Zvonimir/1
| ←Lica | Zvonimir Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
PRVI ČIN
PRVI PRIZOR
Soba u dvoru bana Petra
Ban Petar, Lieposava
Ban
Dosad sam te pitao, hoćeš li?
A danas ti zapoviedam, moraš!
Znam ja, šta tu moju volju kvari:
Al' ti kažem, to doživit' nećeš!
Prie će ova ruka usahnuti,
I u ustih s' jezik ukočiti,
Prie će s' ovo srdce prederati,
I slavno mi s' kolieno utrti,
Prie ću t' mrtvu pred sobom viditi,
Ili živu u grob zakopati:
Neg što ću te onom dati, kog ni
Ime neću da s' predamnom kaže!
Lieposava
(ponizno)
Neištem ti ništa više, otče,
Samo daj me miru Božijemu:
Zakopaj me u onaj grob živi,
U kom dosad mnogo mlado srdce
S' tugom svojom iz svieta skloni se,
I sahrani slast i cviet života.
A nisi li time zadovoljan,
Uzmi život, koji si mi dao;
Imaš ruku, koja mačem vlada,
A na krv si vičan čoviečiju,
Prosta nek ti j' moja mlada glava!
Al' na to me nemoj natierivat',
Jer nemogu, — ne — nemogu! —
Ban
Tako!
Prije možeš sahranit' se živa,
I razstat' se s mlađanim životom,
Nego otcu volju izpuniti?
Šta mu se to tako strašno hoće?
Da l' za njega da u vodu skočiš?
Il' u vatru mlado tielo rineš?
Il' zagrliš guju otrovnicu?
Il' odsiečeš svoju rusu kosu?
Il' obraniš svoje bielo lice?
Ništ' od svega! Grdna žrtva, koju
Od dievojke od šestnajest lieta
Ište otac, a dat' se nemože,
Sva je u tom', da za kralja pođe,
I na priestol kraljičin popne se,
I svietlija bude od sunašca,
I sjajnija od mlada mieseca!
To je žrtva, koju otac ište,
I koju mu kći priniet' nemože,
Zašto? Zašto, neću ni da kažem,
Neću da znam, neću da se znade.
Nego čuj me! kralju sam te dao!
Sutra će te javno darivati,
Za tri dana bit, ćete vienčani!
Lieposava
(klekne)
Otče! Otče! smiluj se na mene!
Ban
(polazeći)
Ovdie milost zvala b' se ludošću!
Lieposava
Zar ti nije tvog dieteta žao?
Ban
Sama tvoja pamet klela bi me,
Da te žalim, kad' ti želit' moram.
Lieposava
(ustane)
Prie ću, bane, sama se ubiti,
Nego s kraljem u crkvu otići!
Ban
Ubij sebe, manje ćes izgubit',
Nego svoju sreću da ubiješ!
(ode)
|