Ibiš-aga/III

Glava treća

Sutradan je u sudu stvar bila svršena na veliko iznenađenje gazda-Nastasa Beograđanina, a na još veću radost Stavrije ćurčije. On dade

sto i petnaest dukata i nisku od trideset, i dobi ispravnu, potvrđenu tapiju da je kuća njegova, Božja pa njegova. Radostan pozva kući Ibiš-

agu koji mu rado primi poziv.

Kad iziđoše iz suda, uputiše se Stavrijinoj kući, Ibiš-aga pušeći, a Stavrija pipajući se jednako po džepu, iznutra od ćurčeta, gde mu

je stajala tapija umotana u Gicinu pembe-šamiju.

Stigoše u kuću, pozdraviše se i posedaše. Nastade razgovor. Razgovaraše se o svemu i svačemu, a najviše o Nišu. To rastuži Ibiš-agu, i

on izli čitavu tugovanku.

- Ah, Niš, Niš - uzdisaše jednako Ibiš-aga. - Niš - parađumiš!

- Pa kako će mi bez teb' sag, Ibiš-ago? - pita Stavrija... - Naučimo se u komšilak od vreme jošte... pa sag, teb'-te neće bidne!

- Neće, Stavrijo - reče setno Ibiš-aga i odmahnu rukom - ama će ostane, ete, ubav spomen i reč i spominjanje i od men' za teb' i od teb'

pa za men'! Ništo ne vidomo lošo za tol'ke godine i tol'ko živenje ni ti od men' u sultansko, moje, ni ja pa od teb' sag u kraljsko, tvoje

vreme!

- Ba! Da ne da Gospod! - veli Stavrija.

- E, e, za toj mi keif! - veli Ibiš-aga.

- Pa ne ostavi, Ibiš-aga! E, a zašto, aga? - pita ga Gica Stavrinica.

-Takoj mu red... Bog rekaja! Vide li, komšike, u jesen kad je, pa kad se zberu hadži-babe leleci, da se sele preko more, u Misir i Šam,

i na tam jošte podalje? Milo gi i ubavo i ovden, ama krv gi tegli tam; žal gi da se sele, ama nijedna neće da si ostane!... Ete i s men'

si je alis takva rabota. Duša mi plače, ama drukče ne biva!... Svi si ot'oše!... Će stanem i ja muhadžir!... Bog reče i naredi, Stavrijo;

ništo ne biva na ovaj svet bez njegovu volju! - završi Ibiš-aga dršćućim glasom, a dubok uzdah mu se ote.

Utom uđe i prekide razgovor Stavrina ćerka, mlada Kalina. Lepa, bela, vitka, i mlada kao rosa, devojčica u crvenom jelečetu i plavim

šalvarama i zelenom svilenom fermenčiću preko jelečića; zato su je valjda mahalski momci među sobom i zvali: "Kalino, čupe zeleno!"

Pustila one puste duge kurjuke daleko ispod pasa, a trepavicama bacila senku daleko ispod oka, kojim smerno i plašljivo pogleda. Kad uđe,

pokloni se smerno i priđe Ibiš-agi i poljubi ga u ruku, i metnu kraj njega na minderluk šarene pletene čarape, kao što je već red da

isprošena daruje očeve prijatelje koji im dođu u kuću.

-Aa, Kalino, ejvala! E pa da pričekneš malko, da si ne ostanem ni ja pa postidan - veli zadovoljno dirnut Ibiš-aga, pa se maši za silav

i izvadi onu istu nisku dukata koju mu pre pola sahata dade u sudu Stavrija s ostalim parama za prodatu kuću. - Eve ti od men' peškeš.

Majka ti ovuj istu nisku donese u onoj vreme tatku ti; - a ti da gu sag odneseš na čoveka ti!

- Što, što... što, što zboriš, Ibiš-aga? - veli mu zbunjeno Stavrija, a Kalina se povukla stidljivo, pa gleda u zemlju, a ne sme da primi

nisku.

- Kako: što zborim? - zapita malo ljutito Ibiš-aga. - Lošo li prajim ja, eli vija pa lošo zborite? Zar ako sam si druga vera, zar zato

da ne smem, demek, da si po vaš adet činim?!... Sas alal, more, i sas keif prajim!

- A, da ne da Gospod - pravda se Stavrinica - kako zboriš ti pa to, Ibiš-aga?... teke... vikam...

- Ajde, uzni si, kuzum-Kalino - hrabri je Ibiš-aga. - Uzni si, uzni, što se tol'ko sramuješ?... Sas alal ti davam! Od men' nek ti je

toj peškeš, i od Kumriju kerku mi, a drugaricu ti...

Posle dužeg navaljivanja najpre Ibiš-age na roditelje, a zatim sviju njih na Kalinu, privoli se najzad Kalina i uze nisku dukata i obesi je

o svoje belo grlo pred zadovoljnim Ibiš-agom. Svi mu zahvaljuju.

- Kad će da nas ostaviš, da putuješ, demek, Ibiš-aga? - zapita ga Stavrija.

- Jutre - veli on dižući se i uzimajući darovane čarape. - Ajd' sa zdravlje! Da se alalimo, komšijo. Ti si imaš sag poslu, a i ja si

imam jošte neke rabote da si posvršujem.

- Pa će se, ako dadne Bog, jošte koji put da vidimo u naš vek? - veli mu Gica Stavrinica ispraćajući ga. - Će dođeš, aga, neki put u

Niš, u star komšilak?

- Ee - mahnu setno rukom Ibiš-aga. - U naš vek, veće mučno da će da se vidimo i zborimo, komšike... Teće - dodade osmehnuvši se

sumorno - može i toj da bidne. Srbija je... kako si započe... koj znaje! A ja će si putujem kud vi je Bakarno gumno - pa jošte tri dana

daleko odande će se naselim!

Alališe se zatim najsrdačnije; Stavrini ga ispratiše do kapije i vratiše se veseli, a Ibiš-aga ode setan i zamišljen.

*

Još istoga dana useli se Stavrija u svoju novu kuću, i odmah nahrani gugutke i golubove koje mu u amanet ostavio beše Ibiš-aga, s

molbom da ih ne rasteruje, i da nikom iz komšiluka ne uskraćuje vodu iz svoga nadaleko čuvenog bunara. A Ibiš-aga je posle zaredio po

svojim poznanicima Srbima i uzeo od sviju "zbogom": hteo je da ga svi zadrže u dobroj i lepoj uspomeni. Mnogima je još ranije razdao

mnoge fidane, mnogima iskalemio silne ruže i silne voćke, sirotinji po mahali razdao mnogo brašna i masla, mnoge sahane i tepsije, a

gospodi ispoklanjao mnoge raskošne filigran stvari; kaznačeju je dao svoju ogromnu i skupocenu srmali-ćilibarsku muštiklu sa velikom

okruglom plehanom futrolom, koja pukne kao top kad god se otvori.

Sva je mahala žalila odlazak Ibiš-agin, a prijateljstvo njegovo prema Stavriji ćurčiji čulo se odmah po celom gradu, i svak je pričao i

dalje hvalu raznosio. I sam Jevđo Mićović - koji je u svojim dopisima po novinama na sve napadao, pišući s bolom u duši, s naježenom kožom

i dršćućom rukom (a kao pisaćim materijalom) "krvlju srca svoga i sokom živaca svojijeh" o mnogim i mnogim stvarima "koje ozbiljno mogu

zabrinuti jednog iskrenog sina ove zemlje" - i on sam, isti Jevđo Mićović Mokrogorac, bio je, čuvši od svog dobrog prijatelja i zemljaka

Mića Jevđovića Ariljca, bio je, velim, frapiran ovim doista divnim i u današnje doba retkim primerom prijateljstva i dobročinstva. I

uzviknuvši: "Kiljadili se takvi!", dočepa šajkaču i navuče brzo kaljače na čarape, zaključa svoju kancelariju - na kojoj je stajala velika

plehana tabla, firma, s terazijama pravde i ispod njih s podužim natpisom: "Jevđo Mićović Mokrogorac, znalac pravnički, daje pravničke

savjete potrebitijem i ugnjetenijem licima u svijem slučajevima, a naročito je specijalist u brakorazvodnijem parnicama, po umjerenoj

cijeni, a sirotinji zabadava" - metnu divit, pero i tabak-dva pisaće hartije u džep, preporuči kancelariju komšiji Trajčetu piljaru, i krenu

se preko Nišave u Beograd-mahalu da nađe Ibiš-agu.

*

Kad je Ibiš-aga svratio u Jakubovu kafanu "Budim-grad", Jevđo je već sedeo za stolom i stajala čaša piva pred njim, a bila mu je to

valjda već šesta čaša piva. Ova ga je već raspoložila, i on je, očekujući i pogledajući čas-po kroz prozor i vrata, polako, onako više za

sebe, pevušio kroz zube, i nosom imitovao gusle - i tako pratio narodnu pesmu Stari Vujadin; pevušio je baš završetak pesme:

Gledajući s najviše planine,

gledajući dolje na drumove,

kud prolaze Turci i trgovci,

kad se pojavi na vratima kafane Ibiš-aga.

- Čok selam, Ibiš-aga! - pozdravi ga Jevđo po vojnički.

- Da da Gospod! - otpozdravi ga Ibiš-aga nemarno i seda za drugi sto.

- Aa... ja ovo... gospodin Ibiš-aga, vala, na tvoj račun pijem - reče Jevđo i uze čašu s pivom, pa se preseli za Ibiš-agin sto...

- Ako, ako, gospodin Jevđo, prošćavaj, ja si zab'ravi... ako... pohodnja je!

- Jok, more! Nije zato, nije - veli Jevđo i bira iz podnete kotarice jednu kiflu. - Ibiš-aga će ti plati - veli pekaru i uze dve

kifle. - Jok, Ibiš-aga, nije zato. Izvinite za taj izraz.

- Kako reče?

- Velim nije i ne dao Bog zato da je, to jest, za pohodnju. Nećeš mi vjerovati, Ibiš-aga, a nema čovjeka koji više mrzi na muftaluk

nego isti ja! Jok, jok! Nego za nešto drugo... Čulo se, more, bruji po čaršiji... đegoder sam sio, u kafani, u mijani, po kućama, u

čaršiji i po malama - sve o tebi, vala, riječ; samo o našem Ibiš-agi i o njegovom kumanom djelu!... E, ne znaš kako mi je to milo bilo kad

sam čuo! Zdrav si! Kiljadili se takvi!...

- Pa svaki da ti plati po šest čaša piva! Nije zgoreg! - prekide ga neko od drugog stola.

- Kest bre, ti! - obrecnu se Jevđo na onoga... - He, he, ne slušaj ga, Ibiš-aga! Imamo šalu jedan s drugim!... Nego, odnosno, što se

tebe tiče, gazda-Ibiš: Bravost! Bravost, Boga mi! Alal ti vjera! E, jesi ti jedan lord... pravi lord... Alal ti kačamak!

- Čujem? - pita ga Ibiš-aga začuđeno.

- Jesi ti jedan, jedan... Hej, Sotire, daj još jedno pivce... E, e, jesi ti jedna, jedan... galant čovek, isti, vala masaroš, i jedan,

kasti, iz glavne čaršije iz sred Biograda galanterist. - Ono što si učinio sa Stavrijom ćurčijom, e, ono ti jes' jedna lijepa stvar!

Divota, bolan brate - reče obraćajući se jednom sasvim nepoznatom za trećim stolom. - Čikam, vala, svakoga kristijanina...

- Ostavi, de! - prekide ga namrgođeno Ibiš-aga.

- ... Pa sam došao, Ibiš-aga, da mi ti to ukratko ispripovijedaš, u pojedinostima, to jest... kako je sve to bilo... Sotire, zovni

onog ekmekčiju, pekara, kako li se vabi, po čvapski... Dede, vjere ti, Ibiš-aga, de!

- Što reče! Kako da ti pričam? Što imam da ti kažem? - reče ozbiljno Ibiš-aga. - Ne l' reče da se veće znaje? Ta što si sag trebe pa

toprv pričanje moje? Stavrija zar reče nekomu da si ide reč po mahalu, a ja nesam do sag reč prozborija, ni ću ga po sag da zborim hič!

- Ama, zna se, brate, sve to; znam i ja sve kako je to bilo, nego i jopet - veli Jevđo, vadeći iz džepa pero, divit i hartiju, i

ređajući sve po stolu - nego ti lepo spremi jednu banku za mene, a ja ću ti to jošte ljepše, vala, odraditi, i baška, platićeš mi još

ovijeh osam čaša piva popijenijeh, pa...

- Da platim, de! - veli Ibiš-aga.

- ...Pa ja lijepo da "gepim jednu šuštavicu", što rekli oni, a ti da se još ljepše, vala, proslaviš u javnosti... Ej, druže i rođače,

daj jošte jedno pivance na gazda-Ibišev račun!... Jer, ja bi' stio, rad sam, to da opišem u novine, pa da se čita po svijetu, a da

zamolimo sve srpske i još suviše hrvatske...

- Što... što, što... što, bre, reče... Što, bre? - skoči Ibiš-aga kao oparen gledajući na pisaći pribor pred Jevđom. - Što da se

pisuje?! Što da se četi?!

- Ama, Ibiš-aga...

- Jok, jok, jok!... Što koj treba da znaje za moje rabote! Jok, jok! - završi ljutito Ibiš-aga, plaćajući Jevđov račun, osam piva i tri

kifle.

- Ama treba i lijepo je radi primjera ovom svijetu! Da se, na primjer, i drugi svijet na tebe, Ibiš-aga, ugleda... Da čuje cijela

Srbija i Jevropa...

- Eh! - odbija dostojanstveno Ibiš-aga. - Što si koj miluje, nek si čini. Ama za toj pisuvanje - hič da nesi pisaja ni jedan reč,

tol'ko ti kazujem! - reče preteći Ibiš-aga.

- More, daj tu jednu banku, jedno kajme, pa ja da ti napišem, a ti samo uživaj...

- More, tri banke da ti dam, sal da ga ne pisuješ! - reče Ibiš-aga, i baci preda nj tri banke.

- Eh - ljuti se Jevđo mećući banke u beležnicu. - Ništa od vas orijentalista! Nikada, vala, nećete biti Jevropejci!... Ama ondar, na

taj način, neće niko da zna za tako plemenito i kumano djelo!

- Jok, jok! - brani se Ibiš-aga dižući se da ide, i plaćajući za Jevđa još osam piva i tri kifle sutra kad dođe. - Što mi treba

pisuvanje jevropejsko! - Ima jedan naš reč, da ga ne zapišeš, ama da ga zapantiš ubavo: "Sevap učini, frli u more; ako riba ne zna - Alah

će da zna!"

1898.