Zona Zamfirova/2
Glava druga
U njoj je opis Manasija kujundžije, poznatog i pod imenom čapkun-Mane ili Manča, koji je — iako ova pripovetka ne nosi njegovo ime kao naslov — ipak nekako glavni junak ove pripovetke.
A ako se Zona ponosila što se svet za njom okretao, mogla se, vala, ponositi, i te još kako, kad se za njom osvrne Mane kujundžija! jer i isti taj Manasija bio je krasan mladić. Bilo mu je tako dvadeset dve ili tri godine. Vrlo je rano otpočeo radnju na svoju ruku. Otvorio je dućan pre nekoliko godina, ali ga je zatvorio, jer je morao u vojsku. Kad je odslužio rok, vratio se, i tada je po drugi put otvorio dućan. Bio je dobar majstor, ali siromah; pa ipak je bilo razlike između onog prvog i onog drugog, docnije otvorenog dućana. Onaj prvi je bio manji i prazniji, a ovaj drugi veći i puniji. Onaj prvi nije imao ni vrata, nego samo ćepenak, a majstor Mane je preko ćepenka uskakao vanredno vešto. Dugim uskakanjem izveštio se do neverovatne lakoće, tako da je mogao još onako u letu, u skoku, skrstiti noge i odmah se i posaditi prekrštenih nogu, kao Turčin, i sve je to, što bi naši stari pisci rekli, svršio u jednom okatrenuću. A pre toga bi sâm počistio metlom ispred dućančića, zadirkivajući devojke koje se s česme sa stovnama vraćale, ili bi s onim komšijom preko sokaka razgovarao, a taj razgovor bio je za vodonoše kao ona Skila i Harivda za stare putnike. U dućan niko više nije mogao stati, zato u prvo vreme Mane nije držao ni šegrta, nego je sam samcit u njemu radio; pazario je i pazio da ko šta za vreme pazara ne pridigne iz dućana. U njemu je pet dana radio, a šestog, u subotnji, pazarni dan, pazario s okolnim seljacima i ćurkastim seljankama i seljančicama, koje se zagledaju u Mana, — a bio je vrlo lep — pa i ne umeju odmah da kažu zašto su došle i šta hoće!...
Kad je ovo po drugi put, posle vojske, otvorio dućan, i mušterija je prema dućanu mnogobrojnija bila nego pre. I on sad nije imao nužde da uskače na ćepenak, nego je ulazio na vrata dostojanstveno; zastane uvek malo na vratima i grdi mlađe: kaže kako se danas ne može na mlađe osloniti, pa tek onda ulazi. Mane je sada uzeo i jednog šegrta, koji već pola godine dana — od poslednje slave Manine — kako ide bez kape, čupav i gologlav, jer još nikako ne može da se seti gde je izgubio kapu. A u mogućnosti je da drži i kalfu. Dućan mu pun, a porudžbina svaki dan. Nekada u onom malom dućančetu svom izrađivao je samo prosto prstenje, belenzuke, zvonca i medenice, i opravljao bataljene muštikle i olupane tabakere; a sada, u ovom drugom, izrađuje i bolje i skuplje stvari, kao: minđuše, zarfove, pafte, ukosnice, lančeve za sahate i muštikle i tabakere od srebra i srme; ima i starih grčkih, rimskih i srpskih novaca — bavi se numizmatikom, i stoga čak drži i arheološki list „Starinar“.
Pa kao što je bio dobar majstor, tako je bio i lep momak. Crnomanjast, lepa, velika oka, sastavljenih tankih obrva i tankih brčića. Već i po samoj svojoj prirodi i po zanatu svom kujundžijskom bio je otresit i pažljiv na odelo, a to je još više i pritvrdio služeći u vojsci, i to, kao varoški sin, u kavaleriji. Nisio se lepo i radnim danom, a utoliko lepše nedeljom i praznikom. Kad obuče one njegove uske čakšire maslinove boje, a na grudi tanku žutu svilenu pamukliju, preko nje jelek i gunjče, opet maslinove boje — a sve u silnom gajtanu — pa se pritegne trabolos-pojasom, za kojim mu je sahat o širokom srebrnom lancu, koji je Mane sam izradio, a na glavu kad nakrivi fes, šajkaču ili astragansku šubaru, — kako već kad vreme zahteva — nije bilo ženskog čeljadeta, ni mlađeg ni starijeg, a da za njim ne pogleda! Mlađe zagledaju krišom ispod oka, pa tek samo usitne kad prođu ispred njega. A čine se kao da ga i ne gledaju, nego gledaju pravo preda se i idu sitno, pravo i pažljivo, kao da prelaze preko kakvog brvna preko potoka. A one starije i poznatije, one matrone što nose lagirane papuče i svilene čarape sa crvenim petama, one što kažu da ga vole kao svoje dete, one ga ne samo slobodnije gledaju nego se i zaustave i razgovaraju s njim; a kad se praštaju, ne može čovek da sačeka kraja. Po nekoliko se puta rukuju i viču: „Aj’ sa zdravje!“, ali ne puštaju odmah ruku: drže ga duže za ruku i sve nađu ponekoga da pozdrave. „Pa pozdravi se na majku ti Jevdu!“ pa ga poljube u čelo ili u obraz. I Mane poljubi u ruku, i taman da pođe, a njega opet zadrže, opet se rukuju i vele: „Pa pozdravi se na strinku Kevu!“ pa opet rukovanje i ljubljenje; i on opet ljubi ih u ruku i izvlači svoju ruku, a one opet: „Pa pozdravi se, ete, i na tetku Doku!“ pa ga opet ljube u obraz, tako da mora formalno da se otme i da beži. Tako žene; naprotiv, mnogi stariji ljudi nisu ga baš najradije gledali. Samo duhnu na nos: „Hm! Jaga, što je džimpir! Anasana!“ reknu kad Manča prođe kraj njih, pa se od silna čupkunluka lomi kad ide, a nakrivio fes na jedno oko. — „Eh crna Jevdo, što rodi sina čapkuna!...
Mlađe ga, istina, nisu mogle i smele ljubiti, ali su ga utoliko čežnjivije krišom gledale, naročito nedeljom, kad igra oro na ćošku Šefteli-sokaka. Od sviju momaka on je najlepši bio, a u kolu najbolji igrač, a prema sviračima najgalantniji. Uvek je stoparac davao kad je vodno on kolo. Kad je u kolo dolazio, onda bi oblačio jedne kicoške plitke cipele s visokim štiklama, a u svakoj štikli bio je, još kad se cipela gradila, vešto namešten po jedan praporac. Pa kad Mane zaigra i zaplete i zalupa nogama, zveče oni pusti praporci i silno diraju u srce sve igračice. Mane je najčešće vodio kolo. Samo pozove po jednu devojku da s njom povede kolo. A ona se stidi, hoće od stida da proguta onu maramu koju je metnula na usta, i sva srećna pruža ruku Manu, pa igra s njim! Ne igra, nego leti kad Mane povede „Osamputku“ ili „Potresuljku“! I samo oni praporci u Mančinim štiklama što kazuju da igrači dodiruju zemlju i da se ipak na zemlji nalaze!...
A kao što je bio dobar igrač, tako je bio dobar i pevač, lovac, jahač i veseljak i za društvo čovek. Kad god bi svršio kakav posao i zaradio dobro, tada ne bi žalio ni vremena ni para da se proveseli i prodžumbusa malo s društvom. A to je bilo onda kad bi, na zadovoljstvo i svoje u mušterije, svršio kakvu malo krupniju porudžbinu, a takvih je, kako koji mesec, sve češće i sve krupnijih bivalo. Pročuo se majstor Mane i sa krupnijih radova! Nekada se ponosio samo muštiklom koju je izvezao Ibiš-agi, ili tabakerom u gazda-Gana, ili srebrnim prstenom koji je napravio Videnu, kmetu velikovrtopskom. Slavan prsten, masivan prsten beše to, dugo se poznavao na ćati Trajku! Kad ga je, prilikom nekih partijskih razmirica i nesporazuma, zvrcnuo kmet Viden, nosio je ćata tri nedelje od istog prstena čvorugu na čelu, pa izgledao s njom na čelu kao inorog. — A kakvo je samo srebrno kandilo izradio za Svetog Panteleja; pa srebrnu ručicu za ikonu Bogorodičinu u divjanskom manastiru! I glas o veštome majstoru Mani kujundžiji otišao je daleko po svetu, tako da je čak i za Svetu Bogorodicu Ržansku izradio težak krst od srme... Posle svake takve na zadovoljstvo izvršene narudžbine osećao je majstor Mane potrebu da se malo poodmori. Tada bi uzeo tamburu i otišao u lojze, ili pušku, pa otišao malo u lov. Ili bi uzjahao konja, pa otišao čak do Vranja, do Koštane, pa bi uveče zaseo u kakvu malu kafanicu sa dobrim vinom i u društvu se burno proveselio. Pio bi, a čočeci bi mu pevali i igrali i vili se pred njim do zore, a on ih, raspoložen pesmom, svirkom i igrom njihovom, bacao na krilo tako silno da bi im papuče poletele čak u štukator, i lepio bi im stoparce i dinare i uveravao ih da prime: jer je ta para, kaže, „alal-para!“ Zbog svega toga on je bio rado gledan od mlađeg sveta, ali mnogim roditeljima nije se dopadao pored sveg njegovog lepog zanata i zlatnih ruku njegovih: nije im se dopadao što je lovac, binjedžija i veseljak, — i tako je majstor Mane od njih i dobio onaj nadimak: čapkun-Mane...