Ivo Senković i aga od Ribnika

Knjigu piše aga od Ribnika,
Pa je šalje Senkoviću Đurđu:
"O, junače, Senkoviću Đurđu!
"Ja sam čuo i ljudi mi kažu,
"Da si dobar junak od mejdana;
"A i mene ne kudi družina:
"Ako s', Đurđu, junak od mejdana,
"Od mejdana i od sablje britke,
"Odi k meni pod bela Ribnika,
"Od' na mejdan, da se ogledamo;
"Ako l', Đurđu na mejdana nećeš,
"Predi meni gaće i košulju,
"Nek ja znadem, da si mi pokoran."
Gleda knjigu Senkoviću Đurđe,
Gleda knjigu, a suze proliva;
Al' ga pita Senkoviću Ivo:
"Roditelju, što suze prolivaš?
"Do sad su ti knjige dolazile
"I kroz tvoje ruke prolazile,
"Ali nisi suza prolivao."
Al' besedi Đurađ Senkoviću:
"Drago čedo, Senkoviću Ivo!
"Jesu do sad knjige dolazile,
"Al' ovaka nigda došla nije;
"Ako li je kad i došla 'vaka,
"A baba je onda mlađi bio,
"Pa se nije od knjiga plašio:
"Ovo j' knjiga age od Ribnika.
"Aga mene na mejdan zaziva,
"Ja sam, sine, vrlo ostario,
"Ne mogu se ni konja držati,
"Kamo l' terat' po mejdanu s Turci,
"A presti se nisam naučio,
"Turkom presti ne mogu košulja."
Al' besedi Senkoviću Iva:
"Roditelju, Senkoviću Đurđu!
"Ako s', babo, ostario vrlo,
"Te ne možeš na mejdan izići,
"Od Boga si mene isprosio,
"Bog je mene tebi poklonio,
"Ja ću, babo, na mejdan izići,
"Oću tvoju zameniti glavu."
Al' mu Đurađ poče besediti:
"Drago čedo, Senkoviću Ivo!
"Možeš, sine, na mejdan izići,
"Otići ćeš, al' mi doći nećeš;
"Jer si, sine, jako nerazuman,
"Još ti nema ni šesnaest leta,
"A Turčin je junak od mejdana,
"Da mu nema u krajini para;
"Na njemu je ruvo straovito:
"Risovina i samurovina,
"A na konju sama međedina,
"Bojno koplje vukom pokrojeno;
"Samo ćeš se ruva poplašiti,
"A kamoli kad podvikne Turčin,
"I pocikne konjic pod Turčinom,
"Od stra ćeš pasti sa konjica,
"I svoju ćeš izgubiti glavu;
"pa što ć' tužan posle tebe baba?;
"Ko l' će babu lebom doraniti?
"Ko l' po smrti stara saraniti?"
Al' govori Senkoviću Ivo:
"Što b' se, babo, ruva poplašio?
"Ja s' ne bojim ni živa kurjaka,
"A kamo li mrtvi kožetina;
"Ako može Turčin podviknuti,
"I ja mogu, babo, podviknuti;
"Već daj meni testir i blagoslov,
"Da Turčinu na mejdan iziđem;
"Dok je, babo, tvoga čeda Ive,
"Nećeš Turkom ti presti košulja."
To se Đurđu na ino ne može.
Svog mu dobra doru osedlao,
Doru sedla, ispod grive ljubi:
"Ao, doro, vrlo dobro moje"
"Dosta li smo, doro, vojevali,
"Iz Turaka roblje izvodili,
"Od Turaka glava donosili."
"Sad sam doro, ostario, vrlo;
"Ja ne mogu više vojevati,
"Sad te šiljem s glavom nerazumnom,
"Sa Ivanom, sa jedinim sinom:
"Iva j', doro, glava nerazumna,
"Čuvaj, doro, moje čedo, Ivu."
Pa Ivana opravio lepo;
Sve mu svoje ruvo obukao
I svoju mu sablju pripasao,
Pa Ivana lepo svetovao:
"Ao, Ivo, moje čedo drago!
"Pođi, sine, poš'o u dobri čas!;
"Tamo, sine, dobre sreće bio!
"Bog te zdravo i mirno nosio,
"Od dušmanske ruke zaklonio!
"Grdne rane i ruke dušmanske!
"I krepka ti desna ruka bila!
"I oštra ti britka sablja bila!
"Slobodne ti oči na Turčina!
"Kad ti dođeš pod Ribnika bela,
"Ti se nemoj poplašiti, sine!
"Oštro gledaj, a oštro besedi,
"Oštro agu na mejdan zazivaj.
"Kad s Turčinom na mejdan iziđeš,
"Nemoj dore uzdom zabuniti,
"Ja sam doru boju naučio,
"Vešt je dora boju i mejdanu,
"Dora će te sobom zaklanjati,
"Ispod britke sablje uklanjati."
A kad Ivan primio blagoslov,
Ljubi babu u skut i u ruku,
I u zemlju, gdi on čizmom staje,
Staru majku celiva u ruku:
"Prostite mi, moji roditelji!"
Pa se Iva konja privatio,
Pa na mejdan ode pevajući,
Roditelji ostaše plačući.
Kad je bio na polju Ribničkom,
Ugleda se jedan šator beli,
Pred šatorom koplja udarena,
a za koplja konji povezani,
Pod šatorom aga od Ribnika,
Sedi aga, pije malvasiju,
S njime piju dva pašina sina;
Kad je dorat konje ugledao,
Zavrištao dorat pod Ivanom;
Al' besede dva pašina sina:
"Gospodine, ago od Ribnika"
"Eto starca Senkovića Đurđa!
"Sad ćeš, ago, izgubiti glavu,
"Danas ćeš se s nama rastanuti."
Kad pogleda aga od Ribnika,
Al' ugleda Senkovića Ivu:
"Ne bojte se, moja braćo draga!
Ono nije Đurađ Senkoviću,
Već je ono Senkoviću Iva;
U z'o čas ga baba opravio,
Ludo ti će danas poginuti!
Al' ga, braćo, pogubiti neću,
Jer je Iva dete nerazumno,
Već ga oću živa uvatiti;
A u Đurđa mlogo kažu blaga,
Za nj' ću uzet' šest tovara blaga."
U tom Iva pred šatorom dođe,
Božju pomoć Turkom nazivao:
"Božja pomoć, Ribničani Turci!"
Lepo Turci pomoć privatiše:
"Zdrav junače, Senkoviću Ivo?
"Koje dobro, što si do nas doš'o?"
Al' besedi Senkoviću Ivo:
"Ko je ovde aga od Ribnika,
Neka meni na mejdan iziđe;
Agine mi knjige dosadiše,
Roditelja na mejdan zaziva;
Roditelj je vrlo ostario,
On ne može na mejdan izići,
Ja sam doš'o za mog roditelja."
Al' besedi aga od Ribnika:
"Man' se, Ivo, vraga i mejdana,
Još mejdana ni vidio nisi,
A kamo li da si izlazio;
Već od', Ivo, da pijemo vino:
Greota je tebe pogubiti,
Jer si teke na svet nastanuo:
Već se predaj, Senkoviću Ivo!
I bez rane i bez mrtve glave;
A evo ti tvrdu veru dajem,
Da ti ništa učiniti neću:
U tvog babe mlogo kažu blaga,
Podaj blago, pa otkupi glavu."
Al' besedi Senkoviću Ivo:
"O, Turčine, ago od Ribnika,
Nisam doš'o, da ti se predajem,
Već sam doš'o, da se ogledamo
I junački mejdan podelimo;
Jer mi nije dugo za stajanje."
Ciknu aga, kano zmija ljuta,
Pa on skoči na noge junačke,
Pa se dobra vranca privatio,
Pa besedi aga od Ribnika:
"O, junače, Senkoviću Ivo!
Igraj konja, pa udri na mene."
Al' besedi Senkoviću Iva:
"O, Turčine, ago od Ribnika!
"Ja sam moga zamorio doru
Iz daleke zemlje putujući,
Pa ne mogu doru zaigrati,
Već ti oću stati na belegu,
Igraj vranca, pa udri na mene,
S belege se ukloniti neću,
Junački ću tebe dočekati."
To Turčinu vrlo milo bilo,
Pa razigra vranca po mejdanu,
Pa poteže bojno koplje oštro,
Po poviknu, kao zmaj planinski:
"Drž' se dobro, Senkoviću Ivo!
Nemoj reći, da je prijevara."
Na Ivana juriš učinio,
Gleda kopljem u srce junaka;
Kleče dorat u zelenu travu,
Ivu koplje visoko nadmaši,
Ne može se kalpak oboriti,
A kamoli raniti junaka;
Manu sabljom Senkoviću Iva,
Agi koplje do ruke proseče.
A kad vidi aga od Ribnika
Da mu ništa nema od mejdana,
Dade pleća, stade bijegati,
Da uteče u bela Ribnika.
Za njim Iva napusti dorata,
Koliko se dorat umorio,
Brzo dorat vranca sastigao,
Na sapi mu glavu naslonio,
Agi kida kite na pojasu;
Al' besedi aga od Ribnika:
"Bože mili, gdi ću poginuti"
Od junaka da bi poginuo,
Ne bi meni ni po jada bilo,
Već od dobra konja Ivanova!"
Al' je Ivan dete nerazumno,
On se sabljom ne maša Turčina,
Neće njemu da odseče glavu,
Veće radi, da uvati živa,
Da ga vodi babi za poštenje;
U tom s' Turčin puške dosetio,
Preko sebe pušku opalio,
Al' Bog dade, ne pogodi Ive,
Već dorata među oči čarne.
Pade dorat u zelenu travu,
A Ivan se na noge dočeka;
A kad vidi aga od Ribnika,
Da j' Ivana s konjem rastavio,
Vrati vranca natrag na Ivana:
"Što sad misliš, Senkoviću Ivo?
Što sad misliš, čemu li se nadaš?
S dobrim sam te dorom rastavio;
Već predaj se, Senkoviću Ivo!
Robom i kad, a grobom nikada."
Ciči Ivan, ka' zmija ljuta:
"O, Turčine, ago od Ribnika!
Živ se tebi ja predati neću:
Ako si me s konjem rastavio,
Sa sabljom me rastavio nisi,
Evo sablje roditelja moga,
Koja j' dosta na mejdanu bila,
Odsekla je dosta Turski glava,
Bog je dobar, i danas će tvoju."
Ciknu Turčin, k'o i zmija ljuta,
Nateruje vranca na Ivana,
Al' je Ivan junak od mejdana,
Ne htede se s puta ukloniti,
Ni s' Turčinu tede pokoriti,
Već junački čeka na mejdanu,
Manu sabljom i desnicom rukom,
Dobru vrancu glavu odsekao.
Pade vranac i pritište agu.
Nasmeja se Senkoviću Ivo:
"Što sad misliš, ago od Ribnika?
Što sad misliš, čemu li se nadaš?"
Poče aga Ivu bratimiti:
"Bogom brate, Senkoviću Ivo!
Nemoj mene danas pogubiti;
Išti blaga, koliko ti drago."
Al' besedi Senkoviću Iva:
"Volim tvoju jednu mrtvu glavu,
Nego blago cara čestitoga."
Manu sabljom, odseče mu glavu,
Metnu glavu u jankesu pasu,
Brže s age poskida odelo,
S age skida, na sebe obuče.
Ugledaše dva pašina sina,
Gdi pogibe aga od Ribnika,
Pak besede dva pašina sina:
"Da dušmana živa ne pustimo,
Da mi našeg agu osvetimo!"
Brzo Turci konje usedoše,
Pa Ivana brzo poteraše,
Beži Ivan, kako gorsko zvere,
Dok Bog dade, u goru zamače;
Eto Turkom nevolje velike:
Na konjma ga terati ne mogu,
Dobre Turci konje odsedoše,
Pa za jelu konje povezaše,
Pak pešice teraju Ivana;
Al' je mudra glava u Ivana;
On je Turkom oči zavarao,
Dokle njega protrčaše Turci;
Onda s' Ivan konjma povratio,
Pa odreši dva konja viteza,
Jednog jaše, a drugoga vodi;
Kliče Iva kroz lug popevati
"Fala Turci, dva pašina sina!
"Koj' mi danas konje pokloniste!"
Kad začuše dva pašina sina,
Brže trče na drum pred Ivana,
Ali na drum ne smeše izići,
Već iz gore bratiše Ivana
"Bogom brate, Senkoviću Ivo!
Vrati nama dva konja viteza,
Daćemo ti šest stotin' dukata."
Al' besedi Senkoviću Iva:
"Ne budalte, dva pašina sina!
Volim ova dva konja viteza,
Nego blago od vašeg Ribnika;
Ne mogu vas kroz goru terati,
Ne bi vama konji trebovali;
Eno vama vranca i dorata,
Koji nije na krajini bilo."
Ode Ivan dvoru pevajući.
Kad je Ivan blizu dvora bio,
Ugleda ga stara mila majka,
Pa svog sina poznati ne može,
Jer je Ivan ruvo promenio,
Promenio ruvo i konjica,
Pak zapišta, kao ljuta zmija,
Proli suze nizu bijelo lice,
Ona trči u dvore Đurđu:
"Jao, Đurđu, dragi gospodaru!
"U z'o čas si Ivu opravio,
"Opravio, da t' zameni glavu!
"Ivo nam je tamo poginuo,
"Evo ide aga od Ribnika,
"Sad će naše dvore poarati,
"A nas oće, Đurđu, zarobiti,
"Da pod starost služimo Turčina!"
A kad Đurađ saslušao reči,
Proli suze niz junačko lice,
Pak on đipi na noge junačke,
Pak pripasa mača zelenoga,
Pak on brže na čaire trči,
Te uvati staru bedeviju,
Nema kade da sedlom osedla,
Već se goloj na ramena baci;
Pak izleti Đurađ pred Ivana,
Al' svog sina poznati ne može,
Jer je Ivo ruvo promenio,
Promenio konja i odelo;
Pak povika Senkoviću Đurđu:
"Stani, kurvo, ago od Ribnika!
"Lasno ti je dete pogubiti,
"Kome nema ni šesnaest leta;
"Al' od', ago, te pogubi starca!"
Al' besedi Senkoviću Ivo:
"Bog mi s tobom, roditelju Đurđu!
"Nisam, babo, aga od Ribnika,
"Ja sam, babo, tvoje čedo Iva."
Od žalosti junak i ne čuje,
On ne čuje, što besedi Iva,
Već saleti svoje čedo Ivu,
Saleti ga, da odseče glavu;
Eto Ivi goleme nevolje!
Oće junak da izgubi glavu,
Da od koga, već od babe svoga!;
A kad vidi, da će poginuti,
Dade pleća, pak stade begati,
Za njim Đurađ pusti bedeviju:
"Stani, ago uteći mi nećeš!"
Brzo Đurađ sastigao Ivu,
I oće mu da odseče glavu;
Kad se vidi Iva u nevolji,
On se maši u jankesu pasu,
Baci glavu age od Ribnika,
Baci glavu pred svog roditelja:
"Bog mi s tobom, roditelju Đurđu
"Eto t' glave age od Ribnika!"
Kad je Đurađ ugledao glavu,
Baci mača u zelenu travu,
Pak on skoči s bedevije stare,
Pod Ivanom konja privatio,
Svoje čedo na ruke privati,
Pak Ivana i grli i ljubi:
"Vala, Ivo, moje čedo drago!
"Koji s' babi zamenio glavu,
"Svoj gospodi obraz osvetlao,
"Svoj gospodi i našoj krajini!
"Al' što s' Tursko ruvo oblačio?
"Malo babo dušu ne ogreši,
"Malo tebe ne pogubi, sine!"
Ali Iva poče besediti:
"Roditelju, Senkoviću Đurđu!
"Po čem bi se mogao poznati,
"Da sam bio tamo na mejdanu
"Kad s gospodom u divan iziđem?
"Gospoda mi ne bi verovala,
"Da sam tamo bio na mejdanu,
"Da odande obeležja nemam."

Izvor

• Sabrana dela Vuka Karadžića, Srpske narodne pjesme, izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964 i dvestogodišnjici njegova rođenja 1787-1987, Prosveta. Pjesme junačke srednjijeh vremena, knjiga treća 1846, Beograd, 1988., str. 278-287.