Znam i ne znam
Znam, Eneas da je himbom
Lukave Junone
Posta' pl'jenom naručaja
Prekrasne Didone;
Ali ne znam, kog bogića
Il' božice koje
Pritrvicom — ja dopadoh
U verige tvoje!...
Pa znam i to, da Eneju
Nije teško bilo,
Višnjom voljom da napusti
Didonino krilo;
Ali koja božanstvena
Premoguća ruka
Da otrgne — brižna mene
Od tvog vilin-struka!...
I znam, da je udes ganja'
Ankizova sina,
Da obnovi suđen pr'jestô
Na zemlji Latina;
Al' ja Troje ne izgubili,
Ni Lacija žudim;
Pa ću vječno zar ostati
Rob pri tvojim grudim
Ljubeći ih? . . Vaj! šta rekoh!
Kad i meni viče
Grom udesa: „Ne varaj se,
Žalostan pjesniče!
I ljubav je: mašta, sjena
I prelazna java;
Ozeleni — pa uvene
Ka' na polju trava. —
„Danas gori ka' na ognju
Nevoljna Didona;
Sutra mine — ka' Eneas
Za valove ona.
U grčevnu zagrljaju
Danas ti se tali;
Sutra ti se ispred oči
U ponor strovali.
„Danas plamti, danas s'jeva
Danas žarom žari;
Jednim mahom sutra 'zginu
Svi njezini čari.
Danas bi je blagu, sklonu
Oko prsta smota' ;
A kad sutra, — izdala je
Sva njena dobrota." —
Eto, moja miljenico!
Što nam ljubav znači,
Kad je sunce postojanstva
Ne grije ni zrači ...
Čas je ljubav: — budne, mine;
Al' taj časak sami:
I opet je am' na zemlji
Raj, — najsladji nami.
