Zova

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Zova
Pisac: Mileta Jakšić





        
ZOVA

Ona otima rosu i sunce
Drugim biljkama s tim hladom njenim...
Danas je htedoh da posečem
Da je iskorenim,

Odvratiše me da to ne činim
Po rečima njinim
Zova je oduvek bila
Nečisto drvo čarobnica vila:
Često ih viđahu onde gde stoje
Kako češljaju zlatne kose svoje...

Ja, u ostalom osetim, ponekad
Tej strah mistični ljudi i žena —
Drvo je možda posvećeno bilo
Božici kakvoj paganskih vremena
Rano s proleća ona prva lista,
Tajno skrovišge vilina gnjezda
A kad procveta, ona zablista
Mirisnim kitama sitnih, belih zvezda...
Zamišljam da su nekad žreci njini
Dok se tamjan pali
Božici belo cveće žrtvovali
Noću, na mesečini...

I ostavih je nek stoji,
Nek se i dalje u njoj vile kriju,
I da sam osetim misteriju.
Pobožnu jezu predaka svoji,
Kad žreci pod njom vrše obrede
Kraj, mesečine blede...



Izvor[uredi]

  • Mileta Jakšić: Pesme, SKZ, Beograd, 1922, str. 176


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 85 godina.