Gadao bi šta nam zima priutihla sluti,
Kakovi su tajni Vida i skvozje smrt puti.
Kad se glasi po dubravam’ ptičica ugase,
Kruto r’jeke pokrivalo kad navuku na se,
Zab’jele se s’jede glave ozebli planina, 5
Duh zan’jemi britkim mrazom usnuvši dolina.
Kad razuzda sjever svoje, koji nose bronje,
Upitane na jaslama vječnim sn’jegom konje,
Pak pojezdi, ne motreći ni polja ni mora,
Ni kolibe seljanina ko ni carskog dvora: 10
Pčela čuva kl’jetku svoju, vertep ištu zv’jeri,
Ugroženi svud pripiru ljudi doma dveri.
Kud god pozriš, sve ostanci, drugo kao zamrlo,
Rekao bi daće nebo, il’ da je tlju strlo.
No u tvrdoj kori zrija sladost svake jezgre, 15
Kost probiti ljutu valja ko je rad do mezgre.
U trnju se ruža krasi, svega cveća hvala,
I med i sot obstregava jetki svud tma žala.
Mrko zlato gora kriju tušte preogromne,
Za biserom u glubine gnjurci mora rone. 20
Za pšenicu s lihvom žeti, pre treba obrjada,
S’ sjejatelja potom sjeme tleju da postrada.
K većem blagu suđeni su i poveći trudi,
Kaži, šipka il’ jabuke, čij’ plod pre zarudi?
Kad priroda praznujući soveršava tajne, 25
Od’jeva se il’ u vodu, il’ u luče sjajne.
S vjetrom diše, s čim je svašto po vselenoj živo,
S ognjem živi, što sozdaje: to je zemlji divo!
I da tvari k njenom djelu oko ne priviri,
U vnutrenja zavire se i otud se širi. 30
Jeda nisu toga znaci noću ob mjeseca,
Sjajni v’jenac kada inje vozdušno pros’jeca,
Kad se mračna zarumene žilišta sjevera,
Ili juga, šta je ino svakog sn’ješka mjera?
U zimi se, ko mudruje kao i ko bunca, 35
Čudi, divi, izumljava, videć po tri sunca.
Čije srce, kad pomotri o ponoćnoj straži,
Kako bistro sverkanijem zv’jezda zv’jezdu draži,
Ne pronzaje veličestvo previsprenjeg kruga,
Ispovedit s’ zemljom nebu, da Vidu njest druga? 40
No tainstva ispod nas su po glibi spretana,
Kojabliže kasaju se žizni našeg stana.
Stuža ono što toplota razgne i razveže,
Sovokuplja nevidimo i sve brižno steže:
Ona zapne neko vreme sjemenu, korenu, 45
Ne umertvi, samo stazu zaživiči trenu.
Žiće bi se, da ne staje, ko slabo točilo,
Strujeć pročno za navavek jednom oročilo.
Šta bi bilo koje nisu za trajanje prave,
Da potrpe sve u zlaku po livadam trave? 50
Dokle bi se produžila životni porekla,
Kad utroba bi s to-huđim trudna ptenci tekla?
Zima hoće preizbitak da nam predohrani,
Da naspori, ne ukrati, radost svakoj strani.
Zato i mi u pokoju radost nahodimo, 55
Niti u njem provedene čase kad žalimo.
Mogu zimni dani biti srećni i veseli,
Onom koji pravo teče, i krivo ne želi.
Ko pominje da prirodi prkositi kadar,
Čovek zimu uljetiti ima žrebij na dar. 60
Kad uzavre po vozduhu i vjetri i sn’jezi,
Da on žizan svu vkušava u domovoj njezi.
Koja gođa, ko ne prizna, u tihom snu mraka?
I što gata kod ognjišta djeci svojej baka!
Pominjući dane svoje, starci srce pasu, 65
Kad šaljiva oko vatre mladež pleše k’ glasu.
Tu se pjeva, tu se smjeje, i igra i svira,
I sve, čim god čistoserđe ljudske prsi dira.
To je doba kad Nadežda žezal carstva prima,
Ljupko bodri, brigu s čela smrtni mnogu snima. 70
Ugrjeju se pri besjedi ljupko mili druzi,
D’jele s’ sobom, d’jele s čadom svu nježnost supruzi.
Otroci se šaleć kr’jepe k’ njegda svome djelu,
Mnoge su se posestrile i na prostom prelu.
Kad zamuknu budni glasi i gusak’ i pasa, 75
I čtec noćni prepolavlja pjeti čislo časa:
Magnovenja kad priroda (jer se tako čini),
Duh stvorenju poustavi, u sebi se vini,
Milobl’jeda s kolesnice srebrom okovane,
Izmeđ jata prenebesni prolazeći strane, 80
Boginja se noći sama molčaniju divi,
Usnula l’ je tlja, dvoumna, ili jošte živi:
I tad ljudi žizan žiju, ne da se vraćati,
Šta je žiće, ako nije gođu osećati?
U zimi je građa mira (kažu da je s’zidan), 85
Jer nit’ oganj (tu spropretan), ni sv’jet bjaše vidan.
Kad dan i noć, sve stušteno, i mokro i suvo,
Skroz i okrest lakog teško tud ležaše gluvo.
Iz sjemena nevječnimi k slogi ulučena,
Vselena je, što bi stužom tušta udručena! 90
To je za nas prevelebna sve redom utjeha,
Pjeniju mom ja ne želim inoga uspjeha.
Šta bi bilo jaro ljeto, da mu nije zime?
Uzmi sv’jetu s međe mrake, uzećeš mu ime.
Neka tvari ne prestaju, šta je onda vreme? 95
Prostor mniti bez veštestva, jest bez mozga tjeme.
Ja sam s vami, druzi moji, živite, likujte,
Zima ima svoj izbitak, više ne vziskujte.
Ženski pole (a kuda ću?), mile misli moje,
Sprip’jevajte, stuža ode, da smo si što svoje. 100
Ko je za to, nek’ se ženi, sada mu je ora:
Život dati, ko ga ima, život novi mora.
