Zvoni
Žureći stazom iz kobnoga sela,
Kroz tužna polja kao zlato žuta,
Ja i moj čuvar, lica nevesela
Umorni, najzad sedosmo kraj puta.
Tu, čekajući na dolazak kola,
U suhoj travi ćutasmo nas dvoje;
On – žilav, snažan; ja slab i pun bola.
Svaki u misli utonuo svoje.
Niotkud glaska. Na žitne poljane
Omara julska žestinom pripekla,
A krv iz moje još skorašnje rane,
Kaplja za kapljom lagano je tekla.
Sumnje i molbe, gnjev, nemirnu radost –
Sve sam sad gled`o u tami za sobom,
I jednu bujnu, verolomnu mladost
Početu pesmom, završenu grobom!
Pa sanjah: „Gde si lepo doba sretno,
Kad smo u smehu i detinjskoj šali
Išli duž reke i kroz polje cvetno,
Crvene bulke šančevima brali?
Gde su sad dani i časovi mili
Kad bi u šetnji u šumicu zašli,
I jedno drugo tobož izgubili,
Pa bi se opet uz klicanje našli?
Kad sam sav zbunjen s mukom od nje skriv`o
Te da ne spazi da mi dršće ruka,
Dok bih joj uz put nevešto vezivo
Smakčutu svilu vrpcu oko struka?
Gde su trenuci kad se glasno divih
Blistavoj draži njenih sitnih zubi
Kad svaki cvetak mirisaše:
„Živi!“ ,a svaki slavuj cvrkutaše: „Ljubi!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Ljubavi, srećo, kojom život sladih,
Šumarci, staze obrasle u cveću
Vi, pratioci mojih dana mladih
Nikad vas više ja imati neću.
Ne, nema slatkih iluzija više,
Kad čovek znade da sred zemnog dola
Najveća sreća i slasti najviše
Postaju izvor najdubljega bola.
A sunce žeže. Spavaju doline.
Tegobne snove sva priroda snuje.
Samo u času te mrtve tišine
Dosadni cvrčak odnekud se čuje.
I gle, moj čuvar skide kapu s glave.
Kud ga to misli daleko odnose?
„Šta slušaš, brate“ upitah, pun strave,
A on mi reče: „Zvoni...Sad je nose.“
Ne pitah više. Samo sam uzdano,
Kô da me strela kroz prsa probola.
Ležah ko mrtav, a zatim, lagano
S još dva čuvara uđosmo u kola.
I tad ko dusi juriti uzesmo
Preko mostova, brda i dolina,
U divljem trku i pred veče besmo
Pod kršnim Rtnjem, slikom ispolina.
Pa napred! Vozar ludo uzmahuje
I bičem šiba, znojnu kljusad goni.
Stražari ćute... Ah, da l` se to čuje
Kako odnekud zvoni...zvoni...zvoni?
