Igra magle
U smireno podne zažarenog leta,
I vatrena kiša kad vodom zablešti,
U svakom se žbunu jedan faun sreta,
Iznad čije glave gola nimfa krešti:
To svadbu pohotnu slavi gorska četa
I kroz mrtvo podne njina banda trešti.
Čini mi se zvone jeci kastanjeta.
Ja razumem, život sav leži u ženci
I svem cilju ženke da je mužjak meta.
Prostrt u plavkastoj orahovoj senci
Osećam, plavi me iskričava Leta.
Padaju na mene Bahusovi venci
I boli me tuga umrlih planeta.
Sad se jasno čuju zvuci kastanjeta.
Mislim: iz magle će daleke bez leta
K meni doći ženka nepojamna čedna,
Skrivena do sada od sunca i sveta.
Ni sam ne znam kakva. Ali tuga ledna
Prož'ma me, jer mesto zvuka divljih četa
Zakuka vrh sela jauk zvona medna.
Ne čuju se više zvuci kastanjeta.
Tada rekoh sebi: Da požude nije,
Našta huka sveta?
O, zar nije slatko da me sunce pije
I strast puna sna,
Kada svaka žila, svaki damar bije?
Tad sve volim ja.
(Bez datuma)
