Ibiš-aga/I

Glava prva

Da je po samome Ibiš-agi, nikada on ne bi ostavio Niš, gde mu se još prapraded naselio odnekud od Đakovice, i odakle su, to jest iz

Niša, i on, i njegov otac, i ded, i praded, i prapraded išli na ćabu u Meku i vraćali se odande, i ni jedno im se mesto od daleke Meke i

Medine pa sve do Niša nije toliko dopalo kao baš isti taj Niš. Ibiš-aga je išao na hadžiluk i onom Đul-Babi u Budim, pa ni Budim mu se

nije dopao, niti bi dao deset Budima za jedan njegov Niš. Znao je on da je Budim nekad bio turski, pa ga Turci izgubili. Žalio je i Budim

i zamerao što ga izgubiše nekad, ali otkad izgubiše Niš, on nema reči više da zameri padišahu, nego samo mahne rukom kao kad čovek

teslimi nešto i rekne: "Beše mu veće; Alah, belkim, takoj naredija, a čovek, što da praji!" - pa zaćuti, zagleda se negde na stranu i

dugo pušta guste dimove iz duge jasminove muštikle svoje.

Ali gde se ne sudi po Koranu, tamo muhamedanac nerado ostaje. Neće evropsku pravicu, neće da mu brujanje zvona zaglušuje tanki i jasni

glas mujezina, ne trpi da mu evropski žagor narušava orijentalski njegov dremež i tišinu, neće da se iz svoga skrovitog i dremljivog kutka

preseli na trotoar - i on se listom seli, i uklanja se jednako, a i sam ne vidi kraja tome uklanjanju.

Sa takvim se mislima i Ibiš-aga spremao da se seli. Nije rad bio, teško mu je bilo, ali je ipak morao, jer ga je nešto ipak gonilo. Dok

je zadržavao druge - zadržavao, a posle, bogme, i sam stade pomišljati na seobu. "Kud svi, tud i goli Hasan", pa tako i on. Jednako se

iseljavaju njegovi u Skoplje, u Veles, u Serez, u Solun, a oni najbogatiji što su, čak i u Stambol! Samo se on još jednako nešto usteže i

odugovlači, i odvraća ih, a njih, kako koji mesec, sve manje. Proređuju se i u kafani, i na teferiču na bairu Nišave, i u džamiji.

- More, kud potegliste - govori im i zaustavlja ih Ibiš-aga; - što napustiste tatkov toprak? Što iskate, bre? Doklen će da smo kako

onija čengenegurbeti? Ne li u baba-zeman držasmo Budim; hej, hej, tam u Mađaristan! Pa, šta je? Što se načini! Koj si ostanu tam sagaj?

Sal Đul-Baba što si ostade tam sam da žmije, pa da kazuje na čoveci i na hadžije što besmo i mi gazije. Pa što si bi odi tag? Iz Budim ne

ispudiše u Beligrad, iz Beligrad u Niš, iz Niš pa u Iskib! Moskov i Srb iskaruju, a Inđiliz pa ubavo ne dočekuje - pa veće se posmešismo

kako onija zajci kad gi pogone zagari a dočekuju avdžije u tesno mesto!... More, da si ostanemo tuj pri baštino tulbe i mezar! Kud će si

kršimo vrat po beli svet bez kraj i pa bez red!... Ovoj si teće poče da se osnura!

Tako ih odvraća Ibiš-aga, ali ga oni ne slušaju nego prodaju, često budzašto, imanja i sele se u svet. Sve ih manje i manje. Nema mu već

tolikih njegovih jarana i dostova... Salih-aga ode u Skoplje! Imer-aga u Veles, Jusuf-aga u Bitolj, i gde ih već nema! Svi otišli, ostade

samo fukara i ludi Mehmet, kome je baš, vala, svejedno ma kako se etnografska i politička karta Evrope menjala.