Sad ne znam koja je rekla!
BRANKO: Al šta je rekla Saveta?
TOŠICA (za sebe): Da ostanem pri Saveti! (Naglas) Saveta je rekla: "Ja volim, iskreno volim gospodina Branka!"
BRANKO (za sebe): Ona me voli!
TOŠICA: Zatim reče Saveta... ne Milica... „Ja opet volim iskreno Štanciku.“
ŠTANCIKA (za sebe): Milica me, dakle, zaista voli!
TOŠICA (za sebe): Sad sam ih zbunio! (Naglas.) Na koje, na koje... šta je ono posle bilo? da... na koje odu u drugu sobu!
BRANKO (za sebe): Saveta me, dakle, voli! Sada, kad sam se već odvažio, prvi korak učinio! Dockan! Dockan!
ŠTANCIKA (za sebe): Da sam bio izvestan pre, možda bi' se predomislio: ali sada, sada je dockan!
TOŠICA: No, vi ćutite! (za sebe) Očevidno su zbunjeni!
ŠTANCIKA: Dragi gospodine Tošice, to su devojačke majstorije; one su vas spazile, pa su se činile kao da vas ne vide.
BRANKO: Te se s vama malo prošalile!
TOŠICA: Mislite? (za sebe) Ovo su ti prave krlje!