Ive vara dva duždeva sina
0001 Vozila se ormanica tanka,
0002 Puna ona roblja nakrcana:
0003 Ormarica dužda od Mletaka.
0004 Na njoj jesu dva duždeva sina,
0005 Pak beside Senjaninu Ivi:
0006 »Bora tebi, Senjanine Ive!
0007 Sve je roblje na otkupe došlo,
0008 A ti ne ćeš, Senjanine Ive,
0009 Dati za se ni srebra, ni zlata,
0010 Sitni biser i drago kamenje
0011 Nego kapiš[1] u galiji tankoj!«
0012 Kad je Ive riči razumio,
0013 Pa je njima tiho besidio:
0014 »Bora vami, dva duždeva sina!
0015 Dajte meni listak knjige bile,
0016 I kalamar crna murećepa[2],
0017 I od orla jedno perce malo;
0018 Pisat hoću miloj majci mojoj,
0019 Da se meni već ne nada majka.«
0020 Kad ga čula dva duždeva sina,
0021 Daju njemu listak knjige bile,
0022 I kalamar crna murećepa,
0023 I od orla jedno perce malo,
0024 Pa on piše miloj majci svojoj:
0025 »Oj starice, mila majko moja,
0026 Ne nadaj se, moja mila majko,
0027 Ne nadaj se već u dvore Ivi!
0028 Već te molju[3], moja mila majko,
0029 Da mi sedlaš dobra konja moga,
0030 Pitaj mi ga bilicom pšenicom,
0031 Poji mi ga vinom i rakijom,
0032 Uzdaj mi ga uzdom biserovom,
0033 Sedlaj sedlom od suhoga zlata,
0034 Pa ga puštaj pod Lugovo ravno,
0035 Moga ću se nagledati konja.«
0036 Kad je majka riči razumila,
0037 Pitala mu dobra konja vranca
0038 Pitala ga bilicom pšenicom,
0039 Pojila ga vinom i rakijom,
0040 Uzdala ga uzdom biserovom,
0041 Sedlala ga sedlašcem od zlata,
0042 Pa ga pušta pod Lugovo ravno.
0043 Igra konjic kao bila vila
0044 Gori, doli po Lugovu ravnu,
0045 Gledala ga dva duždeva sina,
0046 Među se su oni besidili:
0047 »Mili Bože, na svemu ti hvala,
0048 Lipa konja na Lugovu ravnu,
0049 Da nam ga je u ruci imati,
0050 Hiljadu bi zlatnih prigorili!«
0051 Pa se oni za njim zatrkali
0052 I trčali po litnjega danka,
0053 Ali konjic pristupit ne dade.
0054 Besidi im iz galije Ive:
0055 »Bora vami, dva duždeva sina!
0056 Moj je konjić roda gospodskoga,
0057 Dajte meni zelene dolame
0058 U dolamam’ džepe sa dvi strane;
0059 Naspite ih i dajte ih meni,
0060 Ja ću poći do Lugova ravna,
0061 Dobra ću vam uhvatiti konja.«
0062 Duždevi se privarili sinci:
0063 Daju njemu zelene dolame.
0064 Iđe Ive iz galije tanke.
0065 Kad je junak nasrid polja bio,
0066 Viknu Ive tanko, glasovito,
0067 Pa je Ivu konjic poznavao,
0068 Brže-bolje k njemu doletio.
0069 Kad se Ive konja dobavio,
0070 On se đipi konju na ramena,
0071 Po uteče, vesela mu majka!
0072 Gledala ga dva duždeva sina,
0073 Rukom su se po čelu udrili,
0074 Ter su oni tiho besedili:
0075 »Nije zmija zmiju privarila,
0076 Kako nas je Senjanine Ive.«[4]
