Zona Zamfirova/5
Glava peta
Ona je upravo kao neka epizoda. Kao epizoda uzeta, ona je, istina, malo poduža, ali uzeta kao roman, ona je ipak kratka; jer ona i nije upravo ništa drugo nego jedan kratak senzacioni — ali za roditelje vrlo poučitelan — roman, u kome su junaci mladi Mitanče Petrakijev i neka Švabica Hermina... Sve ovo moralo se ispričati da vide čitaoci pred kakvim je ambisom vrlo lako mogao biti i naš junak Mane kujundžija.
Po rešenju familijarnog veća, Jevda uze preda se jednoga dana sina Manču. I pošto je ženidba u načelu bila već svršena stvar, razgovaraše sad o njoj onako u pojedinostima. Jevda mu spomenu i izređa imena sviju devojaka. Spomenu mu Fruzinu Madinu, kako je vredna, krotka i lepa, i dodade da nije ni čudo kad joj je tatko Grk iz Filibe; zatim mu spomenu Timku Jordana Kaltagdžije, pohvali je kako je zdrava, — „kako mečka“, reče Jevda — kako lepo tka i vodi sav domazluk; Diku Grnčarsku nagovesti mu i reče za nju vrlo mnogo lepih stvari: kako je zdrava, vita stasa, „kako se, kad ide čaršijom, sramuje, kako i prilega na devojče“, kako je poslušna i kako ima lepo grlo, kad zapeva „Zapevalo bulbul-pile, misli zora je!“ Lenče Kubedžijsko, Zone Stavrino, Jone Mamino i Genu Krivokapsku, — sve ih spomenu, o svakoj reče što se dobroga moglo reći i zapita ga šta on misli.
Mane je ćutao. A kad mati navali na nj, on joj reče da nije to baš tako hitno.
— More, Mančo, sine, dokle će si momak?! — veli mu mati. — Snaju da mi dovedeš u dom, da mi hizmet čini, ta da se i ja malko odmorim... Lasno li je men’ da ja, u ovej moje godine, mesim ’leb i got’vim ručak i za teb’ i za momci i čiraci tvoji?!... (Čitaocima je poznato da u Mančinom dućanu nije bilo, sem Kote i Pote, nikakvih drugih momaka i čiraka, ali to je sujeta majstorske majke što je tako rekla!)
— Pa će se ženim, nane, ti ič brigu da ne bereš! — umiruje je Mane. — Za men’ lasno; teke za teb’ iskam da ti bidne ubavo! Zašto da uznem niku, a ona da ti čes’ ne odava, — biva li, a?...
— More, će mi odavaju čes’, za toj brigu da nemaš. Ja već i sag jošte vidim što me počituju... Ete, izberi si jednu odi tija što gi ti kaza otoičke... Koju iskaš, a men’ će bidne pravo... Sve su si ubave...
— Eh! — odmahnu Mane rukom. — Ta što ako su ubave! One li su sal ubave? Ima vreme!...
— Mori, Mančo, pobrgo raboti! Zašto će gi pograbe čorbadžijski sinovi, kako čaršilije, ete, vruće mekike sabajle, — pa što će tag da činiš?!...
— Ama, de, javaš, nane! — smeje se Mane. — „Što će da činim?“... Pa ću si uznem jednu! Što mi ti pa sag tol’ko zboriš kako da do godinu neće pa da iskoče novi devojčiki, i jošte može poubavi i pokrotki devojčiki da bidnu odi ovija ovogodišnji...
— Ama, ja veće vido’ moj k’smet i sreću sas teb’!... veli mu mati ljutito. — Mane, Mane, majka ti ne plakala! Što misliš? Ja sam si prosta žena pa se ič ne razbiram i ne znajem ovaj sagašnje... Stra’ me što ćeš sas men’ da naprajiš rezilak kako onaj tvoj Mitko čorbadži-Petraćov što napraji sas majku i tatka mu!...
— Što će načinim?! ’Ajde i ti pa, nane, kako si toj pa zboriš!? — reče prekidajući razgovor. A zatim metnu šubaru na glavu i ode ljutito.
— Nije bez ništo! — reče Jevda posle dužeg razmišljanja. — Tugoo, ako je begenisuvaja niku belosvetsku, — u Nišavu ću, ete, da ripim!...
Dugo je sedela tako na minderluku u jednom ćošku od sobe i mislila. Šta sve nije pomislila. Branila se od tih mnogih i svakojakih misli. — Lele tugooo! Istin’ rekoše koji kazaše: „Da ne dava Gospod na dete što mu majka pomisli!“ Ete i s men’ i Manču mi alis ta si je sag rabota! Može da i neće bidne baš tako lošo! Done! Done, mori! Done, nesrećo selska! — viknu Jevda i zovnu izmećarku.
— Što iskaš, strinke?
— Poskoči, dete, do čorbadži-Tasu i rekni: „Vika te strinka Jevda; iskočila, rekni, golema rabota! Ama brgo, rekni, da dođeš!...“
Ne prođe mnogo a evo čorbadži-Tase. Bio je podalji rođak, padao joj kao neki dever, a ona njemu kao snaja. Na njega se Jevda obraćala uvek kad je u nevolji kakvoj bila i tražila pametna saveta njega bi pozivala, i on se odmah rado odazivao, kao i svaki rođak, ali kanda je malo, onako potajno, i uzdisao za Jevdom, i to godinama beznadežno uzdisao. Počeo je dok je još devojka bila, i još nije prestao uzdisati, ali o tim uzdisajima naravno da Jevda nije smela ništa znati...
— Što iskaš, snajke-Jevdo? — zapita je Tasa. — Što ti trebam?
— Pozva’ te, bata-Tasko, imam si, ete, golemu muku da ti reknem... Ono moje brljivo dete... Manča de... iskam da ga ženim, a on se, ete, rita kako magare kad si neće samaricu na grbinu... E, kakvo je toj sag zastupilo, bog da čuva!... Ni se tatko ni se pa majka sluša! Što je ovoj? Batisa ni se sve; sve se batisa, bata-Tače!... E, kako to?... Niki me ič ne pituje, a belkim sam majka!...
— E, — uzdahnu Tasko —— toj si je, Jevdo, naš k’smet... Kad beomo deca, niki nas, ni tatko ni majka ni, ne pitâ: ’oćemo li eli nećemo; a sag, kad sami stadomo „tatko“ i „majka“, — sag nas pa ne pituju naša deca!... Predi nâs naši stareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, što kaza’, otoičke, naš k’smet!...
— Ama, bata-Tasko, neje mi men’ muka ni stra’ za toj! Neje, dve mi oči! Ako što neće da me pituje; ako, bata-Tasko! Ta što da mi je pa za toj? Drugo zastupi sag! Srbija! Srbija — slobodija!... Ako za toj! Nek’ si ne pita, nek’ si izbere što si miluje. Ete, i moj pokojni Đorđija ne pita mnogo, veće reče na tatka mi: „Ako gu ne davate sas alal, ete, Jevdu vašu, a ja ću gu ugrabim; a Srbija, vika, i plot neje daleko!“ Ama stra’ me da ne uzne inku belosvetsku...
— E, aškoljs’n za taj reč! Toj me i men’ stra’, Jevdo! — odobrava čorbadži-Tasko. — Batisa ni se sve, snajke-Jevdo! Sve ni batisaše: i varoš, i čaršiju, i selo, i crkvu, i kuću, i stari adet, i stari čes’, i staro živuvanje — sve ni, bre brate, batisaše jabandžije!... Ovoj kako će da mu bidne, koj će da znaje!... A bog da čuva! Mnogo lošo, boga mi ti kazujem!...
Jevda uzdahnu i odobravaše glavom, pa dodade:
— Minu staro vreme, — beše mu, bata-Tasko!...
A bata-Tasko uzdahnu i prihvati:
— U staro vreme se znalo, bre brate, koj je stareji, koj mlađi; koj je golemaš, a koj si je na fukara!... Mlađi odavaše čes’ na stareji svoji. Kad si tatko sedi, sin mu stoji; kad si tatko praji cigaru, sin si već čeka sas mašice i žar; kad si tatko zbori, sin si ćuti, sluša, ne sme da zbori! Pa se znalo, bre brate, kad je dan, a kad si je pa noć! Po-za domaćina smejaše li koj da ulegne u kuću?! A si domaćin dođe, a izmećarka si turi čiviju na portu — i svršena rabota! Nema veće niko da ulegne na portu!... Nema docna kući dolazenje! A sag?... Pamtim u onoj vreme, u godinu jedanput eli dvaput ako si iskočim poradi, ete, nekuj poslu u čaršiju. Pa eli uznem po-za seb’ izmećarče, eli si sam uznem fener, okačim ga na čibuče eli na pule odi džube, pa si prolazim mirno pokraj turcki karakol... Nesam, bre brate, džimpir eli kačak, eli kumita, ta da si brez fener idem preko sokak!... A sag!...
Sudija, bre brate, činovnik, eli prisednik suda, drt čovek, bela glava, bre brate; ima si zetovi i unučiki, pa si prolazi, pa ni ima po-za seb’ izmećara, ni fener, ni bastun, veće prolazi — da prošćavaš — kako niki mačor kad si ostavi mutvak, ta se digne i zaredi po ma’alu na niko rđavstvo. Boga mi ti kazujem!...
— Lošo vreme zastupi! Sedi si, bata-Tače!... — veli Jevda, i nudi ga. — Ako li jedno kafence?... Done, mori, Done! Ela, ispeci ni dve kafe!...
A gazda Tače sede i poče:
— Ete sag mi, Jevdo, dođe ništo u pamet i priseti’ se da ti kažem... Njeknja si zborim ništo sas onoga mojega komšiju, čorbadži-Petrakija. More, ima si čovek golemu muku sas onoga njegovoga Mitku. Pričaše mi čovek sve... Sal što ne plače kol’ko mu žal dođe i teško!
— E, e! Tuj mi se uvrte, — reče Jevda i pokaza čelo — ete, taj Mitka!... Pa što zbori Petrakija, dve ti oči?!...
— Lošo zbori, mnogo lošo zbori. Daviju mi pravija!... Da sam učija neke čkole, ta da ispišem, ete, tol’ku knjigu — veli Tasko i odmeri rukom jednu užasnu debljinu. — „Lasno ti teb’, — reče mi njeknja Petrakija — imaš devojke, sina nemaš, — brigu nemaš!... A men’ me izede ono moje pcetište!“
— A ti, vikam, zašto ga ispusti? „Drvo se, vikam, savija dok je mlado“, ima selski reč. Ta i sas teb’ i Mitka ti alis ta si je rabota! „More, Tače, reče, ne znaješ moju muku, pa si zboriš tako. A, istin’, reče, ja sam kabaet, mnogo sam, reče; kabaet! Ete veće dve godine i poviše!... Ama se vukujem i teglim s njeg’ kako ala s beriket. Da čuješ sal“. i stade da priča.
Pričanje nesrećnog oca Petrakija
o svom nesrećnom sinu Mitanči
„Polani, reče, — otpoče bata Tasko Jevdi Petrakijevu priču — kad mu kupi’ jedne putine kod Vana kondurdžije, tag toprv zapazi’ što će imam muku s njeg poviše nego što tatko mi imaše, ete, sas mene! Plati za putine osam dinara — em bele pare, bre brate, reče, malko li je!?... Ama znaješ kako be’u cvrste i jake putine, pa em sas potkovice! Doneso’ gi dom i dado’ mu gi, i on gi uze! Ama — ete sag mi dolazi u pamet — uze gi kučište, ama me ne celiva u ruku kako je adet u njega. Obuče gi, i jedan dan odija sas nji po čaršiju, a jutredan neće da gi obuče... Ja si mislim: zar će gi čuva pa za nedelju eli svetak?! Pa mi dođe ništo milo, ta reko’ u seb’: Breee, ovoj će kuče iskoči po-trgovac i od tatka i pa od tatka na tatka mu!... Ama da čuješ moju bruku! Stiza nedelja, pa svetak, pa nedelja, pogledam ja — a on si jošte ide u pocepane putine! Čorbadži-Petrakija sin, pa si ide kako izmećar, belosvecki niki! A zašto, more, ti ne obukuješ nove putine, vikam mu ja, što me reziliš?! On si ćuti; ćuti si, žena, kako kamik! Prođe si jošte jedna nedelja, a ja veće ne moga’ da si ćutim, veće viknu’: A, bre, ćopek-sene, što si ne obučeš nove putine? On si pâ ćuti. A domakica mi Persida, kad vide što će iskoči jedno tepanje, reče: „Neće si, vika, dete turcke putine; iska štifletne a-la-franga da mu, ete, kupiš!“ — Što bre, ešeku? Zar tatko ti čorbadžija prvi u čaršiju i kod vlas’ i pri oficiri i indžiliri, pa može da nosi putine s potkovice, a ti ne možeš!? More će poneseš, pa kako selska nevesta će gi obučeš i odiš u nji. A on, kuče, — i koj ga, bre, nauči da si tako zbori? — reče: „Neću da gi nosim; bos ću si idem, eli u selski op’nci, a da gi nosim, reče, — neću!...“ E, zašto nećeš? — „Ne mogu“, reče. — Zašto ne možeš? — „Ne mogu, reče; trupam, reče, sas one puste potkovice ,kako stari mezuldžijski, reče, konj!“ E, kud se naučilo teja reči da zbori?! Vide li, more, kako se kučište naučilo da zbori jošte u čkolju!“ — Ti što mu napraji? zapita’ ga pa ja. — „Ta što da mu činim? jedno mi je dete, znaš kako je! Kupi mu štifletne a-la-franga... A domakica mi zbori: „More, Tače, ćuti si, pa rekni: Ispolaj na Gospoda kad si doživemo i toj! Koj znaje, reče, što mu je pisano, i što će da iskoči iz njeg’!... Ti si trgovac, ama ovoj će, reče, iskoči jevropejski trgovac, galanteris’...“ A ja si sal ćutim, — zbori si Petrakija — pa vikam: Može, istin’, da sam čovek pros’ pa se ne razbiram u sagašnje vreme; pa si oćuta’ n otrpe’ niko vreme. Ama posle mi dođe nešto u pamet za čekmedže. Esapim i treba da je tol’ko pazar, a kad si brojim, a ono iskača manje! jedan dan ubavo zapanti’ dek sam spustija u čekmedže dva po pet dinara od pazar, a kad će da zatvorim dućan, ja si nađo, sal jedno! A kod čekmedže dolazimo sal ja i on, niki drugi! E neće, zborim si ja u seb’, do čekmedže da dođeš! I po tag iskačaše pazar za niko vreme sprama esap!... Ama, — pa mi dođe ništo čudno! Ima si jedno sopče njegovo i nikoga ne pušta u sopče. Sam ga pometa s metlu. Ho, majka mu stara, i toj treba, vikam, da je niki ugursuzl’k!... I ja se veće zainati’ da vidim što je, majka mu stara, u toj sopče! Ta jedan dan u nedelju, reče mi jedan, — a beše kod men’ jošte u turcko vreme kalfa — ništo lošo za Mitku; reče: „Pazi se, gazda-Petrakija, da te ne orezili, reče, tvoj Mitka. Čuja sam, — a ubavo razbra’ — reče, jučerke na noć, kude neke belosvetske frajlice, reče, poju si pesnu za tvojega Mitanču, poju si:
Koj ti kupi kondurice? —
Kupi mi ga ludo-mlado,
ludo-mlado neženeto,
na Petraća — ete, reče — mlàt Mitanča!...
ta te, reče, maksuz potraži’, čorbadži-Petraki, da ti reknem. A, reče, tvoj ’leb jedo’, ti me izvede na selamet, — pa adet je da ti kažem; zašto, reče, može lasno guja da te izede“. — „A ja si, reče Petrakija, ufati’ tag niki stra’ i zort; — zašto si premećem po moj pamet, pa ufati’ i priseti se za mnogo, ta reko’: More, neje bez ništo!... Priseti’ se ja: u dućan si ne sedi, tatka ne sluša, majku ič da ne vidi; neće kondure, košulju neće što mu majka tkaje i šije, iska dućansku!... Udarija baksuz u kuću i dućan; a pazar misečni stade kol’ko pre nedeljni pazar beše!... U sobu si nikoga ne pušta, a kad si iskoči, a on si turi katanac na vrata — em kol’ki katanac! Golem kako katanac na magazu! A ključ si turi u džep, pa si ide! Kude si ide, što Praji kad se vrće dom — nikoj ne znaje i ne smeje da ga pituje...
„A ja si, — reče Petrakija — kad mi reče čovek toj, brgo dom. Na sopče mu katanac, a njega ga dom nema „Pričekni si malko, reče mi žena, će dođe dete...“ „A za toj pa da mi je!“ reko’ gu ja, ta si uze jedno sikirče: „Zar će sam trgovački sud ta da ne smem, pa iska i treba dva građanina da su u prisustvo! Ba! Ne čekam si ja!“ Pa si sas ono sikirče obijem katanac i uleznem u sopče... A u sobu što će da vidim: moj sram!... Po duvar, bre brate, sve slike, em devojačke! Ama, reče, ne od naši devojčiki, veće od niki iz beli svet... pa... ete... nesu, reče, obučene, veće, ete, kako sag da ti kažem... ete, kako da se banjaju; ama, brez peštimalj, eli na Đurđovdan u zoru, kad si faćaju maju, da prošćavaš!... Sram me, reče, izede!
„Pogleda’ na sandaci, a i na sandaci katanci! Premisli’ se ja: E, što mu trebaju, majke, katanci na sandaci, kad ima — em kakav golem! — na vrata?! Ta si uznem onoj sikirče, pa i po katanci, pa i po sandaci! Kad si podigo’ kapci, — lele majke, što će da vidim u sandaci! Sram me i da ti kažem; a njeg’, reče, ne bilo sram da zbere i skuta sve toj! Dva sand’ka puna, bre brate, ete, da prošćavaš, sve kurvinske stvari!...“
— Lelee! Ne zbori si!... — veli uplašeno Jevda.
— „Češljevi, sapuni, đulijaci neki, ta neki ženske štifletne, kolani, podvezice, gakice ženske, čorape, — ama znaš kol’ko su duge!... Duge, kako da će okolo šiju da gi vrzuje!... I sve si to zbraja i skutaja na kup za onuja nesreću i rospiju austrijsku, Kerminu!... Kapetal, bre, jedan!... dućan! Dućan da si otvori i sortira sas onuja silnu stoku! ... Ela, Perso, viknu si ja domakicu mi. Ela ovamke da si vidiš rabotu odi toj tvoje „dete“! Nov adet da vidiš! Sag mladoženje, ete, spremaju boščaluke, a devojke jok!... Kakva je ovo vera, vikam? Ela ovamke da vidiš tvojega jevropejskog „galanterista“!
— Lelee, tugoo! — uzviknu Jevda sva preplašena. — Crna Perso, što ti se odi dete napraji! A Mitanča — što napraji?
— Ešek! Što će praji? Nedelju dana ne smejaše da si do’odi dom, veće zaredi po tetke i po strinke na noćuvanje... „A da beše tagaj tuj, reče Petrakija, — ća’ s ono sikirče da ga utepam!“
— Eh, eh, adžamija, pa ludo...
— Vide li, Jevdo, što ni s napraji odi naš varoš?!
— Leleee! — huče Jevda.
— A tatko mu Petrakija turi ga u novine i reče: „Od danaske mi veće Mitanče neje sin, ni mu ja pa tatko; toj vi je, vika, na znanje i, ete, upravljanje! Ič da mu nikoj ne dava pare, zašto ne preznavam Mitančin, reče, arč...“
— Eh, tugo! Neje trebalo baš tol’ko da je... Sin mu je... Lele, jedinac spored tri kerke!... Pa što je sag sas Mitanču — njeknja ga vido’! Ništo ne napraji odi momče... Kako zemlja si dođe...
— Šta napraji? Eškel’k napraji. Izgubi si r’z i trgovački čes’!... Čorbadžijski sin!... Do Filibe i Solun da proseše čorbadžijske kerke, pa nijedna da mu ne rekne: jok! — a on si — ešek nijedan! oženi sas belosvetsku i izgubi dušu sas drugu veru, sas tuj, što ti gu kažem, frajlicu Švabicu Kerminu! Toj li je red?!... A tatko što da praji?! Uze si na brata dete, reče: „Sotirče će mi je po sag sin i naslednik!“ ’Oće da ga uzne za ortaka, — ama još neje u tej godine!... A svojega sina napudija!... I čorbadžijski, bre brate, sin otide si, te je sag kantardžijski sankim činovnik — sas dvesta groša misečno!... A frajla Kermina posede si malko; čeka, belkim, da se izmire sas tatka Petrakija, ta kada si vide što ništa neće bidne, — a ona si ufati svet... Koj gu znaje kude je sag!... U cirkus niki zar...
— Lele, da ne dava Gospod nikomu takav sram i rezilak! — uzviknu Jevda kada Tasko završi Petrakijevu priču.
— Mori, Jevdo, zar sal Petrakija što ima muku?! Ima gi sijasvet, ama sal tuj puče bruka, pa si znamo, a kol’ko gi ima čorbadžijske kuće što si kutaju od svet... Onomad na slavu jednom beomo, kod čorbadži-Gana. I on si ima sina... Svršija u Grac trgovačku čkolju. Sedimo si i čekamo da ne posluže. Ja si uzedo’ s astal onu knjigu, album, pa si gledam, prevrćem listovi, gledam slike, pa si zapazi, jedno devojče. More, koje si je ovoj devojčence, treba da ga znam i poznavam? Ta zapita Stavriju policaju što sedeše do men’: Koj beše ovo devojčence. Stavrijo? — „Zar gu ne znavaš, reče mi. Iz cirkus pelivanka, ona letošnja, što ripaše kroz b’čvu, ete, neje, reče, kroz b’čvu, veće kroz obruč... što se, reče mi, potepaše zaradi njuma. Ja gu, reče, isprati’ do železničku stanicu!“ — Ih, majka mu stara, dotle li zar dođe?!
— Kakvo vreme zastupi, bata-Tasko, bog da čuva! E, neje tako baš bilo i pređašno vreme, neje!...
— Ba! Bilo je! Bilo je, ama neje tako bez red bilo! Pantiš li, hej—hej, damno, što učini onaj Miče Vačin... kad stanu ašik na onu čengiju Đulsefu... Čelebija se zvaše?! — Ostavi si čovek i tatka, i majku, i dućan, i trgovinu, pa si fati put sas Cigani u guberl’k... I sag jošte je živ! — Pričaše mi neki naši trgovci što odiše tam’ po trgovine; nađoše ga, hej-hej, daleko, tam’ na-kude Solun... Sviri i on s drugi Cigani; stanuja zurlaš, a ona čengija mu žena!... (Dade si jednu nogu na prvoga muža Ciganina, pa se udade za Miču.) Poznaše se lasno. Seća se sve ubavo za naš varoš!... „Bre, zar takoj napraji, Miče?“ Zbore mu naši. — „Što će prajim!“ reče. „K’smet! Veru si, reče, nisam batalija, — ama stado’, ete, reče, Ciganin! Imam si, reče, i decu sas njuma!...“
— Ta toj ti ispriča’, — završi bata Tasko — Jevdo, demek da znaješ da neje: „da neje bilo!“ Bilo je, — ama u sto godine jedanput ako iskoči bruka i rezilak, — ama ovog sag počesto!...
— E, bata-Tasko, za toj te i pozva’ da te molim, dve ti oči, da mi pomogneš. Znaješ kakoj si je... Žena sam, udovica sam, ne stizam svud; ne prilega, neje red... Ne znajem si što se raboti i zbori po čaršiju... Pa ti da si raspitaš, da vidiš, demek, za Mana mojega... Zašto stra’ me; reče mi da će da se ženi, — a sag pa, kad mu reko’, — a on stanuja pišman!... Pa da si razbereš da neje nika belosvetska... Tugooo! Akoj toj bude, — što da prajim?!...
— ’Oću, oću si, Jevdo, — reče čorbadži-Tasko — a za dan-dva da dođem ću! Za dan-dva, ete, pâ sam tuj!...