Zona Zamfirova/10
Glava deseta
U ovoj pripoveci ovo je prvi i jedini dijalog dvoje zaljubljenih. Dijalog nije nimalo pikantan čak ni interesantan; a to je prosto stoga što je tamo, u tom svetu, sramota da se muško i žensko i pogledaju, a kamoli razgovaraju. (A i da nije tako, opet bi dijalog bio vrlo običan, jer u takvim prilikama zaljubljeni obično ne znaju šta da razgovaraju, ili razgovaraju koješta.)
Sutradan, u ponedeonik, kad se na sefte i na seftedžiju mnogo polaže, banu u Manin dućan niko drugi nego baš sama glavom tetka Doka. došla je da mu kaže sve šta je i kako je bilo, i pošto se sve rđavo svršilo, da ga, naravno, i uteši. Mane je sve ono u subotu već bio smeo s uma, i nije mogao ništa ni slutiti, i zato mu je ovo sad sve novo i iznenadno bilo. Bio je kao gromom poražen čuvši sve do sitnica kako je stvar tekla i kako se razvijala. Bio je utučen i neutešan. Tetka Doka ga je najpre izgrdila, a posle tešila utešnim rečima: da se ne brine, da ne očajava, a naročito neka mu nije ni najmanje krivo što je ona tako prošla, jer im, vala, ni ona nije ostala dužna.
— Ič da se ne ljutiš, — veli mu Doka — ič da nesi žalan! Ako što ti ne dadoše devojče! ... Ta što pa da ti je za toj? „I bez petli može da osamne“, ta i ti da se oženiš i bez njinu Zonu!... Mori, „dok si imaš grbinu, će nađeš lasno i samaricu“! Lasno će nađeš, — em ne jednu, veće kol’ko iskaš devojčiki! Ama žal da ti neje, krivo da ti neje!... Nesam si ostala postidna!... Ama gi i ja, berem, ubavo kaza!... Znaješ li, Mančo, da te neće više da poglednu zaradi onija moji rečovi — kol’ko gi ubavo kaza!... Mori, tvoje „živo-zdravo“ neće prime više!... — veli mu zadovoljno tetka Doka odlazeći. — Mori, sag da ti iskaš i onu njinu drtu tetka Tasku, da se s njuma oženiš, pa i tu ti ne bi dali, — tol’ko stadosmo, ete, dušmani sag!...
Tako je govorila zadovoljna tetka Doka. Ali je to, naravno, slaba uteha bila za Manču. Celoga dana bio je kao ubijen; ni posao, ni pazar, ni razgovor, — ništa mu se sve to nije mililo. Reči tetka Dokine mu jednako bruje u ušima i raspaljena mašta mu živo predstavlja tu scenu između Doke i Zamfirovih. Strašna mu je bila i sama ta pomisao da je Zona sve to morala čuti i videti, a još mu strašnija beše pomisao: šta je sve morala pretrpeti Zona posle svega toga od svojih u kući!... Zato nije imao mira, nego je odmah sutradan potražio i našao izmećarku Vasku i raspitao se i saznao sve šta je i kako je posle odlaska Dokina bilo. Od Vaske je doznao da je Zona grdno mnogo propatila zbog toga od sviju, a najviše od oca, koji dotle nije ništa znao, i kome su tek sada sve kazali, i potužili mu se kako se odavno nose sa Zonom.
I sad su svi složno: tetka Taska slatkorečivošću, majka prokletstvom, otac strašnim pretnjama, a sve tetke, strine i ujne dugačkim pridikama i klevetama složno saleteli Zonu; i koje čudo onda ako je Zona podlegla, popustila i postala druga, — postala opet ona stara, ponosita, uobražena, hladna, čorbadžijska Zona!...
Vaska je istinu kazala.
Po odlasku tetka Doke nastao je kod Zamfirovih pravi lom. Zona je iz pobočne sobe sve čula, a onu scenu između Doke i Zamfira i čula i videla. I čim je Doka otišla, stari Zamfir plane, silno plane gospodarskim gnevom na svoju mezimicu Zonu, kao nikad dotle u životu. Onaj pljusak od grdnji što je Doka sručila na njega tako ga je razdremao i rasanio posle spavanja, da nije ni tražio izmećarku da ga po običaju polije vodom, kako je to redovno četrdeset godina radio. Pomislio je da je sve to, ta Dokina poseta i proševina, udešena sa Zoninim znanjem i pristankom, i zato je planuo na Zonu, silno planuo, i bio ljut kao nikad u životu.
— Toj li su tvoje čkolje i tvoje znanje?!... Toj li te učila daskalica u čkolju?! — zagrme Zamfir na mezimicu svoju tako gromoglasno da iz komšiluka radoznale ženske poleteše na zid da čuju šta je, ali kad razabraše da je čorbadžija nešto ljut, razbegoše se sa strahom u odaje svoje. — Šeset i jedne „mesnice“ prekraja sam u moj vek, ču li, kuče nijedno, — grmi stari Zamfir — i jošte me niko ni u turcko ni sag u srpsko vreme takoj ne orezili, ni me jedno kuče tolko uapilo, kako sag ova orospija...
Ti li gu kaza i prati gu ovam pri nas, u dom mi?! Ubavo mi obele obraz! Hadži-Zamfirska Zona se faća u oro... iska da se orodi sas ludu Doku, Doku da vika: tetko!
— Pa berem da je trgovac niki... dodaje tetka Taska i potpiruje gnev. — Preduzimač, eli liferant... veće kockarin... fukara... Metne si krastavicu i pol lepinju pod mišku, — Toj mu ručak u dućan... A i dućan pa što mu je!... Kakav mu je?... Dućan mu kol’ko sarafsko čifutsko sanduče... Pa, ako što je sirotinja, — ama, berem da je momak krotak!... Veće — džimpir, kockarin, komardžija, lovdžija i binjedžija i džambasin; skita se povazdan-dan s pušku po Lojze — kako poljak eli pudarin; po svu noć mu svire Cigani i igraju čengije, a on si pije kako derviš i arči si ma’l sas one nesreće!... Turi si nož u stol, eli frlja tufeci — kako Debrelija... U svaku ma’alu ima si po jednu na koju je frljija merak...
— Dosta de! — prekide je Zamfir, ali tetka Taska ipak nastavlja:
— ... Onoj mu treba za kef, a ovo naše pa za pare... i što iska da si ulegne u čorbadžijsku, potakvu familiju...
— E, dosta sag, Taske!... — preseče je domaćin.
— E, biva li toj od esnaf-čoveka? Red li je? — nastavlja tetka Taska. — I Zona, i Kalina, i druga inka!... Pa biva li, majke?!... A ubavo si reče naš, ete, Božin dungerin: „Dve lubenici, reče, pod edna miška — ne se nosat!
— Ama kako započe, — veli Zamfir — neće nijednu ponese! Ja paše u turcko vreme pa surgunisuvašem, ta sag...
— E, toj da učiniš! — draži ga tetka Taska. — U surgunl’k!... Nek’ znaje i zapanti, kuče, što je čorbadžijska kuća...
— Ovoj da zapantiš! — grmnu hadži Zamfir odlučno Zoni. — Sal jošte jedanput da čujem inku lošotiju za teb’, — iz kuću te ne puštam... Tuj ću te zakopam. Čaršiju i beli svet veće neše da vidiš! Kako ona kumrija — reče i pokaza na jednu što je u kafezu — veće beli svet neće da vidiš!... ’Oće da te zab’ravi i sokak, i mahale, i grad; — i nikoj neće ni da znaje da si hadži Zamfir ima na dom devojku!... Razbra li, mori?...
— Razbra’!... — reče oborenih očiju i dršćući Zona.
Kao i svaki čovek i Mane je imao neprijatelja, koji su jedva dočekali da ga uzmu na rešeto. Iako stari Zamfir ne samo da ni reči nije nikome proslovio o toj nemiloj sceni, nego je čak strogo zabranio da se ikome van kuće i rečca jedna rekne, ipak nije nikako, ama baš nikako moglo to ostati tajna, već i zbog samoga toga što se to doista desilo, a još više zbog toga što se to, nađavola, desilo u prusustvu pet ženâ (računajući tu i Doku) od kojih su dve — Taska i doka — bile savršenije i, po tome, i strašnije za rasprostiranje uznemirujućih (i istinitih i lažnih) glasova nego neki list koji se rastura u deset hiljada primeraka!...
Zato se brzinom munje rasprostrla priča o tom događaju. I glavno i detaljno znalo se vrlo dobro, jer Taska je svakome tačno pričala šta je ona kazala Doki, a Doka, opet, šta je sve ona kazala i Taski i Zamfiru. I po mahalama i u čaršiji se nekoliko dana samo o tome govorilo. A da je priča uglavnome porasla u obimu i detalji joj se umnožili, — nije nužno valjda ni spominjati. Čak i one dve poslovice, koje su već davno bile zaboravljene, sad su oživele, upotrebljavale se i počele opet cirkulirati.
Šta je samo dosetaka na račun Mana palo, naravno, većinom u njegovom odsustvu, pa čak i poizdalja nagoveštavanja u njegovom prisustvu; tako da je jedan takav dosetljivac sutradan išao s otečenim obrazom, i na pitanje: šta mu je, tužio se da od kutnjaka svu noć nije mogao oka sklopiti.
Za Mana je to stanje vrlo nesnosno bilo. jednako je mislio i razmišljao o tome, i učinila mu se stvar bez izlaza. Proklinjao je i onaj čas kad je sludovao i priznao tetka Doki jade svoje. I tek kad mu je ona opet došla i ponudila mu se da popravi celu stvar, — tada se tek još više uplašio i rešio se da sam pokuša još jedan, i to poslednji, korak, da se, to jest, sam on sastane sa Zonom, da je zaustavi, oslovi, da je upita on sam poslednji put... Ako ništa drugo, a ono bar da skine sa sebe odgovornost, da zagladi onaj nemili događaj, da dokaže da on sam ništa tome nije kriv, nego ona, tetka Doka, pa neka se odbije na njenu ludost...
Ali sastati se i razgovarati bilo je teško u ono vreme kod toga sveta koji je na trotoarske šetnje, parkove, koncerte, pevačka društva i škole igranja, — uopšte dakle na sve te stvari gde se mlađi svet može sastati i izmenjati poglede i misli — imao svoje naročite i čudnovate misli i — kako bi neki pobornik emancipacije ženskinja rekao — zastarele i nazadnjačke poglede. Uz žensko, dok je devojka, obično je uvek ili majka ili tetke i strine; a kad se uda, onda opet svekrva, jetrve i zaove, tako da nikad nije sama; a i ne bi umela sama da ide i da se snađe, baš i da joj se da sloboda, isto kao ni kanarinka kad bi je pustili iz kaveza. jedino kroz kapidžik u komšijsku avliju ili preko sokaka što je umela i smela sama poći. Zato i nije bilo lako Mani; i prošlo je poviše vremena dok je mogao sresti i osloviti i reč-dve nasamo razgovarati s njom. Ali šta ne može čvrsta volja i odlučna namera?! I Mane je vrebao, i najposle uspeo.
Jednoga dana, u prvi sumrak, baš kad se umotana u bundu, pošivenu zelenim atlasom, vraćala Zona preko sokaka od sestre Kostadinke, koja je u drugom sokaku stanovala, iskrsne Mane iz mraka i stade pred nju. Vaska se izmače uplašeno u stranu.
— Lele, Vaske, pazi si! — šanu Zona i stade sva uzdrhtala i plašljivo se osvrtaše da je ko ne vidi. Srećom niko ne prolažeše ulicom, jer već beše vreme kad građani spuštaju po kućama čiviju na portu, i svi ukućani već davno su kod kuće. I nikoga po ulicama ne beše, samo noćni stražar daleko tamo u mraku što se vidi i čuje kako nešto razgovara s hadži—Jordanovim mačkom koji se polako šeće o čeramidama visokoga zida.
— Što ti trebam?— prošapta Zona tiho i pažljivo.
Vaska je razumela. Izmače se još malo i stade stražariti i paziti.
— Zone! — oslovi je Mane i iskašlja se tiho.
— Šta iskaš? — šanu Zona, pa se i ona tiho iskašlja.
Oboje stali tako, pa stoje tri koraka daleko jedno od drugog, oboje oborili glave i glede preda se.
— Zone, na jedna reč...
— Pušti me — veli mu uplašeno Zona i okreće se na sve strane.
— Ti ne slušaj, ete, onu budalu, onu Doku (Tetka mi se pada, ama je ludo!..). Ne slušaj gu što si je tam pri vas zborila! Nikoj gu neje pratija, — sama si, brljiva, ode pri vas!...
— He, lagala je što je zborila? Ne li?
— Neje, ete, lagala, ama... ete, neje trebala da zbori!...
— E, što mi kazuješ... što mi treba toj?...
— Zone — reče Mane i priteže pas oko sebe. — Ja san nemam... Ja za večeru ne znam...
— Lele! — reče malo podrugljivo Zona.
— Ja vino točim, vino ne pijem; pesnu iskam, pesnu ne slušam, a sve zarad tebe, Zone!... U lov idem, pušku ne ispalim! Nipta ne znajem za sebe, a sve zarad tebe...
Ja si idem, pa... kako onaj govedo kada se, etet, napase od travku zanovet... brljiv stado’, Zone!
— He!...
Mane ućuta. Nastade mala pauza. Mane se maši tabakere i stade praviti cigaru.
— Pušti me, otima se Zona.
— Ostani jošte malko! — zaustavlja je Mane. — Vardaj, Vaske!... Od tatka mi ostade kuća i lojze i njive... a ja si i sâm jošte kupi i spečali. Znajem si zanajat, esnaf-čovek sam...
— Znajem...
— Imam si dućan.
— Znajem, de.
— I mušterije imam sijasvet...
— Dobro, de!
— Kuća mi puna...
— E, što mi zboriš sag pa toj?...
— Nesam siroma’... mogu da si imam ženu... mogu da si ’ranim pol teste žene, — tol’ko si ubav pazar imam!...
— Stani poturnjak, pa si uzni i celo teste...
— Da ne da Gospod... ja si jednu sal iskam...
— Pa puno gi u ma’ale...
— Puno, ama za men’ sal jedna što je...
— Pušti me da si idem! — reče Zona i izmače se, a Mane je zadržava i veli joj:
— Kod men’ nećeš da živuješ kako naše žene što si živuju pri mužije... Ni sas cvet neću te udarim!...
— Hm!
— ’Oću da te pazim... da ti lackam... da te slušam... Kako pašinicu ću te nakitim i nađizdim!... Sal za teb’ ću radim kujundžilak... Momci i čiraci mi — oni neka si rade za mušterije, a ja ću sal’ za teb’, Zone, da kujem srmu i srebro i zlato, — teb’ da nakitim! da te nagizdim, ta da se sjaješ i svetliš kako u crkvu sveta
Bogorodica Trojeručica!... Za teb’ ću salda radim od jutro do mrak — što mi treba pazar i mušterije!...
— A što će da ručaš kad si ne pazariš?! — prekide ga zajedljivo Zona.
— Ne slušaj dušmani moji po ma’ale... Nesam takav, Zone, kako kazuju... Ću te slušam; kad mi rekneš ostani si, ću si ostanem, kad mi pa rekneš idi si, ja ću si idem...
— E pa, ete, kazujem ti sag: idi si, pušti me! — reče Zona i izmače korak-dva.
— Ostani jošte malko! — reče i priđe jedan korak.
— E, što iskaš? — zapita ga zlovoljno i nestrpljivo Zona.
— Tatko i majka ti ne begendisuju me, — toj si znajem ubavo. Za toj te ne pitujem, veće za drugo... — reče Mane, pa stade. — E... Vaska... lagala li je kad mi je, ete, abere donosila, i zborila, ete... „Pozdravila ti se Zone“?...
— Toj si je njojno znanje... Što me pituješ? Može da se posmešila, a trebala da rekne: „Pozdravila ti se Kalina“.
— E, što pa Kalina?
— Zašto ti je prilika...
— Što mi ti pa zboriš sag tuj za Kalinu?! Kalina će si dočeka svoju sreću... A ja si pa iskam i tražim moju... Neje pisano za men’ i za Kalinu...
— Pa si pročeteja što je pisano?...
— A ja si... — veli zbunjeno Mane — ete... iskam... ako je demek, k’smet... iz vašu kuću...
— He-he! — osmehnu se Zona. — Ta kako đe sag bidne toj!... Vaska ni se udava... Bija gu veće i „golem nišan“...
— Za Vasku neje reč... Ima jošte za udavanje iz tuj kuću... Zone, more, — reče dršćućim glasom i isprekidano Mane. — Ja si znajem sve... Teb’ te stra’ od tatka...
Stareji tvoji, ete, ne davaju te... Ama, lasno za toj! Ni tatko mi Đorđija neje se oženija sas alal, demek, odi nanini stareji, veće sas zor; ugrabija, demek, što si miluvaše... I ja ću takoj naprajim... Sal ako ti iskaš, — lasno za sve! Ja si imam golemu rodninu... Ću te odvedem u kuću rodninsku; sedi si tamo sas svaki čes’ do venčanje... Od koga te stra’? Koj ti što može!? Ja si imam sijasvet kardaši i pobratimi; će izginemo, — a teb’ te neće davamo!...
— Jok!
— Zašto?
— Nesmo prilika...
— A ti, imaš si priliku?
— Imam si... — veli Zona zlovoljno.
— Koju?
— Malko li gi je — veli koketno i ponosito Zona — ta da gi pantim...
— I Manulać?
— Koj znaje...
— E sal Manulaćevica neće da bidneš!
— Bre-bre!
— Zone! — reče Mane molećivim glasom.
— Ostavi me!
— E, što si me tag lagala i abere praćala?... Vaska što je donosila abere od teb’ do men’?...
— Mori, — reče dosadno Zona — Vaska mogla da si zbori što si miluje, — toj si je njojno znanje...
— Tol’ko?
— Tol’ko se zbori... — reče hladno Zona i okrete mu leđa.
— E, kučko čorbadžijska, — jeknu do srca uvređen Mane — tag će skoro da čuješ i za moje znanje!... Će me neki ubavo zapanti i plati mi za onaj tatka ti reč „kuče u čašire“!...
— Uhuhuhu! — prsnu u glup smeh izmećarka na ove poslednje reči. — Lele, tugooo! „Kuče u čašire“, kakoj mu je pa to? — smejaše se jednako Vaska i smeh taj pređe i na Zonu.
— Ihaha! — zasmeja se Zona i zovnu Vasku izmećarku, pa odoše obe smejući se, a ostaviše Mana, koji, sav obliven po čelu graškama znoja, jednako gledaše za njom. I kad uđoše i zamandališe visoku kapiju, još se iz čorbadžijske avlije čuo kikot i smeh, i slušao ga Mane koji je, kao skamenjen, još jednako stojao na istom mestu, utučen i nesrećan kao iz raja izgnani Adam što je pogružen stojao pred zatvorenim edenskim vratima...