Zaljubljeni David
I pred veče usta David sa postelje svoje,
i hodajući po krovu carskoga dvora ugleda
s krova ženu gdje se mije,
a žena bješe lijepa na oči.
I David posla da propitaju za ženu
i rekoše: Nije li to Vitsaveja kći
Elijamova, žena Urije Hetejina?
(II knjiga Samuilova, XI, 2, 3)
Strast je zakliktala na lešini Vere,
Strast što čini usne modre i zelene,
Strast što sedi kose i što nedra dere.
David širi oči krupne i crvene
Kô večernje nebo vrh peščanih stepa,
I traži u ponoć slasti nepijene,
Dok olovno srce steže se i cepa
I čelična zmija sikće na nj i pljuje,
Staklastih očiju i srebrna repa.
Krik Cara Judeje prigušen se čuje:
»Ženo mlečna tela, žedan sam te vrlo!
Moj dan pun je zime, starost krv mi truje,
S raspuklih usana ruj mi vreme strlo,
Srce mi je vosak, gnojava mi nedra,
Suv jezik prionu za uvelo grlo.
Tisuće inoča stezahu mi bedra.
One behu bele kô sneg sa Selmona,
Pesma njina beše kao šumor kedra,
Oči modre kao čivit iz Sidona
I mirne kô nebo u indijske kalme.
Druge behu crne kô krila grifona,
Kô dan božjeg suda, slatke kô plod palme,
Vedre kao podne, divlje kao zebra,
Sanjive kô ritam osionske psalme.
Od strasti su moja usahnula rebra.
A danas mi oči ustreptaše besom
I zazvoni duša kô harfa od srebra.
Tvoje oko prosu drhtaj mojim mesom.
Ja hoću da čupam tvoje zlatne kose,
Hoću mladost zlatnim urešenu resom,
Slapi tvoje krvi da mi rane rose,
Da u meni rikne mladost onih dana
Kad Saulu pevah himne um što nose,
Kad osetih okov Mikhinih usana,
Okov poljubaca! A sad okov zlata.
Mesto mramor-tela gnoj nesitih rana.
Nada mnom siktaše krik posmrtnih jata,
Rušio sam kule, satirao čete —
A danas sam željan krvi iz tvog vrata!«
I sruši se David, car države svete,
I grizući svilu šarenog divana
Jecao je plačem razgnevljene sete.
S polja šumi pesma sa palmovih grana.
On huknu, dok ruka požutela klonu,
I otvoriv vrata glednu put Livana,
Gde prah zvezda srebrom mije vasionu,
I urliknu: »Žene!«
Dok njegove oči nemo u mrak tonu,
Pune toplog sna su, velom obvijene,
Promicale, pune mirisa i nara,
Robinjice tople, bose i rumene.
Bleštala je svetlost i bila je jara,
I gust zadah vina i znojavih uda
Bio je uz ludu igru pjanog cara:
Zvonio je bakar i muzika luda.
Vrtom igra plamen, dršću stabla gola.
A prosuto vino iz stotine suda
Ključa, vri ko vrela, rastočena smola.
Car dohvativ Psalme triput u njih pljunu
I baci ih u dno orgijskoga stola.
Sosana i harfi besni orkan grunu,
Dok je bela tela, pijana i vruća,
Car rezao nožem, da slast loče punu
Iz krvavih uda i razdrtih pluća.
Kolutave oči svetle, nikad site,
A uvela usta grizu tela vruća...
»Dosta! Gasi luče, sprži cveća kite!
Svežine mi dajte i svečanost mraka!
Smrdi krv i ulje i svilene rite!
Mira, večna mira, bez životna znaka!
Dajte mi da sanjam ono što bih hteo,
Onu ženu čistu kô dan iz bajaka.
Videh je u reci u dan pun i vreo,
Gde se prozri, suncem prožmana do srži.
I Gospod bi pijan kraj nogu joj mreo.
Njen dah me kô vetar iz pustinja prži.«
Zaćuta, jer pred njim crn se veo smače.
Vide Porok kako rog dvogubi drži.
I kad grešnom usnom vrh svog roga tače,
Na jednome kraju zvuk se Sreće izli,
Krik Greha na drugom tutnjaše sve jače.
Car stade. Do noža prsti su mu sklizli.
»Greh je otac Sreće, Bol sin Veličine!«
I, dok pokajnici u suze su brizli,
S nožem u noć jurnu, kriknuv pun siline:
»Urijina krv će očaj da mi spere!«
A Grad Sveti spava pod velom tišine.
Strast je zakliktala na lešini Vere.
1911
